KNJIGA ZA VIKEND – Pred sam početak školske godine preporučujemo da pročitate delo klasične književnosti, ne samo zbog toga što je u obaveznoj lektiri, nego i zbog toga što je ovog leta doživelo novu ekranizaciju. Pogađate već, naša knjiga za vikend je „Odiseja”, a ko je gledao istoimeni holivudski spektakl Kristofera Nolana ovog leta u bioskopima, verovatno je poželeo da ponovo pročita i Homerov ep, koji već gotovo tri hiljade godina ne prestaje da privlači pažnju čitalaca.

Film „Odiseja” ponovo je u fokus javnosti stavio i jedno od najznačajnijih dela svetske književnosti, Homerov ep koji govori o Odisejevom dugom putovanju, brojnim iskušenjima i njegovoj želji da se nakon deset godina vrati na rodnu Itaku. Film je dobar povod da se Homerova „Odiseja” pročita, pre ili nakon gledanja filma. Iako savremena filmska produkcija može ponuditi impresivne scene i spektakularne prikaze, ona ne može u potpunosti zameniti čitanje originalnog dela.

„Odiseja” je nastala pre skoro tri hiljade godina, to je ep, priča u stihovima, o Odisejevom desetogodišnjem povratku iz Trojanskog rata i nije samo niz pustolovina sa čudovištima, bogovima i opasnim morem, već je duboka priča o čežnji za domom, ljubavi prema porodici, gostoprimstvu, oholosti, iskušenjima, strahu od smrti, ali i o ceni rata i potrazi za sopstvenim identitetom.

Homerova „Odiseja” ostavila je veoma snažan i raznovrstan trag i u književnosti: od Dantea, koji u „Božanstvenoj komediji” daje Odiseju novi, tragični nastavak njegovog putovanja, preko Tenisona i njegove pesme „Uliks”, u kojoj ostareli junak i dalje čezne za putovanjem, do Konstantina Kavafija i čuvene pesme „Itaka”, gde put postaje važniji od samog cilja. Posebno mesto zauzima Džejms Džojs i roman „Uliks” (1922), koji Homerovu avanturu prenosi u jedan jedini dan života u Dablinu: Odisej postaje obični Leopold Blum, a njegovo putovanje više nije put preko mora, već unutrašnje putovanje kroz savremeni grad i ljudsku svest; sličan, ali mnogo obimniji dijalog sa Homerom ostvario je Nikos Kazancakis u svojoj „Odiseji” (1938), ogromnom modernom epu koji nastavlja priču tamo gde je Homer završava i Odiseju pretvara u večitog putnika koji više ne može da se zadovolji povratkom kući.

Mnogo je ljudi gledalo film i širom sveta se sada raspravlja o Homeru, njegovim epovima i njihoivm verzijama za veliko platno. Kao i obično, filmska adaptacija nije istovetna originalu u potpunosti, recimo u filmu izostaju neke od veoma važnih scena, kao što je Odisejev susret sa duhom majke kada on saznaje da ga ona ipak neće dočekati kod kuće. U tom trenutku Odisej konačno shvata cenu svog dugog odsustva i to je trenutak u kojem junak prestaje da bude samo ratnik i postaje čovek koji razume posledice svojih izbora. U filmskoj adaptaciji postoji epizoda silaska u podzemni svet i prikazan je Odisejev razgovor sa Tiresijom i potresan susret sa Ahilejem. Ahilej je čovek koji je izabrao kratak život i večnu slavu, ali tada govori da bi radije bio najbeznačajniji čovek među živima nego najveći kralj među mrtvima. Homer se time vraća ideji koja je već snažno prisutna u „Ilijadi”: nijedna slava ne može da zameni život. Život, čak i običan i težak život, nešto je najvrednije. Izostale su mnoge epizode, ali film ima drugačiju ulogu, ova verzija je veoma moćna kad je reč o vizulenom i zvučnom doživaljaju, ali svakako je podsticaj na prvo ili ponovno čitanje ove knjige. Samo da napomenemo, rasprodata je u svim knjižarama, što govori o uticaju filma na čitanje.

Zašto pročitati ovu knjigu?

Zato što je to priča o povratku kući, ali i samospoznaji i zato što je Homer otvorio teme koje su i danas savremene: gostoprimstvo prema strancu, zloupotreba moći, oholost, iskušenje, rat, vernost, porodica
Zato što na nje počiva ogroman deo književnosti koju i danas čitamo, od Džojsovog „Uliksa” do brojnih savremenih romana i filmskih adaptacija, Odisejev put stalno dobija nova značenja; upravo zato je čitanje Homerovog izvornog dela posebno zanimljivo danas, kada se „Odiseja” ponovo vraća publici i kroz savremeni film.

O piscu

U istoriji književnosti postoje čitave polemike, niz studija p Homeru i „homerskom pitanju”. O Homeru znamo iznenađujuće malo. Tradicija ga pamti kao slepog pesnika iz antičke Grčke, autora Ilijade i Odiseje, ali nema pouzdanih podataka o njegovom životu, mestu rođenja, pa čak ni o tome da li je zaista postojao jedan pesnik koji je sastavio oba epa. Upravo iz te neizvesnosti nastalo je „homersko pitanje” jedno od najpoznatijih pitanja klasične filologije: ko je bio Homer i kako su nastali epovi koji mu se pripisuju?

„Homersko pitanje” posebno se razvilo od 18. veka, kada su istraživači počeli da uočavaju da „Ilijada” i „Odiseja” sadrže različite slojeve, ponavljanja, stilske formule i moguće tragove dugog usmenog prenošenja. Jedni su smatrali da je Homer stvarni autor oba epa, dok su drugi tvrdili da su oni nastali postepeno, spajanjem brojnih pesama koje su vekovima prenosili aedi, odnosno usmeni pevači. Postojalo je i stanovište da je jedan veliki pesnik oblikovao i povezao ranije tradicije, dajući im konačnu umetničku formu. Danas se uglavnom smatra da je Homer, ako je istorijska ličnost uopšte postojala u obliku u kojem ga tradicija pamti, delovao u okviru snažne usmene epske tradicije, a da su „Ilijada” i „Odiseja” oblikovane tokom dugog procesa pevanja, pamćenja i prenošenja. Važan trag predstavljaju formulacije i stalni epiteti poput „brzonogi Ahilej” ili „mudri Odisej”, koji nisu samo ukras već deo tehnike usmenog pesništva. Epovi su najverovatnije konačno zapisani u 8. ili 7. veku pre nove ere, ali pitanje njihovog nastanka i dalje nije potpuno rešeno.

Zanimljivo je da upravo ta neizvesnost ne umanjuje Homerovu veličinu. Naprotiv, ona pokazuje da „Ilijada” i „Odiseja” nisu samo dela jednog autora u savremenom smislu, već vrhunac čitave jedne pesničke tradicije. Možda je zato prikladnije govoriti o „Homeru” kao o imenu iza kojeg stoji i jedan pesnik i čitava tradicija koja je vekovima oblikovala priče o Troji, Odiseju, Ahileju, bogovima, ratu, povratku i čovekovoj sudbini. Homersko pitanje zapravo nas podseća da je iza dva najveća antička epa stajao dug proces usmenog pripovedanja i umetničkog oblikovanja, pa je njihova snaga upravo u tome što prevazilaze pitanje pojedinačnog autora i postaju zajedničko nasleđe čitave civilizacije, nešto poput naših narodnih pesama koje su prenošene s kolena na koleno.

Zahvaljujući filmu The Odyssey Kristofera Nolana koji je priču o Odiseju pretvorio u veliki savremeni filmski spektakl, Homerov ep je ponovo u središtu pažnje i podstakao je novu publiku da se vrati izvornom delu.