Intervju sa prof. dr Tihomirom Petrovićem vođen je povodom dodele nagrade „Sunčani sat”, Centra za kulturu „Sirmijumart” u našem gradu ali i njegovog dugogodišnjeg naučnog rada. Tihomir Petrović (rođen 1949. godine u Bošnjacu kod Leskovca) srpski je književni teoretičar, univerzitetski profesor i naučnik. Studirao je i doktorirao na Univerzitetu u Beogradu, a kao redovni profesor predaje književnost, književnost za decu i retoriku na Učiteljskom, odnosno Pedagoškom fakultetu u Somboru, dok je univerzitetsku karijeru počeo u Vranju. Autor je brojnih značajnih naučnih dela iz oblasti književnosti, književnosti za decu i retorike, među kojima su „Istorija srpske književnosti za decu”, „Književnost za decu – teorija”, „Retorika” i „Uvod u književnost”. Član je više strukovnih i književnih udruženja u Srbiji i dobitnik je nagrada za svoj naučni rad.

Dolazili ste u Sremsku Mitrovicu prvo kao univerzitetski profesor na Učiteljskom fakultetu gde ste predavali generacijama učitelja, kasnije kao član žirija na Festivalu besedništva prateći i ocenjujući besednike, ove godine ste dobili nagradu „Sunčani sat”. Kako gledate na nagrade i prizanja i kakva su Vam sećanja na naš grad?

Priznanja su plemenito sredstvo koje podržava i podstiče na savladavanje poteškoća, na veće napore i postizanje boljih rezultata. Nagrade, svakako, ohrabruju, donose osećanje zadovoljstva. Primljena s dubokim osećanjem časti i zahvalnosti, nagrada u isti vreme tera na preispitvanje vlastitog rada. Odlikovanje se prima i s nekom sumnjom u srcu o zasluženosti. Svakako da me za Sremsku Mitrovicu vežu prijatna iskustva. Sremska Mitrovica, inače, uživa ugled grada kulture i prosvete. I ne govorimo o njenom privilegovanom geografskom položaju.

Više od tri decenije proučavate književnost za decu, izabrani ste u zvanje profesroa emeritusa, što je posebna čast. Šta Vas je još na početku karijere privuklo ovoj oblasti i zbog čega je ona važna za razvoj kulture i društva uopšte?

Treba reći, književnost je jedna i nedeljiva. Prava podela bi bila na dobru i rđavu književnost. Razume se, pouzdano egzistira književnost usmerena mladim čitaocima. Posredi je umetnost reči koja poseduje vlastitu poetiku, tematiku i formu. Deca su pouzdana čitalačka baza. Ovo je umetnost koja vrši izuzetnu humanu funkciju. Reč prikladna dečjem horizontu misli deluje u pitanjima lepote, naukovanja i dobrog. Neposredno suočenje sa njome oplemenjuje duh, kultiviše estetsku čuvstvenost i ukus, bogati reproduktivnu i stvaralačku maštu, oživljava osećanja, asocijacije i osetljivost; obogaćuje za jedan doživljaj i za jedno nezamenljivo saznanje. Prema tome, privukla me je poetska, slikovita reč.

Vaše delo „Istorija srpske književnosti za decu” smatra se jednom od najznačajnijih studija u ovoj oblasti. Kako danas vidite razvoj srpske književnosti za najmlađe?

Prirodno je pretpostaviti da naša književnost za decu ima svoj istorijski razvoj, od Dositeja Obradovića, preko Zmaja, Desanke Maksimović, Branka Ćopića, Dušana Radovića, sve do današnjih pesnika i pripovedača. Imamo u vidu i usmenu reč pristupačnu mladim konzumentima. I danas književnost ovoga vida beleži zapažena dela; na sceni su umetnici od dara i mara. I Sremska Mitrovica se može pohvaliti svijim pesnicima. Nedeljko Terzić je, nesumnjivo, pisac antologijskog formata. Smemo li reći, mladi konzumenti očekuju novog Ćopića ili Radovića.

Tokom rada na fakultetima u Vranju i Somboru obrazovali ste generacije učitelja, vaspitača i profesora. Koliko se odnos mladih prema knjizi i čitanju promenio tokom tih godina?

„Druženje sa knjigom” ima mnogostruku funkciju u formiranju mladih umova. Čitanje stvara osećanje zadovoljstva, uvišestručuje radost, uzbudi, nasmeje ili dovede u nevericu. Osobito, čitanje ima obrazovnu i vaspitnu vrednost. Greši mladi svet ukoliko prenebregava lepu književnost. Moderni mediji, kako izgleda, nisu najbolji saveznici. Uzviknimo u stilu našeg starog učitelja: „Knjige, knjige, a ne elektronski mediji!”

Pored književnosti, bavili ste se i retorikom. Da li je umeće govorenja danas potcenjeno i kako ga možemo razvijati kod mladih?

Umeće govorenja je dragocena mogućnost za uspostavljanje dobrih odnosa u društvu, kao i za lični javni uspeh. Ovladavanje tačnom i tečnom mišlju traži poznavanje norme standardnog jezika, istančanost i brigu za čistotom i estetikom izraza; preferira govorenje bez predrasuda, poluistina i prikrivanja vrednosti. Evidentno, potisnuta je živa reč. Komunicira se vizuelnim putem. Škola je, ipak, najpozvanija da neguje kulturu govora. Mediji, u podjednakoj meri. Treba, na neki poseban način, približiti snagu i lepotu izgovorene reči. Ukazati na njenu moć, uticaj koji ima u svakodnevnom životu. Kazati, na primer, mladom svetu da čoveka primaju u društvo po odelu, a ispraćaju po onome što je rekao. Pokazati lepotu narodnih tvorevina, poslovica na primer, dočarati lepotu odabranih književnih dela. Kažem, objasniti sva dobra žive reči, njene komparativne prednosti nad pisanom.

U svojim naučnim radovima i knjigama često ističete značaj rada, obrazovanja i kulture. Koje vrednosti smatrate najvažnijim za mlade ljude danas?

Objavio sam knjigu pod naslovom Rad je najlepša pesma i započeo je rečima: „Tri stvari su potrebne: rad, rad i rad.” Ako već pitate, mladima treba reći da je rad sredstvo kojim se dolazi do hrane, odeće, odmora i svih zadovoljstava, rad je fundament ljudskog života i postojanja. Životni ciljevi se jedino mogu dosegnuti radom. Kazati mladima da je čovek pod obavezom da naporno radi kako bi obezbedio bazičnu sigurnost. Mlad čovek treba da zna, svakako da zna, patike ili mobilni telefon nisu božje davanje, nešto što pada odozgo, već se to zaradi radom i pregalaštvom. Ma, poslovica veli: Ko ne radi, taj ne jede!

Objavili ste veliki broj naučnih studija, kritika i eseja. Postoji li knjiga ili istraživanje koje Vam je bilo posebno izazovno ili drago?

Svaka knjiga je vredna čitanja. Ima ih od naročitog, enciklopedijskog značaja. Teško je navoditi njihove naslove. Ja cenim dela svojih profesora. Dopadaju mi se pripovetke nekih naših autora. Izdvajam Delo Ive Andrića.

Na festivalu „Mašta i snovi” nagrađeni su mladi pesnici. Šta biste poručili deci i mladima koji tek otkrivaju radost pisanja i književnog stvaralaštva?

Deca, kao „pisci iz školskih klupa” pojavljuju se i kao pesnici i pripovedači. To je literatura svedena na dečju meru. Nepunoletni pisci ponajviše treba da čitaju. Možda sa olovkom u ruci. Tu malo ko može da pomogne i sutra postanu književnici. Jedino je, osim onoga što se uzima kao dar, čitanje; ali i ono što se zove život. Najbolje je da se spremaju za književni rad, a to znači vežbanje uz podršku svojih nastavnika.

Na čemu trenutno radite i koje teme Vas danas najviše zaokupljaju kao naučnika, profesora i pisca?

Nek ostane među nama, bavim se tematikom koja se tiče lica i naličja književnosti.