Dobitnik NIN-ove nagrade za najbolji roman godine, Darko Tuševljaković (Zenica, 1978) javnosti je poznat kao nagrađivan književnik. Pored ove, dobitnik je nagrade „Lazar Komarčić“ (2004), Evropske nagrade za književnost (2017) i Andrićeve nagrade (2022). Prvu priču objavio je 2002. godine u regionalnoj zbirci Bun(t)ovna p(r)oza, u projektu pod pokroviteljstvom UNESCO-a, nakon čega kontinuirano objavljuje prozu u domaćim i regionalnim časopisima i antologijama. Autor je romana Senka naše želje (2010), Jaz (2016), Jegermajster (2019), Uzvišenost (2021) i Karota (2025), kao i zbirki priča Ljudske vibracije (2013), Naknadne istine (2017) i Hangar za snove (2022). Roman Karota objavljen je u izdanju Lagune.

U više navrata ste istakli da Karota nije autobiografski roman, ali da je deo građe nastao iz ličnog iskustva. Gde povlačite granicu između proživljenog i fikcije i da li je ta distanca za Vas uslov književne istine?

Ako književnu istinu shvatimo kao nešto individualno, nešto što se menja od autora do autora, onda se verovatno može reći da za mene ona počiva na granici između iskustvenog i izmišljenog. Verujem da postoje autori koji ne prezaju od direktnijeg prenošenja iskustva na papir, i njihova književna istina se nalazi mnogo bliže proživljenom, ali meni je potreban odmak od sebe, s tim što, naravno, priča sama diktira koliki će taj odmak biti. Tako da, ako govorimo o položaju te granice, on se menja. Nekada imam utisak da sam vrlo malo ličnog uneo u ono što pripovedam, ali bilo je i slučajeva kada sam posegnuo za gotovo dokumentarističkim pristupom i neke događaje pripovedao baš onakve kakvi su se desili. U tim primerima je priča nalagala da tekst koji će izaći iz mene bude praktično dnevničke prirode. Granica između proživljenog i fikcije kod mene, doduše, uglavnom ne stoji tako da je mogu lako dohvatiti.

Karota devedesetim prilazi „bočno”, kroz ličnu memoriju i atmosferu, bez direktnog istorijskog komentara. Da li je to bio svestan otpor prema dominantnim narativima o tom periodu?

Bio je to svestan napor da se ne uđe u objašnjavanje istorije. Verujem da je za takvo nešto još rano. Ne samo to, verujem da se događaji nalik onima kroz koje smo prošli pre trideset i kusur godina nikad neće dokraja objasniti. Pogotovo danas, kada svaki čovek ima svoju istinu, kada ne postoje zvanične verzije u koje svi žele ili moraju da veruju. To jest, zvanične verzije postoje, ali i njih ima mnogo i potpuno su neobavezujuće. Fakti u đačkim udžbenicima se menjaju i prekrajaju svakih nekoliko godina, činjenice o istorijskim događajima oko kojih bi zaista dosad trebalo da je postignut društveni konsenzus – kako se, onda, nadati da će bilo ko od nas ponuditi „pravu” istinu o onome što nas je, gledano iz šire perspektive, zadesilo praktično juče. Jedino što možete jeste da ponudite svoj ugao, bez pretenzije da je to ona jedina, prava, istinita verzija prošlosti.

Koliko je prostor, kao nosilac traume i sećanja, važan u Vašem ukupnom opusu? Roman žanrovski izmiče jasnom određenju, sadrži elemente psihološke studije, ljubavne priče i trilera, a fantastični i mitski motivi u Karoti deluju kao produžetak unutrašnjeg konflikta. Da li je ta hibridnost prirodan tok Vašeg pisanja ili promišljena strategija?

Meni je mesto dešavanja uvek važno, često upravo iz njega izniknu likovi i zapleti. Stoga mi je bitno da to mesto na neki način poznajem, da sam se makar nakratko očešao o njega. Recimo, Krf je lokacija na kojoj sam proveo samo nekoliko dana, ali to je bilo dovoljno da na njegovom tlu razvijem porodičnu dramu u Jazu. U istom tom romanu, doduše, postoji i druga važna lokacija, Kragujevac, grad u kom sam proveo nekoliko godina, i ona se učinila prirodnim mestom za dodatno širenje drame. U Karoti, sve je upravo krenulo od Zadra. U njemu sam proveo praktično celu osnovnu školu i po odlasku sam ga retko posećivao, tako da se u meni, tokom godina, preobličio u nešto novo, nešto sačinjeno od sećanja jednako koliko i od fotografija i snimaka sa interneta. Fikcija pomešana sa faktografijom. To se može reći za samu lokaciju na kojoj je nastao Karota, ali i za kompletan roman, za to kako sam pristupio građi. Moje priče često sadrže razne elemente, neki su žanrovski, neki nisu, ali uvek se trudim da oni srastu u koherentnu celinu. Nikad se ne trudim da preslikavam stvarnost na papir, u kranjoj liniji, mislim da to nije moguće. Stvarnost koju nudim je izmenjena, ona izvire iz mene, te stoga nužno nosi pečat ličnog. Hibridnost koju pominjete ima veze upravo sa time, sa načinom na koji prelamam svakodnevicu.

Od Jaza do Karote Vaši junaci često stoje „nasuprot događajima na koje ne mogu da utiču”. Vaš stil je tih, ali precizan, bez patetike i velikih deklaracija. Kako gradite tu meru?

Često dobijam komentar da je sve što napišem veoma filmično, drugim rečima, da se svaki prizor, svaka scena, da lako zamisliti. Dopada mi se taj utisak, zato što, dok pišem, na to najviše obraćam pažnju. Potpuno sam u sceni, u glavi likova, u dijalogu, proživljavam ono što proživljavaju oni. Svaki prizor, stoga, mora prvo da bude uverljiv meni, da bi, onda, eventualno ubedio čitaoca. Ali sebe ne moram da ubeđujem sa mnogo reči, već sa pravim rečima. Sebe nećete prevariti suvišnim objašnjavanjem i izlivima emocija. Sebe ćete dobiti samo ako pronađete pravu meru. Ako ste, naravno, iskreni. I onda, ako to postignete, i čitaocu će biti lako da prolazi kroz te scene, da ih iskreno i duboko proživljava.

Posle Nagrade Evropske unije za književnost, Andrićeve nagrade i NIN-ove nagrade za Karotu, da li se Vaš odnos prema pisanju menjao? Da li nagrade donose veću slobodu ili veću odgovornost?

Kada je reč o samom pisanju, mislim da nagrade ne treba da utiču na stvaraoca. Odvajam te dve ličnosti, pisca koji piše i pisca koji prima neku nagradu. Dok piše, najbolje mu je da na neki način bude odvojen od sveta i u potpunosti posvećen tekstu koji stvara. A kada izađe iz te „zone”, onda može da se bavi „ovosvetovnim” stvarima, pa između ostalog i da primi poneku nagradu, ako mu se posreći. Tom „ovosvetovnom” piscu nagrada, naravno, znači mnogo i predstavlja velik podstrek. Takođe, ona je dobra u marketinškom smislu, jer služi kao reklama za delo. Ali, ponavljam, kada je sam sa materijalom koji pokušava da uobliči, nimalo mu neće pomoći ako se bude opterećivao tim stvarima. Na kraju krajeva, nagrada je uvek retroaktivna, dodeljuje se za ono što je već nastalo i ni na koji način se ne odnosi na ono što će tek doći. U tom smislu, pisac je uvek slobodan.

Karota ne nudi konačnu katarzu, već odgođenu mogućnost razrešenja. Da li verujete da književnost treba da ostavi čitaoca u nelagodi, i da li je ta nedovršenost, zapravo, najiskreniji odgovor na prošlost?

Dopada mi se ta formulacija, „odgođena mogućnost razrešenja”. Verujem da Karota nudi takav kraj. Ali ne mislim da to čitaoca treba da ostavi u nelagodi, naprotiv, smatram da to treba da ga angažuje, zaintrigira, da na navede da učestvuje u zaokruženju dela. Svršetak Karote nije otvoren u smislu samih događaja, tu je ispričano sve što je trebalo da bude ispričano, on može biti otvoren samo u kontekstu emotivnih odgovora na priču o prošlosti. Ali verujem da je takav kraj najpravičniji i najrealniji. Sve drugo bi se moglo podvesti pod romantizovanje teme, a to nisam želeo da postignem. Tako je, prošlost nikad nije sasvim dovršena, ne može ni biti, jer se svaki naš nov dan pretvara u nju i suočavanje s onim što je bilo je proces koji će zauvek trajati. Što, jasno, ne znači da ne treba da se trudimo da izvučemo što više iz tog suočavanja, kako bismo olakšali sadašnjost sebi i okolini.

Vaši romani, od Senke naše želje do Karote, pokazuju razvoj od intimnih, psiholoških drama ka sve složenijim strukturnim i mitskim slojevima. Da li vidite Karotu kao prirodan nastavak tog puta ili kao prekretnicu u sopstvenom opusu?

Karota se iz mog dosadašnjeg opusa izdvaja možda samo po tome što se otvorenije bavi nečim konkretnim iz naše bliže prošlosti, to jest, time što delom obrađuje ono što nazivamo kolektivnom traumom, a o čemu već postoji čitav korpus dela s kojima, zapravo, ne deli mnogo toga. Po svemu drugom, po metodu, stilu, tonu, Karota se, rekao bih, sasvim dobro uklapa u ono što sam do sada pisao i predstavlja, nadam se, nekakav napredak na tom putu. Knjiga je smeštena u realističan milje, u ambijent, prostorni i vremenski, koji prepoznajemo i s kojim se možemo identifikovati. Sadrži likove koji su upleteni u porodične, partnerske, generacijske i druge drame, što se sve dešava na pozadini krupnijih događaja, na koje likovi ne utiču mnogo. Sve to bi se moglo reći i za prethodne moje romane. Takođe, sadrži neke žanrovske elemente, radnja se odmotava pomalo nalik detektivskoj priči, u rasplet su upleteni i elementi oniričke fantastike ili, ako hoćete, magijskog realizma. I to je nešto čemu sam i ranije bio sklon. Tako da, ukupno uzev, ne smatram da Karota predstavlja prekretnicu, radije taj roman posmatram kao nešto do čega nije moglo doći da nije bilo svih tih ranijih dela i kao nešto što će predstavljati prirodan stepenik ka nekom sledećem romanu.

Pišete i romane i zbirke priča, a radite i kao urednik i prevodilac. Kako ta različita iskustva, posebno rad na tuđim tekstovima, utiču na Vaše sopstveno pisanje i odnos prema formi?

Baviti se tekstom na bilo koji način znači brusiti zanat. Pisanje kratkih formi vam pomaže kod dugačkih, prevođenje vam pomaže da učite kako se uobličava misao, a i kako se organizuje književni tekst. Bavljenje tuđim tekstom vam pomaže da i kod sebe, a ne samo kod drugoga, uočite mane. Čitanje beletristike je, verovatno, najkorisnije i pisac bi zaista trebalo neprestano da čita. I onda, tokom tog čitanja, s vremena na vreme ćete naići na pisca ili delo koje će vam otvoriti nova vrata u glavi, nakon čega ćete osetiti kako vam se, u žaru otkrovenja, pomera tlo pod nogama. Ta iskustva su neprocenjiva, šire vaš literarni horizont, pokazuju vam šta se sve može uraditi sa idejom i tekstom, obogaćuju vas.

U Karoti donosite roman koji spaja ličnu i kolektivnu traumu devedesetih sa mitskom strukturom Edipove priče. Koliko je mit bio način da se o našem iskustvu progovori dublje nego što bi to dozvolio čisto realistički pristup?

Mit je u priču dospeo prilično slučajno i spontano. Karotina porodična situacija, toliko sam znao od početka, sadrži elemente koji bi mogli da se uporede sa pomenutom mitskom, ali sfinga je u roman ušla naknadno, i to zato što zapravo postoji u realnom Zadru. Ona je pojačala mitsku dimenziju i dodala romanu malo nestvarne atmosfere, što mi se svidelo, pošto, kao što rekoh, volim da radnju makar malo izmestim iz realistične sfere.

Mnogi pokušavaju da pišu, objavljuju. Šta biste poručili mladim piscima?

Da ne žure i ne srljaju odmah u roman. Privlačnost te forme je velika, svi želimo da čitamo romane i pišemo romane, ali čini mi se da, kao pisci, treba da dođemo do romana. Pisanje duge forme zahteva disciplinu i vešto baratanje alatima zanata, što podrazumeva da onaj ko piše u velikoj meri zna šta radi, a da ne baulja kroz proces nesvestan mogućnosti. Nikad, naravno, nećete u potpunosti kontrolisati proces pisanja, tu se uvek dešavaju nepredviđene stvari, vaša podsvest delom kroji put kojim ćete napredovati, ali potrebno je imati koliko-toliko jasnu predstavu o veštinama koje posedujete.