Knjiga za vikend: VIRTUELNA KOPIJA ČOVEKA?

KNJIGA ZA VIKEND – Veštačka inteligencija je sada deo svakodnevice, ali kako če biti u bliskoj budućnosti, pita se Keićiro Hirano u romanu  „Duboko u sebi”. On ide korak dalje i pripoveda o ljudskim replikama, kapijama, koje uglavnom zamenjuju odavno nestale osobe. Ova knjiga za vikend, u izdanju Geopetike, obećava neverovatno iskustvo.

Ono što me šokiralo na samom početku romana je to što su svi likovi, osim glavnog junaka,  virtuelne kopije ljudi, nisu to ni roboti, već bar kako sam ih ja zamislila, neki hologram, projekcije. Mladić, Sakuja, koji je ostao bez majke, s kojim je živeo dolazi u agenciju da naruči njenu virtuelnu kopiju, pritom to uopšte nije jeftino, ali on ne može više da živi sam i nije s majkom razrešimo mnoge razgovore i pitanja. Kako radnja odmiče dalje upoznajemo se sa njegovim zanimanje to je  ekakav avatar, kako ga naziva jedan od likova ljudskim dron. On putuje ta narucioca i ovaj to prati putem VR naočara. Vrlo neobično.

Roman „Duboko u sebi” japanskog pisca Keićira Hirana u prevodu Divne Glumac, govori o mladom čoveku koji se teško miri sa gubitkom svoje majke, koja je sebi oduzela život pre nego što je napunila sedamdeset godina. Mučen brojnim pitanjima i željom da sazna zbog čega je njegova majka donela takvu odluku, on odlučuje da iskoristi savremenu tehnologiju i naruči njenu virtuelnu verziju. Pomoću veštačke inteligencije moguće je obnoviti njen izgled, glas, način govora, sećanja i navike, pa mladić dobija priliku da ponovo razgovara sa njom i pokuša da otkrije ono što za njenog života nije uspeo da razume. Kroz ove razgovore otvara se priča o njihovom odnosu, majčinom životu, njenim osećanjima i razlozima koji su možda uticali na njenu odluku. Ipak, kako vreme prolazi, postavlja se pitanje da li virtuelna kopija zaista može da zameni osobu koju smo izgubili i da li sećanja i podaci mogu da prenesu sve ono što čoveka čini jedinstvenim. Kopija ima sve, samo jedno ne, nema dušu.

Pored lične priče o ljubavi, gubitku i bolu zbog smrti bliske osobe, roman prikazuje i društvo u kojem tehnologija sve više zauzima mesto u ljudskim životima, ali i probleme poput usamljenosti, siromaštva, nejednakosti i položaja starijih ljudi. Posebno se ističe pitanje da li savremeno društvo, u kojem se sve više vrednuju mladost, uspeh i materijalno blagostanje, ostavlja dovoljno prostora za dostojanstven život u starosti. Kroz sudbinu glavnog junaka i njegov pokušaj da ponovo uspostavi vezu sa majkom, pisac pokazuje koliko je čoveku potrebno prisustvo druge osobe i koliko je teško prihvatiti da neko koga volimo više nije među nama. Roman nas navodi na razmišljanje o granicama veštačke inteligencije, ljudskim osećanjima i tome da li tehnologija zaista može da nadoknadi ljubav, bliskost i razumevanje koje postoje između ljudi.

Kada glavni junak pokuša da kroz razgovore sa ljudima koji su poznavali njegovu majku otkrije njenu ličnost i razloge za jednu tajanstvenu odluku, njegova potraga prerasta u mnogo šire istraživanje ljudskog identiteta i složenosti međuljudskih odnosa. Hirano otvara pitanje koliko zaista poznajemo čak i one koji su nam najbliži i da li postoji jedno, nepromenljivo unutrašnje „ja” ili se čovek oblikuje kroz različite odnose i iskustva. Preplićući intimnu porodičnu priču sa filozofskim i društvenim promišljanjima o ljubavi, smrti, usamljenosti, slobodi izbora i granicama tehnologije, autor stvara roman koji prevazilazi okvire naučne fantastike i podstiče čitaoca da razmisli o tome šta nas čini ljudima i koliko je moguće dopreti do dubine drugog bića.

Zašto pročitati roman „Duboko u sebi” Keićira Hirana?

 Zbog neverovane i neobične priče, ne samo zbog priče o  veštačkoj inteligenciji, kopijama ljudi, koja šokira, već zbog toga što podstice na razmišljanje kako se odnosi prema virtuelnom realnosti.

Zbog poruke o svetu u kojem živimo. Roman ukazuje na to koliko tehnologija menja naše živote, ali nas istovremeno podseća da nijedna tehnološka dostignuća ne mogu u potpunosti zameniti iskrenu ljudsku bliskost, razumevanje i ljubav.

O piscu 

Keićiro Hirano, jedan od najznačajnijih savremenih japanskih pisaca, rođen je 1975. godine u Gamagoriju, u prefekturi Aići. Diplomirao je pravo na Univerzitetu u Kjotu, a književnu karijeru započeo je 1998. godine romanom „Pomračenje”, za koji je, sa samo 23 godine, dobio prestižnu nagradu Akutagava, postavši najmlađi dobitnik ovog priznanja u dotadašnjoj istoriji nagrade. Knjiga je ostvarila izuzetan uspeh i prodata je u više od 400.000 primeraka. Tokom narednih godina Hirano je razvijao prepoznatljiv književni izraz kroz nekoliko stvaralačkih faza, objavljujući romane, zbirke priča i eseje. Među njegovim značajnijim delima nalaze se „Pukotina”, „Zora”, „Veštačka ljubav”, „Popuni praznine”, „Na kraju matinee”, „Neki čovek” i „Duboko u sebi”, kao i zbirka priča „Planina Fuđi”. Posebno mesto u njegovom opusu zauzima „Traktat o Jukiju Mišimi”, studija o piscu koji je snažno uticao na njegovo književno formiranje, a na kojoj je radio gotovo dve decenije. Za svoj rad Hirano je dobio niz značajnih japanskih i međunarodnih priznanja, među kojima su, pored nagrade Akutagava, nagrada za podsticanje umetnosti novih pisaca, nagrada Vatanabe Đunićiro, nagrada Jomiuri i nagrada Kobajaši Hideo, kao i Nagrada za kulturu grada Kjota. Njegova dela prevedena su na dvanaest jezika, a pojedina su doživela i uspešne filmske i televizijske adaptacije. Ministarstvo kulture Japana imenovalo ga je za izaslanika kulture, u okviru čega je 2005. godine boravio u Parizu, odakle je putovao po Evropi i održavao predavanja. Hirano se smatra osobenom pojavom savremene japanske književnosti. Njegovo stvaralaštvo odlikuju duboka psihološka analiza, istraživanje ljudskog identiteta i univerzalnih egzistencijalnih pitanja, kao i spremnost da različite književne žanrove, od istorijskog romana i kratke priče do eseja i naučne fantastike, koristi za promišljanje čoveka i društva.