Knjiga za vikend: KRATKA PROZA

KNJIGA ZA VIKEND – Kratke priče su možda danas najpopularniji književni žanr, zato što mogu da se objavljuju i na društvenim mrežama, a ne treba puno vremena za čitanje, pa ih mnogi čitaju u prevozu, u čekaonicama, na plaži, uz reku ili na bazenu. Ivan Tokin „Prvi izlaz za Rozarito” zbirka kratke proze u izdanju Lagune, naša je knjiga za vikend.

Neke od najkraćih priča mogu da stanu čak i na Instagram, ali kratke priče se dosta objavljuju na Fejsbuku. Jedan od poznatih pisaca, a sada možemo slobodno reći i onih koji su u trendu, jeste Ivan Tokin. On je u svojoj zbirci „Prvi izlaz za Rozarito” sabrao kratke priče koje je objavljivao od 2018. do 2025. godine. Knjiga se pojavila ove godine i ubrzo je dospela na liste najprodavanijih knjiga, čak među prva tri mesta na listama bestselera.

U čemu je tajna njegovog uspeha, u čemu je tajna ove knjige? Pa, sigurno u tom pristupu pripovedanju. On pripoveda veoma opušteno, kao što bi pričao nekom drugu, prijatelju ili sagovorniku. Ono što nas zaokuplja i čini da nastavimo da čitamo, i posle jedne priče pređemo na druge, jeste to što je na kraju gotovo uvek prisutan neki obrt, koji u sebi nosi primesu iznenađenja. To je ono što nas osvaja.

Takođe, ono što može da začudi jeste činjenica da piše uglavnom u prvom licu. Danas to možda nije toliko popularno, jer je više odlika nekih, možemo reći, prethodnih epoha, ali je prisutno i danas. Piše vrlo jednostavno, to hoćemo da kažemo, i baš je to ono što privlači čitaoce. Vrlo često piše i u množini, nekada je to neko društvo, nekada voljena žena, nekada dete, pa u ime svih njih. Ima tu čak i autopoetičkih pasaža.

Tokin, da neko ne pomisli da je Tolkin, samo jedno slovo pravi razliku i razlikuje se naravno, tekst u svemu, ni blizu nije, ništa nije ni slično kao kod Tolkina, ali je zanimljiva igra reči, naš Tokin, recimo u priči pod naslovom „Kao saliveno”, piše kako je video devojku kojoj trenerka stoji kao salivena, a posle on zavrće nastavak na slavinu, te nakon mnogo muke i kupovine nastavaka na nekoliko mesta i vraćanja, i on stoji kao saliven. To su neke paralele, neke slike svakodnevice koje ostaju i koje dovodi u vezu, ponekad i duhovito, ali uvek sa nekakvim obrtom.

Takvi naizgled jednostavni, svakodnevni prizori se i u ostalim pričama gotovo neprimetno, pretvaraju u nešto mnogo više. Piše o onome što vidi, o čekanju gradskog busa, prevozu, dobijanju zabrane vožnje, o bifeu, moru, čamcima, ribarima, dijeti i voćnom danu, o ličnosima koa što je pisac Srđan Valjarević, ali i o vampirima, vukovima, Deda Mrazu, Spajdermenu. Njegove priče ne ispisuju velike poruke, nemaju zaključke, niti pokušavaju da objasne život. One ga jednostavno hvataju u trenutku, u nekoj rečenici koju je neko izgovorio, prizoru koji je ostao bez objašnjenja, pogledu kroz prozor, na putu, pored jezera ili usred sasvim običnog dana. Iz takvih sitnica Tokin gradi sopstvenu, duhovitu i pomalo pomerenu stvarnost, u kojoj granica između stvarnog i izmišljenog postaje gotovo nevažna.

Posebna vrednost ove knjige jeste u autorovom načinu pripovedanja. On ne opisuje osećanja direktno, već okolnosti u kojima ona nastaju. Zato je njegov humor više od šale, nežnost nije sentimentalna, a i ono ozbiljno ostaje bez patetike. Priče su kratke, neposredne, ali iza njihove jednostavnosti često ostaje prostor za čitaoca, da sam dopiše ono što nije izrečeno.

Zašto pročitati ovu knjigu?

• Zato što od svakodnevice pravi zanmljivu priču. Piše o naizgled običnim stvarima, ali ih posmatra iz neobičnog ugla i pokazuje da i u svakodnevnom životu ima mnogo povooda za književnost.
• Zato što su priče duhovite, neposredne i iznenađujuće. Njegov stil je opušten, jezik govorni, dnevni, kao da nam neko priča priču za stolom. Ipak, iza te jednostavnosti često dolazi obrt koji menja perspektivu i tera nas da pročitamo još jednu priču.
• Zato što nas podseća da književnost ne mora da bude velika i komplikovana da bi slala velike poruke. Tokin ne objašnjava osećanja niti nameće poruke. On pokazuje situacije, ljude i njihove male svetove, ostavljajući čitaocu da sam prepozna ono što je važno. Zato se u njegovim pričama lako prepoznajemo.

O piscu

Ivan Tokin (1971, Beograd) savremeni je srpski pisac čiji književni izraz odlikuju neposrednost, suptilan humor i pažljivo posmatranje svakodnevice. Objavio je romane Najnormalniji čovek na svetu (2014), Pas (2017) i Neli (2019), kao i zbirke kratke proze Molekuli (2015) i M2 – Multiverzum (2018). Pre književnog rada bavio se novinarstvom i pisanjem kolumni, što je uticalo na njegov jednostavan, razgovoran i prepoznatljiv stil. Njegova dela prevođena su na engleski, ruski, švedski i slovenački jezik.

„Prvi izlaz za Rozarito” je knjiga koju vredi čitati polako, priču po priču. Možda zbog galebova kojih nema, možda zbog neke sasvim obične rečenice koja iznenada otvori neočekivani prostor, a možda jednostavno zbog osećaja da je u Tokinovoj prozi svakodnevni život, sa svim svojim apsurdima i nežnostima, dovoljan razlog za dobru priču.