Povod za razgovor sa Miomirom Filipovićem Fićom jeste značajan jubilej – 50 godina stvaralačkog rada u novinarstvu i književnosti, koji obeležava 2026. godine. Rođen je 5. februara 1954. godine u mačvanskom selu Radenković, gde je završio osnovnu školu, dok je srednje obrazovanje stekao u Sremskoj Mitrovici. Još u mladosti pokazivao je široka interesovanja – aktivno se bavio fudbalom, kasnije stekao zvanje fudbalskog trenera u Novom Sadu, a paralelno se angažovao u kulturi, režirajući amaterske pozorišne predstave i vodeći kulturno-umetnička društva. Novinarsku školu Jugoslovenskog instituta za novinarstvo završio je u Beogradu, čime započinje njegov dug i plodan put u svetu medija. Profesionalnu karijeru gradio je kao novinar novosadskog „Dnevnika”, kao i dopisnik Radio Beograda i „Politike” iz Srema. Pisao je i za najuglednije i najtiražnije listove nekadašnje Jugoslavije – „Ilustrovanu politiku”, „Dugu”, „Nadu”, zagrebačku „Arenu”, ljubljanski „Nedeljski dnevnik”, kao i sarajevske listove „Una” i „San”. Njegovi tekstovi objavljivani su u stotinama hiljada primeraka širom zemlje i među našim ljudima u inostranstvu, a redakcije su njegov rad višestruko nagrađivale. Više godina sarađivao je sa Radio Beogradom, kako kao dopisnik iz Srema, tako i kao autor i saradnik u popularnim emisijama. Posebno mesto zauzima emisija „Selo veselo”, čiji je autor i urednik bio Jovan Aleksić, u kojoj je Filipović pisao tekstove i izvodio duhovite dosetke, kasnije objedinjene u posebnoj knjizi. Iako nikada nije bio stalno zaposlen na televiziji, ostvario je višegodišnju saradnju sa osnivačima Televizije Beograd Mićom Orlovićem i snimateljem Čedom Filipovićem. Po njegovim scenarijima realizovano je više dokumentarnih i afirmativnih filmova iz oblasti opšteg kulturnog stvaralaštva srpskog naroda, u režiji Dragana Jerkovića, predavača na Akademiji umetnosti i nekadašnjeg direktora Televizije Beograd.

Miomir Filipović Fića poznat je i kao neumorni čuvar narodnog stvaralaštva, osnivač brojnih kulturnih manifestacija i udruženja širom Srbije. U rodnom Radenkoviću obnovio je biblioteku osnovanu 1924. godine, a tokom života prikupio je nekoliko hiljada novih i polovnih knjiga koje je, posredstvom akcije „Knjiga solidarnosti” Radio Beograda, poklanjao bibliotekama u seoskim sredinama i manastirima širom zemlje. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja novinara Srbije. Osnivač je i glavni urednik „Seoskih novina”, jedinog lista u Srbiji posvećenog kulturi sela, koji se besplatno distribuira u više stotina sela kulturno-umetničkim društvima, udruženjima žena, sportskim klubovima, mesnim zajednicama, lovačkim društvima i ekološkim udruženjima. Tokom višedecenijskog rada obišao je više od 3.000 sela u Srbiji i objavio više od 50 knjiga, ostavljajući dubok i trajan trag u novinarstvu, književnosti i očuvanju kulturne baštine.

Kako gledate na činjenicu da 2026. godine obeležavate 50 godina stvaralaštva? Kada napravite lični presek, šta smatrate svojim najvećim profesionalnim uspehom?

Najveći uspeh svakog pojedinca jeste da radi ono što voli i što najbolje zna. Ja sam sebe pronašao u oba ta zadovoljstva. Retko se to dešava ljudima širom sveta. Danas je, međutim, veoma diskutabilna skala vrednosti – šta pojedinac zna, pa tako i ja. Kolika je vrednost u onome što voliš i znaš? Teorija krugova znanja je beskonačna. Taman stekneš neki nivo znanja i pomisliš da tih krugova više nema, a onda se pojave novi – i daleki. Ako si vredan, ponovo trčiš da nešto dostigneš. E, i to je zadovoljstvo koje traje pet decenija.

Dobitnik ste Povelje za životno delo Udruženja književnika Srbije. Šta Vam ovo priznanje znači nakon pet decenija rada u novinarstvu i književnosti? Kako ste doživeli trenutak kada ste primili ovo priznanje i obratili se kolegama piscima?

Na sreću, imao sam više zadovoljstava da mi budu uručena visoka priznanja i nagrade za moje sveukupno stvaralaštvo. Svakom prija kada dobije zahvalnicu – i usmenu, a naročito kada je na papiru. Ko god govori suprotno, ne govori istinu. Kada, međutim, dobijete Vukovu nagradu, najprestižnije priznanje u srpskoj kulturi, i to na svečanosti visokog dometa, u zgradi Predsedništva Srbije, iz ruku najpozvanijih u srpskoj kulturi, tada se borite sami sa sobom da ostanete na zemlji. Srećan sam što sam uspeo da ostanem onaj koji sam bio i zbog čega mi je pripala čast da dobijem nagradu nedostižne gromade srpske kulture – Vuka Karadžića. Predlog da mi se ukaže ta čast podržali su stvaraoci kulture iz više od 60 opština u Srbiji. Zatim, uz podršku stvaralaca u kulturi iz 26 opština i gradova Srbije, povodom državnog praznika Sretenja, odlikovao me je predsednik Srbije Aleksandar Vučić za višegodišnje stvaralaštvo u kulturi i novinarstvu. Ponosan sam i što su me najpre kolege novinari iz Udruženja novinara Srbije nagradili Zlatnom plaketom, a potom književnici Udruženja književnika Srbije nagradom za životno delo. Izuzetno je zadovoljstvo kada struka visoko ceni vaš rad. I druge institucije i pojedinci bili su, možda i previše, izdašni prema mom stvaralaštvu, pa sam tako stvorio prilično veliku kolekciju različitih nagrada i priznanja.

Ove godine obeležavate 50 godina rada u medijima i javnom životu. Istakli ste da pisci treba da ostavljaju trag jer je „samo taj trag vredan potomaka“. Kako danas, posle gotovo 50 godina rada, gledate na sopstveni trag?

Na prijemu povodom dodele Nagrade za životno delo u Udruženju književnika Srbije rekao sam kolegama piscima da pišu i ostavljaju trag, jer je taj trag najvrednije što će ostati iza njih. Ako potomcima ostavljate kuće, stanove, novac, njive ili automobile, oni će vas zaboraviti onog dana kada odete sa ovog sveta. Sve to tada više nije vaše – to je njihovo. Na knjigama, međutim, piše vaše ime. Uvek će neki unuk ili unuka, pa i kasnije potomci, reći: „Ovo je delo mog dede, pradede, bake ili prabake.” Bilo je smeha, ali i aplauza, jer je to istina.

Rođeni ste u mačvanskom selu Radenković. Koliko su detinjstvo i odrastanje na selu uticali na Vaše kasnije opredeljenje da se bavite kulturom i narodnim stvaralaštvom?

Selo je rodno mesto Srbije. Temelji kulture srpskog naroda, kao i drugih naroda, potekli su sa sela. Sve ostalo je nadogradnja u gradovima, kako su se oni vremenom uvećavali po svim osnovama. Bavio bih se kulturom na selu i da sam u njemu ostao da obrađujem zemlju. U Srbiji je to bio čest slučaj i pre dva veka, ali i danas. U mojoj porodici deda Stanimir, samouki stolar, pripremao je pozorišne predstave u vreme kada u selu nije bilo struje. Moj rođeni brat Zlatimir je veoma dobar amaterski glumac sa brojnim nagradama. U selu ima mnoštvo talenata koji lepo glume, pevaju i sviraju. Kada sam prvi put, sa sedam godina, u svom selu video pozorišnu predstavu „Hajduk Stanko”, osvetljenu karabitnim lampama, i gledao kako Stanka i Lazara igraju braća Vladisavljevići, Đura i Mika, mislio sam da su to glumci iz Beograda. A bili su moji seljani – divni ljudi i fudbaleri seoskog kluba. Od tada sam maštao da i ja stvaram na selu. Srećan sam što sam imao priliku da to i ostvarim.

Završili ste Novinarsku školu u Beogradu, a u Novom Sadu ste stekli zvanje fudbalskog trenera. Kako su se sport, disciplina i timski duh prepletali sa Vašim novinarskim radom?

Da budemo iskreni, možete završiti šta god pomislite, ali ako nemate bar malo prirodnog dara i ako taj dar ne trenirate, male su vajde od bilo kakvih diploma i papira. Imao sam priliku to da vidim, ali ne bih ulazio u detalje da neko ne pomisli da nešto ili nekoga ne cenim. Najbolje je kada čovek pronađe sebe u onome za šta jeste. Tražiti nešto što vam priroda objektivno nije dala – to je uzaludan napor, a možda biste u nečemu drugom bili mnogo uspešniji. Moj primer može poslužiti drugima. U mladosti sam maštao da budem mašinski inženjer, jer je sin mog učitelja u Radenkoviću bio to. Doneo mi je kožnu loptu iz Beograda kada je došao da poseti oca – niko srećniji od mene. Imao sam tada deset godina. Možda bih i postao inženjer. Ali kakav bi to danas bio uspeh u poređenju sa ovim što sam ostvario? Ne bi bilo ovog razgovora za novine.

U mladosti ste režirali amaterske pozorišne predstave i vodili kulturno-umetnička društva. Koliko je taj rad na terenu oblikovao Vaš odnos prema kulturi „među ljudima“?

Ceo život sam bio na tri ili četiri koloseka. Igrao sam fudbal, bio aktivan u omladini, pripremao pozorišne predstave, organizovao razna takmičenja pevača i muzičara, ali sam istovremeno neumorno radio na novinarstvu, iz kojeg je proizašlo i pisanje – bez lažne skromnosti – velikog broja ozbiljnih istraživačkih knjiga. Ne znam koliko ljudi može da se pohvali da ima više od 50 objavljenih knjiga, štampanih u više od 100.000 primeraka, od kojih je ogromna većina prodata na promocijama u Srbiji, ali i u Americi i Kanadi. Sve to mi je donelo zavidan položaj u društvu, a posebno među kolegama novinarima i piscima.

Obišli ste više od 3.000 sela u Srbiji. Kako se selo menjalo tokom Vaše karijere i šta je, po Vašem mišljenju, ostalo isto?

Selo upoznajem širom Srbije već više od 50 godina. Sve se menja, pa i selo. To je posebna tema o kojoj bi se mogle napisati čitave biblioteke. Ja sam napisao 11 hronika sela. Živimo u vremenu u kojem je selu potrebna ozbiljna pomoć da bi opstalo. Reći ću nešto što nisam ja izmislio – to su zakoni ekonomije. Ko nema imovinu, vlast i novac, ne može da se nada ozbiljnom napretku. Svi pokušaji da se zaustavi odliv stanovništva sa sela vredni su pažnje, ali su nedovoljni. To nije slučaj samo u Srbiji. Ipak, mi moramo posebno da brinemo o svom selu, jer kada narod nestane, pusto mesto nikome ne treba. Nadam se da će u najavljenoj Strategiji razvoja Srbije do 2035. godine i selo imati svoje mesto za oporavak, pre svega kroz veći broj dece.

Osnivač ste „Seoskih novina“, jedinog lista posvećenog kulturi sela. Koliko je danas važno da selo ima svoj glas u javnom prostoru?

„Seoske novine“ su jedini list posvećen kulturi sela i besplatno stižu u više stotina sela, tamo gde još postoje kulturno-umetnička društva, udruženja žena i druga udruženja. Ovom prilikom zahvaljujem svima koji pomažu izlazak „Seoskih novina”, a posebno Gradu Sremska Mitrovica, kao i ministarstvima informisanja, kulture i poljoprivrede, te Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu. Ta podrška je od velikog značaja, pa sam nedavno osnovao i sajt „Seoskih novina“.

Novinarstvom ste počeli da se bavite vrlo mladi, a i danas ste aktivni. Šta Vas je sve ove godine održalo radoznalim i posvećenim poslu?

Novinarstvo je jedna od najvećih profesionalnih „zaraza“. To je kao i druge umetnosti. U tom poslu najpre mislite šta da napišete da bi vas čitaoci pročitali, slušaoci čuli i gledaoci videli, a tek onda razmišljate o novcu. U drugim profesijama prvo pitaju kolika je plata. Ta zaraza mene i danas, u 72. godini, i dalje drži.

Radili ste za najuglednije novine i medije u bivšoj Jugoslaviji. Kako pamtite to vreme i po čemu se tadašnje novinarstvo razlikuje od današnjeg?

Novinarstvo je u mojoj mladosti imalo više dostojanstva, časti i morala. Poštovao se kodeks i važila su četiri P: prikupi, proveri, proberi, piši. Danas su, nažalost, ostala samo prvo i četvrto P.

Posebno mesto u Vašem radu ima Radio Beograd i emisija „Selo veselo”. Kako je nastajao taj specifičan humor i kakve su bile reakcije slušalaca?

Bio sam zaposlen kao novinar novosadskog „Dnevnika”, ali sam honorarno pisao i stvarao za Radio Beograd i brojne najtiražnije novine u Jugoslaviji. Kao dopisnik Radio Beograda iz Sremske Mitrovice slao sam priloge za razne emisije, ali mi je rad za kultnu emisiju „Selo veselo” predstavljao posebno zadovoljstvo. Ja sam rođeni Mačvanin i, kako je govorio veliki pisac i pesnik Milorad Panić Surep, kakav je Mačvanin ako ne voli trkačke konje, slobodu i šalu? Biti učesnik u emisiji „Selo veselo” bila je privilegija – odjednom vas svi poznaju, raduju vam se kada vas vide. Narod ipak više voli da se smeje nego da plače ili da bude nadrndan. Pored radija, ostavio sam i značajan trag u radu na televizijama u Beogradu, Novom Sadu i nekim lokalnim stanicama. Iz tog iskustva nastale su i moje knjige raznovrsnog sadržaja. Bavio sam se istraživanjem kako bih pisao popularne publicističke knjige o istoriji, kulturi, sportu i životu srpskog sela. Težio sam da budu lake i zanimljive za čitanje, zbog čega su i danas često u rukama čitalaca. Posebno mi je drago što sam sa prijateljima uspeo da sakupim stare i zanimljive reči iz Mačve i Srema.

Objavili ste više od 50 knjiga. Da li postoji neka knjiga ili tema kojoj se uvek vraćate sa posebnom emocijom?

Veoma sam srećan i zadovoljan čovek jer sam tokom proteklih 50 godina upoznao izuzetne ljude koji stvaraju na selu, u svim oblastima života. Ne hvalim se, ali u gotovo svakom selu Srbije u kojem sam bio poznajem i mene poznaje na desetine ljudi. To zadovoljstvo nema cenu. Uvek mogu nekoga da pozovem u bilo koje selo i da se brzo dogovorimo šta možemo da učinimo kako bismo afirmisali našu kulturu. I to uz mala sredstva, ali sa velikim zadovoljstvom.

Obišli ste više od 3.000 sela širom Srbije. Osnivač ste i glavni urednik „Seoskih novina“, jedinog lista posvećenog kulturi sela. Koliko je danas teško održati ovakav medij i zašto je on i dalje neophodan?

Na prethodno pitanje mogu samo da se nadovežem i sa velikim zadovoljstvom istaknem da, kao urednik Susreta sela Srbije u Kulturno-prosvetnoj zajednici Srbije, imam snažnu podršku – pre svega generalnog sekretara Živorada Žike Ajdačića i predsednika prof. dr Zorana Avramovića. Kad god se organizuje nešto u cilju afirmacije kulture na selu, bezrezervna podrška stiže sa više strana, a posebno iz pojedinih ministarstava i lokalnih samouprava na čijim se teritorijama održavaju Susreti sela Srbije. To je dokaz da je ovakav medij i danas potreban i opravdan.

Poznati ste po tome što ste obnovili biblioteku u rodnom selu i poklanjali knjige širom Srbije. Takođe, doprineli ste podizanju spomenika i osnivanju manifestacija. Šta za Vas knjiga znači kao dar?

Civilizacija je rođena onog trenutka kada se pojavila knjiga. Ne postoji vredniji dar koji možete pokloniti rođaku, prijatelju, biblioteci, ustanovi ili bilo kome drugom, a da ima trajnu vrednost, od knjige. U svom selu obnovio sam biblioteku pre četrdeset godina i te knjige se danas nalaze u školskoj biblioteci. Sačuvana je i knjiga evidencije stara više od sto godina, u kojoj su upisivani meštani i broj knjiga koje su čitali. Bio sam zaprepašćen tim podacima. Većina tih ljudi imala je najviše četiri razreda osnovne škole, ako izuzmemo učitelja, agronoma i veterinara, koji su činili zanemarljiv broj u odnosu na više od stotinu članova biblioteke. Kada se biblioteka u jednom trenutku ugasila, odlučio sam da je obnovim sa oko tri hiljade prikupljenih knjiga. Za ovo drugo pitanje, mogu da kažm da sam svojim angažovanjem, uz veliku pordšku profesorke dr Radmile Milentijević, nekadašnje rektorke Kolumbija univerziteta u Njujorko, čiji sam gost bio, uspeo u tome da se podigne veliki spomenik slavnom Filipu Višnjiću u selu Višnjićevu 2010. godine. Tačno je da sam pokretač i organizator podizanja spomenika ratnicima i seljacima Mačve u Bogatiću, koji su se borili za slobodu Srbije u balkanskim i Prvom svetskom ratu. Začajno sam uticao osnivajući Sabor srpske narodne pesme u selu Krnjevu kod Velike Plane da se podigne spomen obeležje Miodragu Todoroviću Krnjevcu, muzičkom umetniku koji je stvorio nezaboravne srpske nerodne pesme, narodna kola i muziku srpskog naroda uopšte. Osnivač sam i autor Sabora narodne srpske pesme Mija Krnjevac u selu Krnjevu, od 2002. godine, koji i danas postoji. Ova narodna svetkovina je posvećena, možda i najvećem stvaraocu u srpskoj narodnoj pesmi i muzici. Iz te manifestacije rodila se ideja i podignut je spomenik Miodragu Miji Todoroviću Knjevcu u Krnjevu.

Šta biste poručili mladim novinarima i piscima koji danas tek započinju svoj profesionalni i stvaralački put?

Ako imate imalo dara za pisanje – pišite i zavolite svoje zanimanje. Prikupljajte, proveravajte, probirajte i pišite po svojoj savesti, poštujući novinarski kodeks i ljudskost. Čitajte sve što vam dođe pod ruku i uvek mislite na one koji primaju ono što ste napisali. Neka vaše reči budu bez mržnje prema bilo kome, ali sa strašću pravednog i odgovornog novinara.

Razgovarala prof. dr Slađana MILENKOVIĆ