Kada govorimo o zvuku jedne epohe, o muzici koja je spaja generacije i koja je nadživela razne promene, neizostavno je ime Momčila Bajagića Bajage. Muzički stasao i sazreo u Beogradu, Bajaga je ostavio neizbrisiv trag na jugoslovenskoj i još uvek ga stvara na srpskoj rok sceni. Od prvih akorda u bendu TNT, preko slavnih dana u Ribljoj čorbi, do osnivanja kultnog sastava „Bajaga i Instruktori”, njegova karijera je putokaz kroz istoriju moderne domaće muzike. Komponovao je neke od najemotivnijih i najpopularnijih pesama, autentično ujedinjujući poetičnost teksta i snagu roka. Uz muziku za filmove, pokazao je i izuzetnu širinu svog umetničkog izraza. Iako skroman i nenametljiv, Bajaga je već decenijama važan glas jednog prostora koji se neprestano menja, ali u njegovim pesmama uvek pronalazi stabilno utočište. Jedan od najvoljenijih autora i izvođača sa ovih prostora, beogradski roker, Bajaga je objavio monografiju u kojoj je publici poklonio svoje pesme pisane rukom i fotografije sa nastupa širom sveta.

Šta sve sadrži ova obimna knjiga, nazvana jednostavno – Pesme?

To je moja priča ispisana stihovima, fotografijama i sećanjima. Ovo nije samo knjiga — ovo je deo mene. monografija Pesme, donosi 160 pesama i isto toliko fotografija iz različitih perioda karijere. Hteo sam da ljudi vide kako su te pesme nastale, kako su se menjale, sazrevale. U knjizi ima i rukom pisanih verzija koje se razlikuju od onih koje danas svi znaju — tu se, možda najviše, vidi put stvaranja. Ovo je neka vrsta retrospektive, imam već jednu knjigu objavljenu „Vodič kroz snove” iz 2012, gde je nekih sedamdesetak tekstova. Ovde je od 180 pesma za koje sam radio tekstove ušlo 160, sve pesme koje ljudi znaju. Kuriozitet je da u pesmi „Zažmuri” rukom pisanoj verziji imaju dve strofe više u odnosu na ono pevano. Posebnu težinu celom izdanju dalo je učešće dva uvažena muzička kritičara, napisali su uvod Peca Popović i Bojan Mušćet, koji objašnjavaju šta moje pesme znače u širem kontekstu, za sve nas. Fotografije prate sve što sam radio, svaku fazu, svaki album, svaki koncert. To nije samo slika mene — to je slika jednog vremena, jedne energije koja nas je nosila. Nadam se da ću pisati i dalje i da ću kad se ponovo nakupi dovoljno pesama objaviti novu knjigu. Mnogo nastupamo i pišem pesme za nov album, tako da nemam baš mnogo vremena, ali i ovo je bio velik napor da sve to skupimo, sve pesme, fotografije, arhivu…

Knjiga sadrži i fotografije iz Vaše karijere?

Da, tu je bilo izazova. Prvo smo hteli da to bude zbirka pesama uz par fotografija. Međutim, kako smo radili na knjizi, bilo je sve više materijala koji bi trebalo da ipak bude tu. Imamo mnogo fotografija, ali za neke nismo ni znali ko ih je slikao. Većina najboljih fotografa na ovim prostorima ima fotografiju u ovoj knjizi. U knjizi su fotografije Goranke Matić, Brajana Rašića, Vukice Mikače, Zorana Trbovića, Zvonimira Krstulovića iz Splita… Na naslovnoj strani je fotografija Džejsona Golda. Potrudili smo se da sve potpišemo. Ima i fotki koje nikad ranije nisu objavljene – čak ni mi ih se nismo sećali dok ih nismo videli. Izdavač je naša prodiucentska kuća GMR doo, urednik je Dragan Teodorović koji se najviše trudio da poveže sve to što je trebalo da se poveže.

Kakvi su utisci sa promocije knjige na NOFE(J)K festivalu?

Dobro je bilo, nisam do sad bio na književnim festivalima. Ovo je bila promocija knjige, u okviru festivala. Drago mi je da smo bili tu. Promovišemo knjigu pesama koje smo nedavno izdali. Upriličeno je bilo i potpisivanje knjige. Iskreno, nisam ni znao da ima ovoliko festivla knjige, ali drago mi je. Lepo je kada vam neko kaže da ste pesnik, ali ja sam pre svega muzičar – to mi je ostalo više od 40 godina.

Proslavili ste 40 godina karijere prošle godine.

Mi i dalje sviramo isto, samo sa više iskustv, kada pogledate brojke, 40 godina deluje kao ceo jedan život. A opet, kad si u tome svaki dan, ne brojiš. U muzici ako imaš energiju i publiku, ti nastavljaš da sviraš. Mi i dalje idemo na turneje, radimo nove stvari, ali se i sa zadovoljstvom vraćamo na početke. Proslavili smo jubilej – 40 godina od prvog beogradskog koncerta naše grupe Bajage i Instruktora, koji je održan 21. aprila 1984. godine u Domu sindikata. Simbolično, baš na tom istom mestu, sadašnjoj MTS dvorani, održali smo “kopiju” tog koncerta – gotovo identičan repertoar, ista energija, druga vremena. Velikim koncertom na Ušću smo proslavili jubilej, u Beogradu je to, po mom mišljenju, najbolji otvoreni prostor za velike svirke. Navikla je publika, navikli smo i mi.

Dosta nastupate, imate koncerte širom regiona. Kakve utiske nosite iz Sremske Mitrovice sa nastupa osamedesetih u prepunoj Hali Pinki sa Vama je kao ton majstor radio naš kolega Dragan Grujičić Gruja, a kakve odnedavno sa Art fronta?

Osamdesete su bile zaista posebne godine. Cela ta generacija je živela muziku – publika, bendovi, svi smo nekako disali zajedno. Mi smo svirali po salama, halama, stadionima… a ljudi su dolazili iz svih krajeva. Svaki grad u Jugoslaviji imao je svoju energiju, ali ta mladalačka glad za muzikom bila je svuda ista. Lepa je bila saradnja sa Vašim kolegom, to su bili odgovorni i vredni ljudi, nekad su ozvučenje radili domaćini, nekad smo mi tražili saradnike. To su bili koncerti gde osetiš da publika zna sve pesme napamet. Naravno, vremena su se promenila, danas je drugačije, ali energija publike – to je ostalo isto. Neki ljudi iz publike, koji su bili sada, verovatno su bili i na onim koncertima iz osamdesetih, sad su tu sa svojom decom. I to je ono što je najlepše – kad vidiš da pesme traju, da se prenose s generacije na generaciju.

Zašto baš gitara kao instrument?

Gitara je zahvalna – ko voli, može relativno brzo da nauči osnovne pesme. Za razliku od drugih instrumenata, možete je nositi svuda: na ekskurziju, plažu, festival… Praktična je i lična. Jedna od retkih pesama koju sam pravio muzički baš s idejom da bude jednostavna, da svako može da je nauči i svira – to je pesma „Tišina”. Ima samo tri akorda. Znam puno klinaca kojima je to bila prva pesma koju su naučili da sviraju. Tako je i moja generacija imala, recimo, „Crnog leptira” od grupe „Time”, jednu od tih jednostavnih stvari koje su lepe i lake za sviranje. Voleo bih da svi koji sviraju nauče nešto – da ne „drndaju” gitare i „čupaju” žice, nego da pokušaju da razumeju muziku. To su moje želje.

Pominjali ste da ste dobijali pisma obožavalaca, ali ih nema u knjizi?

Jesam, primao sam ih puno, ali nažalost nisam ih sačuvao. Sve je ostalo u jednoj kući u Sremu koju je moj otac kupio. Kasnije smo je prodali i ta pisma niko nije sačuvao. Kad smo radili na knjizi, ideja je bila da to bude zbirka svih pesama koje sam do sada napisao. Da sam i imao ta pisma – ne bih ih stavio. Ne bi mi bilo prirodno da sad ubacujem pisma iz 80-ih. Za ovo je bila najznačajnija arhiva.

Pišete pesme stalno, na turnejama, ali i u osami.

Pišem stalno, pišem i za druge autore. Neke pesme prvo napišem kao tekst, pa pravim muziku, a kod nekih je obrnuto. Radio sam i tekstove i muziku, sve zavisi. Inače, dobro je da čovek bude kritičan prema sebi. Inspiracija dolazi jako retko – to mi je objasnio pokojni Kornelije Bata Kovač još na početku moje karijere. Rekao je: „Ako čekaš inspiraciju, pisaćeš dve pesme godišnje.” Ako hoćeš da pišeš stalno – sedneš svaki dan, uzmeš prazan papir i kreneš. Nešto bude dobro, nešto loše. Treba biti objektivan prema sebi. Bolje da sam sebi kažeš da nešto ne valja, nego da to čuješ od publike. Moj princip je da napišem pesmu, ostavim je da „odleži” desetak dana, pa je pročitam kao da je nisam ja pisao – kao neko zlonameran. Ako nešto ne valja, popravim. Tako dolazim do toga da pesma bude spremna. Drago mi je i kad čujem da se u kafani pevaju te pesme. Znači da su pesme „ušle u narod”. Ljudi vremenom zaborave ko ih je napisao, ali pesma ostane. To je najveća nagrada za jednog autora. Najvažnije mi je da pesma zaživi. Da ljudi pevaju, pamte, prenose… To je najveći uspeh.

Negujete specifičan zvuk u svojim kompozicijama.

Danas tehnologija omogućava mnogo, ali ja verujem da muzika mora da ima dušu. Sve što nije iz kompa – to mi prija. Kako tehnologija napreduje, mi se sve više vraćamo korenima – pojačalima s lampama, analognim zvucima… Te lampe je sad teško naći jer svi prave čipove, ali to je ta toplina koju digitalija ne može da da. Brzina nije isto što i osećaj. Verujem da sve može da nestane – USB, diskovi, hard diskovi… sve to brzo propada. Jedino vinil ostaje. To je nešto trajno.

Kako gledate na Momčilbal – događaj u Beogradu na Vaš rođendan?

Znam da to postoji! Ljudi se maskiraju u mene, pevaju moje pesme… Nikada nisam otišao lično, ali sam čuo da stavljaju jastuk sa jedne strane, pa to simbolizuje pesmu „Sa druge strane jastuka”. Super fora. Mislim, nisam znao ni u šta bih ja mogao da se maskiram, ali lepo je znati da ljudi to rade s ljubavlju.

Koji biste trenutak izdvojili kao prelomni u karijeri?

To je bio koncert s Ribljom Čorbom na Tašmajdanu, ’79. ili ’80. Tad sam prvi put svirao pred više od 5-6 hiljada ljudi. Kad sam počinjao, moj cilj je bio skroman – da snimim jedan album i odsviram jedan veliki koncert. Taj koncert je bio prvi te vrste i tad sam znao – ovo je moj put.

A odlazak iz Riblje Čorbe?

To je bio drugi veliki prelom. Napustio sam bend koji je bio najpopularniji u bivšoj Jugoslaviji i krenuo da pravim nešto svoje. Bilo je to rizično, ali isplatilo se. Mislim da čovek mora nekad da rizikuje ako želi da ide dalje i da se razvija. Prvi veći iskorak bio je sa 18 godina, kad sam se pridružio Ribljoj čorbi kao ritam gitarista. U početku sam samo svirao na nekim pesmama na koncertima, ali sam ubrzo počeo i da pišem muziku i tekstove, uključujući hit „Kad hodaš”. Sa Čorbom sam snimio pet albuma. Pisao sam pesme koje nisu baš pasovale u koncept Riblje čorbe — više pop, manje rok. Rešio sam da ih objavim na solo albumu „Pozitivna geografija”. Okupili smo dobru ekipu, snimili materijal i odsvirali nekoliko koncerata, što je izazvalo pozitivne reakcije. Prvi zvaničan nastup pod imenom Bajaga i Instruktori bio je u aprilu 1984. u beogradskom Domu sindikata. Od tada je sve krenulo. Album „Sa druge strane jastuka” iz 1985. godine doneo nam je ogromnu popularnost. Svirali smo na stadionima, uključujući Tašmajdan i Marakanu. Turneje, hiljade ljudi, i na kraju taj osećaj da smo uspeli.