U vreme kad je rok muzika bila nešto novo, u jeku popularnosti rokenrola, u našem gradu postojao je bend koji je uspeo da se probije na veliku scenu. Čovek koji je bio frontmen grupe „Fobos”, poznat kao Peca Fobos, nastupio je u Sremskoj Mitrovici posle više desecnija, to je bilo pre nekoliko godina, kad nas je kao solo izvođač podsetio na sve te divne pesme i dane. On i dalje komponuje nove pesme i priprema poneki nastup, bar za ono društvo koje ga se seća još iz tih najsjajnijih rokerskih dana, a mi smo pričali sa njim o tome kako je sve počelo u gradu na Savi, kako je bilo nastupati zajedno sa Bijelim dugmetom, kako ga je životni put odveo u Nemačku i kako se seća drugova, muzičara iz benda, mladosti. Petar Kozlić alias Peca Fobos, rođen je 9. januara 1956. godine u Beogradu na Crvenom krstu, ali je detinjstvo i mladost proveo u Sremskoj Mitrovici, gde je bio frontmen mitrovačke frupe „Fobos”, sa kojom tokom deset godina rada snima više singlova i jedan neizdat album. Pobede na Gitarijadama, Rok festivalima, ucešće na „BOOM-’78”; „Gaudeamus”, radio i TV nastupi, kao i novine, su bile deo svakidašnjice grupe kojoj je neprekidno rasla popularnost. Sarađuje sa Borisom Bizetićem i odlazi u Nemačku gde i danas radi i stvara. U Nemačkoj je objavio tri albuma (1995/2002/ 2005). Priprema dupli album na našem jeziku. Iako nikada nije priželjkivao veliku medijsku pažnju, Peca Fobos je ipak upamćen po energiji, autentičnosti i scenskim nastupima koji su pomerali granice, uključujući i legendarne performanse koji se i danas prepričavaju među ljubiteljima rokenrola.

Mitrovčani se sećaju legendarne rok grupe „Fobos”, mnogi su slušali i voleli Vašu muziku. Nastup u nizu tokom mladalačkih godina bio je 1986. godine da bi koncert ponovo bio održan tek 2016. godine, posle 30 godina. Bio je još jedan concert pod naslovom „Renesansna akustika” 2018, takođe u mitrovačkom pozorištu „Dobrica Milutnivoić”. Ponovo su se mogle čuti Vaše pesme: Pojavi se, Ima li sreća adresu, Na stolu čaša vina, Noćas leti DC10, Živa lutka, Bela lisica, Balada o golubu sa ranjenim krilom. Kakvi su Vaši utisci sa tog nastupa?

Čast mi je kao što mi je i pre bila čast da sviram, još pre mnogo godina, onih 70-ih, a tako je i sad. Ovo je moj grad bez obzira što sam davno otišao iz njega. Vi ste moja braća i sestre, moja uspomena na ovaj grad ja vas mnogo volim. Nakon toliko godina ponovo svirati u gradu, dragim licima iz onih 70-ih i 80-ih godina, kao i novim licima koji tada nisu bili rođeni, je zaista velika čast. Nisu me zaboravili, a toliko vremena je prošlo! Zaboravio sam toliko toga i mnoge ljude, a onda su sećanja počela da se vraćaju, taj koncert je počeo da odmotava film prošlosti. Ali na kratko, jer već sutradan sam morao da putujem za Leskovac, a nakon par dana za Nemačku. Mnogo me je dirnuo susret sa mojim bivšim muzičarima, kao i sa prijateljima i dragim osobama koje nisam godinama video. Veliku zahvalnost dugujem mom bratu i menadžeru Zoranu Rančiću, zvanom Motorhead, bivšem bubnjaru FOBOSA Jovici Vuletiću, Aleksandru Budošanu, pozorištu „Dobrica Milutinović” i direktorici pozorišta, kao i Tahiru i pokojnom Faletu snimateljima koncerta, a jedno džentlmensko hvala dugujem našoj dragoj Maji, koja je pročitala uvod u koncert i bila genijalna! Neki ljudi su očekivali žešći koncert, rok i tako to, ali to je bilo veče akustike, dakle akustičarski koncert koji je bio pod radnim naslovom „Renesansna akustika”. Za par ljudi sam odsvirao neke odlomke iz sveta roka, više u šaljivom fazonu, kao i jedan rok-odlomak, mada to ne praktikujem ali eto učinio sam. Koncert je trajao malo duže, jer nisam godinama svirao u gradu, sledeći put će biti mnogo kraći i sa pauzom. Hvala publici na razumevanju, mnogo hvala! Neki su zamerali što je koncert bio u pozorištu. Pozorište je bilo najadekvatnije mesto za takav program. Ovakva vrsta koncerta se kvalifikuje kao deo kulture. Pa nisam ja Bregović i njegovi grobari i svadbari, ovo je druga priča!

Grupa „Fobos” je oformljena 1974. godine u našem gradu. Kada i kakao je nastala grupa „Fobos”, ko su bili članovi i kakva je Vaša uloga u grupi na početku?

Grupa „Fobos” je već bila oformljena od strane tri čoveka, a to su Đoka Dabić i njegova dva sina Dule Dabić i Stevan Dabić. Pored njih su u grupu došli Stokić Slavko-Cale i Bizumović Branko-Brna. Mojim dolaskom u grupu, preuzeo sam dirigentsku palicu u grupi koja mi je dodeljena od strane gospodina Đoke Dabića, koji je bio gvozdena ruka grupe „Fobos”. Angažman i ljubav prema muzici nisu prošli neprimećeno. Dobio sam nadimak po grupi, Peca Fobos, a inače sam bio i gitarista (solo gitara) vokal, kompozitor, tekstopisac i aranžer grupe „Fobos”, u grupu sam došao 1974. Godine. Gospodin Đoka Dabić je bio glavni sponzor i kontrolor; Dejan Stijačić Stija je bio menadžer, komšija i drug grupe „Fobos” Mide je bio električar, Mile Radovanović-Razdeljak je bio light-show majstor. Članovi grupe „Fobos” te 1974. godine su bili: Peca Fobos-gitara, vokal; Branko Bizumović Brna-bas gitara; Stokić Slavko-Cale-klavijature; Dule Dabić-Dabonja-Bubnjevi (to je postava iz 1974 god. koja je nastupala na HIT 74 u Sarajevskoj hali „Skenderija”). Kroz grupu „Fobos” je prošla gomila muzičara, jedni odlazili, drugi dolazili, ali sam joj ja uvek ostao najverniji. Za mene su govorili da sam čovek sa temperamentom, rođen divlji, sa dušom kao u anđela spreman u svakom momentu da pomognem ljudima ne šparajući sebe, koliko je to bilo u granicama mojih mogućnosti. Roker koji je živeo buran život i prošao životni pakao tražeći put do raja. Čovek koji je uvek u zadnjem momentu hvatao zadnji voz za spas, voz u kojem nije imao ni prijatelja, a ni voznu kartu. Ožiljci koje nosi i koje nikad nije mogao da sakrije su deo njegove svakidašnjice. Često se rvao sa ponosom koji je u većini slučajeva morao da pogazi, a sve u ime rokenrola. To su priče o meni, takav je svet rok ratnika!

Vašim dolaskom u grupu, nastao je preokret i uspeh grupe u okvirima i van tadašnje Jugoslavije. Vi ste i kompozitor, tekstopisac i aranžer, pored toga što svirate solo-gitaru i pevate glavni vokal. Kako je došlo do zaokreta i puta ka uspehu koji ni jedna grupa iz Srema, Vojvodine, pa i šire, nije posle Vas ponovila?

Došao je i taj dan. Prestao sam sa kafanom, našao nove ljude i odsvirao sa njima ugovorenu svirku u restoranu „Plaža” (popularno Brioni) u trajanju od dva meseca. Svirali smo rok, bluz, pop, soul, rege i poneku baladu. To je ujedno bio i oproštaj od publike koja nas je volela i bodrila svih tih godina, a i u čast poginulog basiste Trakija. Jedno veče je došla grupa mladića i devojaka na Brione sa transparentom na kojem je pisalo: „Peca će se vratiti to je svako znao, Peca je legenda bio i ostao”. Po isteku dvomesečnog ugovora sa Brionima, nešto kasnije, odsvirali smo jednu svirku u paketu sa „Plavim orkestrom” i još par grupa u Šapcu na otvorenom sportskom terenu u organizaciji menadžera i disko džokeja Apele i to je bila zadnja svirka grupe „Fobos” u postavi: Peca Fobos-solo gitara, vokal; Čedomir Bijuković-Čeda-bas gitara; Dragan Nebrigić-Gagi-bubnjevi. Gagi danas živi u Americi (San Dijego), a Čeda u Sremskoj Mitrovici. Nešto što smo zaboravili da napomenemo, da je grupa „Fobos” otvorila i svirala na rok festivalu Boom 78 u Novom Sadu 1978. godine i fascinirala publiku i pobrala lepe kritike. Takva čast se ne pruža svakoga dana u životu umetnika. Na česte komentare muzičara i publike onih 70-tih godina, da je Peca Fobos najbolji gitarista Jugoslavije, samo bih se na to slatko nasmejao i rekao: „Ako već želite da mi dodelite neko počasno mesto i strpate me u jugoslovensko muzički rok paket, onda me stavite u redove brzih gitarista, a ne u redove najboljih gitarista, jer ja nisam i nikada neću ni biti najbolji gitarista Jugoslavije, jer najbolji YU-gitaristi su: Zlatko Manojlović, Dragi Jelić, Bata Kostić, Josip Boček, Zoran Božinović, Radomir Mihajlović-Točak, Vlatko Stefanovski, Sava Jojić, Petar-Peca-Ulemek, Sead Lipovača-Zele. Oni sviraju lepo, blago, a moćno. Opišu ti ceo svet od postojanja, pa do danas u svega par minuta koliko traje jedna pesma. Oni su najbolji u Jugi, oni su vam gitarske poete. Ja nisam taj tip. Previše sam divlji i nemiran. Volim brzinu i samo brzinu, milion na sat kad bi moglo na gitari da se postigne. Kad moram da sviram lagane deonice, jer takva je pesma, onda se mnogo nerviram, ali to su pravila za laganu pesmu i ne smemo protiv pravila koja postoje”. Tako bih rekao! Slagao se neko sa tim ili ne, tih zlatnih 70-tih godina bio sam najbrži gitarista ex-Jugoslavije i rok ponos grada, pored reke Save koji se zove po rimskom Sirmijum (Sremska Mitrovica). Jedna vojvođanska rok legenda koga su preko noći svi zaboravili, kao i njegovu grupu „Fobos”. Jedino ko ga još nije zaboravio to je njegova crna Gibson-Les Pol Standard i Fender Stratocaster bela gitara. Dve princeze koje su mu uvek ostale verne i u dobrim i u lošim vremenima, što se muzičke strane života tiče.

Nastupali ste sa brojnim poznatim grupama Jugoslavije, Bijelo dugme, YU grupa i mnoge druge. Čega se prisećate kada sad pomislite na te nastupe? Šta je ono što je u Vašem sećanju najjače?

Ono što je u mom sećanju najjače ostalo, to je sarajevska publika iz 1974. godine kada je grupa „Fobos” svirala pred 15000 ljudi u Skenderiji, zajedno sa Bijelim dugmetom. Bili smo tek oformljeni i još nepoznati, a publika nas je ispoštovala kao i neki poznati rok bend, aplauzom i ovacijama odobrenja: Bravo „Fobosi”, bravo care, hajdmo dalje! To su bile moje prve suze radosnice u očima, neopisivi osećaj, imao sam 18 godina. U sećanju je ostala i devojka Tegheredžić Adelhaida zvana Hajdi koja je došla da se upozna s nama i intervjuiše nas. Provela je celo veče pored nas, jedna veoma prijatna i draga devojka. Nikad je više nismo videli. Voleo bih da je živa, srećna i ima porodicu, i da je nije progutao zloduh rata. Sa YU-grupom je takođe bilo divno i čast svirati. Oni su pravi džentlmeni rokeri. Sa Žikom Jelićem se poznajem dugo, od 1974. godine. A Dragi Jelić je kum našem bubnjaru Jovici Vuletiću. Svaki nastup sa poznatim grupama je za nas ostavio lepu uspomenu, ali su naši koncerti ostavili na nama neizbrisiv pečat svih tih deset godina postojanja (1974-1984). Imali smo fenomenalnu publiku, kad oni tapšu, njihovi aplauzi su zvučali kao milion bičeva. Godine 1977. Bijelo dugme je u Domu omladine u Sremskoj Mitrovici prodalo 750 karata, a nekoliko dana kasnije grupa „Fobos” je imala promociju prve ploče i prodali smo 1250 karata. Bio je pun Dom, hol Doma i puno dvorište Doma, a ispred Doma je bilo još ljudi bez karata. Tako je bilo i za drugu ploču. Ni jedna poznata grupa nije više napunila Dom od FOBOSA!

Diskografija Vaše grupe i Vas kao muzičara i autora je značajna. Možete li da se malo podsetite kako su nastale pojedine pesme i objavljene ploče?

Pesme se rađaju kao i čovek. Oplodiš dušu svakidašnjicom i svime što te okružuje, uspustiš se u koštac sa životom i rodi se pesma. Nema tu mnogo filozofije, ili je pesma, ili je otpad. Za tako nešto postoje kante i fijoke, pa sortiraj gde šta ide. Danas svako piše pesme, i toliko ljudi glume Jesenjina, a nisu rođeni za to. Ali to nije moj problem. Želja mi je bila da završim pravni fakultet, da budem advokat ili sudija. Obožavam prava ali moji su bili siromašni i nisam imao te uslove i dan danas patim zbog toga. Šta mi je drugo preostalo, nego da pišem pesme i sviram? Ni jednu moju pesmu nisam napisao opijen. Moje pesme nemaju promile! Nisam u tom svetu, hvala Bogu, i takvo društvo me ne fascinira. U slučaju naših ploča koje smo snimili, glavnu ulogu je odigrao Boris Bizetić, koji nam je omogućio snimanje ploče. Drugu ploču smo snimili zahvaljujući producentu (pokojnom) Janu Nosalu. Materijal za LP, 1980. ako se ne varam, i za treći singl 1983. sam ja producirao. Materijali su bili u produkciji, predviđeni za štampanje, ali su povučeni iz privatnih razloga, priča koja više nije važna, ni interesantna, davno prošlo vreme. U Nemačkoj sam izdao tri albuma, dva na engleskom i jedan na našem jeziku. Tamo nisam velika rok zvezda kao što neki pričaju, nisam čak ni zvezdica, radim u firmi. Grupi „Fobos” je uskraćeno mesto u YU-rok enciklopediji, slučajno ili namerno to sad i nije važno.

„Fobos” je i bez enciklopedije bio i ostala rok legenda sa Vama kao najbombastijim frontmenom grupe, želeo to neko da prizna ili ne. Koga biste spomenuli od kolega muzičara koji su svirali sa Vama i želite da ih pamte mlađi naraštaji?

To sve je i tako i tako deo prošlosti. Imali smo svoj stil i ponos, a to je za njih bilo kao hleb i voda, duševna hrana i motivacija. Neka od imena članova grupe „Fobos” su zaslužila respekt na najvećem nivou. A to su: Branko Bizumović-Brna, Dabić Dule-Dabonja, Stokić Slavko-Cale, Stevan Dabić, Dragan Ivanovski-Traki, Stevan Vićanović- Sinđa, Jovanović Mileta, Dejan Stijačić-Stija (menadžer), Dejan Petrović-Duka, Jovica Vuletić-Vrana, Čedomir Bijuković-Čeda, Branko Vlaisavljević (Kanada), Vasa Janošević-Vaja, Đorđe Krsnabović-Đota, Lovrenčić Željko-Bubi. Biografija „Fobosa” je rok balada o rok herojima jednog renesansnog grada. Jedno Veliko HVALA Borisu Bizetiću, Marku Jankoviću, Peci Popoviću, Bogoljubu Mijatoviću-Bogici (TV-Novi Sad), Petru Juriću (TV-Novi Sad), Jovanu Ristiću (režiser), Bori Krivošiji (Radio Srem Ruma), Vladi Bukviću (Radio Srem Ruma), Dragoljubu Dragičeviću (novinar), Miroljubu Nikoliću (list Zum), Domu omladine Sremska Mitrovica, SKC – Sremska Mitrovica, PTT – Sremska Mitrovica, Gradskoj biblioteci, Hotelu Sirmijum, restoranima Lovac i Brioni Sremska Mitrovica, estradi Vojvodina- Koncert, Milošu Miši Kosanoviću, kampu Milena – Ulcinj (Crna Gora), a najveće HVALA našoj publici rekli bi momci iz „Fobosa”.

Nakon deset godinagrupa nastupanja „Fobos” se rastura. U decembru 1984.godine Vi odlazite za Nemačku sa orkestrom „Rokeri s’ Moravu”. Par dana kasnije Rokeri se vraćaju za Beograd, a Vi ostajete u Nemačkoj da svirate.

Da, ostao sam u Nemačkoj, pa iz Nemačke odlazim za Holandiju, iz Holandije ponovo za Nemačku, a nakon Nemačke se vraćam za Jugu. U Sremskoj Mitrovici 1985. ponovo pravim korak u rokenrol. Te godine je bila gitarijada pod radnim naslovom „Najbolja grupa i najbolji gitarista Srema i Vojvodine”, u organizaciji vlasnika disko kluba, producenta i menadžera te godine Svetozara Price. Nastupao sam bez svoje grupe, samo kao Peca Fobos ali uz pomoć svojih prijatelja, basiste Krompe i bubnjara Dragana Nebrigića-Gagija. Te večeri sam osvojio prvo mesto kao najbolji gitarista Gitarijade. Zatim pravim novu rok grupu „Mleko u prahu”. Disko gigant Prica Svetozar predlaže da nam bude menadžer i producent i finansira snimanje albuma u studiju „Oliver”-Beograd. Članovi grupe su bili: Peca Fobos-solo gitara, vokal; Jasna-Jaca-Vokal; Čedomir Bijuković-Čeda-bas gitara; Dragan Nebrigić-Gagi-bubnjevi. Snimatelji su bili: Cvele iz grupe Bajaga i instruktori i Vlada Negovanović. Kompletan autor svih pesama je Peca Fobos.

U Vašoj biografiji piše da ste rođeni u Sremskoj Mitrovici. Ovde ste proveli Vaše najmlađe dane i mladost. Imali ste veoma mnogo uspeha u muzici, bili i ostali najpoznatiji muzičar odvade. Kakva Vas sećanja vezuju za grad?

U Sremskoj Mitrovici sam odrastao ali sam rođen u Beogradu. Majka mi je Beograđanka (Crveni krst-Vojislava Ilića). Greškom je upisano drugo mesto rođenja, tamo gde mi je deda živeo, mamin tata. Posle rata je napustio Beograd i otišao za Erdevik. Majka me rodila u kući, a ne u bolnici. Prijavila me tek kad je optišla kod dede u Erdevik, tako je on hteo. To više ne može da se ispravi, a nije ni važno u ovim mojim godinama. Prezime Kozlić nosim od očuha koji me odhranio. Moj pravi otac je Grk. Sećanja koja me vezuju za Sremsku Mitrovicu su uglavnom vezana za muziku i par dragih ljudi. Nisam imao neko lepo detinjstvo, a ni mladost nije nije imala neke puteve posute cvećem. Veliki deo mog života bio je horor i taj deo poklapa ono malo lepih trenutaka. Publika je mislila da sam ja mnogo srećan čovek, jer sam dobro glumio srećnika, a u stvari bio sam ruševina od čoveka i u duši, i u srcu. Pred drugima sam retko plakao, ali sam plakao kad sam bio sam. Moja druga strana je da sam uvek bio veliki borac, bez obzira ne tužne momente. Najposle, i ja sam čovek od krvi i mesa, nisam svetac, imam i mane i vrline, zavisno od situacije. Ali nisam poltron, ne kvalifikujem ljude, svi su mi isti, samo da su OK, ne volim muvadžije i lažove, folirante i egoiste, sponzoruše i silikonke. Cenim realan svet i humane ljude! Cenim iskrenost i poštenje! Imam veliki respekt prema ljudima, to očekujem i od njih. Imam jedno lepo sećanje na moju mlađu drugaricu iz Dekanca, nju sam najviše voleo u gradu, naravno samo kao drugaricu. Sećanje me vezuje i za druga Baneta.

Da se vratimo za kraj još jednom na priču o muzici. To je ono po čemu Vas svi znaju i cene, ne znaju ni pravo ime i prezime nego samo Peca Fobos i to je više nego dovoljno, to je ime legendarno na ovim prostorima. Vaša pomenuta grupa „Mleko u prahu”, takođe je imala značajne pesme i nastupe. Vi ste sa ovom grupom završili nastupe u Jugoslaviji.

Grupa „Mleko u prahu” je odsvirala par tezgi, bili su na radiju (Studio B-kod Marka Jankovića), u štampi, svirali su na HIT 202 kod Vlade Jankovića-Džeta u Domu omladine u Beogradu (sa grupama: Električni Orgazam, Psiho Modo Pop, Kakadu iz Opatije itd) i na kraju zbog nekih stvari iz prošlosti koje nisam mogao da prebolim, sve što sam započeo sa grupom „Mleko u prahu”, ostavio sam iza sebe, digao sidro i napustio mitrovačke vode, da ne bih bio potopljen od boli, ružnih snova i mora, da ne bi morao sebi da priznam da je sve to bila istina i da nije bio san, niti neki jeftin film iz bioskopa „Fruška gora”, već je sve bila java. Otišao sam ponovo za Nemačku gde živim već više od 30 godina, nedaleko od grada Baden Baden.

U iščekivanju nekog novog nastupa, da kažemo i ovo da su pesme Pece Fobosa publiku vratile u dane mladosti i druženje uz gitaru. Neki Mitrovčani su se na tom koncertu ponovo sreli posle 20, 30 godina i sećanja su bila jaka. Minutom ćutanja prisutni su odali poštu preminulim članovima Grupe „Fobos”. Prisećanja, pozdravi, osmesi, povratak u neko lepše vreme, susreti prijatelja, nekadašnjih obožavateljki, skandiranje muzičara i beg od svakodenvice u ponovno preživljenu mladost obeležile su ovaj nesvakidašnji, setni i dirljiv koncert. Do sledećeg koncerta ili albuma!