Knjiga za vikend: PISANJE KAO STANJE

KNJIGA ZA VIKEND – Tokom vikenda preporučujemo da pročitate knjigu Nobelovca Petera Handkea „Popodne pisca”. Ova knjiga podseća da pisanje nije samo zanat, već egzistencijalni rizik i da je upravo u tom riziku njegova najveća vrednost.

„Popodne pisca” Petera Handkea je kratka, ali duboko promišljena pripovest o jednom popodnevu, o jednoj šetnji književnika i o nevidljivom radu koji prethodi pisanju. On ovde razmatra pisanje kao stanje, a ne kao čin i pokazuje da se književni rad odvija i onda kada pero miruje. Handke piše o vremenu sumnje, prikupljanja i unutrašnjeg preispitivanja, u kojem se pisac suočava sa sopstvenim granicama i strahom od praznine.

Handke koristi postmodernistički okvir kako bi preispitao samu ideju izbora i stvaranja, gde je put često važan koliko i rezultat. Pisac se kreće između centra i periferije, samoće i sveta, koristeći spoljašnje podsticaje kao način da umakne parališućoj tišini prazne stranice. Minimalnom radnjom Handke razgrađuje ustaljene odnose između pisca, dela i čitaoca, pokazujući da stvaranje nije rezultat sigurnosti, već neprekidnog toka u kome se identitet pisca održava upravo kroz pisanje, a ne kroz samopotvrđivanje.

Handkeov stil je tih, precizan i sugestivan. Pisac ovde nije figura moći, već osetljivo biće, stalno izloženo sumnji, taštini i zapitanosti da li je „sve već napisano”. Književnost se rađa iz posmatranja, iz stalnog kolebanja između vere u sopstveni dar i straha da će jezik izneveriti. Pisac je ovde prikazan kao osetljivo biće, trajno izdvojeno od sveta, ali i ironično svesno te svoje uloge. Upravo u toj napetosti između stvaranja i nemoći otkriva se suština književnog poziva.

Pisac živi izdvojeno, jer mu je samoća nužan uslov stvaranja, ali ga istovremeno progone sumnje — da li je jezik potrošen i da li je uopšte moguće reći nešto novo. Sreće ljude koji su mu već ispričali svoje priče, više ih se ne seća, ali pamti reči, određene izraze, uzvike. Pisanje se ovde uzdiže u gotovo obredni čin, u posvećenost u kojoj pisac daje drugima priču, skrivajući sopstvenu ranjivost.

Zašto pročitati ovu knjigu:

• Zato što razotkriva nevidljivi deo pisanja. Vreme pre nego što tekst nastane.
• Zato što na jedinstven način spaja svakodnevicu i umetnost. Handke pokazuje kako obična šetnja gradom, susreti s ljudima i prolazni prizori postaju izvor književnog iskustva. Čitalac uči da literatura ne nastaje iz spektakla, već iz pažnje.
• Zato što preispituje identitet pisca i smisao stvaranja. Knjiga se bavi strahom od prazne stranice, sumnjom u jezik i pitanjem da li je još moguće napisati nešto novo. Upravo ta nesigurnost čini „Popodne pisca” duboko ljudskim i univerzalnim štivom.

O piscu

Peter Handke (Grifen, Austrija, 1942) jedan je od najznačajnijih savremenih pisaca nemačkog jezika i svetske književnosti. Autor je više od 80 dela — romana, pripovedaka, drama, poezije, eseja i filmskih scenarija, a bavio se i režijom i ilustracijom sopstvenih tekstova. Književnu afirmaciju stekao je šezdesetih godina kao predstavnik avangarde, naročito dramama Psovanje publike i Kaspar, u kojima preispituje jezik, komunikaciju i pozorišnu konvenciju. Njegova rana proza usmerena je na motive otuđenja, krize identiteta i nemoći jezika, dok se od kraja sedamdesetih godina okreće prirodi, putovanju i traganju za smislom postojanja. Handke je ostvario značajnu saradnju sa rediteljem Vimom Vendersom, između ostalog na scenariju za film Nebo nad Berlinom. Dobitnik je brojnih uglednih nagrada, među kojima su Georg Bihner, Franc Kafka, Ibzenova i Tomas Man nagrada, a Nobelovu nagradu za književnost dobio je 2019. godine za, kako je navedeno, „uticajan opus koji jezičkom genijalnošću istražuje periferiju i posebnost ljudskog iskustva”. Veći deo života proveo je na putovanjima i izvan Austrije, a od 1990. godine pretežno živi i radi u Francuskoj.

„Popodne pisca” preporučujemo svima koji veruju da književnost nije proizvod, već stanje, način postojanja. U ovoj tihoj, ali dubokoj pripovesti, književnost nastaje iz posmatranja i suočavanja sa granicama jezika, dok se identitet pisca oblikuje u neprekidnom toku između susreta sa svetom i samoće.