Dunja Grabić: MITROVČANKA, ODBOJKAŠICA SREMA I REPREZENTATIVKA SRBIJE

Talentovana Dunja Grabić članica je Gradskog ženskog odbojkaškog kluba „Srem” niz godina, a već dve godine je i kapiten te ekipe. Važi za jednu od ključnih odbojkašica u prvoj postavi „Srema”. Ova uspešna mlada Mitrovčanka počela je da trenira odbojku od malih nogu i tim sportom se bavi i danas. Članica je reprezentacije Republike Srbije u odbojci, u kategoriji mlađih seniorki i osvajač medalje. Pre dve godine ponela je i titulu Sportista godine Grada Sremska Mitrovica. Njeni najvatreniji navijači su roditelji, tata Goran koji je redovan na utakmicama i mama Tanja koja utakmice gleda, uglavnom putem striminga.

Rođena si u Sremskoj Mitrovici, gde živiš i uspešno se baviš odbojkom.

Rođena sam 2003. godine, u Sremskoj Mitrovici, završila sam Osnovnu školu „Jovan Popović”, posle toga sam išla ovde i u srednju, završila sam Medicinsku školu „Draginja Nikšić”, smer fizioterapeut. Nakon toga sam završila Visoku školu strukovnih studija, isto oblast medicine, smer za fizioterapeuta, diplomirala sam prošle godine. Ne znam da li ću imati vremena za neko dalje školovanje, kurseve, razne seminare, za sada je tu odbojka.

Koliko dugo treniraš i kako si počela?

Počela sam da treniram još u osnovnoj školi, gde je postojala školica odbojke, imala sam šest godina i tadašnji nastavnik fizičkog, sada predsednik našeg kluba Slobodan Stojilković odabrao me za tu školu. Tad nisam znala šta je odbojka, ni bilo šta mnogo o sportu, ali sam se zadržala u odbojci do dan danas. Za taj uzrast sam bila visoka, krenula sam i ranije u školu, prvo što je nastavnik rekao, kad me video, bilo je da idem na odbojku. Tada, taj sport još nije bio na ovom nivou u našem gradu, to je više bila školica sporta, imala je nekih odbojkaških elemenata, inače tek kasnije može da se vidi da li je stvarno neko talentovan za to. Treniram odbojku od svoje šeste godine, sad imam 21.

Na kojoj poziciji igraš, a šta si sve igrala? Imaš li uzore u odbojci ili u sportu?

U početku smo se svi tražili, svi smo igrali sve pozicije, dok nismo videli šta nam leži, sada igram primača servisa, to mi je pozicija i tu sam se nekako našla, to mi ide. Visoka sam 190 cm, što je možda prednost. Igrala sam i korektora, probala sam na dosta pozicija, mogu da ih igram, ali ovo mi najviše leži. Nemam nekog određenog idola, ali sve te naše devojke koje su u reprezentaciji Tijana Bošković, Maja Ognjenović, svi smo kao mali gledali njih i svi smo hteli nekad da budemo na njihovom mestu, od njih ni jedna ne igra baš na mojoj poziciji, ali gledajući uopšteno sportski uzore, to su.

Igraš za Gradski ženski odbojkaški klub „Srem”.

To je moj prvi klub, dobijala sam ponude za razne klubove, da idem iz Mitrovice, ali nekako, nisam to nikako mogla da prihvatim. Nisam htela da idem odavde, uvek mi je bilo ovde dobro, kod kuće, prvo sam morala da završim školu i sve obaveze. Igrali smo u Prvoj ligi Srbije koja je visok rang takmičenja, od kada smo ušli Super ligu pre pet godina, od tada smo najviši rang takmičenja i igramo sa svim tim klubovima koji su meni ranije bili pojam, kao što su Zvezda, Partizan. Sada smo s njima u rangu i ne vidim da sad treba da promenim sredinu, ali naravno da to želim u budućnosti.

Kad si počela da igraš utakmice u Super ligi, bila si najmlađa u svom timu. Kakvo je to iskustvo?

Super liga je najviši rang u Srbiji, nema dalje, tu su svi dobri igrači. Kada sam počela da igram, sve devojke su bile starije od mene, iskusnije, već su godinama igrale u nekim drugim klubovima Super ligu, pa su došle kod nas, da nas pojačaju, tada sam i ja priključena prvom timu, učila sam od njih. Sada sam i kapiten i igram u postavi, što nije bilo pre par godina. Tad sam imala, mislim 14 godina. Bukvalno sam uz neke devojke odrasla, uz njih sam sve naučila i prošla, družili smo se i sad smo svi prijatelji. Neke su i danas ovde, ostale su, neke su otišle, ali i dalje se svi družimo, čujemo se i to mi je jedan od razloga zašto volim odbojku.

Ti si kapiten ekipe, a pre tog si bila i zamenik. Koliko ti to znači?

Znači mi mnogo, pritom, većina je trenera takođe ovde otpočetka, sad je naš glavni trener Nikola Kapric, on je bio prethodnih godina pomoćni, sada je dobio priliku i stvarno je odlično iskoristio. On već dugo prati moj rad, sve je vreme tu uz nas, a sad mi je dao priliku da se iskažem i u toj ulozi. On nas najviše poznaje, dao priliku mi je da se iskažem kao kapiten, zaista mi to znači, zahvalna sam mu i vidim da napredujem u tome. Kapiten ima malo više odgovornosti u odnosu na druge, naravno, svi imaju svoj deo odgovornosti, ali kapiten je tu da stane ispred ekipe. Mislim da mi leži ta uloga, malo sam pričljivija, nije mi problem da stanem ispred svih i da kažem nešto.

Postigla si uspeh zajedno sa svojom ekipom. Kraj 2024. godine obeležile su utakmice na visokom nivou.

Prvi put je GŠOK „Srem” bio u polufinalu Kupa, to nismo nikad do sad uspeli, uvek ispadnemo u četvrtfinalu jer zaista ima dosta kvalitetnih ekipa. Iskoristili smo sada tu priliku, ušli smo u polufinale i finale nam je izmaklo za dlaku, igrali smo zlatni set protiv Tenta i izgubili. Pre toga, u jednoj smo utakmici pobedili, drugu utakmicu smo izgubili pošto su obe ekipe imale po tri boda, odlučuje taj jedan set, igra se do 15 poena, zove se zlatni set. Prethodnih godina, ako obe ekipe po jednom pobede, gledao se poen količnik, da je tako ostalo možda bismo prošli, ali nije nam se dalo ovaj put. Ta utakmica je bila jedna od najboljih utakmica od kako sam u ovom timu. Dobro sam se osećala, bila je baš odlična atmosfera, bilo je puno publike, navijali su, pratili. Pritom smo imali tri dana kasnije utakmicu u Ligi i to je bila teška utakmica, pobedili smo 3:2, bili smo umorni, ali opet publika je bila tu, bilo im je jako zanimljivo na prethodnoj  utakmici i došli su ponovo u velikom broju. Sada ima dosta publike, navijaju, najviše ima devojčica koje isto treniraju odbojku i bila je puna sala, kao da nije u Sremu bila utakmica, nego na nekom još višem nivou.

Koliko znači podrška? Pored navijača, imaš i veliku podršku roditelja.

Uvek nam znači, posebno kada se lomi neki rezultat, a kad su svi na nogama, aplaudiraju, nekako i zbog svih tih ljudi mi bolje igramo. Ponese nas atmosfera. Mama uvek ima tremu, ona ne dolazi na utakmice, nego gleda putem prenosa, striminga, sve pomno prati, dok je tata tu najverniji navijač, najglasniji, uvek najsrčanije navija. Tu je u publici i to mi isto znači, kad vidim da dolazi, ide i na neke gostujuće utakmice. Roditelji Tanja i Goran su mi zaistavelika podrška. Tata je ceo život u sportu, tako da uvek odvoji vreme da dođe i da podrži sve nas, mene, a i sve moje drugarice.

Izdvoj neke uspehe. Igraš i za našu reprezentaciju.

Izdvojila bih kad smo ušli u Super ligu. Te godine je bila počela korona, mi smo tada ponovo ušli u Super ligu, pošto smo jedne godine već bili, pa smo ispali, taj ponovni ulazak nismo mogli baš adekvatno da proslavimo, to je bilo onako malo tužno, ali smo ušli i to mi je jedan od dražih momenata. Nevezano za klub, npr. medalja na Evropskom prvenstvu sa reprezentacijom Srbije, u Italiji. Svake godine se menja sastav reprezentacije i prethodnih pet godina bila sam na širem spisku, kadetkinja, juniorki i mlađih seniroki, ali oni izaberu krug od 12 do 14 igračica koje prolaze dalje. U dva navrata, u dve godine sam prošla, na jedno Svetsko prvenstvo i na jedno Evropsko i tu sam videla i neku drugu stranu odbojke, kada nisam kod kuće, to mi je bilo nešto novo, nepoznato, ali sam se lepo snašla. Bili smo drugi na Evropskom prvenstvu u Bariju i to smo baš lepo proslavili, ostalo mi je u sećanju, finale protiv Italije, izgubili smo od domaćina, sala je bila puna publike. U Meksiku smo bili sedmi na Svetskom prvenstvu što uopšte nije loš rezultat, ali bili smo malo razočarani jer mogli smo nešto bolje da uradimo, ali svakako i to bih izdvojila kao jedan veliki uspeh. Čast mi je da igram za svoju zemlju, postoji A reprezentacija kojoj svi težimo, gde su te najstarije devojke, gde se igra Olimpijada, ali da bi se došlo do toga, moraju da se prođu sve ove mlađe kategorije reprezentacije, da se sve to oseti, pa ko se izbori, on će jednog dana i tu igrati.

Koliko je potrebno odricanja u životu da bi se postigao uspeh? Postoji poseban režim ishrane?

Imamo dva puta dnevno treninge, raznovrsni su, od kondicionog, preko uigravanja taktike, vežbe loptom, do teretane. Meni je u početku bilo veoma teško da se naviknem na dva treninga, kad sam priključena prvom timu. Nikad nisam trenirala i ujutru i uveče, u jednom danu, bilo mi je mnogo teško, ali sad kada sam se navikla, ne bih mogla bez toga. Kad sam išla u školu, bilo je mnogo teško da uklopim školu, treninge i privatan život koji svi u tim godinama već počinju da imaju. Roditelji su uvek mi govorili da mi je na prvom mestu škola, pa onda trening, mada meni to možda i nije bilo tako, u mojoj glavi, meni je bio trening na prvom mestu, ali sam morala da obavim prvo sve školske obaveze, potom trening, pa onda tek ako stignem na neka druženja. Ima odricanja u smislu da se odričemo svih tih rođendana, druženja, nekih okupljanja, zarad treninga. Naravno kad su dva treninga dnevno potrebna je energija, sve može da se jede, sve će se potrošiti, ali spavanje je veoma bitan faktor, ne možemo da budemo budni do kasno, naročito dan pre utakmice. Trebalo bi da spavamo uvek u određeno vreme.

Kako provodiš slobodno vreme?

Posle treninga kada ne mogu nikud da idem, kada sam umorna, najlakše mi je i najlepše da legnem kod kuće, da se opustim, da gledam filmove i serije. Volim da sam aktivna, taj aktivni odmor, volim da zujim po gradu, najlepše mi je da sednem na kafu drugaricama i da se ispričam i tu se isto odmaram, zato što uživam u tome, ne volim da budem baš sama. Volim društvo. U suštini imamo normalan život, kao i sve ostale devojke, nije to toliko odricanje, samo mora da se poštuje neki režim i da budemo disciplinovani. Ne određujem ja svoje slobodno vreme, nego treninzi, utakmice, ali mi to ne smeta jer volim odbojku.

GŽOK „Srem” je gradski klub, šta to znači?

Obično su svi klubovi ili sportska društva ili su privatni klubovi, a Mitrovica je jedan od retkih gradova koji ima gradski klub. Često nas pitaju iz drugih klubova protiv kojih igramo, šta nam znači to slovo G u nazivu, jer obično oni to nemaju. To je upravo oznaka da smo gradski klub. Imamo podršku Grada Sremska Mitrovica, koji obezbeđuje uslove za sve što je neophodno za treniranje, održavanje utakmica. Zahvalni smo im na tome, što vuek su tu uz nas.

Kakvi su planovi?

Trenutno sam ovde, potpisala sam ugovor na još dve godine, tako da sam ovde do 2027. To je sad dug period, ne znam šta će se posle toga desiti, ali planiram te dve godine da ostanem ovde, naravno da imam želju da odigram neku sezonu u inostranstvu, ali još je rano da pričamo o tome. Neke moje drugarice su već otišle preko, ali ja idem polako, postepeno, ne žurim, ne preskačem ni jedan korak. Volim Mitrovicu, uvek kad nam dođu nove članice kluba, pokazujemo im sve naše znamenitosti, šetamo se u centru, pored biblioteke, iskopina, po keju, uglavnom to bude leto jer dolaze na polusezoni i onda idemo na plažu, pokazujemo im sve te atrakcije. Svima se svidelo ovde i drago mi je zbog toga jer nisam nikako volela da idem nekuda, nego da svi dođu ovde.

Imali ste i prazničnu akciju humanitarnog karaktera kao tim.

Bavimo se humanitarnim radom, ove godine smo mi, igračice same smislile, bila je naša inicijativa da skupljamo slatkiše za decu povodom Nove godine. Nismo imali ideju gde bi ih odneli, ali uz podršku kluba, našeg predsednika i trenera, zajedno smo smislili da ih odnesemo bolesnim mališanima u bolniu. Pošto se inače ulaz ne plaća na naše utakmice, smislili smo da se donese nešto kao znak pažnje, čokoladica i slatkiši za te drugare. Posle smo odvojile malo našeg vremena, sve paketiće spakovali i odneli smo ih u bolnicu za male pacijente, nadam se da su tamo lepo raspoređeni svi paketići. Svake godine organizujemo neku humanitarnu akciju, nadam se da će to da ostane i narednih godina.

Šta bi još izdvojila od nekih svojih ličnih uspeha? Koliko ti znače priznanja? Proglašena si 2023. za Sportistu godine u našem gradu.

Meni je baš drago kada neko primeti rad. Veoma mi je bilo drago, kad sam izabrana ovde u gradu među najbolje sportiste, bilo je tri mesta i ja sam bila među tih troje. Dobili smo plakete i bilo mi je baš drago, da moj grad to prepozna, što je za mene motiv za dalje, naravno i znak da se ceni i primeti svaki rezultat. Drago mi je da neko primeti to što sam radila. Kad sam počela da treniram, sve mi je to bilo zanimljivo u početku, zbog druženja, nisam ima nikakav osećaj da ću uspeti nešto, prvo mi je bilo jako zanimljivo zbog putovanja, turnira, pa onda putovanja u neke druge države, u Italiju, Nemačku, sa drugaricama, ekipom i na razne kampove. Posle malo ozbiljnije treba da radiš, da se trudiš, ali to će biti sve primećeno, neko će sigurno to sve primetiti. Svako ima neki talenat, neku prednost, neko je brži, neko je viši, neko je spretniji, tako da se svaki trud isplati, to sam naučila kroz odbojku. Šta god da radim, radim maksimalno, neko uvek to primeti, samo treba biti posvećen tome šta radiš.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije Slobodan NIKŠIĆ i privatna arhiva