Maja Đurić Cvetković (1960, Beograd) na Radio Beogradu, u Redakciji programa za decu i mlade Prvog programa radija, radi od 1987. godine, gde je prošla sve profesionalne etape, od honorarnog saradnika do urednika. Od 2023. godine vodi Redakciju za decu i mlade. Tokom skoro četiri decenije rada učestvovala je u realizaciji brojnih emisija koje su oblikovale detinjstva generacija: Dobro jutro, deco, Poletarac, Subotom u 12:30, ZOO simfonija, AŠ- radio encikopcija, Iz tinejdž ugla i Poštovana deco i Iz drugog ugla koju uređuje i vodi već trideset godina. Emisije koje je uređivala osmišljene su sa ciljem da podstaknu ljubav prema čitanju, razvijaju interesovanja i neguju kulturu i prave vrednosti kod dece i mladih, uz poštovanje specifične poetike Redakcije. Dobitnica je više priznanja, među kojima su nagrada Radio-televizije Srbije za vaspitno-obrazovno stvaralaštvo (1992) i nagrada na Festivalu radija na Brezovici (1996). Ove godine dobila je priznanje Sunčani sat na festivalu Mašta i snovi u Sremskoj Mitrovici, koje doživljava kao nagradu celoj redakciji – simbolično, u godini kada redakcija slavi 80 godina postojanja, a legendarna emisija Dobro jutro, deco 70.

Dobili ste nagradu „Sunčani sat” na festivalu „Mašta i snovi” u našem gradu? Kako doživljavate ovu nagradu?

Doživljavam je kao priznanje celoj Redakciji za decu i mlade Prvog programa Radio Beograda. Ove godine obeležavamo veliki jubilej – 80 godina postojanja programa za decu i mlade, a Dobro jutro, deco proslavlja 70. rođendan. To je onaj čuveni cvrkut koji svakog jutra budi decu – i odrasle – a zatim sledi priča. Priče koje pišu sjajni autori, čija sam i sama bila slušateljka kao dete. Kao urednica sam kasnije imala priliku da ih upoznam i učim od njih. Naučili su me poetici naše redakcije, jedinstvenoj na medijskoj sceni. Posebno smo ponosni i na konkurs za kratku priču koji već 23 godine podstiče mlade autore da pišu za decu. Osmislila ga je Vesna Ćorović Butrić, i mnogi danas priznati autori počeli su upravo tu. Ove godine pobedila je Natalija Trnavac, koja piše izuzetne tekstove za decu. To je suština – dati podsticaj, otvoriti prostor za nove glasove. Povodom rođendana emisije imali smo i proslavu – tortu, svećice, hor „Kolibri”… Baš kako dolikuje dečjem radiju.

Kako vidite dete kroz prizmu svog rada na radiju?

Verujem u misao Duška Radovića: „Dete je čovek u odelu deteta.” To je i naša poetika. Redakcija slavi 80 godina postojanja, a Poštovana deco je prva živa emisija, jedina takva kada je počinjala, danas ima 41 godinu.

Šta ste naučili od svojih kolega kada ste počeli da radite u redakciji?

Naučili su me da s decom treba razgovarati s poštovanjem. Ljubivoje Ršumović kaže: „Što ga pre čovekom smatraš, pre će čovek i postati.” Jedna koleginica govorila je: „Ne treba se spuštati na nivo deteta, već se popeti na njega i smatrati ga sebi ravnim.” Tu mudrost sam ponela. Upoznala sam Dragana Lukića, Vladu Stojiljkovića, Savu Pantovića – ljude koje sam dotad znala samo iz čitanki. Sa Savom sam radila emisiju AŠ- radio encikopcija. Bio je naš „Gugl pre Gugla” i na pitak način kroz radijske sličice prenislili smo deci zanimljivosti iz sveta nauke, umetnosti, kulture…

Kako se redakcija promenila kroz godine?

Kada sam došla, bilo nas je 17. Danas nas je mnogo manje, ali verujem da će kolege poput Slađane Bušić, koja je već osam godina s nama i deli naš pogled na dete, nastaviti da nose ovu poetiku.

Kako ste ušli u svet programa za decu?

Završila sam književnost, nisam želela da budem profesor. Sudbina me je odvela na pravo mesto. Dočekao me je Dragan Lukić, šest godina sam radila honorarno. Ostala sam zahvaljujući otvorenosti i podršci kolega.

Sećate li se svog prvog dana u redakciji?

Naravno. Lukić mi je rekao da dođem u ponedeljak u 10 ujutru, ali nije došao, kasnije sam saznala da nikada ne dolazi pre podneva. Umesto njega, dočekao me je Sava Pantović. Uključio me odmah u rad na novogodišnjoj emisiji. Cvrkut iz špice za emisiju Dobro jutro, deco koji sam kao dete mrzela jer me je budio za školu, kasnije mi je postao radni zadatak koji sam zavolela.

Ko su bili vaši prvi saradnici i o čemu su bile prve priče?

Upoznala sam autore čije su priče bile u lektiri: Vladu Stojiljkovića, Peru Zupca, Vladu Andrića… U početku nisam verovala u sebe, ali sam prihvatila izazov. Inspiraciju sam nalazila u deci kojoj sam držala časove engleskog – njihove dosetke su mi bile dragocene. Prve pohvale sam dobila od Save Pantovića. Glumci su kasnije govorili da vole da čitaju moje priče – to mi je mnogo značilo. Nažalost, mnoge nisu sačuvane. Koristimo džinglove, zvučne efekte – jer radio mora da stvori sliku.

Kako ste podsticali čitanje kod dece putem radija?

Emisija Knjiga za ovu nedelju bila je posvećena tome. Deca su donosila omiljene knjige, razgovarala s koleginicom Becom Nenadović i Vladom Andrićem. Deca su čitala omiljene delove, pričala o utiscima. Iako bez honorara, Andrić je radio s velikim uživanjem.

Kako ste rešavali izazov velikog raspona uzrasta?

Dete je svako do 18 godina. Emisije su bile prilagođene: Poletarci za najmlađe, Poštovana deco za mlađe osnovce. Kasnije smo osmislili Iz tinejdž ugla, emisiju za starije tinejdžere, s njima u glavnim ulogama.

Kako se ista tema obrađuje za različite uzraste?

Zanimljivo je kada istu temu obradimo u dve emisije – jednu za mlađe, drugu za starije. Na primer, tema može biti „ljubomora” ili „sređivanje sobe”. U emisiji za mlađe, deca se hvale kako pomažu roditeljima. U emisiji za tinejdžere, razgovaramo o ličnim granicama, odgovornosti. Pristup mora biti primeren uzrastu.

Šta savetujete mladim kolegama?

Ljubav prema onome što radite je veoma bitna, ali priprema je ključ. Ne postoji dobra improvizacija bez znanja. Duško Marković nas je tome učio. Imali smo i „Deset Perinih zapovesti”, pravila koje je napisao urednik Pera Žebeljan. Na primer: „Nemoj da pitaš ‘Reci nam nešto više’ – postavi pravo pitanje.” Savetujem mladima da razgovaraju, slušaju decu, da sve teme tretiraju s pažnjom. Solidarnost u timu je jednako važna.

Kako se promenio tehnički deo rada?

U vreme kada sam počinjala, koristili smo magnetofonske trake. Nekad su se snimci montirali seckanjem trake. Danas je sve digitalno. Ipak, studio i rad sa ton-majstorom su nezamenjivi – on oblikuje zvuk tako da stvori sliku u uhu slušaoca. To je suština radija.

Kako je izgledao rad na terenu, s decom u vrtićima?

Birali smo grupu, razgovarali s decom koja su želela. Sećam se dečaka koji je mucao, ali tokom snimanja nije nijednom. Vaspitačica je imala poverenja, kao i mi. Ranije se sve radilo sporije, ali sa više pažnje – to ne smemo da izgubimo.

Koje emisije su ostale posebno upamćene?

Minus 16, emisija za tinejdžere; Od kuće do škole, za mlađe; Subotom u 12:30, dečja informativna emisija sa decom kao voditeljima – bile su to dragocene forme. Tu je i emiisija Detinjstvo, koju je radila koleginica Beca Nenadović, u podnaslovu Dete je otac čoveka, gde su poznate ličnosti pričale o svom detinjstvu, a psiholozi danas ističu detinjstvo kao preusdni period u stvaranju ličnosti. Danas, već skoro 30 godina od 13 do 14 časova svakim radnim danom na programu je naša Horizontala familiologija kroz koju se obraćamo deci, porodicama, čak i studentima.

Kako se emisije prilagođavaju savremenom dobu?

Tehnologija može biti pomoć ili prepreka, zavisi kako se koristi. Imali smo emisije o digitalnoj pismenosti, s gostima poput Ane Mirković. Danas je lakše snimiti, ali i teže sačuvati pažnju, zato su sadržaj i zvučna maštovitost presudni.

Vaš prvi urednik bio je Dragan Lukić…

Kada sam došla u Redakciju, da, moj prvi urednik bio je Dragan Lukić. On je za mene bio figura koja je razbila led, ne samo u profesionalnom smislu, već i kao čovek koji vas odmah uvede u suštinu radija, toplinom i autoritetom. Uvek u odelu, s listom u reveru. Taj požuteli jesenji list nosio je svake godine, simbolično, kao pesnik i kao urednik i za svakog je imao stih ili toplu reč. Čuvena je njegova pesma o dva lista koji su drugari – stihovi koji su nosili duh naše redakcije i programa. Bio je čovek koji je znao da prepozna talenat i ohrabri. Kada bi mu neko rekao da ne zna o čemu da piše ili priča, odgovorio bi: „Ti to najbolje znaš – pričaj iskreno.”

Nastavljate da radite i nakon penzije?

Imala sam sreću da ceo radni vek radim ono što volim. Napravila sam i oproštajnu emisiju u kojoj je redakcija bila glavni lik – zahvalila sam se svima koji su prošli kroz nju.

Koje nagrade su vam najvažnije?

Najvrednije su mi ljudi. Kolege, saradnici, deca. Emisije i glasovi su deo jednog neprekidnog toka. Formalne nagrade su lepe, ali najveća je duh prijateljstva koji redakcija nosi.

Koliko se danas sluša radio?

Radio se sluša – u kolima, kafićima, svuda. Tokom pandemije, snimali smo od kuće, ali emocija je ostala. Radio je život pretvoren u zvuk. Ako radimo s pažnjom i osećajem, radio će uvek biti najnežniji medij. Slika može da se isključi. Zvuk ostaje.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije iz lične arhive