MIROLJUB VUJIČIĆ VUJA: Crtam, zato što mi to daje smisao

Akademski slikar Miroljub Vujičić rođen je 1950. godine u Beogradu, ubrzo se preselio u Sremsku Mitrovicu gde i danas živi i stvara. Pored umetničkog bavi se i pedagoškim radom,  skoro ceo radni vek proveo je kao profesor Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Sremskoj Mitrovici. Završio je Likovnu akademiju u klasi Miljenka Stančića u Zagrebu i potom majstorsku radionicu Krste Hegedušća. Samostalno je izlagao u Zagrebu, Beogradu, Sremskoj Mitrovici, Gracu, Frankfurtu… Izdvaja se po motivima na slikama iz domena hrišćanske duhovnosti.

Završili ste slikarstvo na Likovnoj akademiji u Zagrebu, u klasi Miljenka Stančića.

Moj profesor, Miljenko Stančić mi je bio veliki drugar tokom studija. Jedini sam na diplomskom dobio desetku i plus, od kako je osnovana Akademija likovnih umetnosti u Zagrebu, 1907. godine, najstarija je od tri akademije, postoje u Beogradu, Zagrebu i u Ljubljani, verovatno niko nije dobio plus to je kuriozitet. Razlog tome bila je neka izuzretnost. Bio je tu i Braco Dimitrijević, kasnije predavač na Kraljevskoj akademiji u Londonu, jedan od pionira konceptualne umetnosti, isto jre tu izlagao, a svi su gledali te moje slike. Imali smo na petoj godini diplomsku izložbu studenata, bio je tu i Dimitrije Popović, on je osvojio možda najviše svetskih i evropskih nagrada, jedno vreme bio je prvi u svetu  za crtež. Oni su zajedno sa mnom izlagili, bili smo svi na diplomskoj izložbi, a taj profesor je meni dao plus, a bio je neko ko nikome nije ništa poklanjao i zato je to nešto što je interesantno.

Po završetku Akademije 1974. godine, nastavili ste usavršavanje u majstorskoj radionici Krste Hegedušića. Kakvo ste znanje stekli od učitelja?

Hegedušić je bio izuzetno važan za moj razvoj. On nije bio samo majstor slike, već i pedagog koji je, kroz disciplinu i posvećenost, oblikovao mnoge umetnike tog vremena.Nakon završenih osnvnih studija, upisujem majstorsku radionicu, postdiplomske studije, specifičnost tih studija je što su organizovane pri Akademiji nauka i umetnosti u Beogradu i Zagrebu. Da bi neko predavao na toj akademiji, sad imamo doktorata, ali ovo je više, tražilo se da mora biti akademik, redovni član, nije mogao dopisni član Akademije nauka i umetnosti i to onaj ko je imao evropske i svetske nagrade bilo u obliku nagrada za slikarstvo ili da se nalazi u literaturi koja je tog ranga. Izuzetno teško i u celoj Jugoslaviji ih je bilo veoma malo. Moj mentor, Krsto Hegedušić bio je i lični Titov prijatelj i kad je trebalo da dobijete neku svetsku nagradu, on je uticao na to ako se kod nas pojavi neko značajan. To sam završio, ali nakon toga je preminuo. Do tada je samo 20 ljudi završilo majstorsku radionicu, možda još i manje, to je bila već neka selekscija. Moj jedan profesor koji je u prvooj godini mi predavao, a već je dobio Grand Prix bijenala u Kairu, u toku studija nikom nije dao najvišu ocenu, sve do mene, meni je bio dao najvišu. Jedini sam od studenata iz Beograd i Zagreba, za Ljubljanu ne znam, koji je učestvovao i na petoj godini predavao već studentima, sarađivao u nastavi. To su neke zanimljivosti.

Ipak ste se vratili u Sremsku Mitrovicu.

Potom je došlo do tragedije u porodici, umrli su mama i tata, posle toga sam došao u Sremsku Mitrovicu, ostala mi je sestra i tako. Želeo sam nešto uraditi za Mitrovicu i pošto sam znao dosta ljudi, pokrenuo sam studio za mlade talente jer kad sam se ja spremao za Akademiju, nije imao ko da me spremi. Za mlade jer ni moji roditelji nisu mogli ništa da plate, nisam ništa naplaćivao ni ja u tom studiju, a ni kasnije nisam nikome ništa naplaćivao. Istovremeno sam pokrenuo i Udruženje likovnih umetnika – Sirmijum u Sremskoj Mitrovici, naravno nisam samo ja, bilo nas je još ali sam ja insistirao na tome da pomognemo mladim slikarima, da dobiju neki podsticaj. Mitrovica je uvek imala kvalitetne kadrove, ali je trebalo da ih malo pazi. Započeo sam i sve je išlo jako brzo, Dragan Martinović Martin me nasledio i tu je bilo slikara vajara itd. Krenuo sam odatle i malo sam se zamorio, pa sam počeo da radim na Pedagoškoj akademiji. Došlo je do zamora materijala, a ovo je bilo nešto drugačije.

Dosta ste sebe dali ovom, našem gradu. O tome smo svojevremeno razgovarali u emisiji RTV “M”.

Jedino nisam rođen u Sremskoj Mitrovici, ali sve ostalo jesam ovde, moj ceo život je vezan za ovaj grad, tu mi je i porodica, supruga Vesna, sin Petar i ćerka Aleksandra, udato Čikić koja nam je podarila unuka Aleksandra. Sad uživam u penzionerskim danima, igramo se sa unukom, ali svakog dana nešto i nacrtam. U Sremsku Mitrovicu sam došao sa tri godine, moj tata je bio vojno lice, kad je ukinuta konjica u Beogradu, on je bio deo te elite i prvi u toj oblasti i tražio je premeštaj. Došli smo ovde, ja sam kao dete bio veoma bolešljiv, kad sam pošao u prvi razred, bilo je pitanje hoću li moći da se školjem, prvo sam imao rahitis, majka iz Dalmacije pored maslinovog ulja i svega, ja sam dobio rahitis i imao sam dosta bolesti. Štitili su me, uvek su me čuvali, čak i kad sam zdrav, dok su bili živi.

U mladosti ste se družili sa vrhunskim umetnicima, Enes Kišević, dramski umetnik i književnik i Mira Frulan poznata glumica itd. Oni su studirali glumu, Vi slikarstvo.

Nisam se puno družio, niko se sa mnom nije mogao  družiti, kad je reč o stvaraocima, to su samo oni vrhunski, koji su u toj kategoriji jer su me oni prepoznavali. Ćak sam i u estetici, filozofiji bio izvrstan, to su mi bili najlakši predmeti. Mira je upisala glumu zato što je ona za to rođena, a poticala je iz takve porodice, tata je prvu dečiju psihologiju u bivšoj Jugoslaviji napisao, a mama joj je doktorka književnosti žena, baba je doktor francuskog jezika i osnivač Francuskog instituta u Zagrebu i ona je već od pet, šest godina govorila i francuski i engleski i tako, imala je visok IQ. Obično takvi ne idu na glumu, ali ona je morala biti, ona je jednostavno za to rođena. Enes je vidoe moje radove, trebao je da napravi neku grafičku mapu, to je tad bilo moderno da se uz slike napravi poezija i nastane takva mapa. Prvu stipendiju u Parizu kad sam imao, gde sam boravio, čak nije ni video sliku Dado Đurić je iz razgovora rekao da ostanem tu i da pravimo izložbu. On to nikome nije rekao, a imao je preporuku profesora. Tamo sam bio poslat i trebao sam ostati, ali tu me spasla Mira, ona je dolazila iz Londona i nisam onda mogao da odem na Korziku sa Dadom. Tada još uvek nisam znao šta ću.

Poznati ste po tome što ne prodajete svoje slike.

U mladosti sam bio najskuplji mladi slikar, mogao sam da stavim ne znam kakvu cenu, ali mene to nikad nije zanimalo. Kad dobijem pare, sve ih podelim, a onda me jure zašto si dao ovome ovolikom onom onoliko. Materijalnost je nešto od čega se ježim, što me ukoči. Takav je bio i moj tata, recimo. Nikad me nije zanimao novac, nikad nisam svoje slike prodavao. Slikam iz unutrašnje potrebe, da unesem u to svoje raspoloženje. Svi kažu kako su moje slike ralne, ali realne u smislu kada vidiš sliku, vidiš stvarnost, ne vidiš kao da liči na stvarnost, nego baš da je stvarnost.

Slikate i portrete, ali postoji specifična priča o tome.

Pre neki dan jedan moj drug je video sliku, koju sam uradio pre 40 godina, tu je njegov otac Luka, on je to video i ne može da dođe k sebi. Ima zbirku Vozarevića izuzetnih slikara i kaže da je ostao bez reči. E to je ta realnost, nasliako sam taj lik jer sam u njemu osetio nešto veoma blisko, ali sam čekao da umre. Kad je umro, ja uglavnom slikam likove ljudi koji više nisu sa nama, tako sam isvoje roditelje. Moja sestra je jednom prilikom rekla – Hajde da naslikam našu tetku Jozicu, ali ona nije htela ni da čuje, Rekla je: Koga Mire naslika taj ne sastavi ni godinu dana, premine. To je isto nekakva zanimljivost.

Vi ste dobitnik najvišeg gradskog priznanja, Novembarske nagrade, za doprinos društvu i kulturi. Kada ste primili ovu nagradu, na svečanoj dodeli u Gradskoj kući, u Vašoj zahvalnici ste spomenuli da su svi koji su doprinosili unapređenju kulture našeg grada deo ove nagrade. Koliko Vam znači ovo priznanje?

Nagrada mi znači mnogo, to je za mene izuzetno važno priznanje. Upoznajem veliki broj ljudi iz ovog kraja, a verovatno i šire, i svi su na neki način učestvovali u ovoj nagradi. Zajedno smo gradili i učinili da ovaj grad bude lepše mesto za život. Osećam se jako srećno jer kada se sretnem s ljudima bilo gde, bilo na plaži, na korzou ili na manifestacijama, oni me prepoznaju, pozdrave i to je za mene najveći kompliment. Ovaj grad, i Srem, i šira zajednica mi mnogo znače i radujem se svakom susretu. Osim toga, lep je osećaj kada me ljudi pitaju šta sam radio sa studentima da me tako poštuju i vole. To je najlepši kompliment koji sam mogao da dobijem.

Vi ste prošli kroz nekoliko faza u svom stvaralaštvu, a jedan od ključnih trenutaka bio je prelazak iz mračnije faze u svetlu fazu. Možete li da podelite s nama više o tome?

Moje slike su uvek bile vezane za vreme u kojem sam stvarao. Prethodna faza bila je teža, mračnija, jer su okolnosti bile teške, kako u društvu, tako i u mom ličnom životu. Međutim, sa vremenom, kako sam sticao iskustvo, slike su postale svetlije, punije svetlosti, i to je nešto što su primetili kritičari. Oni su moje slike opisivali kao slike svetlosti, a to mi daje osećaj da sam u svom umetničkom procesu postigao duhovnu transformaciju. Slikarstvo je moj način da prenesem pozitivne vibracije, čak i kada je svet oko mene pun izazova.

Enes Kišević je rekao baš da vaše slike odlikuje nakava „nadnaravna svetlost”.

Meni je sad prava, ova zadnja faza, imao sam tu sreću. Kako sam odjednom počeo da tako slikam? desilo se to da sam kršten na Preobraženje u Crkvi Sv. Marka u Beogradu, a rođen sam na Vavedenje, dakle to su dva vleiak praznika vezana za Bogorodicu, krstio sam i celu familiju tada. Od tog momenta sve se promenilo, motivi i boje, sve, baš pravo preobraženje. Ne mogu se nikako vratiti na staro, niti želim, tu i tamo nekoga naslikam od svoje rodbine ali u njegovoj uzvišenosti. Pred tim slikama neki ljudi zaplaču, dožive neko oslobođenje, kao pred svetim slikama.

Kao dečak iskazali ste darovitost za slikanje.

Talenat za slikarstvo otkrio sam još kod čika Brane Jolera. Bila jer izložba dečijih radova, kad sam imao imao 9 godina, ceo jedan zid je bio samo moj i to je bilo kao neko čudo od deteta. Roditelji su se zgražavali, mislili su da ću postati ludak. Umetnik je to bio za njih. Sad su moje tetke sa tatine strane pronašle da je moja baka je Kočić.

Nikad niste prestali da slikate.

Svakog dana radim, slikam. Ni jedan dan bez jedne linije, poznata je sentencija, tako i ja činim.  Crtam, zato što to mi daje smisao. Čim počnem da radim, nešto se novo otkrije, ne idem ja tu svojom pameću, nego pamet veća od mene me vodi. Kaže meni je dosta samo da me ostave na miru. Sećam se na drugoj godini akademije, jedan profesor kaže da ćemo svi prestati da radimo jednog dana jedino Mire neće nikad.

Izlagali ste u našem gradu, u nekim gradovima Evrope, sveta, u galeriji Progres u Beogradu. Ta je izložba bila posebno zapažena.

To je ogroman prostor, mogla su da stanu ta ogromna platna na kojima su moje slike. Ne uramljujem slike, imam čak i rođaka koji se tim bavi i nudio mi je da to besplatno uradi, ali nisam hteo. To su takve slike da ne trpe ograničenja. One su kao krpe, obična platna  Njihov je prostor bezgraničan. Bilo je tu i nekih čudesnih stvari. U Los Anđelesu sam imao izložbu, u mitrovačkoj galeriji Lazar Vozarević, u Muzeju Srema.

Dobitnik ste najvišeg gradskog priznanja Novembarske nagrade za doprinos društvu i kulturi kao pojedinac. Kada ste dobili ovo priznanje, na svečanoj dodeli u Gradskoj kući Vi ste se u ime svih nagrađenih zahvalili i tada ste rekli da su svi koji su uložili svoj trud u unapređenje kulture našeg grada deo vaše nagrade. Koliko za Vas lično znači ova nagrada?

Najviše što može da bude, to je nešto izvanredno. Verovatno poznajem oko 100.000 ljudi sa ovih prostora, a i malo šire i mislim da su svi učestvovali u toj nagradi jer ja se nisam mogao ostvariti da nismo zajedno sarađivali, svako na svoj način, znači neku sreću da podari meni i drugima i zato sam jako srećan. Stvarno se osećam tako i na plaži i na korzou ili bilo gde u našem gradu gde se srećem s ljudima, vidim da jako veliki broj ljudi poznajem i to su razni ljudi iz svih mogućih struktura, radujem se njima i oni se raduju meni što je jako lepo. Kad krenemo kroz Srem, sad idem najviše ovuda, kad obilazimo neke manifestacije najviše duhovnog tipa koje me trenutno nejviše interesuju i neko vikne: Eno našeg profesora! Onda se ispričamo, to bude lepo. Ljudi oko mene pitaju šta si to radio tim studentima svojim da te tako poštuju i vole? Tako svi reaguju, ne samo studenti, svi ljudi, lepo je družiti se, to važi i za sve građani ovog našeg grada, Srema i šire. Mislim da je to najveći kompliment meni ovako za života.

Nagradu ste dobili i zbog jedne izložbe u Nemačkoj. Nažalost, niste bili prisutni tamo ali su Vaše slike bile izložene. Kakve ste povratne informacije dobili o utiscima tamošnje publike?

Meni je žao što nisam tamo bio, ali sam se posredno zahvalio na tome. Istovremno sam imao ovde veče naših studenata i mislio sam svi ste vi ste moji. Reakcije su odlične, neću puno o tome da govorim, oni koji su tamo bili neka kažu više. Ono što mene jako raduje je to što znam da ta osećanja nemaju granice i to se prenosi, tako je sa umetnošću, pa i sa slikama. Bilo je izloženo 25 formata, neke slike imaju i po 5 metara visine. Tad sam ih prvi put video tako na izložbi, bar na fotografijama, ovde na našim prostorima ne možeš ih tako ni izložiti, ne mogu se videti u tako velikom formatu, one su nekako zasijale i kao da dobiju pravu pravu dimenziju. Izvanredno su postavljene, imam nekoliko fotografija, to je sve zabeleženo i na ovaj način moji snovi su ostvareni. Sve to sam već ovde doživeo, pa mi je jako drago što su i tamo dobro primljene. Ono o čemu sam razmišljao, kroz sva ova teška vremena kroz koja prolazimo, želim da razveselim ljude. Gledao sam snimke i video sam u nekakvoj knjiti utisaka nekakva kao arapska slova, pitao sam organizatora ko je to pisao. On je rekao da su to Kopti, oni su pitali da li bi mogli da se mole u tom prostoru. Kad osete negde veliko prisustvo dihvnosti oni su tu mole, eto baš su tu osetili.

Vi dok slikate uđete nekakvo posebno stanje.

Slikam samo ono što osećam. I dok slikam i dok se molim, meni idu suze. To je dosta nezavisno od bilo čega. Jovan Lestvičnik koji je najviše znao o tome i napisao je Lestvicu rekao je – Ti koji imaš suze, moli se za mene. To su najjače molitve, koje idu direktno gore, tako on govori u svojoj Lestvici. Ja to imam, verovatno taj koji to slika i koji to oseća ulazi u sve to. To s edešava dpsta velikom broju ljudi koji gledaj usvete slike. Sećam se jer sam posato osetljiv na Bogorodicu i rođen sam na ponedeljak, verovatno sam tako i uspeo da ostanem živ, ponedeljak je posvećen anđelima, a naša krsna slava je Arhangel Mihailo. Dve ogromne sile su vezane za moje rođenje, to me je verovatno i spaslo jer bih sigurni umro. Mojima je prvo dete već bilo umrlo i bilo je kad sam rođen samo da preživim.

O Vama je objavljena monografija i ona je specifična koliko i slikar o kojem govori, sadrži pretežno Vaše slike i tek nekoliko tekstova.

Još sa 19 godina su me proglasili za najboljeg studenta i to profesor koji je dobitnik najprestižnijih svetskih nagrada za slikarstvo, meni je dao ocenu 10 jedinom među kolegama, posle dugog niza godina. Onda sam razmišljao, dobro mogu sve da uradim, ali šta bih ja želeo da uradim. Šta bih hteo i kako bih to hteo? Imao sam uzore u slikarima koji su kao stariji ljudi slikali bolje i svetlije, što je oko 10% u istoriji slikarstva, kao i neki koje sam lično poznavao. Meni se to ostvarilo, poslednjih deset godina, Izložba u Galeriji „Lazar Vozarević” 2019. godine i ova monografija 2020, koja govori upravo o tom opusu, tako da sam svoju želju ostvario. Dve godine sam radio na monografiji, uglavnom sam je ja koncipirao i nije klasična monografija. To je nešto kada otvorite, te slike koje vidite imaju dejstvo, kao i one koje su izložene. Želim da neko kad bude to otvarao i gledao, da mu se nešto lepo dešava. To je veoma teško ostvariti i mislim da sam u tome uspeo, da su slike i u ovoj publikaciji medij koji prenosi pozitivne emocije. Držao sam se principa i individualne finansijske inicijative, štampanje su pomogli ljudi koji su želeli i to na sopstvenu inicijativu zato je tiraž ograničen, štampano ih je svega 200. Pošto svoje slike ne prodajem, ova je monografija način, da svako ko želi, dobije ta umetnička dela.

U penziji ste ali i dalje radite, slikate.

Znao sam da crtam u Bloku broj 5, tu veličinu i sad koristim, to se može preneti i na platno. Nikad nisam razmišljao o izložbi, ja sam srežan samo u radu. Uvek imam postavljeno na štafelaju i radim u serijama, tako da ako ne ide jedna, ide druga. Ima nekih iznenađujućih, izuzetnih, to je to, kad kažu kao da je živa slika, da ima dušu. Ja oblikujem, a zapravo to mene oblikuje jer slika ima ono što je realno. Ne bi drugačije ni mogao kad bih imao osećaj da je to neka prevara i laž, a onda nikad ne bi mogao da radim. Ljudi naprave spolja to sve super, ali kad dođeš i pogledaš ono šuplje. Jedno je talenat koji sam iskazao, čudili se od prve godine studija, drugo je ova dimenzija kad je reč o duhovnosti, kad sam se krstio.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije Slobodan NIKŠIĆ i privatna arhiva