Knjiga za vikend: PISAC IMA MOĆ NAD PRIČOM SAMO DOK JE PIŠE

KNJIGA ZA VIKEND – Kraći roman, „Zima u Sokčou” naša je knjiga za vikend u izdanju Čigoje štampe. Prvenac švajcarsko-korejske književnice Elize Sua Disapen, čija radnja je smeštena u zimski pejzaž Sokčoa, ribarskog grada na severu Južne Koreje, kroz eliptična poglavlja i psihološki nijansirano pripovedanje gradi intimnu priču o mladoj ženi rastrzanoj između dve kulture, između želje za bliskošću i straha od nje.

Ono što prvo vidimo jesu korice knjige, a ova knjiga zaista ima neobičan dizajn. Na naslovnoj strani nalazi se razglednica iz mesta koje uopšte nije poznato, niti predstavlja turističku destinaciju, ali, kako kasnije saznajemo iz romana, nalazi se na granici Južne i Severne Koreje, mada su ti istorijski okviri samo naznačeni u pozadini priče. Priča govori o mladoj devojci koja se u tom gradu nalazi u nezavidnom položaju. Roman je ispunjen osećanjem usamljenosti; gotovo da se ništa ne događa, sve dok se ne pojavi stranac koji dolazi iz ne sasvim jasnih razloga. Junakinja postaje zainteresovana za njega, ko je, šta je i zbog čega je tu. Kod nas se često zbija šala o naslovu poznatog filma „Čuvar plaže u zimskom periodu“, a nešto od tog osećaja može se povezati i sa ovim romanom: šta bi radio čuvar plaže kada je hladno i kada nema nikoga? Upravo tako izgleda i njen posao u pansionu u tom neobičnom, pustom mestu. Međutim, odsustvo klasičnog zapleta i intenzivne radnje nikako nije negativna strana romana. Dolazak Jana Kerana, francuskog crtača stripa koji u Koreji traži inspiraciju za svoj novi rad, pokreće niz emocionalno složenih susreta ovih dvoje usamljenih ljudi. Njihova komunikacija ostaje nedorečena, puna pogleda, ćutanja i neizgovorenih osećanja, na granici između privlačnosti i otuđenosti. Upravo ta uzdržanost predstavlja jednu od najvažnijih odlika romana.

Jan Keran je stranac koji odbija lokalnu hranu i teško prihvata korejsku svakodnevicu, čime se naglašava kulturni jaz između evropskog i azijskog sveta. Međutim, upravo kroz njegovo crtanje i dok ga krišom posmatra, junakinja pokušava da dopre do njegove unutrašnjosti, ali i do skrivene slike same sebe. Ona tu pripoveda kako nastaje strip, to je, kao i priča, kako navodi „svet nad kojim ima moć, sve dok ga ne dovrš, priča koju stvori udaljava se od njega i na kraju se sama pripoveda”. Rekao je lik, ali su stavovi književnice, „Pre sam čitala srcem, sad čitam mozgom”, kaže još ona. Ovo mogu biti i autopoetički iskazi, ali to ostasvljanmo za neki detaljan prikaz. Stilski, roman karakteriše sveden, precizan i poetski jezik. Završna scena, u kojoj u njegovoj svesci pronalazi crtež žene sa istim ožiljkom kakav i sama ima, snažno simbolizuje trenutak prepoznavanja koji joj je tokom života nedostajao. Njena proza poseduje gotovo filmsku senzibilnost, zbog čega ne iznenađuje što je delo ekranizovano 2024. godine u vidu filma reditelja Koje Kamure.

Minimalistički, ali veoma sugestivan roman „Zima u Sokčou” slika sudar dve kulture, dva pogleda na svet i dva načina osećanja. U opisima hrane, snega, mastila, mora i tela kriju se usamljenost, čežnja i unutrašnji nemir. „Kap mastila ostala je na podu”, stoji u romanu, a ta mala mrlja postaje simbol prisustva drugog čoveka, trag koji junakinja neprestano posmatra pokušavajući da razume njega, ali i samu sebe. Hladnoća Sokčoa, miris hobotnice i ribe, krv i iznutrice koje majka obrađuje, stoje nasuprot živosti i tišini crno-belog stripa koji Jan Keran stvara. „Olovka je oživela u njegovim prstima… nacrtao je ženu. Ona je krišom gledala nastajanje ovog crteža.” Upravo u tim tihim scenama autorka pokazuje svoju najveću književnu snagu.

Zašto pročitati ovu knjigu?

• Zbog snažne i suptilne psihološke priče o identitetu i nepripadanju. Roman na veoma tanan način prikazuje unutrašnju borbu mlade žene rastrzane između dve kulture, između potrebe za bliskošću i osećaja usamljenosti. Tema identitetske krize obrađena je intimno, nenametljivo i veoma savremeno.
• Zbog toga što autorka posebno uspešno koristi prostor i atmosferu kao sugestivne simbole. Hladni, vetroviti Sokčo, grad koji zimi gotovo zamire, postaje metafora unutrašnje praznine i podvojengo identitea glavne junakinje. Blizina granice sa Severnom Korejom dodatno simbolizuje podeljenost, ne samo političku, već i ličnu, unutrašnju. Junakinja se ne oseća potpuno ni kao Korejka ni kao Francuskinja, a očev rani odlazak i odsustvo odgovora o sopstvenom poreklu produbljuju osećaj nepripadanja.
• Jedna od centralnih tema romana jeste odnos prema telu i sopstvenoj slici o sebi. Junakinja vodi bolnu borbu protiv telesne nesigurnosti, poremećaja ishrane i osećaja nedovoljnosti. Njena majka, koja istovremeno pokazuje brigu i kritikuje je, dodatno pojačava unutrašnju napetost, posebno kroz insistiranje na fizičkom izgledu. Kroz ove motive roman otvara pitanja savremenih društvenih pritisaka, ženskog identiteta i potrebe za prihvatanjem.

O književnici

Eliza Sua Disapen rođena 1992. godine u Francuskoj, francusko-švajcarska je književnica korejskog porekla po majci, koja danas živi u Švajcarskoj. Studirala je na Švajcarskom književnom institutu, a književnu pažnju privukla je već svojim prvim romanom Zima u Sokčou (2016), za koji je dobila niz značajnih priznanja, među kojima su nagrade Robert-Valzer, Režin Deforž i Nacionalna američka nagrada za prevodnu književnost. Roman je 2024. godine ekranizovan u režiji Koje Kamure. Objavila je i romane Pačinko kuglice, Vladivostok cirkus i Stari požar, kao i više novela, priča i muzičkih komada. Dobitnica je brojnih književnih priznanja, uključujući Švajcarsku književnu nagradu, nagradu Vepler i nagradu Feneon.

Roman se bavi identitetom, osećajem nepripadanja i usamljenošću savremenog čoveka. Junakinja ne pripada potpuno ni Koreji ni Francuskoj. Otac Francuz je napustio, a francuski jezik gotovo da više i ne govori. Zato njen odnos sa Janom Keranom postaje mnogo više od susreta sa strancem, on govori o univerzalnoj potrebi čoveka da pronađe svoje mesto i bude prihvaćen.