Mihajlo Stanković rođen 1972. godine u Sremskoj Mitrovici, gde je završio osnovnu i Srednju šumarsku školu, smer šumarski tehničar. Diplomirao je na temu „Pregled vrsta značajnih za zaštitu prirode Evrope u Specijalnom rezervatu prirode „Zasavica” sa analizom stanja populacije vrsta” na Fakultetu za primenjenu ekologiju „Futura” u Beogradu i stekao zvanje diplomirani analitičar životne sredine. Kao prirodnjak-istraživač, bavi se 40 godina istraživanjem flore, faune i staništa u Srbiji i okolnim zemljama.

Poznati ste kao istraživač Specijalnog rezervata prirode ’Zasavica’. Kakve lepote ima Zasavica?

Kada govorimo o lepoti predela, moram priznati da se moj pojam lepote nekog predela umnogome razlikuje od lepote koji većina ljudi doživljava. Za mene, sam kolorit boja, to šarenilo, kontrasti u geomorfologiji na terenu, ne znači ništa, ja vrednujem prostor prema sastavu vrsta i staništa, prema geologiji terena i svim drugim prirodnim vrednostima. Kad je u pitanju rezervat Zasavica prva moja fascinacija područjem je sama činjenica da je ovo jedan od retkih sačuvanih tresetišta na rubu Panonske nizije na kontaktu sa biogenim provincijama mezijskog i ilirskog elementa tj. u Peripanonskom posavskom region. Ovo je jedan od razloga tolike raznovrsnosti biodiverziteta cele Severne Mačve. Lepota Zasavice je i u raznovrsnosti staništa koja je uslovljena raznim ekološkim i paleogeološkim procesima čije tragove nalazimo po celom rezervatu, a razna istraživanja koja se sprovode pokazuju kontinuitet i dinamiku prirodnih procesa milionima godina u nazad, zato i pronalazimo te tzv. „žive fosile” koji su tu pronašli svoje refugiume i sačuvali se do danas, poput račića iz kambrijuma od pre 540 miliona godina.

Vaše možda najznačajnije otkriće je pronalazak biljke aldrovanda u Rezervatu „Zasavica”. Malo nam pojasnite o čemu je reč.

Aldrovanda je vrsta koja se skoro sto godina vodila kao iščezla vrsta u Srbiji. Te, 2005. godine sam je potpuno slučajno našao prilikom uzimanja uzorka vode i planktona za kontrolu kvaliteta vode. U to vreme vegetacija je bila još aktivna i gotovo cela površina vode je bila prekrivena sa drezgom, naravno da bi uzeo uzorak vode morao sam malo raščistiti tu drezgu kako bi planktonska mrežica mogla da potone u vodu. Prilikom čišćenja drezge na raščišćenu površinu je isplivala jedna končasta neugledna biljčica oko 5 cm dužine čudnog izgleda, naravno odmah mi je privukla pažnju, uzeo sam je u ruku i pogledao. Prvo što sam zapazio je da ima lovne mehure što mi je ukazivalo da pripada grupi insektivornih biljaka u narodu poznate kao biljke mesožderke. Do tada na Zasavici su bile poznate dve vrste ovih biljaka iz roda mešinki (Utricularia sp.), a ova biljčica nije ni približno ličila na njih. Sakupljena je i po povratku sa terena počelo je traganje da se vidi koja je vrsta. Posle višesatne pretrage po literaturi svi rezultati su mi ukazivali na aldrovandu. Ipak nisam bio spreman da tu činjenicu odmah prihvatim, jer se vrsta vodila kao iščezla u Srbiji, zato sam potražio pomoć tj. proveru od prof. Vladimira Stevanovića, botaničara svetskog renomea iz Botaničke bašte Beograd sa kojim sam imao dugogodišnju uspešnu saradnju. Posle samo dva dana, profesor mi javlja i potvrđuje da je nađena biljka aldrovanda i predlaže mi da se taj nalaz odmah publikuje i ozvaniči što je urađeno na Naučno-stručnom skupu Zasavica 2007, sa međunarodnim učešćem. Po pronalasku i potvrdi aldrovande odmah je ušla u zvaničan monitoring vrsta u rezervatu koji se sprovodi svake godine, kontinuirano, do danas.

Kako je počelo Vaše interesovanje za biološke discipline?

Početak mog interesovanja za biološke discipline počinje 1983. god, (u petom razredu) zahvaljujući razumevanju i angažovanju nastavnice biologije Zagorke Radonjanin u tadašnjoj OŠ „Vladimir Nazor” koja je bila pravi terenski biolog. Već na prvim časovima biologije prepoznala je moje interesovanje, formirala biološku sekciju i počeli smo sa radom kako u laboratoriji, tako i po terenu. Tokom rada sa svojom nastavnicom stekao sam dobru osnovu terenskog istraživanja i već u to vreme sam imao kontakte sa ljudima iz struke.

Prvi kontakt sa naučnicima bio je sa zaposlenima u Zemaljskom muzeju u Sarajevu sa kojima je nastavnica Zagorka imala dugogodišnju saradnju. Kasnije, kao odrastao naučnik, više puta sam se vraćao u Zemaljski muzej kao saradnik i popisivao primerke iz njihove zbirke za potrebe svojih istraživanja, a i poklonio sam im i više primeraka minerala, stena, herbarskog i zoološkog materijala kao legat.

Kontakt sa ekspertima iz raznih oblasti u tom uzrastu sigurno je dodatno uticao na moje buduće opredeljenje, tada je počelo i sa formiranjem mojih prvih zbirki, od kojih su se neki primerci sačuvali i do danas. Naši prvi zajednički tereni su bili po Mitrovici, uz obalu Save ili tokom školskih ekskurzija koje smo uvek pretvarali u terenski izlazak, gde god smo išli. Tako se sećam ekskurzije u Kopačkom ritu gde smo preko sat vremena zadržali ceo autobus dok smo mi završili teren i još nas je kiša na kraju dobro nakvasila. U tom periodu, pored osnovne škole veliki edukativno-obrazovni uticaj na mene, kao tada mladog zaljubljenika u prirodu, imao je i tadašnji Školski obrazovani program TV Beograd koji je u to vreme emitovao britanski televizijski serijal o prirodi sa prevodom poput Opstanka, zatim BBC serijal Divlja priroda, kao i serijal sa legendarnim prirodnjakom Dejvidom Belamijem, čije emisije su imale i ostavile najveći uticaj na moj dalji rad. Od 1981. godine TV Beograd počinje sa emitovanjem prvog domaćeg serijala o prirodi nazvan Životne zajednice sa 12 polusatnih epizoda. Nešto kasnije emituje se drugi veliki serijal sa 30 epizoda Priroda Jugoslavije, a potom i pet epizoda Otkrivanje prirode. Svi ovi, kako domaći, tako i strani serijali, imali su važnu ulogu i uticaj na buduće moje opredeljenje, bavljenje prirodom.

Kako ste počeli da radite u Zasavici? Kada je stavljena pod zaštitu države i zašto?

Načuo sam priče da se neka Zasavica, preko Save, počinje istraživati u cilju zaštite i da to vodi neki Simić iz Mitrovice. Međutim i on u to vreme čuje da ima u Mitrovici neki momak koji nešto istražuje po gradu, ali se tad nismo još poznavali. Sasvim slučajno sam se u gradu sreo sa Slobodanom Simićem i pitao ga za Zasavicu, a on mi je predložio da se nađemo kod njega u kancelariji, jer su u planu početna istraživanja Zasavice. Kada sam došao i pokazao mu šta sve radim i čime se bavim, predložio je da im se pridružim na teresko istraživanje kad bude dolazila ekipa Zavoda za zaštitu prirode. Tako je počelo moje angažovanje u Zasavici, prvo kao volonterski rad, a od 1999. godine sam zvanično zaposlen u rezervatu kao stručni saradnik – istraživač.

Kakav je biodiverzitet Zasavice?

S obzirom na raznovrsnost staništa i mikrostanišnih uslova za očekivati je i veliku raznovrsnost flore i faune. Kontakt tri bioregiona panonski, ilirski i mejziski takođe utiču na mogućnost nalaza vrsta koji se inače ne sreću na ovakvim (ravničarskim) terenima, poput oligohete Rynchelmnis limnosela koja obično naseljava brdske i planinske potoke. Sumirano gledano biodiverzitet rezervata prema poslednjim podacima ima oko 800 vrsta biljaka, oko 1000 vrsta beskičmenjaka, 20 vrsta riba, 27 vrsta vodozemaca i gmizavaca, 216 vrsta ptica i 65 vrsta sisara. Zahvaljujući kontinuiranom istraživanju u proteklih 27 godina na prostoru rezervata je otkriveno 160 novih vrsta za Srbiju od čega su sedam vrsta nove za Balkan a jedna vrsta je u postupku priznavanja za kao nova vrsta za nauku. Zasavica sa svojim biodiverzitetom je raj za istraživače i zato mi u rezervatu preko dvadeset godina imamo istraživačke kampove u organizaciji Naučno-istraživačkog društva studenata biologije i ekologije iz Novog Sada gde pored samih istraživanja studenti uz mene stiču i terenska iskustva i veštine.

Po čemu je Zasavica posebna u odnosu na druge slične bare, rezervate u našoj zemlji? Ona je nastala od reka.

Po meni Zasavica se ne razlikuje mnogo po prirodnim vrednostima od drugih sličnih područja, sem u jednoj stvari koja je izdvaja od drugih. To je njena ISTRAŽENOST tj. kontinuitet istraživanja. Mi smo otvoreni za sve vidove istraživanja, svi koji žele nešto da rade ili istražuju su dobrodošli. Raznovrsnost istraživanja koja se sprovode u rezervatu su sigurno uticala na to da Zasavica postane jedno od najistraženijih zaštićenih područja u Srbiji. Mnogi projekti koje realizujemo nastoje da se pomogne prirodi u njenom oporavku i vraćanju na predhodno stanje ili da se ublaže negativni uticaji. Zasavica je jedino stanište u Srbiji biljke aldrovande, jedno od tri preostala staništa je za ribu umbra i jedna od dve lokacije je gde je reintrodukovan dabar u Srbiju.

Tokom svog dugogodišnjeg proučavanja prirode formirali ste privatnu zbirku. Šta sve imate u zbirci, šta biste izdvojili?

Za proteklih 40 godina formirala se poprilična priorodnjačka zbirka koju čini paleontološki, petrološki i biološki deo. Geološko (petrološko)-paleontološka zbirka broji oko 3500 uzoraka minerala, stena i fosila. Paleontološki deo obuhvata zbirku fosila koje sam sam sakupio i koje sam dobijao na poklon od prijatelja koji su putovali po svetu. Najstariji fosili su mi iz peleozoika (starost 500 miliona godina) poklon trilobita iz Maroka. Među najvrednijim fosilima su mi fosili riba (starost 50 miliona godina), decapodnog raka (starost 60-100 miliona godina), zub ajkule megalodon (starost 50 miliona godina) i zub dinosaurusa (starost 150 miliona godina) i dr, koje sam dobio kao poklon od raznih prijatelja koji su putovali po svetu. Najveći deo fosila potiče iz Srbije i okruženja, odnosno iz država nekadašnje SFRJ koje sam obilazio i tokom terena fosile sakupio, a manji deo su pokloni.

Petrološki deo obuhvata zbirku minerala i stena koje sam sam sakupio po terenima i koje sam dobijao na poklon od raznih prijatelja koji su putovali po svetu. Blizu 100 primeraka minerala i stena su mi pokloni sa raznih krajeva sveta (Severna i Južna Amerika (Sjedinjene Američke države (Jelauston), Brazil i Urugvaj), Azija (Turska, Kina, Šri Lanka, Indija, Bliski istok i Japan), Afrika (Egipat, Sahara, Mediteran i Tanzanija (Kilimandžaro)), Evropa (Italija (Etna, Vezuv), Mađarska, Hrvatska, Slovenija, Češka (Tatre), Makedonija, Island, Rumunija, Bosna i Hercegovina, Albanija, Španija, Ukrajina, Austrija (Tirol), Nemačka, Crna gora, i dr.) i Australija. Najveći deo zbirke potiče iz Srbije i okruženja tj. sada države nekadašnje SFRJ. Svakako najvredniji geološki uzorak je primerak meteorita nađen u sedmom razredu osnovne škole na ekskurziji na Igmanu. Biološki deo zbirke možemo podeliti na botanički deo koji broji oko 4500 uzoraka herbarskog materijala i zoološki deo koji broji oko 2000 zoološkog materijala.

Botanički deo obuhvata uzorake herbarskog materijala, suvi preparati (šišarke, plodovi, grančice) i mokri preparati sa etanolom (sočno korenje-rizomi, sočni plodovi, cvetovi itd). Najveći deo ovih uzoraka sam sam sakupio po Srbiji i u okruženju, a samo mali deo potiču kao pokloni od prijatelja i saradnika.

Zoološki deo možemo podeliti na: zbirku beskičmenjaka, zbirku kičmenjaka i osteološka zbirka. Zbirka beskičmenjaka i kičmenjaka obuhvata uzorake suvih preparata (mrtvi osušeni primerci u entomološkim kutijama na čiodi, larve, egzuvije i sl) i mokrih preparati sa etanolom (celi ili fragmenti tela životinje, razvojni stadijumi i sl). Dok osteološka zbirka se odnosi na pronađene delove skeleta i kostiju od recentnih životinja.

Učestvovali ste u mnogobrojnim projektima. Koje biste izdvojili?

Kada govorimo o projektima tu imamo dva aspekta, jedan su projekti u okviru rezervata gde sam zaposlen, a drugi aspekt su projekti drugih organizacija i udruženja koja su me angažovala na nekim od njih koji se tiču biodiverziteta. Među mnogobrojnim projektima u kojima sam učestvovao kao član istraživačkog tima ili kao saradnik u okviru rezervata gde radim, izdvojio bih projekat iz 2010. god, pod nazivom „Upravljanje i razvoj SRP Zasavica kao sredstvo za održivi ruralni razvoj” u okviru BB Matra projekta kraljevine Holandije, gde sam bio angažovan kao deo stručnog tima Pokrajinskog Zavoda za zaštitu prirode na kartiranju prioritetnih vrsta i staništa prema Direktivi o staništu (Natura 2000 područja) i vrsta značajnih za zaštitu po nacionalnim i međunarodnim kriterijumima. Od ostalih međunarodnih projekata na Zasavici u kojima sam učestvovao izdvojio bi i Living Danube – strengthening capacities for the protection of Middle Danube ecosystems-Road to Sustainability of the Croatia-Serbia Cross Border Region; „Zasavica flopp-Pilot projekat plavljenja u SRP Zasavica” koji je deo velikog projekta „Jačanje zaštite reke Save i njenih plavnih površina” mreže zaštićenih područja „Sava Parks”; Ecowet-Procena ekosistemskih usluga močvarnih ekosistema u prekograničnom području Hrvatska–Srbija” Projekat ECOWET u okviru Intereg IPA programa prekogranične saradnje Hrvatska-Srbija 2014-2020; Interreg IPA Cross-border Cooperation Programme Croatia– Serbia 2014.-2020. Ecosystem Services Assessment of Wetlands in Croatia-Serbia cross border region; Preserving Sava River Basin Habitats through Transnational Management of Invasive Alien Species–Sava TIES, Euronature Interreg 2018; Ecowet-Wetlands Ecosystem Services Assessment in Croatia-Serbia cross border 2022; Pillar 4: protecting and investing in biodiversity and ecosystems EU for Green agenda in Serbia UNDP projekat. Pored Zasavice angažovan sam i na projektima kako u Srbiji, tako i u okruženju po pitanju biodiverziteta. Jer sve veća potreba za zaštitom prostora i prirode uslovila je i sve veće moje angažovanje na istraživanju prostora koji treba da bude proglašen za zaštićeno područje na prostoru Bosne i Hercegovine poput: Pećine Mlini-Trebižat, Gabela polja, okolina Ljubuško-Široki brijeg, vodopad i reka Žukavica u opštini Gruda, reka Lištica, Majevica pl., i dr.

Proteklih godina imali ste saradnju sa mnogim naučnim i stručnim institucijama i udruženjima. Kojim?

Početkom devedesetih započinjem ozbiljniju saradnju sa naučnim institucijama u Srbiji i okolnim zemaljama koja i danas traje ili je u međuvremenu i proširena u nekim oblastima. Ističem dugogodišnju saradnju sa naučnim institucijama: Prirodnjački muzej iz Beograda, Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković”, Zoološki institut, Institut za geografiju „Jovan Cvijić”, Fakultet Veterinarske medicine svi iz Beograda, Institut za biologiju i ekologiju u Novom Sadu, Zavod za zaštitu prirode Srbije Beograd i Niš i Pokrajinski Zavod za zaštitu prirode u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, Akademija nauka Crne Gore, Muzej Srema u Sremskoj Mitrovici, čiji sam mnogo puta i sam legator raznih uzoraka. Vrlo rado se odazivam i učestvujem na mnogim terenskim akcijama, ekološkim školama, tribinama koje organizuju razna udruženja, speleološki klubovi, ekološke organizacije, pokret gorana ili neke druge institucije. Tokom proteklih godina imam saradnju sa mnogim naučnim i stručnim institucijama i udruženjima u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i to su Mladi istraživači Srbije iz Beograda; Mladi istraživači Bora iz Bora; NIDSBR „Josif Pančić”, iz Novog Sada; Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije iz Novog Sada; Ruralni centar Sova iz Sremske Mitrovice; Speleološka udruženja ASAK iz Beograda i „Ponir” iz Banja Luke; Asocijacija nacionalnih parkova i zaštićenih područja Srbije; Naše ptice iz Sarajeva, BiH; Ekološka udruga „Lijepa naša” iz Čapljine, BiH; Udruga za zaštitu prirode i okoliša Zeleni Osijek iz Hrvatske; Zavod za zaštitu prirode Srbije iz Beograda i Niša; Prirodnjački muzej u Beogradu i Podgorici; Departman za biologiju i ekologiju iz Novog Sada; Biološki fakultet iz Beograda; Biološki fakultet iz Skoplja, Makedonija; Biološki fakultet iz Zagreba, Hrvatska; Fakultet veterinarske medicine iz Beograda; Akvarijum i PMF-Biološki fakultet iz Kragujevca; PMF-Biološki fakultet u Podgorici Crna Gora; Zemaljski muzej u Sarajevu, BiH; PMF-Biološki fakultet u Sarajevu, BiH; Muzej Republike Srpske-Prirodnjačko odelenje u Banja Luci, BiH; Pokret gorana Srbije iz Beograda, Pokret gorana Vojvodine iz Sr.Karlovaca; BWC Centar za promatranje ptica Nijemci, Hrvatska; Prirodnjačko i Arheološko odelenje u Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici, Ekološko udruženje „Ekoleonardo” iz Lopara, BiH; Eko-zona Zelenkovac kod Mrkonjićgrada, BiH i svim zainteresovanim zaštićenim područjima u Srbiji i okruženju kao i svi drugi zainteresovani subjekti. Mnogim fakultetima, institutima, a naročito muzejima poput Prirodnjačkog u Beogradu i Podgorici, Prirodoslovnog u Splitu, Zemaljskog u Sarajevu, Prirodnjačkog odeljenja Muzeja Republike Srpske i Muzeja Srema, mnogo puta sam kao legat poklonio razne uzorke (minerale, stene, fosile, herbarski i zoološki materijal).

Poseban segment Vašeg interesovanja je i biospeleologija i paleozoospeleologija kojom se bavite više decenija. Možete li da malo obrazložite?

Deo speleologije koji se bavi sadašnjim (recentnim) živim svetom u pećinama zove se biospeleologija, a deo koji se bavi izumrlim fosiliziranim životinjama u pećinama zove se paleozoospeleologija. Na samom početku mog bavljenja prirodom shvatio sam da je u prirodi sve međusobno povezano i da ako želim nešto da saznam ili odgonetnem neke odgovore ne mogu naći u sadašnjosti nego potiču iz prošlosti, a tu odgovore mogu potražiti u vrstama koje su nekada živele, a danas su fosilizirane. Pećine su u principu hladne, vlažne, mračne blatnjave, ali upravo takve su u sebi sačuvale ostatke životinja iz poslednjeg ledenog doba gde se izdvajaju brojni nalazi pećinskog lava (Pantherea spelea) i medveda (Ursus speleus) i sl. Sama biospeleologija je vrlo bitna jer se bavi sadašnjim živim svetom u pećinama koji predstavljaju direktnu evolutivnu vezi između izumrle i sadašnje faune nekog područja ili regije.

Sigurno imate mnogo anegdota u Vašem radu. Možete li da ispričate neke?

Za sve ove godine terenskog rada, boravak na terenu nije mi uvek obilovao lepotom predela i uživanjem. Ponekad je teren dostizao granice ekstremnog preživljavanja kao na primer: ekstremni temperaturni uslovi u Glamočkom polju i Mostarskom blatu gde je dnevna temperatura dostizala 46 – 47ºC, zatim tokom istraživanja pećina izdvojio bih jedan vrlo interesantan događaj što je retko ko imao priliku da doživi. Nekoliko puta sam spavao u pećini na i oko kilometar u dubini gde se čuje samo kapljanje vode u mraku, a tu je i ulazak u ekstremno uske delove pećinskog kanala gde je kretanje moguće samo puzanjem. Pored spavanja u pećini jednu noć na Staroj planini sam prespavao u trulom drvetu gde mi je jastuk bio ruksak, a pošto je bio letnji period pokrivač mi nije ni trebao. S tim kad sam se ujutro probudio i pogledao ka gore video sam nebo, a na izbočini od čvora je stajala sova i „začuđeno” gledala u mene dole. Ustao sam, pozdravio je i izašao napolje i krenuo ka mestu gde smo smešteni. Kao smo kod spavanja tu je i višeputa spavanje na otvorenom. Zima je obično period kada se sređuje materijal i pišu radovi i izveštaji, ali isto tako tokom januara i februara se održava redovna aktivnost, zimsko brojanje ptica, vodenih staništa tzv. IWC, koji sam npr. 2012. godine radio na reci Savi od Generalnog kanala do Luke leget na temperaturi od – 22ºC. Tereni po Bosni ponekad su bili i opasni jer smo nailazili na miska polja zaostala iz prethodnog rata.

U kući imate neke retke, može se reći i opasne životinje? Kako vladate njima?

Trenutno u terarističkoj zbirci imam leopard gekona (Eublepharis macularius) poreklom iz pustinjskih krajeva Avganistana, Irana, Pakistana, Indije i Nepala i mladog Dijamantskog pitona (Morelia spilota spilota). Po meni, to nisu ništa opasne životinje, ako se zna sa njima postupati. Terarirstikom sam se počeo baviti 1996. godine kada je u Mitrovici bio aktivan Savez akvarista i terarista Jugoslavije kada su se održavale akvarističke i terarističke izložbe, a učesnici bili iz cele Srbije i okruženja. Tokom 1997. godine sam u Mitrovici formirao prvi teraristički klub u Srbiji („Klub terarista Srem” Sremska Mitrovica) sa ciljem edukacije građana o značaju, ugroženosti i zaštiti tih prelepih životinja. Samo da Vas podsetim da u terarističke životinje ubrajamo zmije, kornjače, guštere, žabe, rakove, paukove, škorpije, insekte, glodare i sl.

Možete li da nam kažete gde ste sve rezultate i podatke sa Vaših istraživanja objavljivali?

Od 1995. godine redovno učestvujem na domaćim i međunarodnim naučnim i stručnim skupovima na kojima objavljujem rezultate svojih istraživanja. Do sad imam objavljeno 292 naučna i stručna rada i 5 knjiga, kao i mnogobrojne tekstove u stručnim časopisima.

Učestvovao sam na Kongresima i to: (Speleologa Srbije; Put i životna sredina; biologa Srbije; biologa Makedonije; ekologa Makedonije; entomologa Centralne Evrope i Hrvatske; Hrvatski biološki kongres sa međunarodnim sudjelovanjem; Balkanski botanički kongres), Simpozijumima i to: (entomologa Srbije; o zaštiti prirode Srbije; o flori Jugoistočne Srbije i susednih područja; biologa Republike Srpske; Međunarodni Simpozijum o fauni BiH i susjednih regiona); naučnim i stručnim skupovima i to: (Ekološka istina; Eco-Ter; Ornitološki stručni skup; Međunarodni naučni skup životna sredina i biodiverzitet; Međunarodni naučni skup održiva privreda i životna sredina; Međunarodni znanstveno-stručni skup „Čovjek i Krš” BiH; Naučni skup o prirodnim potencijalima kopna, kopnenih voda i mora Crna, gora; Naučni skup interdisciplinarnih i jedinstvenost savremene nauke na Palama); konferencijama i to: (Internacional Conference ecological improvement of devastated sites for sustainable development; Regionalna konferencija „Životna sredina ka Evropi”; Ekološka konferencija sa međunarodnim učešćem „Smederevo ekološki grad”; Internacional BioScience Conference).

Radove i tekstove publikovao sam u naučnim i stručnim časopisima poput: Cicinia (ornitološki časopis Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije), Sunčani sat (Časopis za nauku, umetnost i kulturu iz Sremske Mitrovice), Acta Entomologica Serbica, Glasnik Prirodnjačkog Muzeja (Bulletin of the Natural History Museum), Biologica Nyssana (Časopis bioloških nauka Departmana za biologiju i ekologiju Univerziteta u Nišu), Arhiv bioloških nauka, Zbornik Matice srpske, Naše ptice (Časopis ornitološkog društva Bosne i Hercegovine, Sarajevo), Natura Croatica (Časopis Hrvatskog prirodoslovnog muzeja, Zagreb), Botanica Serbica, ARTICULATA-Faunistik, Godišnjak Muzeja Grada Novog Sada. Mnogi podaci kao rezultati mojih istraživanja našli su se i u nekim do sad najznačajnijih kapitalnih naučnihpublikacija poput: Crvene knjige flore Srbije I (1999), Crvene knjige faune Srbije I – vodozemci (2015), Crvene knjige faune Srbije II -gmizavci (2015), Crvene knjige faune Srbije III – ptice (2019), Crvene knjige faune Srbije IV -pravokrilci (2019), zatim u Atlasu ptica gnezdarica Srbije (2013-2014), Atlasu ptica gnezdarica Evrope (EBBA 2) (2015.) i Atlasu ptica gnezdarica Zasavice (2017) i sl.

Na kojim sve destinacijama/lokalitetima ste radili istraživanja?

Pored Srbije koja je cela obuhvaćena mojim istraživanjem, radio sam istraživanja i po zemljama okruženja. Od okolnih zemalja učestvovao sam u ekspedicijama na istraživanju Zelengore i prašume Perućica, planinskog masiva Maglić-Volujak, planine Vitorog i Kupreškog polja gde su rađena biospeleološka i bioekološka istraživanja. Biospeleološka istraživanja u Srbiji uglavnom su vezana za Istočnu i Jugoistočnu Srbiju. U poslednjih 20 godina sam bio angažovan na istraživanju i inventarizaciji specijskog i ekosistemskog diverziteta već zaštićenih područja poput Nacionalnog parka Sutjeska, Drina i Kozara, Parka prirode (Hutovo blato, Blidinje, Una, Konjuh, Bijambare, Trebević), Strogi prirodni rezervat (Prašuma Janj, Prašuma Lom), Zaštićeno stanište (Gromiželj kod Bijeljine i Tišina kod Šamca), Spomenik prirode (Pećina Orlovača, Pećina Ljubačevo, Pećina Rastuša, Prokoško jezero, Skakavac, Vrelo Bosne, Vaganska pećina, Girska pećina, Velika pećina, Pećina Kuk, Lijevčanski knez). Pored Bosne i Hercegovine radio sam i na istraživanju u Hrvatskoj (Područje ekološke mreže Delta Neretve, Park prirode: Lonjsko polje, Kopački rit), Grčkoj (Solun, Kirkini jezero), Makedoniji (Nacionalni parkovi: Mavrovo pl., Šar pl., Galičica i Pelister), Crnoj Gori (Nacionalni park Durmitor, Biogradska gora i Lovćen, Spomenik prirode: Dalovića klisura, Predeo izuzetnih odlika: Park prirode Piva, Park prirode: Reka Zeta), Sloveniji (Nacionalni park: Triglav, Regionalni park: Kozjansko), Austriji (Nacionalni park Hohe Tavern (Austrijske alpe) i Češkoj (Nacionalni park Bohemian Switzleand i Kamenický Šenov). Kao istraživač obilazio sam kanjone, klisure, paćine, bare i močvare, kanale, peščare, glacijalna i druga jezera, tresetišta, planinske vrhove i visoravni, slatine, arheološke lokalitete i zidine starih utvrđenja ali i suburbana i urbana kao i ruralna (ruderalna) područja.

Među mnogobrojnim lokalitetima izdvojio bi istraživanje evropske prašume Perućica u BiH, 2000, 2009. i 2010. godine. To je površina od oko 1.500 ha gde se u određenim delovima šume u sred dana mora koristiti baterijska lampa da bi se videlo, srednja visina šume je 47 m, a maksimalna visina stabala iznosi 61 m, prečnik stabala se kreće od 1,0-2,5 m, dok je srednja starost šume 430 godina.

Tokom istraživanja planinskih vrhova najveća visina na koju sam se do sad popeo je 2520 m.n.v, u Crnoj Gori.

Mnogo radite na promociji prirode možete li nam reći nešto o tome?

Moj rad na približavanju i promociji prirode, njenog značaja i očuvanja vezan je i za rad sa medijima i preko prirodnjačkih izložbi. Promociju prirode putem televizije bilo da su nacionalne, regionalne ili nezavisne produkcije radim snimanjem dokumentarno-edukativnih i naučnih emisija kojih do sad imam snimljeno 20 emisija. Izdvojio bih najomiljenije serijale poređane hronološki redom snimanja: Zasavica šetnja po snegu i ledu na RTV M Sremska Mitrovica (2002), Sašine avanture (teme: paleontolog (tragom ledenog doba-mamuti u ravnici i tragom Panonskog mora), Prirodnjak (snimano u prašumi Perućica, BiH), entomolog, geolog, speleolog, zvuci prirode, goranska (sadnja sadnica), gradska (Sove u Sremskoj Mitrovici) i ovaj serijal se emitovao na nekadašnjem DTV (Dečijoj televiziji); Živeti sa prirodom emisija o preživljavanju u prirodi sa Andrejom Maričićem snimljena na Zasavici (2014) a emitovana na kanalu Lov i ribolov; Slike života o Zasavici sa Dejanom Radulovićem (2014) emitovana na TV Avala i RTS kulturno obrazovni program emisija o zmijama i ritskoj senici snimljena na Zasavici (2017) i Priče iz prirode (RTS) 6 epizoda 2018. godine kao i veliki broj raznih kratkih priloga na temu biodiverziteta, zaštite i očuvanja prirode i staništa i dr. Od pomenutih emisija izdvojio bih serijal Sašine avanture i serijal Priče iz prirode (RTS) gde sam na jedan naučni pristup temi pokušano da prikažem rad stručnjaka na terenu (u zavisnosti od teme i oblasti, a to je podrazumevalo pripremu za teren, koja se oprema i pribor koristi, kako se radi na terenu i sl.) i šta se događa sa materijalom kad se donese sa terena i put do odlaganja u zbirku. Do sada sam održao četiri prirodnjačke izložbe (poređane hronološki redom) i to su: Izložba minerala sa Fruške gore u Sremskoj Mitrovici (Muzej Srema), (u okviru izložbe prstenja i rimskog nakita) 2002. god; Izložba minerala u Novom Sadu u Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode u okviru Gemološkog udruženja 2009. god; samostalna izložba povodom obeležavanja 35 godina istraživačkog rada, 2018. godine u Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici i samostalnu izložbu u okviru manifestacije Noć muzeja Doživite nauku u mraku, 2024. godine. u Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici. Pored ovih emisija i serija, radio sam i veliki broj raznih priloga o rezervatu Zasavica poput sa poznatim pustolovom Jovanom Memedovićem i dr.

Koje priznanje za sopstveni rad biste izdvojili?

Kao potvrda mom dosadašnjem radu i rezultatima, 2014. godine dobio sam od Društva stručnjaka ekoloških nauka Srbije veliku povelju „Zelena planeta”, a to je najveće priznanje za jednog istraživača prirode u Srbiji.

Šta biste poručili mladim istraživačima? Koju osobinu moraju da imaju?

Nažalost nove generacije koje upisuju Biološki fakultet ne shvataju ozbiljnost i značaj terenskog rada. Mnogo puta u neformalnom razgovoru sa njima, stekao sam utisak da mnogi iz tih novih generacija biologiju zamišljaju kao rad u kabinetu ili laboratoriji a malo njih je spremno da ostavi sve pogodnosti i luksuz savremenog društva i da se posvete terenskom radu, što podrazu-meva rad po hladnoći zimi ili na visokim temperaturama tokom leta, spavanje van kreveta u prirodi u vreći za spavanje, kisnuti i mokar biti ceo dan, nekad izdržati i udare jakog vetra, biti bez vode i hrane duže vreme ili jesti samo šta se nađe u prirodi. Da bi uspeli u ovom i ovakvom poslu morate imati veliku istinsku ljubav prema prirodi sa velikom znatiželjom da je upoznate i otkrivate, odnosno da se srodite sa prirodom u svim njenim segmentima ali i da budete svesni svih opasnosti i nedaća koje nas čekaju na tom putu. Još jedna osobina je važna u ovom poslu, a to je strpljenje, jer u prirodi nema ništa na brzinu. Znam, nije lako ali je prelep osećaj da radiš i upoznaješ nešto tako fantastično a delom i misteriozno kakva je priroda sa svim njenim zakonito-stima i članovima.

Na kraju bi završio sa dve izreke naša dva najveća prirodnjaka Jovana Cvijića i Josifa Pančića.

U jednom razgovoru sa svojim studentima Jovan Cvijić je rekao: ,,Priroda je svoje odradila a na vama je da je upoznate i sačuvate“.

Da bi smo istinski upoznali prirodu Josif Pančić je u pismu Društvu srpske slovesnosti 1850. godine napiosao jednu rečenicu koja najbolje opisuje poziv jednog prirodnjaka a to je ,,Prirodne stvari se moraju očima videti i prstima opipati“.

Kako preživeti u divljini?

Ovo je vrlo kompleksno pitanje i nemoguće je dati jednostavan odgovor. Ne postoji univerzalni ni jedinstveni vodič za preživljavanje u divljini, svaki autor dodaje šta mu se pokazalo dobro ili uspešno ili izbacuje šta smatra da nije dobro ili se pokazalo iskustveno da je loše. Bez obzira ko piše ili upućuje u ovu tematiku, svi se slažu u nekim osnovnim i opštim principima. Najvažniji element za preživljavanje je kiseonik, bez njega nema života, odnosno organizam jednom lišen kiseonika, ćelije mozga će početi da izumiru posle tri minuta. Pored kiseonika svi autori se slažu u četiri stvari koje su nam apsolutno nephodne da bismo preživeli u prirodi i to su hrana, zaklon, voda, zemljište, jer preživljavanje je borba za opstanak da se ostane živ. Ima puno slučajeva u kojima se ljudi nađu izgubljeni ali to se nije desilo zbog toga što su postali dezorijentisani i izgubili se tokom izleta u šumi. Kao i kod svih stvari i kod preživljavanja mora se početi sa osnovama, a to znači znati šta je potrebno da bi preživeli. U preživljavanju pomaže nam ako zadržimo hladnu i bistru glavu, ne paničimo i usredsredimo se na ono što se mora učiniti za opstanak. Ukratko, naoružani znanjem i sposobnostima, prirodu možemo učiniti svojim prijateljem, onim koji će nas hraniti, utoliti nam žeđ, ugrejati i pružiti nam utočište. Mnogi ljudi jednostavno ne planiraju dovoljno unapred, tako da sa tim razmišljanjem, ostavljaju kompas kod kuće, nose samo nekoliko flaša vode, jako malo hrane i ovakve pretpostavke dovode avanturiste u probleme. Najgore greške prave ljudi koji nisu strpljivi i mnogi zbog toga i smrtno stradaju. Još jedna početnička greška je potcenjivanje visinske mučnine i njenih posledica. Sve je mnogo gore kada smo visoko na planini, moramo se boriti sa dehidracijom, hladnoćom, vetrom, mučninom… Preživljavanje je mnogo teže na velikim nadmorskim visinama. Nekada moramo prekršiti sopstvena pravila i verovati instinktima. Dobar avanturista zna kad šta treba da uradi. Moramo sebi dati prostora i da pogrešite. Moramo misliti i na najgore i razmotriti šta ćemo uraditi ako dođe do toga.

Po definiciji preživljavanje u prirodi podrazumeva pravilno korišćenje prirodnih resursa (voda, biljni i životinjski svet) u cilju održavanja zdravlja, zadovoljavanja osnovnih životnih potreba (san, hrana, voda…) i lične bezbednosti i sigiurnosti pri ekstremnim situacijama u prirodi prouzrokovanih raznim prirodnim, društvenim i drugim faktorima. Veština preživljavanjasu sva ona znanja neophodna za produženje života u opasnim situacijama sa limitiranim vremenom, potrebnim da budemo spašeni od strane spasilaca ili da se sami izvučemo iz životno opasne situacije. Ovim veštinama bi trebalo da vladaju svi oni koji prirodu koriste kao vid zabave ili zanimanja. Neko reče…”Ljudi, to nam je u genima”! Prvobitni čovek je živeo u sintezi sa prirodom, a samo se vremenom udaljio od prirode i sad je pitanje koliko je on sposoban i šta koliko zna i na šta je sve spreman ne bi li u njoj opstao i snašao se… Obično se kaže da je priroda otvorena knjiga za sve one koji znaju da je “čitaju”. Ljudi se upuštaju u tu “pustolovinu” vođeni raznim motivima, kao što su profesija, prinuda (u slučaju rata ili elementarnih nepogoda) ili jednostavno zbog avanturističkog duha. Kakvi god da su motivi u pitanju, više je nego važno poznavati osnovne zakone koje nameće priroda i pravila koja važe prilikom boravka u prirodi. Za preživljavanje je potrebno čoveku pre svega dobra koncentracija, treba biti jak dovoljno da podnese samoću u slučaju da se desi da ostane sam, svemu se treba prilagoditi svim situacijama i vremenskim prilikama, uvek ostati miran i samouveren. Pokušati da se ostane uvek optimističan ma kako teška situacija bila i pripremiti se na najgore. Treba svoj strah i brige razumeti i sa njima se nositi. Ako se čovek preda, to je njegova sigurna smrt. Zato treba skupiti hrabrosti i uzeti sudbinu u svoje ruke. Takođe treba znati i biti svestan da boravak u prirodi nosi u sebi rizik i razne opasnosti. Mi smo ti koji moramo poštovati zakone prirode, njene uslove i njene hirove. Ukoliko to shvatimo i tako se ponašamo ona će nas prihvatiti i mi ćemo imati samo koristi. U suprotnom – neće nas žaliti! Priroda je surova taman onoliko koliko to mora da bude.

U svakodnevnom životu redosled potreba preživljavanja je promenljiv i zavisno o pojedinačnih okolnosti poput prirodne katastrofe, vremenske prilike, rat, nemiri, gladi, nestanci struje itd. Svaka od ovih okolnosti ima različite učinke i diktiraće koja od ovih stvari je najbitnija za preživljavanje u odnosu na neposredne okolnosti. U idealnim uslovima najbolje je da ih tražite sve odjednom, ali to nije nikako jednostavo i moramo shvatati da priroda nije nešto čega se treba plašiti. Bez načina da se zaštitimo od vremenskih nepogoda, čak i uz hranu i vodu, možemo umreti. Ako nam nije veoma hladno i ako nemamo odeću ili načina da se ugrejemo ili nije nam vruće nego nam treba samo hlad, to nam govori da nam sklonište nije prioritet, onda se pređe na pronalaženje npr. sveže pitke vode ili hrane. Ali nesmemo zaboraviti da bi se vremenske prilike mogle promeniti u bilo kom trenutku. U slučaju da pada kiša imamo vodu, ali bi se mogli prehladiti i doći do pojave hipotermije pa čak i do smrti za nekoliko sati, a postoji i još gori scenario da ako se ne možemo ugrejati, patili bi danima pre smrtnog ishoda. Prioritet može biti sigurno mesto gde se možemo zaštititi i sakriti od opasnosti. Potom možemo potražiti vodu i hranu. Ili, što je možda i najbolji odgovor, tražimo vodu i hranu usput dok tražimo zaklon. Zaklon može da nam posluži ulazni deo pećine ili potkapine, zatim veće pukotine (rascepi) u stenama, u šupljem drvetu ili improvizovanom skloništu od granja i sl. Moramo znati da čovek bez zaklona i toplote ukoliko su vremenski uslovi nepovoljni može da izdrži svega nekoliko sati.

Ljudskom telu voda je potrebnija od hrane. Voda je jedan od temelja života, bez koje se umire. Kada se pronađe izvor (slatke) vode, ne zaboravite da je vodu potrebno pročistiti tj. profiltrirati kroz slojeve šljunka, peska i uglja. Svakome je potreban minimum litar vode svakog dana. Naše telo gubi vodu i dok dišemo, znojenjem, varenjem hrane i izbacivanjem otpada a skoro dve trećine našeg tela čini voda. Voda u telu nam služi za podmazivanje, regulaciju telesne temperature, izbacivanje toksina iz tela, a pruža i pomoć u probavi hrane. Zapravo, bez obzira koliko zdravi bili, naše telo ne može živeti duže od 3 dana bez vode. U zavisnosti od klimatskim prilika dehidracija može početi nakon samo 6 sati bez vode. Ako telo doživi dehidraciju, to znači da gubi više vode nego što dobija (unosi). Prema poslednjim istraživanjima, dehidracija od samo 1 posto počeće negativno uticati na kognitivne i fizičke sposobnosti. Kad je dehidriran, mozak gubi dragocenu vlažnost i ćelije počinju da se smanjuju, krv postaje gušća, a bubrezi čine sve što mogu kako bi zadržali to malo vode koja se nalazi u njima i kao rezultat koncentrisana krv otežava rad srca, usporava mokrenje i javlja se rizik od gubitka svesti. U prirodi, moramo sačuvati vodu u svom telu. To znači da se ne trebamo izlagati nepotrebno suncu. Sačekati, koliko god je to moguće, sa aktivnostima do sumraka ili zore kako bi se sprečio gubitak vode znojenjem. Ako se slučajno popije zagađena voda ili pojede biljka zbog koje povraćate ili imate proliv, takođe ćemo biti u opasnosti od dehidratacije. Kad je u pitanju pronalazak izvora vode, jednostavno rešenje bi bilo nalaz potoka ili najbolje rešenje je izvor sveže vode. Voda iz jezera, reke ili bare je manje poželjna, jer je prirodno stanište raznih štetnih mikroorganizama. Kada tražimo vodu prvo, imajte na umu da se život okuplja oko izvora vode. Stoga potražimo područja s gustom vegetacijom, rojevima insekata ili sledimo bilo kakve životinjske tragove. Pri traženju vode obratimo pažnju na biljke koje vole vodu, poput vrba, topola, rogoza, češljuga i trske, a posmatranjem neba, videćemo ptice koje lete prema izvoru vode obično u zoru i u sumrak. Povremeno osluškujmo da li se u blizini čuje zvuk žaba ili vodenih ptica (npr. pataka). Tako biljka češljuga (Dipsacus sp.) je jasan pokazatelj prisustva podzemnih voda blizu površine. Jedno važno upozorenje da ako nemate uslova da prokuvate ili destilujete vodu, klonite se vode u kojoj se nalaze dabrove brane, jer dabrovi podstiču giardiju, bakteriju koja izaziva proliv i povraćanje. Kad pronađete izvor vode, ključno je staviti malo tkanine preko otvora flaše, pre nego što je potopite u vodu. Tkanina deluje kao filter koji sprečava ulazak sedimenata i larvi insekata u flašu. Ako nema potoka ili izvora u blizini, vodu možemo dobiti i sakupljanjem kišnice i jutarnje rose. Kišnica je najsvežija voda u prirodi, kad počne da pada kiša, postavimo što više čistih flaša ili posuda ili plastični džak, kabanica, cirada i tako se sakupi voda. Može se jednostavno iskopati plitka rupa u zemlji i unutra stavimo kesu ili džak, kabanicu ili ceradu i tako prikupljati vodu. Kod jutarnje rose (osim ako niste dobar poznavalac biljaka) ne preporučuje se ići i nasumično lizati rosu sa lišća i granja, jer mnoge biljke su otrovne i mogu izazvati ozbiljne posledice. Umesto toga, potražite jutarnju rosu na travnatim površinama ili stenama. Uzmi čistu majicu ili drugi upijajući materijal i počnite brisati rosu. Nakon što se tkanina natopi, iscedite je u flašu ili posudu. Uobičejeni način za prečišćavanje vode je ključanje i filtriranje. Bitno je zapamtiti da bez obzira odakle voda potiče ključno je pročistiti vodu pre nego što se upotre-bimo. Vodeni izvori u prirodi prepuni su mikroba, životinjskog izmeta, larvi insekata i sedimenata. Piti vodu „takvu kakva jeste“ dovodi nas u opasnost od bolesti, pa čak i smrti. Cryptosporidium i giardia dva su parazita koji mogu preživeti hemijske tretmane, poput hlorom a da bi ih ubili, kao i za većinu mikroorganizama, Svetska organizacija predlaže da voda proključa 60 sekundi ako se nalazite na nadmorskoj visini ispod 2000 m ili 3 minuta ako je nadmorska visina preko 2000 m. Ključanje vode ubija mikroorganizme ali ne uklanja sedimente, koji nas i dalje mogu razboleti. Zato ne zaboravite pročistiti vodu pre nego što je prokuvate. Možete koristiti svoju majicu za ispiranje štetnih sedimenata iz vode. Još jedan od načina eliminacije patogenih organizama je i jednostavno uzme se boca sa vodom i ostavi se da odstoji pod sunčevim zracima. Jedan dan je dovoljan ukoliko je zaista sunčano, a dva dana za oblačno vreme i to ima isti učinak na pročišćavanje vode kao i uređaj sa UV svetlom.

Da bismo preživeli potrebna nam je hrana, koja nam daje energiju za život, kretanje, rad, lov i gradnju jer bez hrane se posle izvesnog vremena i umire. Obično čovek bez hrane može izdržati oko tri nedelje. Pronalaženje hrane u prirodi nije teško. Sve što je potrebno jeste dobro razgledati oko sebe. Na primer, jeste li znali da zapravo možete jesti lišće breze, bukve, lipe, gloga i smrče? Za normalno funkcionisanje organa potrebne su belančevine, masti, šećeri i vitamini, čak i previše šećera je loše u dugoročnom periodu za preživljavanje, jer će brzo dati energiju, ali brzo će je i potrošiti i zato je potrebno unositi približno jednake količine masti, belančevina i vitamina. Prehrana pri kojoj se unosi hrana sa visokim procentom masti i proteina trebala bi nam pomoći dok se ne prilagodimo novoj situaciji. Kad smo u procesu gladovanja, telo počinje da crpi hranljive materije iz sebe. Tako obično posle 8 sati telo počinje sa trošenjem preostalih zaliha glukoze odnosno šećera, kada se potroše šećeri telo počinje da se hrani aminokiselinama, odnosno počinje da ,,jede” svoje mišićno tkivo, međutim da bi se smanjila potrošnja mišićne mase, telo će više trošiti masti. Jednostavno rečeno, što više masti imamo u tom trenutku, duže ćemo živeti. Ali jednom kada se potroše zalihe masti, telo počinje da troši mišićnu masu i tako se pojavljuju uobičajeni simptomi gladi poput: vrtoglavica i osećaj nesvestice, hipertenzija, dehidracija, opšta slabost i izmorenost, promena raspoloženja i na kraju otkazivanje organa.

Pod zemljištem podrazumevamo sigurno mesto na kom imamo sigurnost za život. Pronalaženje takvog mesta za postavljanje privremenog skloništa ili mesta za dugoročni boravak grupe ili sebe su dva vrlo različita scenarija, i poenta je u tome što moramo dati prioritet na osnovu naših okolnosti, jer o našem životu je reč, ipak to je vrlo subjektivno i ima beskonačno varijacija.

Kako odrediti prioritete veliko je pitanje. Bilo da smo grupa ili sami najvažniji prioritet je pronalazak sigurnog skloništa, a nakon smeštaja sa dobrim zaklonom, može se preći na traženje vode i hrane, ako je moguće u grupi dobro je podeliti poslove npr. u traženju vode, skloništa i hrane. Svakako i samo zemljište na kome stmo može nam pružiti mnogo hrane, ali trebalo bi pronaći mesto sa vodom ili blizu vode, što čini lokaciju važnom za opstanak. Dok tražimo lokaciju (nemojte tamo gde smatrate da je opasno ili ne bezbedno) već nastavimo sa kretanjem da prvo potražimo sklonište, međutim dok tražimo sklonište, usput možemo loviti i sakupljati jestive biljke za hranu. Pored ova četiri elementa važna je i psihička stabilnost ličnosti tj. da bismo preživeli treba nam volja za životom. Za opstanak u prirodi jako je važno znati preživljavanje pri različitim ekstremnim vremenskim prilikama.Vrlo često pitanje povezujemo sa preživljavanjem u ekstremnoj hladnoći, međutim, visoke temperature mogu biti jednako opasne kao i niske. Toplota nam može smanjiti funkcionisanje, ograničiti aktivnost i ugroziti opstanak, a to možemo rešiti ostajanjem u hladu i ostati hidrirani pijući dovoljnu količinu vode. Sunce i vrućina neće tako lako nestati, naročito u letnjem periodu. Obično aklimatizacija tela traje do dve nedelje, kada posle tog perioda se mogu podneti i visoke temperature. Uspešnom aklimatizacijom na vrućinu smanjuju se šanse za toplotne povrede, lični osećaj velike vrućine, temperatura našeg tela ostaje približna normalnoj zatim kada se znojite, telo manje gubi elektrolite mada znoj počinjemo proizvoditi još pre nego što nam postane previše vruće. Postoje tri glavne toplotne povrede i to su: Grčevi -koji nastaju u mišićima nogu, trbuha, leđa i rukama a može se sprečiti ili lečiti sklanjanjem sa sunca i pijenjem vode a pomaže i uklanjanje viška odeće i snažno masiranje mišića kako bi se obnovila cirkulacija; Iscrpljenost: je jači nivo toplotne povrede. Simptomi uključuju mučninu, jaku glavobolju, preterano znojenje, grčeve i bockanje u udovima i telesna temperatura je neprijatno visoka a rešenje je da se sklonimo na hladnije mesto i hidriramo pijući vodu. Toplotni udar: je teži oblik toplotne iscrpljenosti čiji simptomi uključuju simptome toplotne iscrpljenosti sa vrlo visokom temperaturom kao i oštećenje unutrašnjih organa, poput krvnih sudova, bubrega, jetre, pa čak i mozga. Ukoliko nije moguće pozvati hitnu pomoć toplotni udar treba odmah tretirati potpunim svlačenjem i tuširanjem ali ne previše hladnom vodom ili ako nema vode treba ga izložiti strujanju vazduha. Niske temperature mogu biti smrtonosne ili dovesti do različitih povreda, koje mogu biti poput promrzlina ili sistematske poput hipotermije. Kod promrzlina tkivo ne smrzne i pogađa obično vrhove prstiju ruku i nogu ili nosa a protiv površinskih promrzlina se možemo boriti zagrevanjem pogođenog dela tela; zatim ako stopala duže vreme ostanu hladna i vlažna (ali ne smrznuta) javljaju se tzv. smežurana stopala čiji simptomi su grčevi, jak svrab, osećaj ukočenosti u udovima i bol a u nekim slučajevima može doći do gangrene i amputacije. To se može sprečiti ako stalno držimo stopala toplim, čistim i suvim, periodičnim menjanjem čarapa i nošenjem nepromočive obuće; Najteži oblik je mmrzavanje kada od hladnoće zapravo dolazi do smrzavanja tkiva, koje može biti površinsko (zahvatajući kožu koja postane glatka i voskasta na dodir i bledo izgleda, a obično nema bola dok se tkivo ne otopi kada se pojavljuju plikovi) i dubinsko kada promrzline dosežu do mišića, koji ostaju kruti čak i nakon što se povređena osoba zagreje i ovakvu vrstu promrzline treba što pre predati doktoru, inače će šteta biti nenadoknadljiva. Mnoge od ovih povreda od hladnoće mogu se sprečiti ako ostanemo suvi i zagrejani kad god imamo priliku, jer ako se odeća navlaži a napolju je hladno, skinite je i ogrnite nešto suvo. Kad temperatura tela padne ispod 35 °C, to je siguran znak hipotermije, koja se događa telu suočenim sa ekstremno niskim temperaturama npr zarobljeno u ledenoj vodi, a simptomi su ubrzani otkucaji srca, snažno drhtanje, ukočenost, mučninu i dezorijentaciju a u poslednjem stadijumu hipotermije čovek gubi sposobnost jasnog govora, razmišljanja i koordinisanja svojih pokreta. Žrtva hipotermije oseća pospanost i zaspaće neposredno pre svoje smrti, zbog toga je neophodno držati ga budnim, i skloniti od izvora hladnoće, ponovno ugrejati kako bi preživeo a svu mokru odeću ukloniti i osobu utopliti ćebetom ili nekim drugim prekrivačem, zatim dati da pije toplu tečnost i stavljati tople obloge. Naravno svaki oporavak od posledica hladnog vremena uključuje zagrevanje. Međutim, nikako telo odmah zaroniti u kadu sa vrelom vodom, jer to može dovesti do nedostatka orijentacije i gubitka svesti. Umesto toga, napravimo nekoliko osnovnih vežbi zagrevanja i pijemo tople napitke. Topli čaj je uvek dobra opcija, a u ovom slučaju mnogo je poželjnija kafa. Još nešto moramo znati da bi održali pogodnu telesnu temperaturu pre nego što izađemo napolje na hladnoću obroci moraju sadržati više belančevina nego inače. Budući da je potrebno više energije da bi se belančevine svarile, telesna temperatura će postati veća i pogodnija za hladno vreme. Takođe, mora se hidrirati čak i ako se ne oseća žeđ.

Stari mudrac je jednom davno rekao: ,,U prirodi ne postoje ni kazne ni nagrade, postoje samo – posledice“. I preživeti u prirodi znači improvizovati, primeniti inteligenciju, apstraktno i kreativno razmišljanje, znati snaći se u datoj situaciji…

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije iz lične arhive