Knjiga za vikend: KAKO ŽIVE PRIČE

Knjiga za vikend – Danas mnogi vole da gledaju filmove ili serije, igradju video-igrice, a u osnovi svega toga se nalazi neka priča. Priča, ni pripovedanje neće nestati samo se možda menja medij, oblik ili kanal kako dolazi do publike, dok je nekad primat imala knjiga. To šuškanje papira, uživljavanje u priču dok čitamo je opstalo do danas i daje najširi mogući podsticaj našoj mašti i uživanju. Knjiga za vikend je priča o pričama, namenjena deci, ali interesantna za sve uzraste, „Koga se tiče kako žive priče” Dejana Aleksića.

Kada je saopšteno da je pesnik Dejan Aleksić dobitnik Disove nagrade za 2026. godinu, u Čačku, setila sam se jedne njegove knjige koju već davno imam na polici. Samo, to nisu pesme i to je knjiga za decu, ali pošto je on prvo postao poznat baš kao pisac za najmlađe, učinilo mi se prigodno da baš tui knjigu ponovo pročitam i preporučim je za čitanje. U književnim krugovima je poznato da ako počneš kao pisac za decu, nikad nećeš biti prihvaćen kao pisac za „odrasle”. Ova opozicija deca-odrasli, treba da se shvati samo uslovno, jer književno delo je estetski uspelo ili nije, bez obzira na književnu publiku kojoj je namenjeno i jednako je vredno i vrednovano. Sagledavajući teoriju recepcije i horizont očekivanja publike, može se govoriti o podeli na knjoževnost za decu i slično, te po tome dela namenjena deci karateriše specifičan izraz, prisustvo humora, perosnifikovane životinje i biljke su likovi, ima fantasike, tu su elementi didaktičke pouke, ali i podsticaj razvoja osećaja za lepo. Aleksić je kao retko koji pisac uspeo da sruši taj tabu i od poznatog pisca za decu postao jedan od najistaknutijih glasova savremene srpske poezije.

„Koga se tiče kako žive priče” je zaista neobična knjiga, u pravom smislu te reči interaktivna, i to na način koji zaista podstičea čitanje i vezu sa papirnim izdanjem knjige. Na samom početku nalazi se neka vrsta predgovora koji je pisac Dejan Aleksić naslovio kao „Uvodna priča ili Kako iskoristiti biblioteku”, u kojem objašnjava šta knjiga sadrži i počinje direktnim obraćanjem: „Dragi čitaoče, pred tobom je knjiga priča”. Tako je razbio iluziju pripovedanja, pričanja, to je slično radio i njegov komšija-zemljak, ali Čačanin, veliki Branko V. Radičević koji je u romanu “Učeni mačak” prvo rekao kako će sada ispričati priču koju je u detinjstvu čuo do svoje mame… No, Aleksić na mnogo savremeniji način nastavlja dalje svoje delo.

Pored različitih priča koje su zastupljene, postoji i naslov „Priča koja beži”, a u uvodu se navodi da u knjizi postoje prazne strane sa kojih su priče bukvalno pobegle, pa je autor čak ostavio i elektronsku adresu na koju čitaoci mogu da pišu i traže da im pošalje tu priču, to je bookmaster@kreativnicentar.rs. Kada priča stigne, mogu da je odštampaju i zalepe na mesto koje nedostaje. Poslala sam mejl, odgovor mi je stigao u roku od jednog dana, tako sam sad uhvatila i tu „priču koja beži”. Izdavač Kreativni centar iz Beograda ovu knjigu objavio je 2013. godine, ali je 2024. izašlo njeno osmo izdanje, što svedoči o popularnosti.

Pored te neobične priče, tu su još i „Priča koja ne ume da završi samu sebe”, „Razmažena priča”, zatim razne priče pod naslovima kao što su „Ko čita – ne skita”, „Priča koju neću da napišem”, „Prazna priča”, „Priča o rupi”, „Priča koja se čita kad se viri kroz rupu”, kao i alegorična priča „Gospodin Zid”, u kojoj zid govori, što pomalo podseća na nekadašnje zidne novine u školama, kada su učenici kačili svoje radove, fotografije i vesti. Nekad je bila oglasna tabla, sad se može reći zid na Fejsbuku, tu se kači ono što je nekad visilo na zidovima učionica. U ovom delu Aleksić koristi humor, igru reči i personifikaciju kako bi priče predstavio kao živa bića, sve ono što smo spomenuli na početku kao bitne osobine dela za decu.

Pred kraj knjige nalazi se i „Priča od koje se zeva”, a na samom kraju i „Kraj priče”. Ova knjiga mi je prvo bila zanimljiva zbog samog naslova, jer sam mislila da je u pitanju eksplicitna autopoetika i da ću pronaći mnogo toga o tome kako pisac piše i šta čita, ali sam našla i više od toga, jer su ovde priče koje same sebe pričaju. Autor kaže da je nedavno upoznao jednu priču koja je bila veoma razmažena i zamalo da je nikada ne upoznamo, jer je najpre bio odlučio da joj tu nije mesto. On piše čas u trećem, čas u prvom licu, ali je stalno u dijalogu sa pričama, postoji na jednoj strani bukvalnon „rupa” kroz koju se čitaju dve priče, rupa ih povezuje. Prisutni su i neki likovi iz poznatih priča za decu, na primer vuk, a u jednom delu sama priča govori: „Evo i ti zevaš”, na šta joj on odgovara da samo vežba zevanje da ga ne zaboravi, tako je Zevomir dobio ime.

Zašto pročitati ovu knjigu

Knjiga je značajna i zbog toga što se našla u katalogu Međunarodne biblioteke za decu u Minhenu za 2015. godinu, što potvrđuje njen kvalitet i vrednost u savremenoj dečjoj književnosti.
Zatoš to Dejana Aleksića kritika često smatra naslednikom velikih autora naše književnosti za decu. Ovu knjigu odlikuje maštovitost, humor i sposobnost da jednostavne ideje pretvori u zanimljive i poučne priče.
„Koga se tiče kako žive priče” je knjiga koja podstiče čitalačku radoznalost, razvija maštu i pokazuje koliko su priče važne u životu svakog deteta.

O piscu

Dejan Aleksić je pesnik, dramski pisac, romanopisac i stvaralac književnih dela za decu, rođen 1972. godine u Kraljevu. Diplomirao je na Odseku za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Objavio je dvanaest pesničkih zbirki, jedan roman, knjigu drama, i preko dvadeset knjiga za decu. Dobitnik je brojnih značajnijih književnih nagrada za svoje stvaralaštvo. Poezija Dejana Aleksića prevođena je na desetak evropskih jezika, a posebne knjige pesama objavljene su na španskom, poljskom, francuskom, slovenačkom i makedonskom. Kao autor knjiga za decu zastupljen je u čitankama i obaveznoj lektiri za osnovnu školu.

Na kraju se obraća čitaocu rečima da ipak mora sve sam da proveri, da čita, polako slovo po slovo, i uveri se da on nikad ne laže krajeve priča. Proverite sami.