Dragan Đorđević, direktor „Sremskih novina”, koreograf i umetnički rukovodilac Folklornog ansambla „Branko Radičević”, jedno je od najprepoznatljivijih imena u kulturnom životu našeg grada. Rođen 8. maja1965. godine u Sremskoj Mitrovici, po struci diplomirani ekonomista master. Direktor je i suvlasnik NIPD „Sremske novine” Sremska Mitrovica. Dobar deo dosadašnjeg radnog veka proveo u kulturi kao direktor kulturnog centra i urednik programa. Od privatizacije „Sremskih novina” Djordjević je obavljao prvo funkciju predsednika upravnog odbora, a zatim i direktora. Zahvaljujući zalaganju i konstantnoj edukaciji za samo nekoliko godina „Sremske novine” su od jedne firme pred gašenjem izrasle u vrlo ozbiljnu novinsku kuću po svim pokazateljima. Za svoj rad je do sada više puta nagrađivan kao uspešan menadžer. Bio je član ekspertskog tima za medije u Vladi Vojvodine. Osnivač je i umetnički direktor festivala „Srem Folk Fest” i dobitnik više prestižnih priznanja.

Čestitamo Vama i svim članovima 60 godina postojanja Folklornog ansambla „Branko Radičević” pri Centru za kulturu „Sirmijumart”. Vi ste dugi niz godina rukovodilac ansambla. Kako je počelo Vaše bavljenje folklorom, igrom i koreografijom?

Još kao đak prvog razreda, 1971. godine, zakoračio sam u svet folklora, u mom rodnom gradu Sremskoj Mitrovici. Prve igre naučio sam uz učiteljicu Persidu Tufegdžić, a kasnije uz nastavnicu Stojanku Krivošija, u tadašnjoj Osnovnoj školi „Vladimir Nazor”, današnjoj „Sveti Sava”. U decembru 1977. godine postao sam član gradskog ansambla „Branko Radičević”, pod rukovodstvom čika Ilije Nikolića. Bio sam aktivni igrač ansambla punih deset godina. Kada je 1987. godine Ilija Nikolić otišao u penziju, preuzeo sam vođenje ansambla, što radim i danas.

Kako ste počeli da vodite ansambl? To je pre Vas radio počivši čika Ilija Nikolić, a Vi negujete uspomenu na njega i dan-danas. Kako je ste počeli sa radom rukovodioca?

Naravno, počeo sam kod čika Ilije u KUD-u „Branko Radičević” kad je došlo vreme kada on to, nažalost, više nije mogao, pre svega u fizičkom smislu jer godine su učinile svoje, tražilo se rešenje za nekog ko će da ga nasledi. S obzirom da sam ja imao već popriličan staž u ansamblu i mnogo godina neprekidnog rada, izbor je pao na mene. Tadašnji direktor Doma omladine Duško Ercegovac odlučio se za mene i tada sam krenuo na seminare koji su bili organizovani u Novom Sadu, a posle toga i u Zagrebu gde se izučavao folklor iz cele bivše Jugoslavije. Godinama sam pohađao tu školu, dok nisam prošao sve te cikluse i završio celu tu materiju. Kažem, 1987. godine sam preuzeo ansambl, negde u martu mesecu i mislim da mi je to bilo nešto najteže u životu jer jako je teško igrati u kolu, a sutra stati pred iste te ljude i voditi taj ansambl onako kako treba. To je pogotovo bilo teško posle čika Ilije koji je ipak imao autoritet i naravno mnogo, mnogo godina iskustva i rade iza sebe. Zamolio sam moje prijatelje tada, članove ansamlba da mi pomognu, da se zajedno potrudimo da održimo taj ansambl i uspeli smo u tome, do dana današnjeg on radi i postoji.

Bili ste dugo i direktor ustanove kulture u našem gradu Centra za kulturu „Sirmijumart”. Prisetite se toga.

Paralelno sa angažmanom u ansamblu, završio sam Ekonomski fakultet, pohađao brojne seminare folklora, a potom i Višu školu folklora u Zagrebu – tada jedinu relevantnu školu ovog tipa u Jugoslaviji. Ta trogodišnja škola mi je omogućila stručno usavršavanje iz folkloristike, etnokoreologije, etnomuzikologije i pedagogije. Od 1987. godine počeo sam da radim u Centru za kulturu „Sirmijumart”, prvo honorarno, a 1990. godine godine sam tamo zasnovao stalni radni odnos kao saradnik za folklorno stvaralaštvo. Početkom 1993. godine izabran sam za direktora Centra za kulturu i tu dužnost sam obavljao do 2000. godine. Uprkos ratnim godinama, tokom mog mandata realizovan je veliki broj kulturnih programa, kako u našem gradu i okolini, tako i širom zemlje i inostranstva, uključujući turneje folklornog ansambla i nastupe na festivalima hora „Sirmium cantorum” koji je osvajao nagrade na festivalima. Asocijacija centara za kulturu Srbije dodelila mi je 1995. godine priznanje za najboljeg menadžera u kulturi Srbije, na čemu sam posebno zahvalan. U tom periodu mnogi pojedinci iz „Sirmijumarta” dobili su Novembarsku nagradu, uključujući i ansambl „Branko Radičević” 2000. godine.

Stekli ste izuzetno dobro obrazovanje u smislu pedagoškog rada sa mladima, ali i sa odraslima. Kako to danas izgleda?

Folklorni ansambl „Branko Radičević” postoji 60 godina i prošle su razne faze za sve ove godine, kao i u životu, bilo je i lepih i ružnih stvari, i teških i lepih, boljih vremena, ali za svo vreme ansambl je uspeo da opstane i ne samo da opstane, nego i da radi punom parom. Prethodni jubilej, pola veka anasmbla obeležili smo velikim celovečernjim koncertom u Poslovno-sportskom centru „Pinki”. Sama činjenica da i danas brojimo negde preko 200 članova govori u prilog tome da uspešno radimo. Mnogo generacija je prošlo, na hiljade mladih ljudi jer mi imamo postave od dečijeg ansambla do ansambl veterana, dakle od 7 do 77 godina. Mnogi od njih su počeli kao klinci, od prvog razreda osnovne škole, kao što sam i ja, rekoh već na početku, počeo, a evo neki su već sada i u veteranima, onda možete misliti da je to igrački vek negde preko 30 godina. Ostali su verni našem ansamblu. Problem je naše male sredine što dobar deo njih kada stasa za fakultet, kad navrši 18 godina, završi srednju školu odlazi iz Mitrovice na studije. S jedne strane se radujemo tome što ti mladi ljudi idu za svojim nekim budućim pozivima, s druge strane ostajemo bez dobrih igrača. To je taman period kada on najviše treba da pruži kao igrač, jer mnogo rada i truda treba da se uloži u jednog igrača, godine i godine da bi on to postao, e kad postane onda on ode u veliku sredinu i onda velike sredine imaju veliki izbor igrača sa svih strana i njima nije problem. Na moju sreću, poslednjih desetak godina veliki broj njih se i vraća po završenim studijama, dolaze ponovo u svoj rodni grad tu se zapošljavaju i nastavljaju da igraju, vraćaju se i u ansambl, to me posebno raduje, tako da verujem da smo jedan od ansambala u Srbiji koji ima poprilično visok prosek godina jer sad su svi ansambli sve mlađi mlađi. Mi se za sad sam sasvim dobro držimo.

Pokrenuli ste brojne kulturne manifestacije i festivale. Imate nepresušnu pokretačku i kreativnu energiju.

Kroz godine sam inicirao brojne manifestacije i festivale: bio sam u organizacionom odboru Festivala besedništva „Sirmium Lux Verbi”, pokretač i producent festivala „Mitrovačka pesma” i pre svega, idejni tvorac i pokretač „Srem Folk Festa” koji danas predstavlja najveći međunarodni folklorni festival u Srbiji i dan danas traje. To je najmnogoljudnija manifestacija na teritoriji Srema, okuplja preko 20.000 posetioca za četiri dana, 300 do 400 stranaca u našem gradu, kad je Mitrovica stvarno svetski grad u pravom smislu te reči, gde ceo svet peva i igra. Sve vreme ostao sam veran ansamblu „Branko Radičević” kao umetnički rukovodilac.

Međunarodni festival folklora „Srem Folk Fest” u našem gradu okupi ansamble iz čitavog sveta i velik broj publike. Vi ste među osnivačima ovog festivala i do danas ste njegov neodovojiv deo. Koji je cilj te manifestacije?

„Srem Folk Fest” je najveća manifestacija ovog tipa u našoj zemlji po broju učesnika, a njen cilj je promocija folklorne tradicije i kulture iz celog sveta. Ipak, ono što je nama kao organizatorima najznačajnije jeste predstavljanje Sremske Mitrovice, naše sredine i naše zemlje u najlepšem svetlu. Festival se razvija u duhu manifestacionog turizma, Mitrovica se snažno pozicionira na toj mapi, i prema ocenama učesnika i standardima CIOFF-a kotiramo se visoko – sa prosečnom ocenom 4,3, što smatramo fantastičnim uspehom. U naš grad na festival dolazi 14 ansambala iz 10 zemalja sa svih kontinenata, a tokom četiri festivalska dana publika na Žitnom trgu svako veče može da uživa u dva do tri nova ansambla, u bogatom i raznovrsnom programu. Mitrovački festival radi se u saradnji sa još dva grada gde se održavaju CIOFF festivali, to su Bečej i Obrenovac, tako da imamo veliki broj učesnika, a naša publika ima priliku da svako veče vidi dva do tri nova ansambla. Ove godine festival ima i zvanje „Najbolje iz Vojvodine” u kategoriji manifestacija, oznaku kvaliteta Pokrajinske vlade i Sekretarijata za privredu i turizam. To priznanje festival će nositi tokom 2025, 2026. i 2027. godine. Sve ovo je zasluga velikog tima, Grada Sremska Mitrovica, sponzora, sardnika i svima im se zahavljujem. Posebno nas raduje to što se naši gosti iz celog sveta uvek vraćaju sa osmehom, noseći pozitivne utiske i često rušeći predrasude koje su možda imali o Srbiji. To je za nas prava misija festivala – da kroz kulturu, igru i zajedništvo približavamo ljude.

Kako ćete obeležiti jubilej 60 godina postojanja Folklornog ansambla „Branko Radičević”?

Posebno veče festivala „Srem Folk Fest”, 13. avgust, sreda, rezervisano je za naš domaći ansambl, „Branko Radičević” iz Sremske Mitrovice, koji će svojim svečanim celovečernjim koncertom pod nazivom „Alaj mi je večeras po volji” obeležiti veliki jubilej – 60 godina postojanja i kontinuiranog rada. Ovaj jubilej nije važan samo za ansambl, već i za ceo grad. „Branko Radičević” je više od ansambla – on je brend Sremske Mitrovice. Šest decenija predstavlja naš grad širom sveta, osvaja brojne nagrade i priznanja, uključujući i zlatnu plaketu CIOFF-a za očuvanje folklorne tradicije Srbije, koja će im biti uručena tokom koncerta. Biće dodeljene i plakete igračima koji su ansamblu posvetili više od 10, 20 i 30 godina života. Ljudi koji su tu od maltene detinjstva, zaslužuju veliko poštovanje.

Poznati ste kao koreograf, prvo ste igrali u i ansmablu, bili ste i sad ste umetnički rukovodilac, sada postavljate te igre na scenu. Kakva su Vaša iskustva kao koreografa?

To je bila cela jedna generacija ljudi, ne samo ja, koja je zajedno sa mnom pohađala tu školu i seminare i čini mi se da je bila jedna od prvih koja je stekla tu vrstu obrazovanja i počela da se bavi folklorom na jedan drugi način, a to je, ne samo postavkom igara na cenu, nego pre svega istraživanjem i pripremom tih igara. Da bi se koreografija postavila na scenu mora pre svega da se uradi istraživanje, da se igra istraži na određenom terenu, da se sve to pribeleži, da se uradi zapis, muzički, tekstualni i sve ostalo što podrazumeva da ne pričamo već o nošnji, istrumentima, stilu igranja jednostavno čitava nauka koja se zove etnokoreologija i koja se na žalost ni dan danas kod nas ne izučava u pravom smislu. Postoji na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, etnomuzikologija koja se sada sve više okreće etnokoreologiji i fakultet za folklorne vaspitače u Kikindi I imamo sada mlade stručnjake, ali u to vreme toga nije bilo. Rekoh već da smo mi možda među prvima koji smo počeli ozbiljnije da se bavimo time da, pre svega istražujemo igre na terenu, pa da ih zapisujemo i da tek potom, na osnovu tog materijala prikupljenog na terenu postavljamo koreografiju. To je jedan mukotrpan posao. Početkom devedesetih bio sam vrlo aktivan u etnokoreološkim istraživanjima igara i pesama iz Srbije. Plodovi tih istraživanja objavljeni su u stručnim publikacijama Centra za izučavanje narodnih igara Srbije pri Muzičkoj akademiji u Beogradu, kao i u novosadskoj „Pčesi”. Bio sam jedan od osnivača tog Centra i predavač na seminarima, čak i tokom ratnih dešavanja. Istovremeno sam se bavio i scenskim postavljanjem igara – koreografijom. Koreografije koje sam postavio na osnovu tih istraživanja danas se izvode u ansamblima širom Srbije, Hrvatske, Nemačke, Austrije i Bugarske. Do sada sam postavio oko dvadeset koreografija iz cele Srbije, koje čuvaju običaje i nematerijalnu kulturnu baštinu našeg naroda. Moje koreografije su osvajale nagrade na mnogim festivalima širom sveta. Takođe, često sam bio član žirija na festivalima, i u Srbiji i u inostranstvu.

Bavite se i pedagoškim radom, putujete i nastupate širom sveta s ansalmbom. Šta biste izdvojili tokom svih tih brojnih godina i sa tih brojnih gostovanja?

Više od dve decenije bavio sam se i pedagoškim radom, sarađujući sa ansamblima u selima naše opštine, kao i po školama. Iz tog rada izašli su brojni asistenti koji danas samostalno vode grupe. Do 2007. godine sam radio u „Sirmijumartu” kao urednik programa i rukovodilac folklornog ansambla I director a u tom periodu sam se bavio i izdavaštvom. Kao izdavač sam potpisao dvadesetak knjiga u okviru „Sirmijumarta”. Još od 1980. godine počeo sam da idem na turneje sa ansamblom, mnogo toga je bilo za sve ove godine ali su to svakako lepe uspomene, sa svih tih putovanja, nekada i mukotrpne i teške. Opet se vraćam na vreme 90-ih godina kada smo bili blokiran sa svih strana, nismo mogli da dođemo do viza, nismo mogli da pređemo granicu, čak i u takvim uslovima uspevali smo da putujemo i Folklorni ansambl, i hor „Sirmium cantorum”, koji je tada radio pri Centru za kulturu, uspeli smo i da osvajamo nagrade na mnogobrojnim festivalima. Lepi su utisci sa tih festivala i ja naravno imam neke lepe uspomene koje posebno pamtim i to ću pomenuti. To je gostovanje na Međunarodnom festivalu folklora u Grčkoj u Nausi, pre više od 20 godina, kada smo osvojili prvo mesto tamo, na tom međunarodnom festivalu pamtim kada su me igrači, uzeli i bacali u vazduh, iako baš nisam lagan i nisam primeren za te stvari, pred negde oko dve, tri hiljade posmatrača u amfiteatru. To je stvarno jedan nezaboravan događaj, uopšte se ne nadate da ćete postići takav uspeh, jer ste došli, u to vreme iz jednog ratnog dela, jedva ste izašli iz zemlje i onda osvojite jednu takvu nagradu, to je stvarno predivan doživljaj. Bilo je mnogo zemalja koje smo obišli: Italija, Francuska, Turska, Grčka, Bugarska, Mađarska, Rumunija, Austrija, Nemačka, mislim da maltene nema zemlje u Evropi u kojoj nismo bili. Uspevamo i dan-danas, iako su teška vremena i nedostatak finansija i svega ostalog uspevamo i ovih godina da odemo bar jednom na neki međunarodni festival jer dosta poziva ima ali nažalost sredstva su nam ograničavajući faktor.

Dobar deo dosadašnjeg radnog veka proveli ste u kulturi kao direktor kulturnog centra i urednik programa. Kako ste prešli da radite u medijima?

Početkom 2007. godine napustio sam Centar za kulturu i prešao na mesto direktora „Sremskih novina”, čiji sam danas i suvlasnik. Od regionalnih i lokalnih novina „Sremske novine” su prvi privatizovani list u Srbiji. Od privatizacije bio sam prvo na funkciji predsednika upravnog odbora, a zatim i direktora. Zahvaljujući timu kolega, uspeli smo da ovaj medij podignemo na zavidan nivo i postavimo ga među najuspešnije regionalne medije u Srbiji. Nalazimo se među najuticajnijima u ovom delu zemlje. Brzo sam se afirmisao i u medijskoj sferi – držao sam radionice o menadžmentu u medijima, bio sam za predsednika Upravnog odbora „Lokal presa”, Saveta za štampu, bio sam član Tima eksperata za izradu medijske strategije u Pokrajinskoj vladi, kao i član mnogih komisija i timova Ministarstva kulture i informisanja.

Već dugi niz godina paralelno vodite medijsku kuću i kreirate umetnički izraz našeg gradskog folklornog ansambla, ali ste i u upravi CIOFF-a.

Iako sam promenio radno mesto, nastavio sam da se bavim folklorom i ostao umetnički direktor festivala „Srem folk fest”, koji smo pokrenuli 2004. godine. Moj ansambl je nastupao širom Evrope, a 2016. godine i u Kini. Priznanja sa tih festivala su brojna i značajna. U folkloru i dalje ostajem prisutan, kao predsednik Upravnog odbora nacionalne sekcije CIOFF pri UNESCO-u, unapredili smo rad „Srem folk fest” koji je od 2015. godine pod okriljem ove međunarodne organizacije. Od 2018. godine svi festivali pod okriljem CIOFF-a u Srbiji imaju pokroviteljstvo Nacionalne komisije za saradnju sa UNESCO-m.

Gajite i ljubav prema gradu i humanitarnom radu. Na koji način?

Pored profesionalnih aktivnosti, aktivno sam uključen u rad brojnih udruženja građana i humanitarnih inicijativa. Učestvovao sam u projektima unapređenja kulturnog života Sremske Mitrovice, poput podizanja spomenika dr Iliji Bajiću i Milenku Bobiću u gradskom parku.

Razgovarali smo i o etnomuzikolgiji i o koreografijama ali trebalo bi da nešto više kažemo o samom ansamblu. Kakva je koncepcija rada?

Igra bez pesme ne ide. U okviru ansambla, pored igračkog, izvođačkog dela imamo i mušku i žensku grupu pevača, tu su još naravno i narodni, i tamburaški orkestar. Sa tim grupama smo počeli da radimo pre nekih deset godina i pokazalo se stvarno jako dobrim jer pre svega dopunjuje program na koncertima, a bavimo se čuvanjem ne samo igračke tradicije, nego i pevačkog dela. Ima mnogo lepih pesama i ono što je posebno zanimljivo je to da mladi ljudi to lepo prihvataju. Vole da pevaju to ih interesuje, čak su i sami počeli da se bave istraživanjem zapisuju pesme, traže. Tu smo postigli pun pogodak, tim pevanjem i to radimo u izvornoj varijanti, onako kako je to nekada bilo, u zavisnosti od kraja odakle su pesme, ako je to u dva glasa pevanje na bas, na glas itd. Poštujemo taj stil pevanja, trudimo se da to interpretiramo onako kako bi to trebalo da zvuči u prirodnoj sredini. Na programu ansambla danas imamo 18 koreografija, tačno polovina, devet koreografija su u mojoj postavci, a ove ostale su koreografije priznatih koreografa i poznatih u Srbiji, kao što su Desa Đorđević, Dragomir Kljaca Vuković, Vera Ristić Bratislav Grbić i mnogi drugi. Imamo program koji predstavlja ličnu kartu srpskog folklora, od severa Vojvodine, od Subotice zaključno sa Metohijom i jugoistočnom Srbijom i naravno jedan deo koreografija prelazi i Drinu to su igre Srba preko Drine.

Šta bi bio cilj bavljenja folklorom? Šta biste poručili u tom smislu mladima?

Mladi, naravno da teže ka inovacijama, ka nekim novim stvarima, u 21. veku smo i tehnologije su učinile svoje, napredak čini svoje, to je normalno i to moramo da pratimo i moramo da, na neki način, trčimo za tim. Mislim da mladi ne smeju nikada da zaborave svoje korene i svoju tradiciju, treba da nađu vremena, svako za sebe, u bilo kom obliku, da se bave čuvanjem tradicije, bar u onom elementarnom i osnovnom obliku da li će to biti kroz muziku, kroz igru, kroz pesmu, kroz čitanje knjiga, kroz bilo šta ali mislim da taj identitet, nacionalni, ne sme da nestane i moramo da se bavimo njegovim izučavanjem. Neko ko ima više afiniteta za to, on će se baviti više, neko drugi će manje ali mislim da bar elementarnu spoznaju o nacionalnom identitetu i o tradiciji mi moramo da čuvamo. Ako danas, sutra ostanemo bez toga onda nema ni naroda, znači narod ako nema svoju teritoriju, jezik i kulturu nema ni njega.

Dobili ste više prestižnih priznanja. Koliko Vam one znače, možete li da izdvojite neke?

Među meni posebno dragim su Novembarska nagrada Grada Sremska Mitrovica (2015) i Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije (2016).

Kad smo veseli naša duša peva, a kada smo još više veseli igramo. Kada ste javlja igra?

Od kako je nastao čovek nastala je i igra jer to je jedan vid ispoljavanja unutrašnjeg stanja duha, da tako kažem, radosti i svega ostalog. Naravno. svaki čovek to čini na svoj način, tako da jednostavno čovek bez igre ne može. Postoje i danas mnoge prilike kada ljudi igraju, kada to ispoljavaju na razne načine, nekad je to nama možda smešno kad gledamo, međutim to je sve prirodno i normalno, čovek to tako doživljava i na taj način igru ispoljava tu i mislim da čovek bez igre ne može u bilo kom obliku.