SLOBODAN SIMIĆ: Stalno smo najinovativniji, od PSC Pinki do Zasavice

Slobodan Simić, osnivač i višedecenijski upravnik Specijalnog rezervata prirode „Zasavica” još u mladosti je pokazivao organizatorske i menadžerske sposobnosti , kao i kreativnost u radu i veliku ljubav prema očuvanju prirode, ekološki zdrave životne sredine. Za svoj rad je dobio čak tri Novembarske nagrade za postignuća u različitim oblastima, a ideja o zaštiti Zasavice sinula je na seoskoj slavi, o Duhovima ili na Trojice, kada je bio u poseti tom selu u Severnoj Mačvi i traje i danas. Mnogi su Zasavicu posetili i svi su pod utisicima da je to jedno čudo prirode.

Kad pogledate kako je izgledalo Vaše detinjstvo, koliko je Vaš društveni angažman već tad bio u najavi?

Rođen sam u Adaševcima kod Šida, gde sam proveo rano detinjstvo i završio prva dva razreda osnovne škole, u Mitrovicu sam stigao 1964. godine. Sremska Mitrovica je objektivno moj dom i moj grad jer se onoga tamo jako malo sećam ali, ipak sam lasan, kako nas iz Adaševaca i Višnjićeva zovu po mangulici, crnoj lasi, sremačkoj vrsti svinje, a to će se posle pokazati kao neverovatna stvar da, baš ja, tu svinju spasem, napravim od nje program, izreklamiram je i ona je postala ponovo vredna i vrlo zanimljiva i za uzgoj i za potrošnju itd. To je neka sudbinska vezanost, ja rođen u Adaševcima, gde je moj otac došao i radio na železnici, slučajno ili ništa nije slučajno u životu, dakle ja po rođenju lasan, uspem ponovo tu rasu da napravim.

U koju ste školu došli u Sremskoj Mitrovici? Koliko je obrazovanje uopšte važno za svakog pojedinca?

Došao sam u OŠ „Slobodan Bajić Paja”, u treći razred, učiteljica mi je bila legendarna Nada Druljin, ona je zaslužna za to što je kod đaka razvila ljubav prema čitanju. Ostajala je posle časova i čitala nam knjige, što je bilo presudno za mene, do završetka gimnazije pročitao sam neverovatan broj knjiga. To pričam zbog današnjih klinaca koji gledaju da pročitaju skraćenu verziju ili samo nešto malo, a čitanje je vrlo korisno za ukupno obrazovanje, pa i ukupan život, za sve što dalje izniče, za razne ideje koje čovek može kasnije da dobije. Mislim da je obrazovanje presudno za pojedinca i za društvo. U „Bajićevoj” školi,  uvek sam bio aktivan, recimo jedna zanimljivost, sećam se da je u učionici bila peć, koju je redar ložio. Pošto je moj otac bio ložač na železnici, iz ponosa na to njegovo zanimanje, kad sam bio redar i ložio peć, ona bi se usijala i dva reda klupa su morala da se pomere, a tabla je bila tako obrisana da učiteljica kad uđe, kaže: Je li Simić danas redar? Oduvek sam verovao da ljudi koji imaju energiju mogu mnogo da postignu, da naprave velike stvari, dok oni koji tu energiju nemaju, a takvih je, nažalost, mnogo u našem narodu, često ostaju pasivni i neostvareni, još me moj otac naučio da je lenjost teža od bolesti.

Oduvek ste bili društveno aktivni. Postali ste veoma aktivni u Omladinskom savezu prvo, potom mesnim zajednicama i to sve dok ste još bili samo student.

Opredelio sam se za gimnaziju jer sam želeo da nastavim školovanje i studiram. Bio sam prvi koji je završio srednju školu celokupnoj familiji. Želeo sam da studiram, a tako je počeo i moj društveni rad, koji je meni genetski ugrađen u nekom smislu, moj tac je bio veseo raspoložen i voleo da se druži i to sam nasledio od njega. Upisao sam Pravni fakultet u Beogradu, ali zbog ukupnog materijalnog stanja nisam stanovao, nego sam putovao vozom svaki dan. U šest ujutru već sam bio na predavanjima, a kući sam se vraćao oko jedan sat, dok su se moji drugari tek budili. Kad dođem iz Beograda na Majmunac u 13 sati, moji se drugari tek „izvadili iz kreveta”. Mnogi mi nisu verovali da sam sve to izdržavao, ali ta energija o kojoj govorim uvek me je pokretala. Moj aktivizam je zaista počeo onog momenta kad sam upisao Pravni fakultet, kao vanredni student i zbog nestanovanja tamo, imao sam višak vremena. Jednog dana sam otišao u mesnu zajednicu na omladinski sastanak, na poziv. Tamo sam održao kratak govor o tome šta bih voleo da se radi i odmah su me izabrali za predsednika omladine Mesne zajednice „Sutjeska”, koja je obuhvatala i naselje Mala Bosna. Tradicionalno, i pre i posle Drugog svetskog rata, Dom omladine ovde u Mitrovici ili kako su ga pre rata zvali, i kako ga danas zovu, Hrvatski dom, bio je svojevrsno stecište omladinskih igranki i okupljanja. Ja sam, zajedno sa drugarom Mikom Hondom, koji je doneo najnovije uređaje za diskoteku iz Nemačke, uspeo da napravim najbolji disko klub u Mesnoj zajednici „Sutjeska”. Pet godina smo radili i toliko smo bili popularni da smo uspeli da zatvorimo Dom omladine da tamo niko ne ide, svi su dolazili kod nas. To je, mogu reći, bio moj prvi poslovni uspeh u nekom širem smislu. Omladina je tada izdržavala celu mesnu zajednicu. Kad god nije bilo novca za nešto, govorilo se: „Ima omladina, pa će dati”. Taj disko klub je donosio solidne prihode. Bio sam predsednik dve mesne zajednice: Mesne zajednice „Sutjeska” i Mesne zajednice „Matija Huđi”. Tada je većina drveća posađena, pogotovu u Naselju Matija Huđi, sa omladinom sam donosio sadnice i sadio. Pravi aktivizam je bio u mesnim zajednicama, one su bile značajne, imale su svoje prihode, mesne samodoprinose putem kojih se skupljao novac za velike projekte. Prvi veliki projekat bio je dalja elektrifikacija, razvoj mreže u Mesnoj zajednici „Sutjeska”. Deo novca ostajao je u zajednici da se koristi za druge potrebe, za izglasane programe: da se rade trotoari, okreče domovi, uređuju prostori. Domovi kulture su osamdesetim godina prošlog veka bili veoma značajni, socijalističko društvo je bilo u usponu, samodoprinosom je donosilo buran razvoj Mitrovice, da podsetimo je u Mitrovici do 1964. godine nije bilo vodovoda, nego su vodu prodavali na konjskoj zaprezi tzv. butunjari.

Radne akcije su deo neke naše slavne proplosti. Vi ste i tu bili veoma aktivni i preduzimljivi. Kako je to sve izgledalo i šta su za Vas one značile tada, a šta znače sada?

Radne akcije su me izbacile jednu orbitu, društvenu, političku i ljudsku. Na prvu radnu akciju otišao sam 1977. godine u Posočje, posle jednog zemljotresa koji je bio u Sloveniji, tad sam bio običan brigadir, predsednik Brigadne konferencije, to je bila politička dužnost u brigadi, ali se radilo. Tada sam dobio svoju prvu udarničku značku. Tokom svih ostalih radnih akcija od 1977. do 1980. sam bio i komandant Omladinske radne brigade „Heroj Pinki”. To su bile zaista fenomenalne, nezaboravne akcije, koje su mi donele prijateljstvo, ne samo sa Mitrovčanima, nego sa omladincima iz cele zemlje. Danas, svi mi koji smo živi, družimo se još, a kad su bili sletovi na stadionu JNA, obiđem ceo stadion i nađem desetine ljudi iz cele Jugoslavije s kojima sam bio na radnim akcijama. Dakle, to je bila jedna potpuno drugačija atmosfera u odnosu na ove naše posleratne, mislim posle ovih naših nesrećnih ratova. Mi smo se fenomenalno družili i ostali drugovi i prijatelji. Te radne akcije su mene izbacile u prvi plan, tada sam postao i član Predsedništva omladine grada, prvi put sam ušao u zgradu opštine i komiteta. Držao sam govore. Kada sam prvi put trebao da govorim u gradu, na novinama sam skicirao govor i od tog trenutka pa do danas, nikada više nisam ništa napisao. Ja sam čovek koji govori intuitivno, a to je rezultat mog obrazovanja i svega onoga što sam imao u sebi, sposobnosti da govorim pred običnim čovekom i pred papom, kako kaže narod. Nikada nisam pisao govore, i niko nikada nije dremao dok sam govorio, ni u privredi, ni u politici. Uvek sam znao da napravim govor koji će biti zanimljiv ljudima, jer kada se nešto samo čita, to postaje dosadno. Za vreme mog govora, nikad niko nije dremao. Bio sam u Socijalističkom savezu zadužen za naša sela i držao sam marksizam seljacima. Uspeo sam da iz onoga što je suština marksizma, što je život sam po sebi, napravim nešto zanimljivo i razumljivo, tako da ljudi mogu da slušaju, a ne da dremaju.

Poznati ste kao veoma dobar i zanimljiv govornik.

To je moj talenat za govor, koji se održao i do danas. Reporteri svih televizija znaju, snimio sam više od 500 epizoda, i nikada ništa nismo ponavljali. Sve je išlo tačno koliko treba: minut, dva, pet, ja to jednostavno umem da izgovorim i prenesem. Dakle, radne akcije su me bacile u „orbitu”. U tom kontekstu, 1981. godine na predlog Pokrajinskog sekretarijata omladine izabran sam za komandanta Savezne radne akcije „Partizanski put 81”. To je tada bila ogromna funkcija, savezna funkcija. Imao sam tada 26 godina, a upravljao sam projektom koji je imao troškove od tri miliona evra (u današnjem ekvivalentu). Radilo se u tri smene, po deset brigada. To je bilo jedno neverovatno iskustvo, koje me kasnije opredelilo za privredu i razvilo moje menadžerske sposobnosti, koje sam imao u sebi, tu sam se iskalio. Drugovao sam sa funkcionerima Pokrajine, Srbije, a posebno sa narodnim herojima s Fruške gore, tu su bili Kamenjar, Džoja i svi narodni heroji koje današnja deca malo znaju, oni su dolazili da podrže omladinu, pričali su nam o borbama, druženjima. To su doživljaji koje ne bih menjao ni za šta.

Iz politike ste otišli u privredu.

Da kažem zašto govorimo o 1981. godini, tada mi je ostao još samo jedan ispit na Pravnom fakultetu, koji sam položio odmah posle završetka te akcije. Naravno, trebalo je da se zaposlim, i moje prvo zaposlenje bilo je u Socijalističkom savezu radnog naroda Vojvodine, u Sremskoj Mitrovici. Tad je to bila plaćena funkcija, izuzetno važna. To je bilo značajno jer je uključivalo saradnju s svim društvenim organizacijama. Tada sam se opredelio da idem na teren. Upoznao sam sva sela mitrovačke opštine, sve ljude, i to mi je mnogo značilo. Posle toga izabrali su me za predsednika Omladine Sremske Mitrovice. To je bila politička, plaćena politička dužnost, i u tehničkom i u organizacionom smislu ozbiljna funkcija. Ta uloga me je ponovo izbacila u neku novu „orbitu” u situaciju u kojoj sam, mogao da biram gde ću da radim. Na zaprepašćenje svih oko mene, jer političari tog tipa su mogli da biraju, izabrao sam ono što drugi nisu, odlučio sam da idem u privredu, da se oprobam u ovom sektoru. Prva privredna organizacija je bila FUDIN „1. novembar” gde sam došao i sa jednom ekipom kako bismo reagovali jer je ta Fabrika bila Zapala u finansijske teškoće. To su bila neverovatno korisna iskustva za mene. Tada sam shvatio mnoge stvari koje ne bih razumeo da sam ostao samo u sferi da kažem, društvenih i filozofskih delatnosti. Počeo sam da razumem principe socijalističke robne proizvodnje, organizaciju rada i ekonomsku logiku. To je bilo vrlo važno za mene.

Pozvali su Vas da budete prvi direktor hale koja se tek gradila. Vi ste tu čitavu organizaciju rada postavili sasvim drugačije. Koje su sve bile inovacije?

Kada se 1987. godine izgradila nova sportska hala, opštinsko rukovodstvo je smatralo da sam ja čovek koji to može da vodi. Tražio sam da sam biram ljude i da napravim koncept koji neće biti „obična, smrdljiva hala”, nego pravi Poslovno-sportski centar „Pinki”, ono što danas i jeste. Cilj je bio da centar može sam sebe da izdržava i da gubici budu što manji. Do 1992. godine, dok sam bio direktor sportskog centra, nismo imali nijedan dug, naprotiv, nismo treabli nikakvu dotaciju od opštine, bili smo jedan od najbogatijih sportskih centara u bivšoj Jugoslaviji. Pamte stariji sugrađani, mi smo otvarali hiljadu piva na dan, pamte i koncerte na stepenicama, diskoteku, prvi put izbložbu karikatura Pjer koja je samo tad i više nikad posle toga izašla van Beograda, satelitske programe koje su mogli da gledaju na TV u holu itd. Sve je bilo novo, inovativno. Ogroman broj ljudi je dolazio, i tada smo promenili filozofiju grada, da se izlazi napolje u ogrmonim količinama. Moja ekipa i ja pokrenuli smo ono što se danas zove „Mitrovačko leto na Savi”. Još 1990. godine otvorili smo tu priču, napravili objekte na obali Save, i od tada, smatram, počinje razvoj te ideje do današnjeg nivoa, kada imamo jednu od najlepših plaža u regionu. Dakle, to je bio naš početak i naša ideja, da se leti izađe na plažu, a tokom ostatka godine da se grad živi kroz kafiće, koncerte i kulturne događaje. Koncerti su bili veoma posećeni, ne postoji niko iz svih oblasti ko nije gostovao u sporstskom centru. Ono po čemu se pamti je čistoća, do tad smo bili jako teški, to su prvi WC koji su mirisali tokom celog dana, u kojima su sve slavine uvek radile o čemu su svi ljudi pričali iako je to jedna mala stvar, a to je bio neverovatan imidž sportskog cnetra da mirišu WC. To je i danas tako na moju sreću jer on je i renoviran i dosta solidno radi, za razliku od monogih koji su devastirani.

Koncept koji ste Vi ustanovili prisutan je i danas.

Nekad je bilo tako, nije ni sad drugačije, opštinsko rukovodstvo na čelu sa Tozom Mihajlovim, našim čuvenim predsednikom Izvršnog veća i predsednikom Opštine smatarlo je da sam ja čovek za to. Pominjem i Seranfiljku Ležajić koja je bila predsednica Socijalističkog saveza. To ljudi zovu obična hala, gde se ljudi bave sportom itd, a ja sam napravio koncepciju da to bude poslovno-sportski centar, koji je ostvarivao veće ekonomske rezultate u poslovnom delu, a istovremeno omogućavao sportistima da koriste salu kad god žele, noću, koliko god im treba da treniraju. Jer ako nema tog ekonomskog dela, ne može se objekat izdržavati, ne može se trenirati u uslovima kada nema ni struje, ni vode, ni sredstava da se plati osnovno održavanje. To je bila koncepcija koja i danas nosi naziv poslovno-sportski centar, tada je bila inovativna ideja, ne samo u Sremskoj Mitrovici nego i u celoj Srbiji i Jugoslaviji. Zato smo tih godina bili najbogatiji sportski centar, koji se dalje razvijao i gradio unutra poslovne objekte, pa spolja kao deo poslovnog sistema. Napravili smo i fontanu ispred centra, koja se razlikovala od svih fontana u Jugoslaviji, radila je svakog dana, bez prekida. Imao sam sjajnu ekipu. Mi se i danas družimo, posle 38 godina, ta prva postava se nađe i podsetimo se tih divnih dana. Znali smo da radimo.

Nisu Vam uvek cvetale ruže u životu. Imali ste i teških perioda, a s druge strane dobili ste i mnogo nagrada za svoj rad.

Naravno, sportski centar je malo propao tih godina kad je bila inflacija, već mojim odlaskom 1992. godine dogodila se jedna zanimljiva stvar. U oktobru sam smenjen, jer sam, da tako kažem, uvek bio u mali, partijama, još od stranke Ante Markovića, pa preko reformista. Kad su socijalsiti pobedili, smenili su me, to je bilo u oktobru, a 1. novembra sam dobio Novembarsku nagradu. Tokom karijere dobio sam tri Novembarske nagrade: jednu za omladinske aktivnosti, drugu za rad u hali i treću za „Zasavicu”. To je prava retkost, ne znam da li još neko ima tri Novembarske nagrade, odnosno priznanja. Bio sam jedno vreme bez posla, imao sam ženu i malo dete, to su bile godine i ukupno teške za sve ljude, bila je inflacija. Posao sam dobio tek 1998. Kad su me vratili u halu, bio sam neko levo smetalo, video sam da to nije ništa. Krenuo sam u razvoj onoga što je bio moj hobi do tada, a kasnije će biti moje živtono delo.

Kako ste otkrili Zasavicu? Niste iz Mačve, a danas najviše volite Mačvu i tamo najviše boravite. Posvetili ste svoj život tome.

Godine 1995, na Trojice, potpuno slučajno, iako ništa nije slučajno, otišao sam prvi put u životu u selo Zasavica. To je seoska slava, Duhovi, Trojice otišao sam kod strica moje druge bivše žene, na slavu i na pečenje. Tamo su seljaci pričali o jednom pitanju koje me je podsetilo na mog kuma, Todora Vulića, sada penzionisanog profesora Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, poreklom iz Sremske Mitrovice. On me je nekada davno vodio u Mačvu, i prelazili smo preko jedne vode koju je zvao bara. Zamolio sam porodicu Aničić da me odvedu do te bare. Odveli su me do Šumareve ćuprije, takozvane, u selu Zasavica 1. Stao sam na tu ćupriju, bila je devastirana, propala, jedva se moglo preći peške. Video sam ptice močvarice, neke mitske ptice kako izlaze iz neke mitske vode koja je više ličila na reku nego na baru. Pitao sam zašto to zovu bara kad izgleda kao reka, a oni nisu znali. Ni stanovnici iz drugog ni iz trećeg sela nikad nisu bili tamo, tako iz svih sedam sela koja izlaze na Zasavicu. Dakle, čak ni ljudi iz samog područja Zasavice nisu znali šta imaju. Mene je to probudilo na neki neverovatan način. Sledeće nedelje okupio sam trojicu svojih prijatelja i zajedno smo došli do pašnjaka Valjevac, do te vode. Video sam da to nije obična bara, to je reka i da u tom prostoru nikada nije bilo zagađivača. Nema ih ni danas, hvala Bogu. To me je pokrenulo da iz svog hobija pređem u nešto ozbiljnije.

Vi ste zahvaljujući svojoj ljubavi prema ekologiji, prirodi, počev od Pokreta gorana, zaštitili i čitavo područje Zasavice, danas svetski poznate oaze biljaka i životinja, raznih biodiverziteta.

Moj hobi već 50 godina je Pokret gorana Srbije, potpredsednik sam Republičkog pokreta i predsednik Pokreta gorana Sremske Mitrovice. Imamo rasadnik koji je funkcionisao preko 50 godina, na prostoru kod KPDdoma, na vašarištu, dok nam ga opština nije oduzela i tu je proizvedeno preko milin sadnica koje su uvek besplatno deljene mesnim zajednicama, školama itd. To je moj hobi koji držim i danas, a povezan je sa Zasavicom, jer sam insistirao kod Zavoda za zaštitu prirode Vojvodine da se to područje zaštiti. Istog dana, tokom istraživanja, uspeli smo da uhvatimo umbra krameria, ribu koja živi samo u Zasavici. To je podstaklo dalja, takozvana prethodna istraživanja koja je sproveo Zavod za zaštitu prirode Vojvodine. Otkriven je neverovatan biodiverzitet i ogroman potencijal tog područja, pa je bilo potrebno da država to zaštiti. I tu se dogodio jedan presedan svetskog nivoa, Pokret gorana Sremska Mitrovica postao je staralac zaštite, kao prva nevladina organizacija u Srbiji i Evropi koja je proglašena za upravljača zaštićenog područja. Za skoro 30 godina, koliko navršavamo za dve godine, uspeli smo da napravimo potpuno novu koncepciju zaštite i razvoja, neviđenu na prostorima Srbije i bivše Jugoslavije. Ta koncepcija ima tri osnovne „avenije“: Zaštitu prirode, upravljanje područjem i razvoj turizma. Razvoj turizma je bio ključan, jer bez finansija ne može ništa da se održi, a ako ne dođu turisti, onda niko ne zna za rezervat, i on praktično ne postoji. Zasavica je, zahvaljujući tome, postala treća avenija, najveći čuvar starih rasa Srbije, pre svega zahvaljujući pašnjaku Valjevac. Tako mi je, recimo, profesor Gajić iz Stare Pazove doneo četiri mangulice u rezervat, i od tih prvih nekoliko jedinki danas imamo više od 10.000 svinja te stare rase širom Srbije. To je cela jedna priča i popularna, i zdrava, i održiva. Tako smo napravili novu koncepciju razvoja Zasavice. Naravno, sve to nije bilo moguće bez pomoći novinara. Moram da naglasim, iako će mnogi reći da preterujem, da je Sremska Mitrovica jedina opština koja nema zadatak da pomaže rezerevat, on je republička zaštita, ali je već od prvog dana pomagala, i to sve vlasti koje su se menjale. Mi smo gradu vratili na najbolji način, što je jednom rekao naš gradonačelnik Branislav Nedimović, svuda gde ode pitaju ga za Zasavicu. Danas je Zasavica najjači brend Sremske Mitrovice. Nema drugog brenda koji joj je ni približan. Žao mi je što to nije Sirmijum, naša blistava rimska prošlost i nekadašnja prestonica, ali to zahteva dodatne napore i ljude koji znaju da to promovišu.

Zasavica je najviše promovisan rezervat prirode kod nas.

Što se tiče Zasavice, uradili smo mnogo na promociji. Gostovali smo u neverovatnom broju televizijskih emisija i do danas, posle skoro 30 godina, imamo najviše objavljenih reportaža od svih rezervata zajedno. Zasavica svake godine ima više medijskih objava nego svi ostali rezervati u Srbiji zajedno. To je rezultiralo onim što se zove poseta. Danas imamo stabilno 50 do 70 hiljada individualnih posetilaca godišnje, koji sami dolaze, bez organizovanih poziva i oko 20 do 30 hiljada učenika u okviru đačkih ekskurzija. Mi smo imali prvi sajt u zemlji, čak i pre nacionalnih parkova, kao i prvi namenski vizitorski centar u Srbiji. Ideja je bila da posetilac prvo dođe u Zasavicu, a zatim odatle krene ka drugim mestima, što je koncept koji danas koriste mnogi rezervati i parkovi. Sve te inovacije dale su izuzetne rezultate. Naravno, ako nema sopstvenih prihoda, sve to ne bi moglo da opstane. Državna sredstva su mala i promenljiva, zavisi od ministarstva i često su bila minimalna ili nikakva. Zato smo od početka znali da moramo sami da stvaramo deo prihoda da bismo preživeli. Mi smo, sigurno, prvi u zemlji koji su posle 2000. godine u oblasti zaštite prirode počeli da realizujemo međunarodne projekte. Zahvaljujući tome, Zasavica se razvila ne samo ekološki, nego i tehnički i infrastrukturno. Do danas smo ostvarili više od 30 međunarodnih projekata, ukupne vrednosti od preko 3 miliona evra. Radili smo projekte sa partnerima iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Mađarske i Srbije. I danas, u ovoj godini, imamo aktivna dva međunarodna projekta, jedan od njih podržalo je i Ministarstvo ekologije.

Tokom svih ovih godina, rekli smo 28, kako je Zasavica zaštićena, lokalno stanovništvo se dosta protivilo tome.

Seljaci su svojevremeno sačuvali Zasavicu, i o tome postoje snimci, neki od tih skupova zabeleženi su čak i od strane RTS-a. Postoji snimak iz 1966. godine, kada su tadašnje vlasti htele da razore pašnjak. Međutim, meštani nisu dozvolili da traktori uđu na Valjevac. Stali su ispred njih i branili pašnjak da se ne preore. To je ta čuvena priča, istinita do poslednjeg detalja. Hteli su da idu i do samog Tita, ali došli su tada do Veljka Vlahovića, i doneta je odluka da je to jedini stepski pašnjak koji mora biti zaštićen i da treba zauvek da ostane pašnjak. Nažalost, danas je seoske stoke vrlo malo. Zato smo mi razvili, u okviru tog pašnjaka, ideju da postanemo najveći čuvari starih rasa. Danas imamo oko 150 svinja, 400 konja, 300 magaraca i oko 100 podolskih goveda. Kod nekih mlađih ljudi počinje da se vraća stočarstvo, ali to je ipak simbolično u poređenju sa onom 1966. godinom, kada je celo selo živelo od stoke. Tada su ljudi teško prihvatali da neko dođe i štiti njihovu baru i pašnjak. Selo Zasavica je tada bilo siromašno, bez struje sve do 1972. godine, bez pravog puta, telefon je stigao kasnije. Stariji su se čudili — „Šta ovi ljudi vide u našoj bari i našem blatu?“ Mnogi su mislili da smo ludi što želimo da zaštitimo to što su oni oduvek smatrali običnim močvarnim terenom. Bilo je teško objasniti im značaj zaštite prirode. Ali, s vremenom su počeli da razumeju i kroz poštovanje prema prirodi, i kroz ponos što se priča o njihovom selu čuje u celoj zemlji. Kasnije su i sami meštani, njihovi rođaci i prijatelji, gledali stotine emisija o Zasavici. Čudili su se: njihovo malo selo, koje niko ranije nije znao ni da pronađe na karti, odjednom je postalo poznato na televiziji!

Magareće mleko ste izreklamirali kao glavni sastojak za krema za podmlađivanje što je doprinelo popularnosti Vaših proizvoda, ali i privlačenju turista.

Posebnu ulogu u tome imala je farma magarećeg mleka, prva farma muznih magarica na Balkanu, u istoriji. Zahvaljujući tome, postali smo najpoznatije selo i najpoznatiji rezervat u svetu. To je bio pravi odjek, pre svega zahvaljujući našoj upornosti i znanju, ali i pomoći medija. Danas ne postoji nijedna svetska novinska agencija, od Kjoda, od Japana do Asošiejted presa u SAD, koja nije snimila priču o Zasavici, magarećem mleku i siru od magarećeg mleka. Taj sir je, naravno, beznačajan u ekonomskom smislu, godišnje proizvedemo svega 10 do 15 kilograma, ali u propagandnom smislu on je učinio čudo. Svi su čuli za njega! Došli su novinari iz celog sveta da snimaju o tome .Što mnogi ne znaju, lični pisac britanske kraljevske porodice, Robert Hartman, došao je u Zasavicu da napravi reportažu. Poslali smo tada i sir u Englesku,tad je bio princ Čarls, i priča je objavljena u časopisu Daily Mail u čak 3,8 miliona primeraka. Na internetu ne zna se ni broj pregleda. Kad je postao kasnije Kralj, novinari su me zvali da pitaju, „Kako je kralj reagovao na vaš sir?“ A ja im kažem — otkud mi znamo! (smeh) Taj sir je, kako god, dospeo čak i do Putina, a proizvodi se i danas kod nas, u Zasavici. To je jedna neverovatna priča koja pokazuje koliko je važno ukazati na zaštitu prirode.

U čemu je najveća vrednost Zasavice?

Zasavica je najvažnija kao nezagađeno područje, inače najjače vodno područje u Srbiji je Mačva. Sedam metara je prvi izdan koji daju neograničene količine vode, drugi neograničen izdan pijaće vode je na 30 metara i to je najveće prirodno bogatstvo ovog prostora. Danas je Zasavica proširena na 3.500 hektara zaštićenog područja. Trudimo se da zaštitimo što više, zajedno sa seljacima i vlasnicima zemljišta na obodu. Ranije je bilo 95% privatnog zemljišta, sada je to spalo na ispod 80. Sve to radimo za buduće generacije. Zasavica danas ima više od 150 zaštićenih vrsta biljaka i životinja, mnoge od njih na crvenoj listi flore Srbije, kao i vrste koje su ugrožene na nivou Evrope. Biodiverzitet je ogroman. Ljude najviše privlači lepota prirode, ali u naučnom smislu, ono što Zasavicu čini posebnom jeste njena biološka raznovrsnost i ekološka vrednost. Mi smo doprineli ne samo zaštiti prirode, već i razvoju turizma i očuvanju starih rasa jer smo najveći čuvari autohtonih rasa u Srbiji. Tome je najviše doprineo Miša Stanković i njegova saradnja sa svim naučnicima, mi smo najistraženije područje u Srbiji, sa 15 izdatih knjiga, sa 300 samo Mišinih naučnih radova. Priroda je najveća vrednost Zasavice, sve ovo dalje što smo mi doprineli su drugi program. Jedan je program održanja starih rasa sprovodimo zajedno sa Ministarstvom poljoprivrede. Zahvaljujući tome, mangulica se od samo četiri jedinke razvila u populaciju od hiljada grla širom Srbije, a magarci, kojih je nekada bilo manje od 300 u celoj zemlji, danas se ponovo gaje i na farmama, i kao kućni ljubimci. To su naše najveće zasluge, očuvanje prirode, starih rasa i duha ovog kraja. To će ostati zapisano u istoriji Sremske Mitrovice, Mačve i Srbije. Nadam se da će Zasavica, i posle mene, još dugo trajati, vekovima, kao jedno od najlepših i najvažnijih prirodnih područja u zemlji.

Priroda je neverovatna na Zasavici. Vi čuvate biodiverzitet i kroz projekte. Trenutno se borite protiv suše.

Biodiverzitet me uvek oduševljava. To je zaista neverovatno, kako je priroda, ili Bog, stvorila toliko raznovrsnih živih bića koja ovde obitavaju. Naš zadatak u Pokretu gorana, zajedno sa opštinom i ministarstvima, jeste da to očuvamo. Danas, u vreme globalnog zagrevanja, mi smo uveli solarne pumpe koje koriste energiju sunca da izvlače podzemnu vodu i prave bare na pašnjaku Valjevac. Dok je svuda suvo, mi danas imamo dve aktivne bare koje stvaraju život. Solarne pumpe proizvode struju, napajaju vodu, i tako stvaraju nova staništa. Zahvaljujući tome, pojavile su se ptice koje nisu viđene decenijama, među njima i ibis, ptica koju su 30 godina pokušavali da vrate na Obedsku baru. Prošle godine u Zasavici ih je bilo 17 jedinki. To pokazuje da život ovde ne samo da traje, nego se obnavlja. I to je najveća vrednost Zasavice.

Velik broj turista poseti Zasavicu svake godine i uvek imate i neke nove načine da se tu boravi.

Vožnja po Zasavici je naša najstarija atrakcija i dalje je radimo, i radićemo je stalno. Uvek pokušavamo da privučemo što više ljudi da uživaju u tome. Danas, kada posetioci dođu u Zasavicu, mogu da obiđu Vizitorski centar, a zatim da se provozaju brodom, ili da odu na safari vožnju, što je sada najzanimljiviji i najposećeniji deo posete. Takve safari vožnje, gde se prolazi kroz pašnjak među 400 konja, 300 magaraca i oko 100 goveda, nema nigde u Evropi. To je zaista jedinstveno iskustvo, zanimljivo i deci i odraslima, i postalo je pravi turistički bum za naš rezervat. Pored toga, uveli smo i električna vozila, prvi registrovani električni automobil u Srbiji bio je upravo u Zasavici. Danas imamo šest vozila na električni pogon, što je deo našeg stalnog nastojanja da budemo najinovativniji u oblasti zaštite prirode i turizma. Za Prvi maj, recimo, ume da nas poseti i više od tri hiljade ljudi, to pokazuje koliko interesovanje stalno raste. Ja uvek ističem da su najvažniji saradnici u zaštiti prirode – novinari. Već trideset godina, nijednom nisam odbio poziv za intervju, bilo da je televizija, radio ili novine. Znam koliko je to važno. Mmeđunarodni intervjui iI reportaže, to košta i po 200.000 evra, a mi ga dobijemo besplatno, jer novinare iskreno zanima ono što radimo i naše inovacije. O Zasavici su reportaže prikazivane u Singapuru, Japanu, pa čak i na aerodromima širom Evrope, recimo u Frankfurtu, prevedene na nemački jezik. To su rezultati koji potvrđuju da smo najpoznatiji rezervat prirode u Srbiji, sa najmodernijom koncepcijom prezentacije i zaštite. Stalno smo najinovativniji, a sve naše inovacije prihvataju i drugi ljudi.

Kako vidite budućnost zaštite Zasavice?

Što se tiče budućnosti zaštite, to mi je uvek bila najveća briga. Čovek koji je nešto stvorio kao svoje životno delo mora da misli i o tome ko će to nastaviti. Uspeo sam, srećom, da zainteresujem svog sina Vuka Simića, on je po struci antropolog-etnolog, što znači da ima prirodnu vezu sa tradicijom, narodom i nasleđem. Zainteresovao sam ga da se uključi i preuzme vođenje rezervata posle mene. Danas sam ja osnivač, a Vuk je upravnik Rezervata Zasavica.

Cela prva generacija koja je počela da radi u Zasavici sada odlazi u penziju. Ostala je još Gordana i nekoliko saradnika, ali polako mlađi ljudi preuzimaju i nastavljaju priču.

Koliki je značaj zaštite prirode?

Za obične ljude, zaštita prirode možda nekad izgleda daleko, ali svest o njenoj važnosti danas je mnogo veća nego ranije. Promene klime i globalno zagrevanje postali su vidljivi svima, vidi se da se vremenske prilike menjaju u jednoj generaciji. Ranije je pašnjak Valjevac imao i bare i travu, a danas, svake godine, suša je sve veća. Zato je važno stalno govoriti o značaju prirode i njenoj zaštiti i u Srbiji i u svetu ta tema dobija sve više pažnje. Već 30 godina, svakodnevno razmišljam o Zasavici. Bez ljubavi i posvećenosti, ništa ne bi bilo moguće.

Koliko se mladi interesuju za zaštitu prirode?

Zato posebno vodimo računa da okupljamo mlade, već 25 godina organizujemo zajedničke akcije sa fakultetima, naročito sa Prirodno-matematičkim fakultetom i Udruženjem „Josif Pančić“. Danas, međutim, sela se prazne. To je ono što nas najviše brine jer priroda će se lako prilagoditi, ali ako nestane ljudi, nestaje i duh mesta. Ipak, mladih zainteresovanih za ekologiju ima sve više, i to me raduje. Vidljiv je napredak i zahvaljujući državi, svake godine imamo sve više zaštićenih područja. Cilj je da se dostigne oko 12% teritorije Srbije pod zaštitom i sve više se približavamo tom broju.

Velika je razlika u pozitivnom smislu nekad i sad, Zasavica je nekad bila malo mesto, a danas je zanju svi širom sveta.

Kada se setim kako je sve počelo, Zasavica je bila zapuštena, pola terena su bili svinjci i kokošinjci, ljudi su za litru rakije ispuštali vodu na ustavi, i nikome nije značila ništa.
Vadili smo šporete smederevce iz vode! A danas, to isto područje postalo je simbol očuvane prirode. Zasavica je zapravo staro korito Save i Drine, nastalo pre više hiljada godina.
Nekada su tu bile ogromne šume i velike vode, baš onako kako je pisao Janko Veselinović.
Vekovima su se smenjivale šume i poplave, sve dok čovek nije počeo da krči i suši zemljište.
Sada se priroda povlači, a problem sa zagrevanjem i sušama biće sve veći. Zato je naša misija u zaštiti prirode važnija nego ikada.

Fotografije iz lične arhive