Branislav Mioković: Slikar sremskih pejzaža, kanadski galerista i arhitekta

Slikar i arhitekta Branislav Mioković, poznat je po svojim apstraktnim pejzažima Srema. Nakon što je proveo 46 godina u Kanadi, vratio se u svoj rodni grad gde vreme provodi slikajući Frušku goru, selo, prirodu. Do sada je, u našoj zemlji, imao samostalne izložbe slika u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Čačku i Sremskoj Mitrovici. Umetničke radove izlagao je veoma često u Torontu, a njegove fotografije nalaze se širom sveta u poslovnicama Kuvajt-ervejza. Kao arhitekta ostavio je svoj trag u Kuvajtu projektujući hangare i poslovne zgrade za njihovu nacionalnu avio-kompaniju, zgrade za javnu upotrebu, ali i u Kanadi, gde je projektovao velik broj kuća u elitnom delu Toronta. Imao je značajan uticaj kao galerista u Kanadi, njegove galerije bile su poznate po promociji moderne umetnosti i pružanju platforme za umetnike iz različitih delova sveta. Kroz svoje galerije, Mioković je uspeo da poveže umetnike i publiku, stvarajući prostor za kulturnu razmenu i umetnički dijalog.

Vratili ste se ovde, gde pripadate. Sremska Mitrovica uvek je bila u Vašim mislima, sada joj se odužujete i slikama.

Ovde sam proveo detinjstvo i mladost, u ovom divnom gradu živeo sam sve do svoje 29. godine. kasnije sam studirao arhitekturu i kad sam završio studije otišao u inostranstvo. Tamo sam radio do penzije i sad, kad sam se vratio, nameravam da ostanem. Imam dosta školskih drugova, od drugog razreda osnovne škole, pa kroz srednju školu, bili smo oduvek u kontaktu, čak i kad sam živeo daleko te veze nisu bile prekinute, a sad su jače nego ikad. Otišao sam iz zemlje 1975. godine. Nakon 46 godina izbivanja iz zemlje, vratio sam se u svoj rodni grad, kupio sam kuću u Manđelosu i tu sam sad. Inače sam odrastao u zgradi u Šećer sokaku koja se sad zida. Prvu sliku sam tu nacrtao. Imam je i dan danas, naslikao sam je za Božić, kad sam imao osam godina, 1954. godine to sam dao baki. Ona je i u katalogu za izložbu. Stalno sam crtao, meni su deca u osnovnoj školi dolazila da im crtam kauboja i Indijanca. Slikalo sam u gimnaziji kod čika brane i stalno, tokom studija, za kroki sam bio majstor.

Poklonili ste sve slike futurističkih pejzaža Galeriji „Lazar Vozarević” koje su bile izložene u toj ustanovi 2021. godine. Neke od Vaših najpoznatijih slika su apstraktni prikazi i futurističke vizije pejzaža Srema. Ove slike simbolizuje Vaš povratak u Sremsku Mitrovicu nakon decenija provedenih u Kanadi.

Izložba slika u Galeriji „Lazar Vozarević” bila je moja 11. samostalna izložba, slike su bile izložene pod simboličnim nazivom „Natrag gde pripadam”. Na taj način želeo sam da se odužim gradu u kojem sam proveo najlepše godine svog života, gde sam odrastao. Mogu reći da sam se vratio kući i u likovnom, umetničkom smislu. U slikanju sam se vratio na prvobitne postavke, na izvor. Motivi na mojim slikama sad su uglavnom pejzaži iz okoline Manđelosa i uopšte iz Srema. Želeo sam da se na neki način odužim mom gradu, a ovo je najadekvatniji način da to i učinim. Veoma mi je drago što su mi u Galeriji „Lazar Vozarević” organizovali tu izložbu, nakon koje sam im sve slike poklonio. Bio sam veoma sam uzbuđen jer sam izlagao u svom gradu, posle toliko godina jer sam uglavnom izlagao u Kanadi gde sam najduže i živeo. Otkrio sam za sebe i za druge vid čiste likovnosti, samo sliku, koja ne duguje ništa klasičnom izrazu, figuraciji ili naraciji.

Vaš rad kao galeriste bio je ključan za širenje svesti o apstraktnoj umetnosti i podršku umetnicima u njihovom profesionalnom razvoju.

U mojoj galeriji u Torontu bilo je veoma dinamično, svake dve nedelje nova izložba, prostor je bio zauzet po godinu dana unapred, sve je već bilo isplanirano. U martu je bila izložba Pet umetnika po mom izboru tu sam pozivao umetnike da izlože svako po pet svojih slika, u junu Pejzaž kao inspiracija, u avgustu izložba Mrtva priroda, imao sam izložbu srpske fotografije Kamera opskura Serbika i međunarodne, bila je obavezno godišnja Izložba foto-minijature 10 sa 10 cm, a godišnja prodajna izložba bila je u decembru. Sve sam izložbe pravio u saradnji sa tada najpoznatijim ljudima, recimo za fotografiju, za slike određenih motiva itd, objavljivao bih javni poziv, na TV u Torontu, u medijima i na konkurs bi stizalo po 250, 300 slika ili fotografija, selektor je uvek bio umetnik koga svi znaju, neko ko predaje fakultetu, za fotografiju njihov glavni čovek sa televizije. Selektori urade po tri kruga, prvi krug je eliminacija, drugi i treći do konačnog odabira. Nikad nisam hteo da uzimam nagradu, samo bih rekao jednu stvar: Zaboravi da ja učestvujem. Tako je bilo kod mene i svi su bili zadovoljni, selektor bi uvek stajao iza svog izbora i svako kome nije jasno zašto je dodeljena nagrada nekoj slici mogao je da pita, dobio bi odgovor. Otvaranja su bila lepa, velike zabave svake dve nedelje, okupi se puno ljudi, a umetnici su posebna vrsta, sa njima se zabavite, nasmejete i čujete koješta. Tri puta sam otvarao galeriju, imao sam dve žene, dva puta sam se ženio, tri galerije, imam četvoro dece. Svoju prvu galeriju otvorio sam 1987. godine, a konačno smo zatvorili galeriju 2017.

Kod Vas je izlagala i Štefica Radovanov, mitrovačka slikarka. Inače, ona je bila i Vaša nastavnica likovnog.

U galeriji je radila moja žena, sedela je za stolom, a iza sam imao jednu prostoriju gde sam slikao. Štefica Radovanov se vraćala iz Teksasa gde je imala izložbu svojih slika i odmah sam joj organizovao i kod mene. Prodala je sedam slika, tada je radila kombinovanu tehniku, gvaš i zlato, imala je baš lepe slike. Štefica je bila moja nastavnica likovne culture u školi, bio sam predsednik Odeljenske zajednice kao đak. Voleo sam slikanje, a ona je to podsticala. Naši su ljudi čudni, dođe jedna devojka iz Beograda stvarno ima fantastičnu sliku, a ceni je 1.500 maraka, kad je pitam da li je prodala neku po toj ceni, naravno da nije. Najviše sam slika prodao grafičara Mite Komatine, čak 33 slike na jednoj izložbi.

Imali ste svojevremeno veoma zapaženu izložbu „Zastave” u Kanadi.

U Torontu, u  našoj galeriji „Praxis” pored mene, vlasnik je bila i moja tadašnja supruga Anka. Održana je 2005. ta izložba slika „Zastave” kojom sam proslavio veliki jubilej u svom životu: 10 godina od osnivanja galerije, 40 godina umetničkog stvaralaštva i 30 godina od kako je kročio na tlo Kanade. Tada je Radovan Gajić otvarajući tu izložbu rekao da te zastave nisu ni na kakvim kopljima. „Ove zastave su našpanovane, zategnute na sve ili sa sve četiri strane. Ovo su razapete zastave. Ovako predočene, Miokovićeve zastave su, bez obzira na veličinu platna, pre i više, idejni nacrti za moguće zastave, ali za zastave posle identifikacije, posle prepoznavanja, posle susreta, u kome smo dobro sagledali ko je ko i pod kojom je zastavom stigao za tragiku susreta. Ovo su zastave posle svih, navodno osvojenih kota i važnih tački gospodarenja terenom. Najviše onim na kome smo ponikli, našim dvorištem.” Tako je on rekao da su to zastave koje nikad neće prestati da se njišu na vetrovima naših duša.

Uporedo ste slikali i fotografisali, imali ste tri galerije upravo u Torontu, u kojima ste se bavili izlagačkom delatnošću i promocijom slikarstva i umetničke fotografije. Kako ste se odlučili da otvorite galeriju?

Prvo sam pokušavao da imam svoju izložbu u Torontu, međutim, nikako, vide imigranta i svi se prave mnogo zauzeti. Išao sam kod jednog poznatog galeriste, Italijana, zvao se Inđiđio, međutim nije hteo, nisu ni drugi, onda sam se odlučio da otvorimo svoju galeriju, moja tasašnja žena Kristina i ja. Odem u jednu staru industrijsku zgradu sa 18 galerija, izaberem prostor i dogovorim se sa gazdom, galerija odmah pored njegove. Sutra on zove i kaže da je ipak odlučio da ne da taj prostor, nego na drugom spratu. Otišao sam da pogledam, ceo zid u staklu, okrenut na zapad. Kažem: Vi hoćete mene u rernu da metnete. Nije mi se dopalo, moja žena sutra ode kod njega i kaže: Pogodili ste se za galeriju pored Vas, pristali ste, moj muž još nije napravio pogrešan potez u svom životu. Međutim, ovorili smo galeriju na drugom mestu, kod jednog Grka, to je bila 1987. godina, prodaja baš nešto nije bila sjajna, dođem na ideju da izdam prostor umetnicima. Mnogima je to bila prva šansa. Moto moje galerije bio je da dam ljudima mogućnost da naprave prvi korak. Prvi sam rentirao prostor umetnicima u Torontu, kasnije su svi to krenuli. Sad ih vidim na društvenim mrežama, mnogi su krenuli iz moje galerije. Kad sam jednom ranije išao u veliku i poznatu galeriju da izlažem svoje slike na izlazu sam sreo dva, takođe imigranta, Bugarina i kasnije sam im dao priliku da kod mene prvi put izlažu. Jedan je posle na konkursu Kenona osvojio prvo mesto i zaposlio se u Londonu, drugi je takođe uspeo, obojica su izgradili karijere.

Kako ste počeli da slikate i kako ste se opredelili da studirate arhitekturu?

U sedmom razredu gimnazije izrazio sam želju da studiram slikarstvo. Išao sam na časove slikanja kod poznatog mitrovačkog slikara čika Brane Jolera dok sam bio gimnazijalac. Moji roditelji nisu bili za to, tata je smatrao da ću u tom slučaju biti gladan celog života. Bio sam dugo zagrejan za slikarstvo, 1963. godine odem u Švajcarsku u goste, počeo sam mnogo da se kartam i tata se uplašio da ne krenem lošim putem, jer bilo je u familiji takvih slučajeva, tako sam otišao kod brata koji je bio asistent čuvenog Valtera Gropijusa, nemačkog arhitekte iz Berlina, jednog od osnivača Bauhausa. Moj brat Aleksandar Cvijanović imao je veliku reputaciju kao arhitekta, dosta je putovao i tad kad sam bio u Bernu kod njega, predložio mi je da studiram arhitekturu, a kaže da mogu uvek da slikam. Pošto sam bio odličan đak, nisam polagao prijemni, poslušao sam njegov savet i upišem arhitekturu. Dugo sam studirao, oko sedam, osam godina, više sam se kartao, ali imao sam tatinu podršku da istrajem, uprkos svemu. Završio sam studije i pošto sam imao „Proleterovu” stipendiju devet meseci, zaposlio sam se u Sremskoj Mitrovici u toj nekad čuvenoj građevinskoj firmi. To je to bila tad obaveza, kad dobijaš stipendiju, posle završetka studija moraš da radiš neko vreme u toj firmi koja te stipendirala. Prvo, niko nije hteo da mi da stipendiju jer se moj tata nije baš dobro slagao sa tim društvenim sistemom, ali na kraju sam dobio stipendiju. U „Proleteru” sam bio šef gradilišta osmospratnice kod „Sremovog” fudbalskog igrališta. Jednom sam se tu nešto zakačio sa svojim šefom, odem u Projektni biro i kažem sekretarici: Anđo, daj tu pisaću mašinu. Otkucam: Ja, Branislav Mioković dajem otkaz za tu i tu poziciju itd. Pozove me direktor i kaže: Branko, čujem da imaš problem sa šefom. Predloži mi da idem na godišnji odmor, 15 dana. Nisam prihvatio, imao sam najbolje gradilište u „Proleteru” jedini idem po programu i moji ljudi najviše zarađuju, bilo je predviđeno da se za 20 dana podigne jedan sprat, a mi smo radili za 11 dana. Tako sam otišao u svet. Sednem u auto sa mojim najstarijim bratom, odem kod brata u Nemačku, da mi traži neki posao. Nađe mi da radim u pošti, ali da dođem da radim tek u oktobru, a to je bilo proleće. Mene je interesovalo tamo gde se nešto održava, zida. Čuo sam da svi pričaju o toj Kanadi, pomislio sam da i ja okušam sreću tamo. Odem u njihovu ambasadu, u vojsci sam se dosta posvetio učenju engleskog jezika, ali opet nije bio toliko dobar. Nekako sam prošao na razgovoru, malo srpski, malo engleski, rekao sam da hoću da idem u zemlju gde imam velike mogućnosti. Imam tamo šanse da se dokažem, rekao sam. Govorili su da imam i ovde dobar posao i savetovali da ne idem, u Kanadi je loša situacija, teško ću naći posao. Pitao sam ih iskreno je: Da li u toj Vašoj zemlji ima lopata? Rekoh: lopatu, ne se stidim ničeg, uzeću lopatu da radim i tako je i bilo.

Vi ste u Kanadi do penzije radili kao arhitekta. Ispričajte nam Vaš životni put, profesionalnog arhitekte.

Kad sam došao u Kanadu, prvo sam iz hotela zvao nekog Đurđevića, on nije hteo da služi vojsku, pa došao tamo i jako se dobro snašao, posle je radio sa kompjuterima, pa Stoleta Mitrovića sa KPDoma i oni me preporuči za posao. Otišao sam sa 500 dolara u džepu i brzo sam ostao na 100 dolara, a treba jesti. Javio sam se u agenciju koja se bavi imigrantima, Mađar neki bio gazda, nađu mi sobu i počnem kao radnik na gradilištu, nisam hteo da radim kao moler, rekao sam – Ne, hoću na lopatu. Tako sam radio, bilo je dosta našeg sveta, bio neki Bugarin gazda on me nije voleo jer sam u pauzama pričao smešne priče, kad god on dođe, svi se smeju. Radio sam dobro, ali nije voleo da zasmejavam ljude, manje će raditi, pa sam počeo da radim sam na drugom gradilištu, gde nije bilo nikog. Tu gde sam stanovao, samo soba 80 dolara, a delio sam kupatilo, to nisam voleo. Soba je toliko mala da ne mogu sasvim da otvorim vrata. Tražeći drugi smeštaj naiđem na našeg čoveka koji se rasplakao kad je čuo da sam Srbin i dao mi da stanujem besplatno i da biram sobu. To je mene toliko dirnulo, da ne mogu da vam opišem. Nešto se Beograd i crkva u Kanadi tad nisu slagali i došlo je do raskola, ja sam išao kod raskolnika, a i on, Žika se zvao, isto. Pružio mi je priliku da zazidam kod njega neki prozr, vrata i oduševio se kako sam sve lepo i precizno uradio, posle mi je dao da mu izdajem sve sobe, garsonjere, radio sam to besplatno, naravno, da mu učinim. Međutim meni je nedostajala olovka i odem u agenciju za posao, položim engleski jezik, na tom kursu sam upoznao Stanoja iz Kragujevca, posle mi je bio kum. Radio sam kod Makedonca u kancelariji, ali kad mi posle nekoliko godina nije ponudio partnerstvo, nije mi ni plaćao prekovremene, povećao mi platu za neku crkavicu, pormenim firmu i odem kod Kanađanina. U međuvremenu, jedan drugi arhitekta iz Mitrovice, dođe kod mene u goste i pozove me da idem da radim u kancelariji gde je i on zaposlen, u Kuvajtu kod jednog Sabaha, dobiću visoku poziciju arhitekte. Prihvatio sam, bio je to izazov, ali i dobra poslovna prilika. U Kuvajtu, gazda mi je bio Libanac, bio je pun sebe, oni ne rade četvrtak i petak jer se petkom mole, a nama gazda da zadatak da za to vreme napravimo idejni projekat zgrade koja će imati scientific look, kao naučni izgled. Bio sam na plaži kupao sam se u Persijskom zalivu i nisam napravio, kad me pitao zašto nisam, rekao sam da ne razumem kakav je to izgled zgrade. Kasnije, poslao me na sastanak da projektujem poslovnicu za banku, na sastanku bio jedan stariji Kuvajićanin, razgovarali smo i on je zaspao. Kad sam im ispričao, oni su meni rekli da ne smem da pričam tako, da ne vređam dostojanstvenike i dobijem otkaz. Potom sam se, zaposlio kod jednog Arapina, Badera i odmah sam projektovao vilu jednom bogatašu. Bader mi je odmah platio polovinu sume zao nov auto BMW, imao sam odlične uslove, radio sam i za platu, ali i na procenat. Njegov prethodni poslovni parter Egipćanin Hasan već je odlazi, tako da mi je odmah dao partnerstvo. Preuzeo sam da radim veliku halu za avionske motore na aerodromu, nakon peripetija sa crtačima z Egipta završio sam je. Projektovao sam sve zgrade, osim centralne, Kuvajt-ervejza. Glavnu zgradu je projektovao čuveni japanski arhiteka Kenzo Tange, a ove ostale zgrade sam projektovao ja. Uradio sam i zgradu za transfuziju krvi u Kuvajtu, dve godine je Hasan radio na tom projektu, ništa nije uradio. To sam preuzeo kao projektni zadatak, taj projekat smo uradili uz angažovanje saradnika, dva moja druga s fakulteta koji su radili tamo preko „Energoprojekta”. U „Energoprojektu” sam radio honorarno, a po mojoj preporuci su zaposlili jednog Indusa, Nagbala kojeg isto otpustio Bader, kao i mene, a izdržavao je devetoro članova porodice u Indiji. Sve je išlo kao po loju, samo se ćulo: Mister Branko, mister Branko. Kuvajt je fantastična zemlja, muslimani su veoma poslovni ljudi, ne lažu, neće varati, nisu prevrtljivi. Na sve sastanke sa civilnom avijacijom išao sam ja, tu se sklapaju ugovori. Jednom su sazvali sastanak jako kasno, a imao sam puno posla, treba da se radi hangar za dva džambo-džeta, sve držim u svojim rukama i pošaljem na sastanak sa Arapima tog Nagbala. Oni neće da razgovaraju sa njim, imaju neke svoje tradicionalne razloge, to je meni napravilo probleme i Bader mi je dao otkaz. Žena u poodmakloj trudnoći, ja bez posla, pozove me direktni nadređeni Muhamed, pita da li je istina za otkaz: Posle svega što si uradio i što se sad pravi i što ti kontrolišeš ti si dobio otkaz? Potvrdim mu i on kaže da će da me zaposli. Mene su svi voleli jer sam dobro radio. Nema gore kombinacije nego kad projektant radi za klijenta. Bader je vrlo jak, mislio sam oteraće me iz Kuvajta. Otac tog direktora Muhameda i emir su veoma dobri prijatelji, a tamo sve zavisi od toga kakve imate veze, tako da sam ponovo počeo da radim, ne u tom ofisu, nego sam bio šef gradilišta za ceo aerodrom, radio sam za Kuvajt-ervejz. Dobijem vrlo veliku poziciju, namešten stan, sve. Žena ode za Kanadu, porodi se. Kasnije je postala malo nestabilna situacija, pošto je bio rat između Iraka i Irana, a neki Iranci su bili vrlo jaki finansijski u Kuvajtu, tu je došlo do nekog trvenja, bombe, a meni je sin bio već za školu. Rešimo da se selimo.

Kako ste počeli da se bavite arhitektonskom fotografijom?

Bio sam osam godina u Kuvajtu i tu sam počno da se bavim arhitektonskom fotografijom honorarno za Gropijusov ofis gde je moj brat bio direktor. Fotografisao sam stare zgrade koje su oni počeli da ruše. Sve vreme sam i slikao. Imao sam trosoban stan, pošto su deca bila mala, nagurali smo decu u jednu sobu, žena i ja u drugu, a u trećoj sam napravio studio. Tu sam razvio posao fotografije. Pošto oni vole da imaju fotografije mrtve prirode, imao sam  fotografija pomorandži, ćupova, specifičnih ribarskih brodova itd, to se njima svidelo i počeo sam mnogo da prodajem. Imao sam fantastičnu opremu. Napravio sam katalog od 150 različitih slika gde ste mogli da izaberete šta Vam se sviđa, imao sam negative i ja Vam uradim.To se pročulo i personalni direktor, Šveđanin naruči da  jednu zgradu areodroma dekorišemo tim fotografijama. Kad je predsedavajući, čearmen Kuvajt-ervejza video slike, insistirao je da za sva njihova predstavništva u svetu uradimo te foptografije. Uradio sam tad za njih 240 i nešto slika, od tog posla sam zaradio 7.500 dolara. Hteo sam da se selim u Istanbul, u Tursku odustao sam jer je škola za četvoro dece bila veoma skupa. Nakon premišljanja da li da kupim kuću u Herceg Novom, ipak samo otišli u Kanadu.

U arhitekturi Kanade ostavili ste značajan trag u arhitekturi privatnih kuća, za porodično stanovanje.

Počeo sam tako što sam prvo komšiji Džonu, kojeg nisam mogao da odbijem, napravio projekat da sredi kuću. Posao je procvetao, reklama je bila od usta do usta. U međuvremenu, moji su roditelji imali problema i ja ih doselim u Kanadu, tata je kao agronom već bio stekao penziju. Prvo sam radio u firmi po ceo dan, lepa plata, ali u tim zemljama se mnogo radi. . Tamo sam otvorio prvu galeriju „Svetog Luke” zato što je Sveti Luka zaštitnik slikara. Dobro se radilo ali naletim na penal povreda na poslu, ode žena, ode galerija. Žena je otišla s troje dece, jedna ćerka je ostala kod mene. Trebaće da se izdržava četvoro dece, opet papir i olovka, arhitektura. Tako sam počeo da radim projektovanje s jednim Poljakom, sledećih 30 godina smo radili. On je bio jedan od najboljih preduzimača u Torontu. Moja filozofija je uvek bila da prihodi ne smeju da dolaze samo iz jednog izvora, mora sa više izvora. Imao sam jednog pomoćnika, ali nisam hteo nikog da imam na platnom spisku, noću se probudim, siđem dole u kuhinju, sednem da radium, crtam, noga mi se trese, toliko posla imam. Moj mlađi sin Sava isto je arhitekta danas, pita me tad koliko imam posla trenutno. Projektovao sam 18 kuća istovrmeeno I za svaku sam znao svaki detalj u bilo koje doba dana.  Vasko se bavi fotografijom, arhitekta je I ćerka Sonja, ona dolazi, boravi ovde kod mene u Manđelosu povremeno. Ostalo mi je dosta slika u Kanadi, to je teško i skupo preneti, ostale su mi tamo sve knjige, srpske knjige sam poklonio srpskoj crkvi, engleske knjige mlađa ćerka je sačuvala.

Kako je zapisala istoričarka umetnosti Tatjana Mijalčić na većini Vaših slika: „U središtu kompozicije je simbolično «bedem/zid», dom, bastion pravoslavlja oličen u Istoku. Središte slike je znak, trougaona forma prepoznatljiva kao simbola doma koji čuva svoj prvobitni smisao porekla, porodice.” Kako Vi tumačite simbole prisutne na vašim slikama?

Primetili ste, skoro na svakoj mojoj slici u vrhu je simbolika – IS HS – to je naša sudbina i to ispisivanje postaje obavezno kod mene, neki to tumače kao pod ili nad-nebo. Trougao da, ali pre toga sam uvek na slike stavljao četiri neka motiva, bio je bitan taj broj 4, jer imam četvoro dece. Često ćete videti das am nacrtao četiri linije, četiri oblaka, četiri drveta. Kompozicija slike ima dramatiku, uočljiva je dijagonala, silazna i uzlazna, vertikalna i horizontalna centralna linija. Posle toga je došao trougao, a on ima različitu simboliku. Najveća inspiracija mi je sad Manđelos, sremska  ravnica i oblaci što prolaze.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije Slobodan NIKŠIĆ