Knjiga za vikend: VREME JE VARLJIVA KATEGORIJA

KNJIGA ZA VIKEND – Ovoga petka preporučujemo roman „Čarobni sat” Julije Kristeve, u izdanju Geopoetike. Ona piše o vremenu koje je za sve nas varljivo, koje svi želimo da produžimo, a ono nas nepogrešivo vara i napušta.

Naš ulog u čitanju jeste vreme. Poznato je iz istorije književnosti da se pričanjem, pripovedanjem ili čitanjem odgađa smrt, kupuje se vreme. Svaki pisac ispisuje stranice sa ciljem da obezbedi sebi večni život. Vreme kao kategorija poznato nam je u jednom obliku, linearnom, ali Julija Kristeva u svom romanu „Čarobni sat” to vreme razlama.

Priča teče potpuno nelinearno, tako da je ponekad čitaocu teško da se snađe u kom vremenu su likovi i o kom vremenu govori radnja, što je jedna od ključnih odlika romana. Vreme u romanu se ne kreće pravolinijski, već se vraća, prepliće i umnožava, stvarajući narativ u kojem se različite epohe i perspektive sudaraju. „Čarobni sat” tako postaje snažna metafora, mesto gde se prošlost i sadašnjost dodiruju, a granice između razuma i nagona, reda i haosa postaju porozne.

Pored priče o vremenu, ovo je priča i o satu, o jednom velikom starinskom časovniku. Likovi koji su sa njim povezani kreću se od francuskog kralja Luja, preko časovničara i draguljara u to vreme, Kloda Simeona Pasmana. On je opsednut stvaranjem savršenog astronomskog sata koji meri vreme do 9999. godine i njegova fascinacija prenosi se i na savremene likove: Nivi, psihoanalitičarku, njenog sina Stana, koji se suočava sa teškom bolešću, i astrofizičara Tea. Njihove sudbine isprepletene su istorijskim slojevima, posebno sa epohom pred Francusku revoluciju, čime roman dobija dimenziju dijaloga između prošlosti i sadašnjosti. I aspoekt pripovedanja se menja: ponekad je u prvom licu, iz ugla Nivi, autorke čije ime znači „dobre reči“, pa preko sveznajućeg pripovedača ili pripovedanja u trećem licu. Kristeva, svoja teorijska znanja, a poznata je i u oblasti intertekstualnosti, koristi da bi ispričala priču u kojoj svi možemo da se prepoznamo, bar u nekom delu.

Danas je sve manje ljubitelja satova, jer kada hoćemo da znamo koje je vreme, pogledamo mobilni ili sajtove. Sećaće se oni malo stariji, zvali smo broj 95 sa fiksnog telefona da bismo pitali koje je tačno vreme. Međutim, postoje ljudi koji i danas vole da nose ručni časovnik, koji vole da imaju zidni sat u svom domu. Postoje kolekcionari satova koji ne moraju da imaju samo mnogo dragocenih primeraka, nego i neke satove neobičnih oblika. Ali ovakav sat o kojem priča Kristeva danas može da se vidi samo u muzejima.

Strukturu dela čine kraća poglavlja grupisana u četiri celine: „Versaj”, „Tamna materija”, „Ponovno rođenje” i „Krađa sata” koje već samim naslovima ukazuju na tematski raspon: od istorijskih intriga i dvorskog života, preko unutrašnjih psihičkih previranja, do savremenih kriza identiteta i društva. Naslovi poglavlja dodatno naglašavaju fragmentarnost i filozofsku dubinu teksta, gde se pitanja vremena, postojanja i svesti stalno iznova otvaraju.

Roman prikazuje veoma intiman odnos između Nivi i Tea, kroz koji se otvara priča o usamljenosti, gubitku i potrazi za unutrašnjim svetom. Teo je prikazan kao ranjiv i pomalo izgubljen lik, obeležen smrću oca, inače je potomak spomenutog draguljara Pasmana i tišinom majke, što snažno utiče na njegov život i njegov osećaj pripadnosti. Pripovedanje je introspektivno i emotivno, puno razmišljanja o identitetu, bliskosti i načinu na koji ljudi pokušavaju da prežive unutrašnje lomove. U središtu romana nalazi se potreba da se od uspomena, fragmenata i tuđih priča sastavi lični svet koji može da posluži kao zaštita od stvarnosti.

Zašto pročitati ovu knjigu?

• Zatoš to je jedna od ključnih odlika ovog romana nelinearno poimanje vremena. Ono se ne kreće pravolinijski, već se vraća, prepliće i umnožava, stvarajući narativ u kojem se različite epohe i perspektive sudaraju.
• Zato što „Čarobni sat“ tako postaje snažna metafora mesto gde se prošlost i sadašnjost dodiruju, a granice između razuma i nagona, reda i haosa postaju porozne.
• Kristeva kroz ovaj roman daje sliku i toga šta misli o književnosti, šta misli uopšte o stvaralaštvu. Dakle, ima i dosta autopoetičkih iskaza, ali I mnogo intertekstualnih veza.

O piscu

Julija Kristeva (Sliven, 24. jun 1941) francuska je filozofkinja, psihoanalitičarka, književnica i književna teoretičarka bugarskog porekla, koja od sredine šezdesetih godina 20. veka živi i radi u Francuskoj. Autorka je više od trideset knjiga i brojnih značajnih dela iz oblasti semiotike, lingvistike, psihoanalize, književne teorije i kritike, a pored naučnih radova napisala je i više romana, među kojima su „Starac i vukovi”, „Posedovanje”, „Ubistvo u Vizantiji”, „Tereza, ljubavi moja” i „Čarobni sat”. Zajedno sa Simon de Bovoar, Helen Siksu i Liz Irigaraj imala je izuzetan uticaj na razvoj feminizma i feminističkih književnih studija, a postala je jedna od najznačajnijih figura strukturalističke i poststrukturalističke misli nakon objavljivanja knjige „Semiotike” 1969. godine. Danas je professor emeritus na Univerzitetu Paris Didro, dobitnica je brojnih uglednih nagrada, među kojima su Orden Legije časti, Orden za zasluge, Holbergova međunarodna nagrada, nagrada Hana Arent i nagrada Fondacije Vision 97, a osnivač je i odbora za nagradu Simon de Bovoar.

U romanu nailazimo često na rečenice  koje podsećaju na nekakve maksime, gelsa, poput ove: “Nikada ne govoriti o sebi – previše je vulgarno – rizikuies da stvoriš previše bliskosti. Ili veoma retko, samo aluzijama.” Ostaju urezane u sećanju i dugo nakon čitanja. Ako ništa drugo, a ima mnogo već spomenutih razloga, samo zbog ovoga, vredi čitati roman pred nama.