KNJIGA ZA VIKEND – Naša preporuka za čitanje tokom vikenda odnosi se na zbirku ljubavnih pesama. Knjiga za vikend je „Sidro u paučini” Radoslava Milenkovića u izdanju Arhipelaga, jer u ovim zimskim danima daje toplotu, objedinjujući unutrašnju ljubavnu dramaturgiju lirskog subjekta od povratka do odlaska.

Od prve pesme „Pero kolibrija” do završne „Prvo što ćeš videti”, Milenkovićeva zbirka „Sidro u paučini” ima jasan emotivni luk. Čvrsta unutrašnja dramaturgija zbirke otkriva se kroz komponovanje ciklusa i naslova pesama koji upućuju na kretanje od povratka i krhkosti, preko telesnosti i svakodnevice, ka tišini, unutrašnjem uvidu i konačnom odlasku.

Moto knjige su stihovi Viljema Šekspira: „Ljubav je sva od snova, pa se zato i samoj sebi izmišljenom čini.” iz Bogojavljenske noći što je nekako prirodno jer je njegovo poznavanje dramske književnosti vrhunsko. Zbirku otvara ciklus Povratak i jedna jedina pesma „Pero kolibrija” kojom autor postavlja temelj poetike knjige. Povratak, koji se u njoj pominje, nije trijumfalan ni siguran, već „krhk kao pero kolibrija”. Upravo ta krhkost postaje osnovna snaga zbirke: subjekt ne polaže pravo na istinu, već na verovanje. Nebo je možda ljubav, a možda samo iluzija, ali pesnički glas bira da leti, makar i sam. Time se ljubav već na početku definiše kao čin vere, a ne posedovanja.

Pesme grupisane u cikluse koji slede – Točak bez paoka, Znoj gladijatora, Časovi likovnog, Svileno sidro, Rasprsnut nar, Zazidani pogled i poslednji ciklus sa takođe samo jednom pesmom naslovljen kao Odlazak, grade mapu emotivnog iskustva u kojem se ljubav pojavljuje kao napor, rana, telesnost, ali i kao kratkotrajno utočište. Sidro iz naslova zbirke nije teško i metalno, već „svileno”, ono ne vezuje silom, već dodirom. Paučina, s druge strane, nagoveštava krhku mrežu sećanja i osećanja u kojoj se subjekt zadržava.

Zbirka se neprestano kreće između govora i ćutanja, između potrebe da se kaže i svesti da je svaka reč nedovoljna, o čemu naročito svedoče pesme: „Zakrpe radosti”, „Ožiljci”, „Čekanje”, „Zagrljaj”, „Svileno sidro”. Pesme deluju kao pokušaji zadržavanja trenutaka, pogleda, dodira – svega onoga što preti da nestane.

Česti motivi su i točak, kalem, a ljubav, svakodnevica i dani su nit koju pesnik namotava na njih strepeći da zaljubljeni, ne propadnu u ambis koji ih, vreba s obe strane (Sve najbolje). Zbirku zatvara pesma, „Prvo što ćeš videti” i donosi tiho, ali snažno zatvaranje kruga. Odlazak je konačan, ali ne i bez traga. Subjekt ostavlja svoje lice u ogledalu voljene osobe, ne kao zahtev, već kao dar. Ljubav se ovde više ne potvrđuje prisustvom, već pamćenjem. Ono što ostaje nije telo, već slika, odraz, sećanje koje se javlja svakog jutra.

Od krhkog povratka do svesnog odlaska, „Sidro u paučini” ispisuje poeziju zrelog emotivnog iskustva. To je knjiga u kojoj ljubav nije idealizovana, ali jeste shvaćena ozbiljno – kao prostor patnje, nežnosti, vere i trajanja u sećanju. Upravo u toj tišini između dolaska i odlaska Milenkovićeva poezija nalazi svoju najveću snagu.

Kako ističe Gojko Božović, glavni urednik Arhipelaga, u recenziji zbirke, emotivna dimenzija Milenkovićevih pesama ostvarena je u srećnoj ravnoteži sa temama i tonom zbirke: „Dok čitamo jednu po jednu pesmu iz ove knjige, pred nama se otvaraju, jedna za drugom, forme ljubavi i trenuci svakodnevice iskustva porinuti, poput sidra, u večnost ljudske emotivnosti.” Zajedno s knjigama pesama „Prazna gnezda” (2021) i „Povratak u katakombe” (2022), takođe objavljenim u Arhipelagu, knjiga „Sidro u paučini” oblikuje zanimljivu i nesvakidašnju trilogiju, navodi Božović, gde poezija postaje prostor u kojem se traže odgovori na osnovna pitanja života: o ljubavi, gubitku, prolaznosti i smislu.

Zašto pročitati ovu knjigu

Zato što govori o ljubavi bez iluzija, ali i bez cinizma, ne idealizuje ljubav, ali je ni ne poništava. Ljubav je prikazana kao krhko, često bolno iskustvo, ispunjeno tišinom, sećanjem i verom.

Emocije snažno ovladavaju ovom knjigom, ali nikada ne prelaze u patetiku. Pesnički glas se kreće u širokom rasponu: od uzvitlanih strasti do melanholičnih mudrosti, od gotovo potpune stišanosti do unutrašnje nužnosti da se progovori. Ljubav je ovde istovremeno utočište i rana, iskustvo bliskosti, ali i patnje bez koje, kako se čini, ne može postojati istinska emotivna dubina.

Zato što poezija spaja jednostavnost izraza i dubinu značenja. Milenković piše neposredno, tiho i precizno. Njegove pesničke slike su jasne, ali višeznačne – sidro, paučina, ogledalo, pogled.

O piscu

Radoslav Rale Milenković (Novi Sad, 17. februar 1958) srpski je filmski, televizijski i pozorišni glumac, pozorišni reditelj i pesnik. Osnovnu i srednju školu završio je u Novom Sadu. Diplomirao je glumu 1980. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Branka Pleše, a pozorišnu i radio-režiju 1990. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Dejana Mijača. Glumačku karijeru započeo je 1977. godine u predstavi Tantantadruj, a prvu filmsku ulogu ostvario je u filmu Široko je lišće. Sa Sretenom Mokrovićem 1982. godine osniva Teatar MM u Zagrebu. Bio je član ansambla Teatra ITD u Zagrebu (1984–1987), a potom stalni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu (1987–2005). Ostvario je brojne uloge u gotovo svim značajnim pozorištima u Srbiji i regionu. Kao reditelj radio je u pozorištima širom bivše Jugoslavije, kao i u Mađarskoj, Švedskoj i Severnoj Makedoniji. Bio je stalni reditelj drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Bavio se i pedagoškim radom: predavao je glumu i dikciju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (1989–1993), a od 2009. predaje na Visokoj školi dramskih umetnosti u Kapošvaru u Mađarskoj. Vodio je i međunarodne glumačke radionice, među kojima i u Malmeu. Objavio je više knjiga poezije.

„Sidro u paučini” potvrđuje Radoslava Milenkovića ne samo kao istaknutog umetnika scene, već i kao zrelog pesnika čija poezija svedoči o emotivnoj istini, iskustvu i hrabrosti da se ono izgovori.