KNJIGA ZA VIKEND – Postoje knjige koje o smrti govore direktno, i postoje one koje do nje dolaze zaobilaznim putem, kroz svakodnevne prizore, porodične uspomene, predmete i mesta koja pamtimo. knjiga „Baštovan i smrt” Georgi Gospodinova u izdanju Geopoetike pripada ovoj drugoj vrsti. U njenom središtu nalazi se odnos sina prema ocu, ali i pitanje šta ostaje od čoveka kada ga više nema. Kada bih nekome trebalo da kažem o čemu je knjiga, rekla bih: knjiga je o smrti, o baštovanu i smrti. Taj baštovan je, zapravo, njegov otac. Pre nekoliko dana saznali smo da je ovaj bugarski pisac dobio prestižnu fransucku nagradu „Žan Mone” za evropsku književnost baš za ovu knjigu, pa neka to bude naša knjiga za vikend.

Kada bih nekome trebalo da kažem o čemu je knjiga, rekla bih: knjiga je o smrti, o baštovanu i smrti. Taj baštovan je, zapravo, njegov otac. Naslov je mogao da bude i „Otac i smrt”, ali pošto je otac povezan sa baštom, a bašta je sinonim za kuću, za dom, taj naslov dobija dodatno značenje. Naime, porodica se tokom života više puta selila i gde god bi došli, njegov otac je uspevao da prenese lukovice cveća i sve one biljke koje su mu bile važne, da ih presadi i da u novom vrtu ponovo uspeju. Sve je to opisano veoma pažljivo, nežno i potresno i postepeno nas uvodi u glavnu temu knjige.

Ono što je zanimljivo i sa literarne i sa čitalačke strane jeste kada autor kaže da voli romane pisane u prvom licu i da je zato i ovaj roman napisao u prvom licu. Kada je bio mlad, pogotovo dok je išao u školu, birao je samo romane napisane u prvom licu, jer je znao da glavni junak neće umreti. A onda kaže da, u stvari, glavni protagonista ove knjige nije pripovedač, nego njegov otac i da, nažalost, on umire negde na sredini knjige. U suštini, taj drugi deo knjige je nekako i najlepši za čitanje. Zaista ima divnih pasaža u kojima se autor bavi figurom i ulogom oca. Recimo, razmišlja o tome kakav je Odisej bio otac i kako je Telemah video Odiseja. Spominje Ilijadu, pa i Ahilov štit. Kaže da je više opisao vrt nego što je Homer opisao Ahilov štit.

On počinje od samog početka, od hrišćanstva, i kaže da je otac, izgleda, bio odsutna figura, ne samo u hrišćanstvu nego i u socijalizmu. Kada govori o hrišćanstvu, poredi tu figuru sa Isusom i primećuje da je u hrišćanstvu prepoznatljiva kompozicija Bogorodice sa mladencem, dok se otac gotovo nigde ne vidi. Onda, kada govori o socijalizmu, figura oca je onako robusna i negativna. Tako se, na primer, prikupljaju statistički podaci, a prikupljali su se i tada, pa učiteljica pita decu: „Šta vam radi otac? Gde radi?” Jedan dečak je rekao: „Radi u fabrici šamara.” U Bugarskoj, odakle je pisac, umeli su da kažu „Kreće fabrika šamara”, to jest, dosta su tukli decu, to je bilo nekak odruštveno prihvaćeno. Pisac naovdi u romanu da je čak napravio isečke iz nekih starih crtanih filmova i filmova koje je gledao u detinjstvu, izdvojio samo scene šamara i od njih napravio radionice i različite vrste performansa na tu temu. Učesnike, sada odrasle ljude je pitao kada su oni dobili šamar, sećanja su bila i sa dosta suza. Potom bi ih pitao i kada su oni nekome udarili šamar, tad bi nastala pauza od pet minuta pre nego što bi bilo ko odgovorio. Jedan od njegovih najvećih strahova bio je da je usvojen. To je, kako kaže, prevazišao u jednom trenutku svog života.

Kaže da se Odisej kao otac javlja tek kada je sin već navršio dvadeset godina i postao punoletan. Slična stvar događala se i u njegovo vreme, u njegovoj generaciji, sa tim odsutnim očevima za vreme socijalizma. Očevi su odlazili u fabrike, radili, a onda možda išli u kafanu ili radil idugo; dakle, bili su odsutni i nisu bili kod kuće. On tu pronalazi paralelu između sebe i Telemaha. A onda se vraća i samom Odiseju i njegovom sinu. Na kraju, u poslednjem, 24. pevanju Odiseje, Odisej odlazi da vidi svog starog oca Laerta, koji u plodnoj bašti skuplja trnjе, zatim okopava mladu voćku, baš kao i otac našeg pisca. Upravo priča o bašti biva ključ za prepoznavanje u Homreovom epu. Odisej, iako se otkrije pred ocem, mora da dokaže da je on Laertov sin. Postoje dva dokaza. Prvi je beleg od zuba divljeg vepra, a drugi je povezan sa baštom, jer Odisej prepričava kako je kao dečačić trčao za ocem po toj bašti i šta je sve tad otac sadio. Isto tako, Georgi se seća kako je gledao oca dok sređuje baštu. Recimo, kada leti avionom, pošto je dosta putovao zbog posla, razmišlja o tome: kada bi njegov otac sada bio u bašti, šta bi radio?

Onda prikazuje neke sasvim uobičajene, svakodnevne radnje. Recimo, kada pravi doručak i hoće da ispeče jaja, seti se oca i bol ga preplavi. Potom tematizuje i likovna dela, između ostalog sliku Edvarda Munka Smrt i dete iz 1889. godine, koju je video u muzeju u Bremenu. Tu Munkovu sliku povezuje sa slikama poslednjih dana svog oca i njegove ćerke, dakle, očeve unuke, dok ga je vodio po bolnicama. Kaže da je tokom tih poslednjih dana najčešće pokušavao da oca vrati u detinjstvo. Potom priča jednu njegovu životnu priču o neuspešnom košarkašu i o tome kako je njegov otac od neuspeha uspevao da napravi neke lepe priče.

Nešto što se dogodilo u nedelji kada mu je otac umro takođe opisuje u vezi sa njim. Kaže da ga je srela jedna čitateljka i rekla mu: „Vaše knjige su mi pomogle da ne poludim. Htela sam da se ubijem.” On joj je govorio: „Ako se ubijete, vi ste ubica, a vi to niste. Jednostavno, pričajte. Pričajte sa detetom, uđite u njega, čujte ga. Zajedno odlučite.” U jednom autopoetičkom pasažu, pred kraj knjige, kaže da ova knjiga ne pripada nijednom žanru i da žanr mora da izmisli, kao što ni smrt nema žanr, kao ni život. „Baštovan i smrt” je, dakle, „elegični roman, roman-sećanje, roman-bašta”, kaže sam autor, svakako je „o botanici tuge”. Pisanje ga spasava, a posle toga dugo nije mogao ništa da napiše, što znači da je bio potreban jedan period tuge, kako bi mogao da nastavi dalje.

Ova knjiga donosi i lek, jer se ipak, posle takvog gubitka, posle gubitka roditelja, život nastavlja. Treba pronaći ono što autor naziva modus vivendi, način života, način da se nastavi dalje. On tu govori i o leku koji može da pruži priča. Ima jedna odlična priča o jednoj Marijani koja je uspela da u kući, u kojoj su ostali majka, oproštaj, tuga, prošlost i budućnost, pronađe način da nastavi da živi. Ta priča je zaista divna. Divna je ovo knjiga, ko bi rekao, sa tako strašnim naslovom „Baštovan i smrt”.

Zašto pročitati ovu knjigu?

Jer je ovo knjiga o smrti koja zapravo govori o životu. Georgi Gospodinov iz ličnog gubitka stvara univerzalnu priču o ljubavi, sećanju, porodici i potrebi da razumemo i prihvatimo prolaznost.
Jer odnos oca i sina prikazuje sa mnogo nežnosti, bez patetike. Kroz baštu, svakodnevne prizore, uspomene, književnost i humor, autor gradi snažan portret oca i pokazuje koliko se ljubav često najdublje prepoznaje tek onda kada nekoga počnemo da gubimo.
Gospodinov o teškim temama govori jednostavno i neposredno, ali iza tih jednostavnih rečenica ostaje mnogo prostora za razmišljanje. „Baštovan i smrt“ podseća nas da, dok učimo da se nosimo sa gubitkom, zapravo učimo da više cenimo život i ljude koje volimo.

O piscu

Georgi Gospodinov (1968), bugarski pesnik, prozni pisac i dramaturg, jedan je od najprevođenijih i najznačajnijih savremenih bugarskih autora. Diplomirao je bugarske studije na Univerzitetu u Sofiji, a doktorirao novu bugarsku književnost na Bugarskoj akademiji nauka. Autor je više od petnaest knjiga poezije, proze i eseja, kao i grafičkog romana, libreta i scenarija za kratkometražne filmove. Njegova dela prevedena su na više od dvadeset pet jezika. Međunarodnu afirmaciju stekao je romanom Prirodni roman, dok je za roman Fizika tuge dobio nagradu Jan Mihalski i nagradu Angelus. Njegova priča Slepa Vajša poslužila je kao predložak za istoimeni animirani film koji je 2017. godine bio nominovan za Oskara. Posebno mesto u njegovom opusu zauzima roman Vremensko sklonište, za koji je dobio evropsku nagradu Strega, dok je engleski prevod Angele Rodel 2023. godine nagrađen Međunarodnim Bukerom. Gospodinov u svojim delima povezuje književnost, sećanje i istoriju, istražujući iskustvo pojedinca na prostoru istočne Evrope, ali i savremene strahove i krize evropskog društva. Njegovo pripovedanje karakterišu fragmentarnost, ironija, spoj poezije i proze i neprestano preplitanje ličnog i kolektivnog iskustva. Dobitnik je brojnih domaćih i međunarodnih priznanja; 2016. godine odlikovan je Ordenom Ćirila i Metodija za doprinos bugarskoj kulturi i obrazovanju, a 2024. godine u Francuskoj je proglašen Vitezom Ordena umetnosti i književnosti.

Ovo je knjiga o smrti, ali mnogo više od toga, knjiga je o životu, ljubavi, sećanju i odnosu između oca i sina. Posebno je snažna slika baštovana koji ceo život uređuje svoj mali svet, sadi, neguje i čuva. A onda dolazi trenutak kada shvatamo da nijedan vrt, ma koliko ga pažljivo negovali, ne može zauvek ostati isti. „Baštovan i smrt“ bih preporučila svima koji vole knjige koje nas podsete da zastanemo, pogledamo ljude koje volimo i budemo zahvalni što su tu. Jer možda je to i najvažnija poruka ove knjige: dok pokušavamo da razumemo smrt, zapravo učimo da više cenimo život.