Knjiga za vikend, Kultura Knjiga za vikend: SKRIVENI KNJIŽEVNI TRAGOVI 19/06/2026 Još iz kategorije Knjiga za vikend: Knjiga za vikend: DVE SESTRE 12/06/2026 Knjiga za vikend: MINI-HOROR 05/06/2026 Knjiga za vikend: UZ ŠUM REKE SAVE I MIRIS NADOLAZEĆEG LETA 29/05/2026 KNJIGA ZA VIKEND – Preporuka za čitanje je roman „Grad bez čitalaca” Ratka Dangubića u izdanju Arhipelaga. Ovaj naslov se sigurno ne odnosi na naš grad, koji je bogat i čitaocima, ali i književnim stvaraocima. Nedavno smo bili svedoci jednog okupljanja baš pisaca Sremske Mitrovice, koje je bilo zaista masovan događaj, a ne zaostajemo ni u čitocima. U romanu se mogu naslutiti i zanimljive intertekstualne veze sa ruskom književnom tradicijom. Ono što može da privuče pažnju čitalaca jeste prva rečenica. Znamo da su mnogi romani u svetskoj književnosti čuveni po prvim rečenicama. Kako počinje „Ana Karenjina” Lava Tolstoja? „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.” Setimo se još nekih prvih rečenica: Franc Kafka „Proces”: „Neko je morao oklevetati Jozefa K., jer je jednog jutra, iako nije učinio nikakvo zlo, bio uhapšen.” Roman toka svetsi „Stranac” Albera Kamija počinje ovako: „Danas je umrla mama. A možda i juče, ne znam.” Poznato delo koje je i ekranizovano još u doba crno-belih filmova „Mobi Dik” Hermana Melvila počinje jednostavno: „Zovite me Ismail.” U ovom delu stoji: „Gradovi se ne rađaju da bi imali čitaoce.” Tako počinje ovaj roman, a autor, autopoetičkim iskazom, kaže da sve ovo što piše nije ni fikcija ni stvarnost, već gruba senka jedne i druge. Ako se tumači dakle, u skladu sa jednim od temeljnih pojmova poetike Aristotela – načelom mimezisa, roman može da se čita kao odraz stvarnosti. Mimezis označava podražavanje, odnosno umetničko oponašanje stvarnosti, ali nije puko preslikavanje sveta kakav jeste, već njegovo preoblikovanje i osmišljavanje kroz stvaralačku imaginaciju. Zato književno delo ne prikazuje samo ono što se dogodilo, nego i ono što bi se moglo dogoditi po zakonima verovatnoće i nužnosti. U tom smislu, Dangubićev roman je umetnička senka stvarnosti ili njeno preoblikovano ogledalo. S druge strane, može da se tumači i kao potpuna fikcija, u kojoj svet ne podleže pravilima svakodnevnog iskustva, već samo zakonima književne imaginacije. Ovaj roman može da se tumači i kao alegorija. Smešten u neobičan prostor jedne kuće na Arbatu, roman okuplja galeriju osobenih likova čije sudbine oslikavaju krizu modernog doba, vreme u kojem pesnici ostaju bez glasa, umetnici bez poziva, matematičari bez brojeva, a gradovi bez svojih čitalaca. Posebnu dinamiku u priču unosi misteriozni Gost, čiji dolazak pokreće niz promena i otvara pitanja o smislu, identitetu i budućnosti čoveka uopšt. Kroz atmosferu snega, usamljenosti i neizvesnosti, Dangubić gradi sugestivnu sliku sveta na granici između stvarnosti i utopije, između prošlih epoha i vremena koje tek dolazi. Pisac, kako sam kažeu u predgovoru stavlja sebe u poziciju stvaraoca, analognog demijurgu. On se ovde igra, on je autor književne igre, a mi čitaoci učestvujemo u njoj. Samim tim, kada kaže da njegovi likovi nisu stvoreni, nego poznati, da su oni fusnote stvarnosti, asocira nas na to da možda ti likovi već negde postoje. Nekakvo istraživanje navelo me je na trag da je, recimo, ženski lik u romanu, Marija Dimitrijevna, zapravo aluzija na Mariju Dmitrijevnu Isajevu, prvu suprugu Fjodora Dostojevskog. Time se dodatno otvara mogućnost da se pojedini likovi u romanu posmatraju kao senke književnih ili stvarnih ličnosti, što je u skladu sa autorovim predgovoroom. Zašto pročitati ovu knjigu? Zbog književnog izraza koji odlikuju poetski stil, filozofska dubina i snažne metafore. Njegove metafore i aforistične rečenice poput recimo ove: „To je ono što ostaje kad mene nestane” ostaju dugo u sećanju. Zbog višeslojnog značenja i simbolike, recimo likovi Profesor i Gost svedeni su na opšte pojmove. Time Dangubić pravi razliku između ljudi od krvi i mesa i figura koje nose univerzalna značenja. Gost nije samo posetilac, već simbol promene koja dolazi neočekivano i pred kojom niko ne ostaje isti. Takvo imenovanje daje romanu alegorijsku dimenziju i približava ga tradiciji romana ideja, gde su likovi istovremeno osobe i simboli. O piscu Ratko Dangubić (1946), rođen u Hercegovini, savremeni je srpski književnik koji se uspešno ostvario kao pripovedač, romansijer, aforističar i dramski pisac. Tokom višedecenijskog književnog rada izgradio je prepoznatljiv autorski glas, a njegova dela odlikuju se spojem pripovedačke veštine, korišćenjem ironije, duhovitim i povrmeeno satiričnim filozofskim refleksijama. Njegove priče i aforizmi zastupljeni su u brojnim domaćim i stranim antologijama, dok su njegova dela naišla na zapažen prijem kod čitalaca i književne kritike. Živi i radi u Novom Sadu i Beogradu. Ovaj roman može se posmatrati kao svojevrsni dijalog sa velikom ruskom književnošću i njenim večitim temama: ljubavlju, patnjom, usamljenošću i potragom za smislom. Na taj način Dangubićev pripovedni svet otvara prostor za višeslojna tumačenja i prepoznavanje skrivenih književnih tragova, u čemi će uživati književni sladokusci. Prof. dr Slađana MILENKOVIĆ
