Dr Mirjana Pavlović, Mitrovčanka poslednjih trideset i četiri godine živi i radi u SAD. Bavi se raznim aspektima imunoloških pristupa terapije kancera i autoimunih oboljenja i bazičnim istraživanjima vezanim za ova oboljenja, kao i principima terapije matičnim ćelijama u okviru grupe za Bioinženjerstvo na FAU i kroz kolaborativni rad sa rodnim Beogradom u Srbiji. Nezavisno od toga, piše i objavljuje poeziju. Rođena je 9. maja 1946. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju/prirodno-matematički smer završila je u Sremskoj Mitrovici. Posle završenih studija medicine, magistrirala je i doktorirala na Univerzitetu u Beogradu i ostvarila zavidnu naučnu karijeru u svetu. O svom životnom putu, nauci, nastavi i književnim delima govorila je za naš gradski portal Sirmiuminfo.

Iako živite u SAD i dalje ste ostali Mitrovčanka. Završili ste OŠ ,,Boško Palkovljević Pinki” nižu muzičku školu, odsek kalvir, a zatim gimnaziju u Sremskoj Mitrovici. Pišete i svirate klavir od detinjstva. Kao učenica osnovne škole i gimnazije nagrađivani ste za kreativno pisanje a pesme i kratka proza objavljivani su vam u lokalnim i nacionalnim novinama i časopisima. Kakve Vam se uspomene danas vraćaju na te dane?

Uspomene me u svojoj dubokoj suštini vezuju za detinjstvo. Imala sam divnu učiteljicu, divne nastavnike i profesore, nastavnicu klavira gospođu Deliju Rogulić. Svi su imali talenta za svoj poziv i mogli da nam ponude mnogo toga. Kao učenica osnovne škole i gimnazije nagrađivana sam za kreativno pisanje, bila sam saradnik u „Sremskim novinama”, a moje pesme i kratka proza objavljivani su u novinama. Generacija kojoj sam pripadala bila je plodonosna i mnogi su, da se tako izrazim, proživeli više života, bili profesionalno višestruko angažovani.

Svirali ste klavir, pisali poeziju, pa ipak ste otišli da studirate medicinu. Završili ste Medicinski fakultet u Beogradu, magistrirali i doktorirali. Kako ste otišli put medicine?

Bila sam stidljivo i zatvoreno dete. Imala sam dara za prirodne nauke. Oduvek sam osećala veliku ljubav prema hemiji. Interesovao me je život i njegovi principi, bolje rečeno biohemija. Zanimalo me je kako ćelija funkcioniše, kakva su biohemijska zbivanja u njoj, šta u suštini determiniše ćeliju – kosmos u malom. U istraživanje me je povukla želja za istinom, za istinom o životu. Uostalom, nauku i umetnost vidim kao dva različita puta ka istini. Potrebno je još mnogo rada, mnogo istraživanja da bi se ta istina saznala. Medicina zahteva mnogo od čoveka, zahteva sve i njegove umetničke potencijale, senzibilitet i kreativnost.

Posle dvadeset godina, ponovo radimo intervju, razgovaramo u Sremskoj Mitrovici gde ste došli na godišnjicu mature. Kakvi su Vaši utisci, videli ste i neke stare školske drugove?

Bilo nas je jedanaestoro, bilo je izvanredno, specifičan ton tome su dala dva umetnika, jedan je Rale Damjanović, recitator i pisac raskošnog talenta u svim sferama literature, a drugi je Branko Mioković, arhitekta i afirmisan slikar. Bio je i Nikola Bogdanović izvrstan poznavalac svih umetnosti, posebno slikarstva. Da spomenem i Egona Jakovčića, poliglotu i uspešnog biznismena,s kojim sam se srela, kasnije… Tu su i drugi, da sada pojedinačno ne pominjem sve, da nekog ne zaboravim. Mi smo zaista bili uspešna generacija, mala, bilo nas je u školi nešto preko 60, a dosta nas je otišlo širom sveta, baveći se različitim delatnostima. Rano smo počeli da gubimo naše drugove, već sa dvadeset godina, možda je i to razlog što smo ovako jako povezani. Volim sve svoje drugove i drugarice: sa većinom je intenzivna prepiska, što ne znači da one s kojima se ne dopisujem, manje volim.

Radili ste na Univerzitetima u Novom Sadu i Beogradu pre nego što ste otišli u inostranstvo. Bavili ste se naučno-istraživačkim radom i osnovali laboratorije ovde i u Americi.

U velikoj želji da saznam što više promenila sam više mesta, što je svojevrstan izazov i zahteva veliki napor. Ponekad i nedostatak sreće to uslovi,pa je za to potrebno i dosta hrabrosti. U maloj zemlji, kao sto je naša, nije bilo mnogo opcija. Iz Beograda, gde sam završila fakultet i magistarske studije, otišla sam u Novi Sad, gde sam se bavila fundamentalnom biohemijom, i u istraživanju, i u nastavi. Tada sam naučila mnogo o nekim osnovnim metaboličkim procesima u normalnoj I malignoj celiji, najviše od mog mentora dr Zorana Kovačevića, akademika, jednog od četvorice vrhunskih eksperata za oblast transporta metabolita kroz unutrašnju mitohondrijalnu membranu. Još uvek sam ponosna na radove koje smo tada objavili. Odatle sam otišla u Švajcarsku (ETH-Zurich) na usavršavanje u domenu transporta jona kroz mitohondrije, zatim se vratila u Beograd i usavršavala se u Engleskoj i na VMA u Beogradu na nivou citohemije i imunocitohemije pod svetlosnim i elektronskim mikroskopom. Uzgred, tamo sam rođena, mada sam čistokrvna Sremica, i po mami, i po tati. Naučno-nastavnim radom bavila sam se na Univerzitetima u Novom Sadu i Beogradu. Jedan sam od osnivača Laboratorije za ćelijsku kulturu Instituta u Vinči i Instituta za transplantaciju matičnih ćelija kostne srži i periferne krvi u Boynton Beach-u, Florida (SAD). Kao nastavanik uticala sam na razvoj Bioinženjerstva u Boka Ratonu pri Florida Atlantic Universitetu (FAU) i visokim školama u Broward County (SAD). Predavač sam iz pet usko povezanih oblasti: Hemija za inženjere, Uvod u bioinženjerstvo, Tkivno inženjerstvo, Inženjerstvo matičnih celija i Priroda i intersekcije s naukom i inženjerstvom. Ovde me mnogo zaokuplja moj nastavnički posao koji veoma volim. Obrazovanje mladih u naučnom duhu je veliki izazov mog poziva. Treba da ih nadjete, osetite i otkrijete ne sta oni znaju, već kako misle i pomognete im da dođu do sebe. Tu ulogu smatram životnom misijom.

Vi ste među osnivačima, Laboratorije za ćelijsku kulturu na Institutu u Vinči, a nešto kasnije i instituta u Vest Palm Biču u SAD. Kako je teklo osnivanje?

Zajedno sa saradnicima, osnovala sam laboratoriju u Vinči, mada nije bilo nimalo lako. To su bile tri prostorije, sasvim prazne, ništa nije bilo u njima. Uveli smo model maligne ćelije melanoma misa i za nepune dve godine proradili, na modelu, sa svom aparaturom koju smo nabavili. Ta laboratorija radi i danas i sa tim, mlađim kolegama i danas komuniciram. U SAD-u neprofitnoj organizaciji jednog lekara sa privatnom praksom koga je izuzetno interesovao autizam kod dece, bio je to težak i dug posao. Iskustvo u našoj zemlji mi je svakako pomoglo. Mi se ispečemo na teškim stvarima, do te mere da radimo bez problema, naročito tamo gde su uslovi za rad bolji, gde se finansijska sredstva lakše dobijaju. Smatram da sam bila izuzetne sreće da radim na takvom poslu i toj problematici iz koje sam saznala i naučila puno, ne samo o tom poremećaju, već i o samoj sebi. To mi je puno pomoglo da postanem i jedan od osnivača Laboratorije Instituta za transplantaciju matičnih celija kostne srži i periferne krvi u Boynton Beach-u, Florida (SAD,odakle i potiče moja saradnja sa dr Belom Balintom.

Od našeg prethodnog intervjua koji je bio u stvari emisija za RTV „M”, objavili ste brojne naučne radove kod nas i inostranstvu i saopštili ih na naučnim skupovima. Ono što Vas zaokuplja godinama je imunološka terapija kancera. Dokle se stiglo na ovom polju?

Mislim da nam i dalje predstoji duga borba sa kancerom jer su oni svi različiti i ne postoji univerzalni princip koji bi mogao da se generalno primeni na ceo spektar malignih oboljenja. Mišljenja sam da je jedan od značajnih principa borbe sa kancerom imunoligija. Pojednostavljeno, imuni sistem je u različitom stepenu i različitim entitetima i mehanizmima uključen u posebne vrste maligniteta. Od kada nismo komunicirale, a to je dvadesetak godina, moj rad se prilicno okrenuo ka autoimunim oboljenjima od kojih se neka preklapaju sa kanceroznim. Radeći na tome, pokazali smo da se u nekim formama autoimunih oboljenja (lupus), kao i kod nekih maligniteta, uglavnom krvi, stvaraju antitela na sopstvenu DNK i to jednolančanu i dvolančanu. Ova antitela imaju dvojnu funkciju: neutralizacije i hidrolize DNK. Patentirali smo taj sistem za kliničku aplikaciju u budućnosti. To je samo minijaturni delić tajne oko fenomena kancera. Potrebno je još uvek mnogo rada da se može kontrolisati ćelijska diferencijacija, sazrevanje, funkcija, imuni odgovor itd, svake vrste maligne ćelije. Ali sve to je na jednom dobrom putu da se dodje do pravog cilja tj. tretmana/protokola koji mogu da unište čitav spektar populacija kanceroznih ćelija. Ciljne i kombinovane terapije su sada u fazi ispitivanja u okviru personalizovane medicine.

U koautrostvu sa prof. dr Belom Balintom, načelnikom Instituta za transfuziologiju i hemobiologiju VMA objavili ste 2013. godine veoma zapaženu knjigu kod nas „Matične ćelije i tkivni inženjering”. Napisali ste više naučnih monografija uz kritički prikaz i tumačenje najsavremenije inostrane literature iz oblasti transplantacijske i regenerativne, personalizovane medicine, prikazali ste i sopstvene zavidne rezultate prekliničkih istraživanja i efekte terapijske primene matičnih ćelija kroz radove.

Napisane su na engleskom jeziku i objavljene su kod internacionalnog izdavača – Springer. Promovisane su u Americi i sve su iz naučnih oblasti kojim se bavim. Prva je iz oblasti imunologije, to je bila sfera u kojoj sam tada bila, sledi knjiga „Bioengineering Basic Principles” (Bioinženjerstvo bazični principi) posle toga „Stem Cells and Tissue Engineering” (Matične ćelije i tkivno inženjerstvo) koju sam pisala sa doktorom Belom Balintom( naš poznati akademik i divan drug i prijatelj). Sarađujemo 25 godina. Nikad nisam napustila svoju zemlju i saradnju sa ljudima iz svoje zemlje. Potom, tu je knjiga „Animal and Plant Stem Cells” (Matične ćelije životinja i biljaka) koju sam pisala sa dr Ksenijom Radotić Hadži-Manić. Ona je naš molekularni biolog/biofizicar, davnašnji prijatelj svetski ekspert u domenu biofizike biljaka. Knjigu „Stem Cells and Carcinogenesis” (Matične ćelije i kancerogeneza) sam takođe napisala u saradnji sa Belom. Još jednu knjigu smo napisali Bela Balint i ja, a to je „Koncept matičnih kancerogenih ćelija”, (The Concept Of Cancer Stem Cells). Sve su proizašle iz našeg naučnog rada, bavljenja matičnim ćelijama i mogu se naći kao parcijalna poglavlja na Research-Gate-u. Objavila sam i saopštila preko 220 publikacija kod nas i u inostranstvu, kao autor i koautor (Research Gate). Pored toga, bila sam autor i koautor u oko 80 poglavlja u raznim naučnim knjigama sa širokom problematikom. Predavač po pozivu bila sam na mnogim svetskim skupovima, (Evropa, Amerika, Kina, Indija) uključujući i plenarna predavanja iz oblasti moje ekspertize. Kad se osvrnem na svoj rad bila sam veoma dosledna svom izboru. U dubokoj suštini počela sam svoja istraživanja magistarskim radom i magistarskom temom koja se odnosila na limfocite. Dakle, limfociti su ćelijske komponente imunog sistema, a s njima u vezi je klinička hematologija koja je dala prve i do danas najdublje rezultate rada na matičnim ćelijama kostne srži, što sam nastavila što kroz svoj rad, a što kroz saradnju.

Usavršavali ste se dosledno, spomenuli ste Cirih, da dodamo još Hammersmith Royal Hospital – London, Yale University School of Medicine i Penn University School of Medicine – SAD.

U Hammersmith Royal Hospital u Engleskoj, u Londonu savladavala sam imunocitohemijske tehnike na nivou elektronske i svetlosne mikroskopije, i posle toga sam otišla na Yale, odatle na Pen, potom na Florida Atlantic University gde sam počela kad smo radile prethodni intervju, pre dvadeset godina. Tamo sam i sad, i danas me planiraju za dalji rad, radim na tom sistemu, u okviru razvijanja kurseva za biomedicinsko inženjerstvo, novi pokret u biomedicinskoj nauci koji integrise biološke i medicinske discipline sa bazičnim naukama hemijom, fizikom i matematikom, posebno kompjuterskom matematikom. To je u dubokoj suštini bila moja želja da radim. Završila sam prirodno-matematički smer, dobro sam razumela prirodne nauke i iz te ljubavi prema specijalno, fizici i hemiji, otišla sam u supćelijske structure. Dakle sa limfocita, (celijskog nivoa), okrenula sam se molekularnim komponentama imunog sistema, a to su antitela protiv našeg genetskog aparata, (anti-DNK jednolanačnih i dvolanačnih), koja vrše dvojnu funkciju neutralisanja antigena i hidrolizu, enzimatsko razlaganje antigena. Tu sam sa svojom grupom pokazala da ona postoje ne samo u animalnom, nego i u humanom sistemu i da vrše enzimatsko razlaganje, odnosno kidanje tih lanaca, ostvarujući na taj način patološki supstrat za, ne samo kancerozna, nego i autoimuna obolenja. Dakle, usavršavala sam se u polju ćelijske i molekularne biologije, biohemije i bioinženjerstva u svetskim centrima (ETH–Cirih, Švajcarska, Hammersmith Hospital-London, Velika Britanija, Yale University, School of Medicine (SAD), kao i Penn University, School of Medicine (SAD). Ako pratite moj rad videćete da se nikad nisam udaljila mnogo od oblasti iz koje sam krenula, iako tako izgleda, nego sam samo išla u druge strukture i samim tim, naravno, drugačije se ponašala u metodološkom pristupu tome, pri cemu sam jako mnogo učila, i saznavala. Ja sam i danas spremna da učim i to i radim svakodnevno. U okviru biomedicinskog inzenjerstva, rad se proširio na viruse (Ebola, Corona,etc) i druga polja, tako da postaje sve interesantniji i povezaniji. Rad se proširio i na osnivanje nove Laboratorije, kao i razvijanje novih kurseva u okviru pravca biomedicinskog inženjerstva.

Kada ste sazreli kao naučnik? Da li je to bilo posle doktarata, posle mnogih predavanja održanih po svetu ili sada?

Iznenadiće Vas odgovor. Mislim da još nisam sazrela, ne ja kao ja; ličnost, nego kao naučnik ili umetnik. Kreativna osoba sazreva celog života, putuje ka sebi, usavršava se. Kada sam to otkrila, uplašila sam se. Gde je tu kraj? Pitala sam se. Pa ipak, posebno zadovoljstvo je baš to traganje, to je privilegija. Kako sam i napisala u zbirci pesama „Leptir na zamrznutom oknu”, mi smo kao koncentrični krugovi koji putuju. Jednostavno putuju.

Naučnik i istraživač ćelija i tajne imunoloških sistema postaje pesnikinja. Prve pesme ste napisali upravo ovde u Sremskoj Mitrovici. Kako to da ste se posle toliko godina odlučili da, iako se uglavnom bavite naučnim radom, objavite zbirku poezije?

Pišem pesme (i ne samo pesme)od vrlo ranog detinjstva, čini mi se čak od pete godine, kada sam naučila tečno da čitam i pišem oba pisma. Shvatila sam tu potrebu u sebi, da se izrazim pisanom rečju i prosirim svoju komunikaciju sa svetom. Komunicirala sam bolje pismeno nego usmeno. Našla sam u sebi sadržaj svojih pesama i potrebu da se izrazim na taj, pismeni način, koji je uz to bio metaforičan i liričan. Mogu reći da je sve počelo stidljivo, definitivno kad sam imala sedam godina. Uvek sam mnogo čitala i veoma volela da čitam; tome sam okrenuta čitav svoj život. Naši ljudi u Americi nemaju baš mnogo prilike da govore maternji jezik. Posebno, na univerzitetu gde sam izložena brojnim susretima i isključivo komunikaciji na engleskom jeziku. Tako sam osetila potrebu da zadržim svoj jezik, svoj lingvistički identitet. Sećam se dela Lajoša Zilahija „Kad duša zamire”; nisam htela da moja duša zamre u tom smislu i počela sam da pišem. Nisam mislila o tome da li imam talenta za pisanje, jednostavno u meni su se pojavili sadržaji sopstvenog života i života ljudi koje sam sretala i koji su se pretakali u poeziju. Veliku podršku za pisanje imala sam uvek u svom bratu,Vladimiru,( koji je nažalost nedavno napustio ovaj svet), i tako je to krenulo. Onda je počela komunikacija sa pesnicima iz naše zemlje, sa Nedom Kovačević, Ljiljanom Ninković Mrgić, Milanom Mladenovićem… Moja komunikacija sa Raletom Damjanovićem je ključna, jer to mi je drug iz detinjstva, koji ne samo da me je ohrabrio već je i izdao tri moje zbirke… Svi su me oni držali u tom ubeđenju da treba da nastavim. Veliku zahvalnost dugujem i školskom drugu Branku Miokoviću (slikaru i arhitekti) koji je u svojoj galeriji u Torontu, organizovao veče moje poezije u saradanji sa klubom naših ljudi, pesnika iz rasejanja… I naravno, svom drugu iz detinjstva, koji je mnogo čitao i još uvek puno čita, Nikoli Bogdanoviću, s kojim sam mogla da delim i razmenjujem od mladosti utiske i misli o pročitanom i u čije kriterijume stoga, verujem… Zahvalnost dugujem i gospodinu Predragu Dragiću Kijuku, koji me je ohrabrio rečima: Vi ste formiran pesnik, Mirjana. Ne bavi se mnogo pesnika egzistencijom. Hvala svima koji su me podržavali i podržavaju me.

Prvu zbirku pesama „Leptir na zamrznutom oknu” svojevremeno ste predstavili Beograđanima i Mitrovčanima. Objavili ste više knjiga, a imate i nekoliko rukopisa.

Od našeg prošlog intervjua prošle su dve decenije. Za to vreme napisala sam šest zbirki pesama, lirskih zapisa, a ukupno tri su objavljene. Autor sam četiri publikovane zbirke pesama: tri za odrasle: „Leptir na zamrznutom oknu”, „Lirski eseji”, „Nad krošnjom svitaca”– zbirka lirskih epigrama (sve izašle u izdanju „Itaka”) i jedne za decu – „Okači balon o Mesec, mama!”, koja je spremna za štampu. U pripremi je i nova zbirka za odrasle pod nazivom „Miris reke”. Zbirka kratkih pesama pisanih na engleskom jeziku pod nazivom „Wind from nowhere” u pripremi je za štampanje (Publish Today). U toku su zbirke „Pesme vile Ravijojle” i „Između svetla i senke”.

Prvu, „Leptir na zamrzinutom oknu” sam sama i ilustrovala, na naslovnoj strani knjige je jedan pastel, a unutra se nalazi više grafičkih ilustracija. Druga je knjiga „Lirski eseji”. Većina pesama nastajale su u saglasju sa slikarskim radom mog supruga, originalnog slikara-amatera Đorđa Čolovića, čija je slika „Violinista” na naslovnoj strani te zbirke. Treća zbirka „Nad krošnjom svitaca” je u suštini zbirka lirskih epigrama. Na koricama je ilustracija mog učitelja elektronske mikroskopije i talentovanog slikara prof. dr Petra Spasića koji mi je bio velika podrška u mom profesionalnom napredovanju. Još neobjavljena je zbirka inspirisana mojom mladošću i životom pored Save, „Miris reke”, potom zbirka „Između svetla i senke” (otprilike neka moja ideja o tome šta posle svega u ovom životu) . Takođe pišem pesme za decu, isto iz života, tu je i zbirka pesama za decu „Okači balon o Mesec, mama!” nastala u interakciji s decom. Pesme su posvećene nekim momemtima u toj interakciji da li su to deca moga brata (jer svoju nemam), da li su to deca iz komšiluka, da li su to deca Mitrovice ili van tog sveta, nezavisno od svega toga. Sve su u pripremi za štampu. Moj brat je sve pripremio, ali nismo stigli da to finalizujemo, zbog njegovog preranog odlaska. Tome bih se posvetila pred kraj svoga života, iako se to nikad ne zna. Imam i jednu zbirku na engleskom „The Wind from Nowhere” „Vetar iz nigdina” ili „Vetar niotkuda”, u kojoj ima pesama koje su i nagrađivane na internacionalnim takmičenjima poezije na engleskom jeziku.

Objavljivali ste svoje pesme i u časopisima. Za poeziju ste dobili više nagrada. Možete li da izdvojite neke?

Član sam UKS od 2006. godine. Pesme su mi objavljivane u časopisima Srpskog lekarskog društva Lekar: („Latice rasejanja”), „Stevan Mokranjac”, „WHITE”, „Književno Slovo” (južni Ontario, Kanada), „Sremske novine”, kao i zbornicima: „Zbornik književnih radova " Zaveštanja 2007" i „Zaveštanja 2008” u izdanju Udruženja srpskih pisaca Švajcarske. Internet izdanja mojih pesama mogu se naći na sajtovima „Snoviđenja”, „Metafore,” „Forum Krstarica” i Poetry.com. Pesma „Labudovo Jezero” nalazi se u Antologiji ženske srpske ljubavne lirike Mirjane Simeunović (2013). Dobitnik sam nagrade Lazar Subotički-Zemunac (slika) za najlepšu ljubavnu pesmu (Kanada, Toronto, 2013 – peto mesto). Takođe bila sam član Internacionalnog udruženja pesnika (Interantional Society of Poets) koje mi je dodelilo nekoliko nagrada editora (Howard Ely) za poetski izraz na engleskom jeziku. Nosilac sam diplome za dostignuća u poeziji na engleskom jeziku za 2007. godinu, a pesma „Wind from nowhere” štampana je u Internacionalnoj antologiji pod nazivom „Collected Whispers” (2007). Isto udruženje nominovalo me za jednog od kandidata za izbor pesnika 2008. godine na Internacionalnom takmičenju pesnika koje se održalo krajem jula 2008. u Las Vegasu, Nevada (SAD). Tom prilikom dobila sam medalju i kristalni trofej za dostignuća u poeziji na engleskom jeziku u 2008. godini.

Neobična je knjiga „Nad krošnjom svitaca” kako ste naveli, to je zbirka lirskih epigrama i zato se razlikuje od ostalih Vaših knjiga. Naslov je poseban, što svedoči o Vašem istančanom doživljaju sveta. To je misaona, refleksivna lirika, sa reminiscencijama na ljubav u opstem smislu i nestajanje. Vi ste i u pogovoru za tu knjigu napisali kome ste je posvetili i kako je nastala.

„Svice” sam pisala s velikim entuzijazmom kao ispovest ili dugo pismo mom bratu i svima onima koje volim i koji su pod našim zajedničkim duhovnim nebom. Pisala sam ih onima koje znam i ne znam lično, ljudima koje sam sretala i o kojima sam znala samo iz priče ili pisane reči. Prerasli su u produženi simbol koji sam neprestano obrtala u mislima i dokle god je trajala ta vrsta inspiracije, pisala sam. Svici smo mi, stvarni, od postanja do smrti. Gasimo se i palimo, deo smo zvezdane prašine. Ali smo svici u isto vreme u toj zvezdanoj prašini, rasutoj u reci vremena i, kao što ona protiče, tako i mi, iako se obnavljamo nismo nikad isti. Svici su odraz mog odnosa prema životu i njegovoj lepoti i pored patnje, tuge, gubitaka i nestajanja. Sjaj im se obnavlja, i oni sami su u svetlosti, deo njenog puta i njihovog puta ka njoj. Trepere i opstaju između svetlosti i senke. Zato su neuhvatljivi. Tu sam na kraju knjige pobrojala sve moje posebne i drage svice koji su moja velika inspiracija u životu, koji su me podržavali u radu, pisanju i životu, koji me još uvek dižu kad padam i ne daju mi da prestanem s pisanjem, naročito moj suprug, Đorđe, pažljivi slušalac i umesni kritičar, koga više nema u ovom svetu, ali ja čujem eho njegovih reči podrške… Veliku zahvalnost dugujem i svojoj učiteljici Milici Veličanin koja je rano u meni primetila dar, kao i nastavnici srpskog jezika Jeleni Milovančev, koja mi je dizala samopouzdanje u osetljivim danima rane mladosti i bila moj svitac-voditelj kroz prve pokušaje literarnog stvaranja. Posebno ističem naš literarni „trio”, prof. Mirjanu Malešević, koja me je u gimnaziji učila književnosti i bila mi razredni starešina, a ostala veliki prijatelj kroz život, moju drugaricu iz detinjstva, Oliveru Krunić i sebe, koje smo internetom i telefonom prečišćavale „Svice” do mere do koje su oni to danas. Njih dve su se iskreno radovale svakom konstruktivnom potezu u nastanku ove zbirke. Dale su mnoge ideje za neka rešenja i neizmerno sam im zahvalna na tome. Olivera je, za ovu priliku, izvanredno prevela tri moje pesme pisane na engleskom jeziku. Moj brat Vladimir bio je moja velika podrška i ključna osoba za moj ulazak u svet pesnika. Put ka tome mi je neštedimice, bratskom ljubavlju, utro Rale Damjanović, školski drug, prijatelj i jedan od najsvetlijih svitaca moga života bez čije nesebične pomoći ne bih bila primećena. Ponosna sam na neprestano rojenje, obnavljanje i ljubav mojih svitaca, čiji divni saveti, pomoć i razumevanje za moj rad, okupljaju sve nas oko jedne svetlosne lampe.

Vi pišete poeziju na srpskom, niste zaboravili naš jezik. Da li vam čitanje pomaže očuvanju maternjeg jezika i šta volite da čitate?

Svakako, nisam zapostavila čitanje, mada ne mogu da čitam onoliko koliko sam u ranoj mladosti, nekako sam imala puno više vremena, iako sam milion stvari radila. U osnovnoj školi I gimnaziji sam bila uključena u širok spektar vanastavnih aktivnosti. Pored muzičke škole i obaveznih koncerata sa sviranjem i pevanjem (kasnije „Branko Krsmanović”) pa i takmičenjem, učestvovala sam u literarnoj sekciji,istorijskoj sekciji,horskom pevanju, sviranju u ritmičkoj sekciji, hemijskoj sekciji,,razglasnoj stanici, pozorišnoj sekciji, itd. Prvo da kažem da veoma volim našu knjizevnost, posebno poeziju. Mislim da su Dučić, Rakić i Šantić među najboljima u svetu. Klasici (posebno ruski i engleski) su vrhunski dometi koje ne napuštam. Od modernijih, veoma volim Singera: mislim da je „Mađioničar iz Lubina” remek-delo u smislu kako je napisano, volim Elijasa Kanetija mislim da je fantastična njegova knjiga „Masa i moć”, kao i Kunderina knjiga „Iznevereni testamenti”, o romanu, gde on priča o umetnosti kroz strukturne aspekte muzike. Bio je jako dobar poznavalac te oblasti jer je njegov otac bio profesor muzike. Mislim da je čovečanstvu nedostajala jedna takva knjiga i tu sam jako zahvalna na preoporuci, mojim školskim drugovima. Istakla bih takođe nobelovca Kucija, koji je bolje od nekog profesionalnog neuropsihijatra okarakterisao visoko funcionalne autistične tipove, u spektru poremećaja ponašanja u kome se nalaze i nadareni tipovi ličnosti koji bolje komuniciraju pismenim nego usmenim putem. Volim veoma poeziju, do mere da bez poezije ne bih mogla živeti. Kao ni bez muzike. Postoji veza ismeđu muzike i rimovane poezije i u mom slučaju, ona je osnov za brzo i dugovečno memorisanje.

Može li uopšte ijedno ljudsko biće, kako Vi navodite na kraju svoje prve zbirke pesama ,,Dodirnuti suštinu / i ostati čovek”?

Podsetili ste me na Isaka Njutna. On je zapisao da se u ovom svetu oseća kao dečak na šljunčanoj obali koji prebira po šljunku proučavajući koji je kakvog oblika. Drugim rečima, sve ono što vidimo u životu je velika tajna, s ove i s one strane, isto. To je dodir sa suštinom. Mislim da čovek treba da se susretne sa suštinom i otkrije bar delić tajne sveta, koristeći razumno to preimućstvo, ali nikako zloupotrebljavajući ga…

O tome pišete i u svojim pesmama, iskazujući istovremeno veliku samosvest o stvaralaštvu, što je retkost u prvoj zbirci. Tako se zbirka ,,Leptir na zamrznutom oknu” otkriva kao zaokružena celina. Da li na poeziju gledate kao na nešto lepo, kratkotrajno i neuhvatljivo, kao što kažete u naslovu pesme i zbirke?

Pesme iz ove zbirke su dugo nastajale, u različitim periodima. Njihove sadržaje sam dugo nosila u sebi, tražeći pravi izraz. Iako možda izgledam tako, nisam zadovoljna u potpunosti, mada su pesme približno dobile izraz koji bi trebalo. Ceo moj život pišem poeziju, a kada sam zaokružila ovaj ciklus, pokusala sam da ih doradim. Sada vidim da tome nema kraja. Kad je reč o prvoj zbirci, cela zbirka, ne samo naslov može se primeniti na naše kolektivne sudbine ali i pojedinačne. Čovek je ljubimac prirode, najmlađi ali i najrazvijeniji njen izdanak, svestan i samosvestan, željan uzleta. A ustvari je leptir, umrežen u eonima.

Rekli ste da i danas učite isztražujući: to bi mogla da bude Vaša poruka za kraj razgovora.

Mislim da je isto tako i u životu. U životu čovek stalno uči: osećam kako rastem, kako se menjam, kako postajem bolja nego što sam bila… To me raduje. To životu ipak daje neki smisao: da možete naći načina da bolje upoznate sebe i menjate sebe na bolje, da biste pomogli drugima.

Ista stvar je sa naukom, jednostavno, morate da se upuštate u rizike, u nove stvari, prihvatate i rešavate izazove, da osvajate nove prostore, da pratite život i njegovu suštinu i premda nikada nećete znati sve, saznajete svakim delićem otkrivene tajne istinu u njoj i iz toga otvarate vidike za sebe i za druge… Mislim da je uloga naučnika i učitelja u krajnjem, da približe istinu o životu onima kojima je ona potrebna, a tako je i sa poezijom. Kao što rekoh, na početku: umetnost i nauka su za mene dve suštine, dva različita puta ka istini. I kroz to, dugo i često doživotno putovanje, neminovno oplemenjuju čoveka.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije Dragomir GRUJIČIČ i iz privatne arhive sagovornice