KNJIGA ZA VIKEND – Posle svake knjige ostane nam nešto u mislima, neka poruka, neka rečenica, stih. Među takvim sentencama, ostala je jedna, posebna: da se život može promeniti čitanjem, knjigama. Možda će čitalac, posle romana „Rupe” Andreja Blatnika, u izdanju Geopoetike, pomisliti da mu je upravo ona promenila život, a možda će to učiniti neka druga knjiga. U toj jednostavnoj mogućnosti sadržana je i jedna od najlepših poruka ovog romana: knjige menjaju život. Zato čitajte.

Roman „Rupe” Andreja Blatnika, u prevodu Ivana Antića, fragmentaran je po strukturi, a po temi om na duhovit i ironičan prikazuje svet koji se raspao na mnoštvo ličnih skloništa, otvara mnoga pitanja, a interesantno je autopoetičko pitanje priča u koje verujemo. U knjizi se mogu pronaći i veoma zanimljive rečenice, poput: „U koliko priča veruješ, toliko života živiš.” Ispričao je Blatnik mnogo priča u jednoj, ono što će publika koja pamti Jugoslaviju odmah da prepoznaa, to su priče o deci političara, o crvenoj buržoaziji, o dve princeze koje pokušavaju da se snađu u životu, ali završavaju u grotlu droge. To su priče iz bivše nam zemlje, ali još uvek su savremene, o deci moćnika, koja često završavaju tragično, pa čak okončavaju svoje živote i pre svojih roditelja. On podseća na to koliko naše predstave o svetu oblikuju naše postupke, izbore, pa na kraju krajeva i sudbinu. Čovek ne živi samo ono što mu se događa, već i ono u šta veruje, ono što prihvata kao istinu i ono što mu drugi pripovedaju.

Zanimljiva je i ideja na koju pisac podseća, da bi svet bio drugačiji da je sačuvan drugi deo Aristotelove Poetike. Oni koji poznaju književnost znaju da je reč o izgubljenom delu posvećenom komediji. Da je ta knjiga sačuvana, svet možda ne bi bio određen samo tragedijom, već bi nam ostala i teorija komedije. Blatnik se ovom idejom poigrava ozbiljno i ironično u isto vreme: možda bi nam upravo drugačije razumevanje smeha pomoglo da drugačije razumemo i svet u kojem živimo.

Pisac često govori o književnosti, o poeziji, a potom i o muzici. Podseća nas na to da su mnogi veliki zločinci bili svojevrsni neostvareni umetnici, ljudi čije stvaralačke ambicije nisu bile prepoznate ili ostvarene. Pominje Hitlera, Čarlsa Mensona, Džima Džonsa, Dejvida Koreša i druge. Stalno se vraća na pitanje kakve priče slušamo i kakvu muziku biramo. Ipak, uprkos svim tim mračnim pitanjima, Blatnik veruje u moć umetnosti. U romanu se pojavljuje i ideja da muzika može da okonča rat. Često se govori da je i rat u Vijetnamu, između ostalog, došao do svog kraja kroz snažan talas muzike, protesta i zajedničkog pevanja, kao da je trebalo pustiti da se sunce spusti u ljudsko srce, što pisac tematizuje u ovom romanu.

U tom verovanju ima nečeg utopijskog, ali i duboko ljudskog: umetnost možda ne može da zaustavi istoriju, da izmeni tok dogažaja, ali može da promeni način na koji ljudi osećaju, misle i deluju. Zato se u knjizi pojavljuju i tragovi i priča o nestalim snimcima i pesmama, onima koje su izgorele u požaru ili možda negde skrivene. Potraga za njima postaje i potraga za onim što još nije sasvim izgubljeno. Tu su i koraci jer sve se menja koračanjem. Zato je potrebno napraviti prvi korak. U tome je, možda, i suština Blatnikovih „Rupa”: svet se ne obnavlja velikim obećanjima, već pokušajem da se izađe iz sopstvenog skloništa, da se ponovo uspostavi odnos sa drugima i da se u umetnosti pronađe mogućnost za drugačiji život. „Rupe” nisu roman bez nade.

Zašto pročitati ovu knjigu?

Zato što postavlja važna pitanja o svetu u kojem živimo. Blatnik kroz sliku postapokaliptičnog sveta govori o našim „rupama” informacijskim mehurovima, ideološkim rovovima i ličnim skloništima od stvarnosti. Roman nas podstiče da se zapitamo da li postoji izlaz iz podeljenog sveta i može li umetnost pomoći da ponovo pronađemo zajedničko uporište.
Zato što veruje u moć priče i umetnosti. Književnost, poezija i muzika u ovom romanu nisu samo ukras već način da se svet razume i menja. Blatnik nas podseća da je važno kakve priče slušamo i kakve vrednosti one nose jer možda upravo jedna priča može promeniti naš pogled na život, a time i sam život.

O piscu

Andrej Blatnik (Ljubljana, 1963) slovenački je pisac, urednik i profesor. Magistrirao je američku književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Ljubljani, a doktorirao komunikologiju o temi uticaja popularne kulture na američki postmodernistički roman. Radio je kao slobodni pisac i urednik beletristike u izdavačkoj kući Cankarjeva založba, a od 2009. godine predaje na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Ljubljani. Autor je romana, zbirki priča, eseja i književnoteorijskih studija, a njegova dela prevedena su na oko trideset jezika. Objavio je romane: Baklje i suze (1987), Tao ljubavi (1996), Promeni me (2008), Rupe (2020, Geopoetika, 2026), Trg oslobođenja (2021); knjige priča: Buketi za Adama venu (1983), Biografije bezimenih (1989), Promene koža (1990), Zakon želje (2000) i Kapiraš? (2009, Geopoetika, 2017), i Ugrizi (2018, Geopoetika, 2021); knjige studija i eseja: Papirni lavirinti (1994), Gledanje preko ramena (1996), Neonski pečati (2005); kao i udžbenik Pisanje kratke priče (2010). Dobitnik je brojnih priznanja, među kojima su nagrada Zlata ptica, Župančičeva nagrada i Prešernova nagrada, najviše slovenačko kulturno priznanje. Za dugogodišnji urednički rad dobio je nagradu Neda Pagon, a za doprinos izdavaštvu Šventnerovu nagradu. U svom književnom radu Blatnik se bavi odnosima među ljudima, ljubavlju, otuđenošću, identitetom, moći i uticajem popularne kulture, a njegov stil odlikuju sažetost, ironija i direktan izraz.

U knjizi se često pojavljuju sentence, kao nekakve poslovice, poput: „Ako hoćeš bolji život, popni se na brdo, posadi drvo, pročitaj knjigu.” Eto, otprilike, recepta za bolji život, mi odmah kažemo: pročitajte knjigu. Možda će vam život promeniti baš ova knjiga. Zato čitajte.