Dušan Pavlić: INSPIRACIJU ZA CRTANJE CRPIM IZ DETINJSTVA

Dušan Pavlić (1968) poznat je ilustrator i grafički dizajner, likovni urednik i dizajner knjiga u izdavačkoj kući Kreativni centar. Živi i radi u Beogradu, rođen je u Sremskoj Mitrovici. Završio je Fakultet primenjenih umetnosti, a ilustrovao je i grafički opremio više stotina knjiga za brojne domaće i strane izdavačke kuće: Kreativni centar, Zavod za udžbenike, Lagunu, Dječju knjigu / Bosansku riječ, Klett, Knjigu u centru, Atlas / Glénat, Oxford University Pres, Cambridge University Press, Usborne Publishing, McGraw-Hill, Harper Collins, Penguin Books i mnoge druge. Pavlićeve ilustracije nagrađivane su Zlatnim perom, Nevenom, Grifonom, na Majskom salonu i sajmovima knjiga u Beogradu i Novom Sadu, ali i u Italiji, Belgiji i Brazilu.

Dugogodišnji ste likovni urednik u „Kreativnom centru”. Kako je počela saradnja?

Moja saradnja s Kreativnim centrom počela je davne 1997, godine. Prvi zadatak mi je bio da osmislim i ilustrujem korice za dve knjige – priručnike, autora Tomasa Gordona. Sećam se da je jedna nosila naslov Kako biti uspešan nastavnik. Urednici su bili više nego zadovoljni mojim radom i na obostrano zadovoljstvo saradnja sa Kreativnim centrom je nastavljena. Od tada su počela da se nižu izdanja za decu u čijoj sam pripremi učestvovao, bilo kao ilustrator, bilo kao likovni urednik. U početku mi nije bilo lako. Jedna od prepreka koje sam morao da savladam bila je da uvežbam kako crtati decu različitog uzrasta, nekada i čitave grupe dece. Bila je to prava noćna mora za početnika, ako uzmete u obzir da su knjige Kreativnog centra uvek bogato ilustrovane i da se likovnoj dimenziji svih izdanja posvećuje velika pažnja. Ali naravno da su trud i vežba dali rezultate, tako da sam ubrzo s lakoćom i uživanjem počeo da crtam decu, od onih najmanjih, do tinejdžera, pritom nastojeći da svakom karakteru dam poseban pečat, nekim detaljem, izrazom lica, pokretom, frizurom… Mali čitaoci sve to primećuju i zato je važno da ilustracije uvek budu prepune detalje.

Kako izgleda Vaš posao danas uz napredak digitalne tehnologije?

Već početkom devedesetih godina počeo sam da kombinujem analognu i digitalnu ilustraciju. Crtež urađen olovkom ili tušem bih skenirao, a onda ga kolorisao u računaru. Danas, nažalost, retko kada crtam na papiru. Tempo rada i zahtevi posla su takvi da uvek crtanju na računaru dajemo prednost jer je ono brže i praktičnije. Ipak, zadovoljstvo crtanja na papiru ništa ne može zameniti, pa kada god imam priliku uzmem olovku ili flomaster u ruke. Ne smemo zaboravljati da se bavimo onim što nas raduje, jer to održava našu inspiraciju i puni nas svežim idejama. I dalje umem da stanem ispred izloga s priborom za crtanje i zagledam se kao nekada kada sam bio na početku svoje crtačke karijere.

Poznati ste i priznati u oblasti ilustracije i grafičkog dizajna knjiga. Kako ste počeli da crtate i u kom trenutku ste shvatili da je to nešto što će obeležiti Vaš život?

Kao i mnoge moje kolege i ja crtam od malih nogu. Crtanje je bilo deo moje igre u toku dana. Stalno sam posmatrao svet oko sebe, životinje, ljude, predmete. Trudio sam se da pamtim detalje, pokrete, slike… Listao sam knjige i enciklopedije iz kućne biblioteke. Kasnije sam te detalje prenosio na papir, u sveske, notese. Moja kuma Cica je često, gledajući male crteže po kući, umela da kaže: „Ovaj će biti umetnik.” Ali u to vreme ja sam imao sasvim drugačije želje… da budem fudbaler.

Živite u Beogradu, ali Vaše odrastanje vezano je za Sremsku Mirovicu. Čega se najradije sećate iz svojih mitrovačkih dana?

Prvo čega se setim je divno detinjstvo, najbolje društvo i grad otvoren za avanture. Špartanje gradom na ponikama, igranje na Savi, u rimskim iskopinama, veranje po Fruškoj gori. I dan-danas inspiraciju za crtanje crpim iz detinjstva. Ako pažljivo pogledate, na mnogim mojim crtežima prepoznaćete delove našeg grada. Autori ili urednici me često pitaju kako sam se setio nekog detalja, kako uspevam tako verno da prikažem situacije iz dečjeg života, odakle mi takav osećaj za boje i predele. Pa, jednostavno, sve sam to video i doživeo u svom detinjstvu.

Da li je neko uticao na Vas da razvijete ljubav prema likovnosti?

Moja majka je bila arhitekta, ali znam da joj je želja bila da upiše likovnu akademiju. Sigurno sam slikarski talenat i sklonost ka likovnoj umetnosti nasledio od nje. Često bismo zajedno sedeli za crtačkim stolom. Dok je ona crtala projekte kuća i zgrada na velikim formatima papira, ja sam u jednom uglu, na mnogo manjem papiru, crtao neke svoje priče – dinosauruse, životinje, ljude…

Završili ste Fakultet primenjenih umetnosti i dizajna. Kako ste se opredelili za te studije?

Najveći krivac što sam se opredelio za umetničku školu je moja drugarica Aleksandra Horvat, akademski slikar. Zajedno smo pohađali usmereno obrazovanje. Obožavala je da slika, a ja sam obožavao da crtam. Ona me je odvela u nekadašnji Zavičajni klub studenata, gde je časove crtanja i slikanja držao Dragan Martinović, koji je otkrio mnoge mlade talente – današnje poznate likovne umetnike i pedagoge. Posle nekoliko meseci odlazaka u studio, gde mi je Martin, na primer, objasnio šta je proporcija figure, ja sam otišao na prijemni u Novi Sad i upisao Školu za dizajn „Bogdan Šuput”. Profesor plakata Boško Ševo, koji mi je bio veliki uzor i podrška, glavni je krivac što sam se obreo na Fakultetu primenjenih umetnosti. Bez njegovog nagovora verovatno ne bih ni pokušao da polažem prijemni. Naterao me je da mu obećam da ću izaći na ispit. To je tada bio veliki bauk za sve nas u razredu, jer je na smer primano manje od deset studenata. A profesor Ševo je i sam došao u Beograd na dan prijemnog da proveri jesam li održao obećanje.

Saradnja sa Simeonom Marinkovićem iznedrila je veliki broj prelepih knjiga. „Stilske igre” ste zajedno promovisali u našem gradu. Kakve utiske nosite sa tog druženja s najmlađom publikom?

Simeon Marinković i ja smo stari autorski tandem. Saradnju smo počeli serijom knjiga o maloj Ani, a posle su se samo nizala izdanja. Prošle godine smo završili veliku ilustrovanu knjigu Moja Srbija, u kojoj svaki od nas dvojice na svoj način opisuje delove naše zemlje. Trenutno radimo na knjizi o detinjstvu iživotu Nikole Tesle. Promocijom u mitrovačkoj biblioteci, kao da sam zatvorio jedan krug – vratio sam se u tačku iz koje sam krenuo. Lepe uspomene. Nekada sam iz dečje biblioteke pozajmljivao prve slikovnice, a tom prilikom sam tu video neke nove klince koji vole knjige. Jednostavno, priča se nastavlja i to mi je najvažnije.

„Stilske igre” sadrže veliki broj ilustracija. Kako ste dobijali ideje za likovni deo tog projekta?

Stilske igre su imale sasvim netipičan nastanak. Čekajući urednike da mi daju instrukcije, ja sam pravio skice. Pročitam tekst i odmah napravim skicu za stranicu. Imali smo dva junaka – lisicu i gavrana. I tako ja smislim da ih provučem kroz celu knjigu, pa da vidimo šta će ih sve snaći do kraja. Iznenadio sam urednike, koji su bili oduševljeni mojom idejom, pa smo u tom pravcu i nastavili da pripremamo Stilske igre.

Vaše ilustracije predstavljene su na Međunarodnom sajmu dečjih knjiga u Bolonji 1999. godine. Možete li nam reći nešto više o tome.

U to vreme sam pokušavao da napravim kontakte sa izdavačima u svetu. Izložba u Bolonji je jedna od nekoliko najvećih manifestacija na kojima se promovišu dečje knjige. U Kreativnom centru smo upravo bili završili knjigu S decom oko sveta, pa sam odlučio da na sajam pošaljem mape zemalja koje sam crtao za to izdanje. Te mape sadrže puno detalja pomoću kojih su deca lakše pamtila karakteristike određenih zemalja. Moji radovi su se našli u sajamskom katalogu za tu godinu i dobio sam odlične komentare.

Dobitnik ste nagrade „Neven” 2021. godine za najboljeg ilustratora, kao i „Zlatnog pera”, nagrade za najbolju ilustraciju u 1996. godini. Koliko Vam one znače?

Imao sam tu veliku sreću da u mladosti dobijem neke prestižne nagrade. Naravno, sve te nagrade su mi mnogo značile. Uveravale su me da treba da nastavim s radom i uticale na to da se s vremenom sve više posvetim ilustraciji. Tako da je Neven došao kao potvrda da su svi izbori koje sam napravio, a na koje me je uputilo Zlatno pero, bili dobri.

Članovi žirija Vaše ilustracije ocenjuju kao vrhunske, ističu da one čine neraskidivu celinu s tekstom, ali da to postižete majstorski nenametljivo. Urednici kažu da su Vaše ilustracije duhovite, domišljate i šarmantne. Šta karakteriše Vaš rukopis?

Zahvalan sam svima njima na takvom mišljenju. Ja zaista nastojim da se ubacim u autorski tekst i da ga pratim. Ilustrovanju uvek prethodi pažljivo čitanje teksta, koji se trudim da doživim onako kako bi ga doživelo dete, trudim se da ga sagledam dečjim umom. U razgovoru s piscem, koji mi otvara svoje svetove i viđenja, dobijam još materijala za svoju maštu, a time i za ilustrovanje, koje je, u stvari, za mene kao neki proces sanjanja uhvaćen na stranicama između listova knjige. Ako se ponekad zanesem ili previše zamaštam, tu su urednici da me vrate u realnost. Mislim da upravo zbog te saradnje, u kojoj uživam, uspevam da dam sve od sebe jer nama je najvažnija knjiga, ona je na prvom mestu i sve njoj mora biti podređeno, da bi deci prenela najlepše i najbolje poruke, da bi im ostala urezana u pamćenju, da bi joj se vraćali i jednog dana je pokazali svojoj deci. To je naš potajni naum – da knjige koje pravimo ostanu večno žive i interesantne generacijama koje dolaze.

Vaše ilustracije su objavljivane u „Politikinom zabavniku”, dečjem dodatku „Večernjih novosti”, „Vremenu” itd. Jednom prilikom ste rekli da je „Zabavnik” bio pravo mesto gde su se kod nas školovali ilustratori. Kako je u to vreme izgledalo bavljenje ilustracijom?

Danas sam zahvalan uredniku Politikinog zabavnika Zaferiniju Grasiju, uredniku Večernjih novosti Milomiru Kragoviću (Večernje novosti) i nekadašnjem uredniku Vremena Dragoljubu Žarkoviću, što su mi kao mladom ilustratoru dali priliku da sarađujem s njihovim redakcijama. Sa Zabavnikom sam dugo sarađivao i to je bilo kao ispunjenje sna jer sam ga kao klinac redovno čitao. Moje studentske ilustracije je pre 30 godina na Zlatnom peru primetio Dušan Glušac, likovni urednik u Zabavniku. Dobio sam tada njihovu nagradu i poziv na saradnju.

Šta je bila prekretnica u Vašoj karijeri? Možda baš rad za „Politikin zabavnik”?

Sigurno. Mislim da je ta desetogodišnja saradnja sa Zabavnikom odredila moj dalji put i opredeljenje za svet dečje knjige. Ali definitivna odluka da se bavim ilustracijom došla je nakon rada na knjizi Ježeva kućica Branka Ćopića u izdanju Kreativnog centra.

Koji biste projekat izdvojili kao najzahtevniji, naročito nakon dolaska u „Kreativni centar”?

Uvek radim nekoliko knjiga u isto vreme i trudim se da im se svima jednako posvetim. Ne bih mogao reći da je neki projekat bio manje ili više zahtevan, jer sve su to umetnički izazovi koji se lako savladaju kada imate dobru knjigu i dobru ekipu sa kojom sarađujete. Ali zato mogu da izdvojim neka izdanja na kojima sam dugo radio, tj. koja su zahtevala čak i višegodišnje angažovanje dok nisu dobila konačan oblik. To su, na primer, značajna izdanja Kreativnog centra poput knjiga S decom oko sveta 1 i 2, Moja Srbija, radni blok Easy English, knjige iz edicije Saznaj i probaj…

Među najpopularnije knjige „Kreativnog centra” spadaju upravo one koje ste Vi ilustrovali: „Oglasi Šumskih novina” Branka Ćopića, serijal „Šta sve Ana zna”, novi serijal „Jazavičar Foksi i prijatelji” itd. Koja od njih Vam je najdraža?

Jazavičar Foksi je za mene divno osveženje. Autorka Vesna Knežević nam je donela skroz lud i poseban tekst o avanturama jednog banatskog psa i njegovih drugara, tako da je ova knjiga u ozbiljnoj konkurenciji da je proglasim najdražom kada je u putanju ilustrovanje. Prema ovako dinamičnim knjigama mogu se snimiti i filmovi, a veoma su zanimljive današnjim mališanima koje je ponekad teško privoleti na čitanje. Deca vole knjige čiji su junaci životinje, posebno ovako neobične kao što je Foksi, a ja sam se potrudio da mu svojim ilustracijama dam još uzbudljiviji karakter.

Koji umetnici su uticali na Vas kao stvaraoca?

To su Dušan Petričić, Bob Živković, Igor Kordelj, Mirko Ilić, Korki Pol, Frederik Pilot, Kventin Blejk, potom mnogi moji prijatelji, kolege i koleginice, mnogo, mnogo njih. Novi, mladi umetnici inspirišu me svojim radom i pomažu mi da održim korak s novim tendencijama u ilustraciji. S druge strane, osećam veliku odgovornost jer sam sada ja taj koji utiče na mlade generacije ilustratora. Trudim se da svima koji od mene zatraže savet i podršku izađem u susret, porazgovaram s njima, dam im neko korisno uputstvo kako da se snađu u svetu ilustracije, a nekada imam i tu čast da im upravo ja otvorim vrata za ulazak u čarobni svet književnosti za decu.

Svojevremeno je „Kreativni centar” imao konkurs za najbolju ilustraciju, a Vi ste bili u žiriju. Štaje ono što slikovnicu čini dobrom?

Ideja nam je bila da podstaknemo mlade autore da se upuste u stvaranje slikovnica za decu. Bio sam srećan što nam je prispelo dovoljno kvalitetnog materijala i što je žiri jednoglasno odabrao rad koji smo na kraju objavili i koji je doživeo reprinte. Dobra slikovnica je uvek spoj dobre priče i dobre ilustracije koja prati priču. Kada postoji ta hemija, to je prava sreća u našem poslu pravljenja knjiga.

Kako rešavate problem stvaralačke krize?

Ima dana kada mi se ne radi, alito je češće zbog neinspirativnih tekstova ili zato što me više privlači neka druga knjiga, ona koja tek treba da dođe na red i za koju imam mnoštvo ideja, pa se u glavi više bavim njome umesto da završavam ono što je trenutno aktuelno. U svakom slučaju, čim sednem za radni sto, krećem s poslom. Retko crtam van svog radnog prostora, to je moj kutak, moj brod za plovidbu u razne svetove. Dakle, nemam krize, samo ponekad nedoumice koji put odabrati kao rešenje.

Imali ste veoma originalan potpis – obrnuto slovo D koje naglavce stoji na slovu P. Mnogi su vaš potpis različito videli i tumačili. Da li je ostao isti?

Jeste, ostao je isti, premda ga danas retko koristim. Jednostavno, kao da nemam potrebu za tim. Kad si mlad, želiš da ljudima ostaviš znak da je neki crtež tvojih ruku delo. Bilo mi je bitno da taj znak bude prepoznatljiv. Ljudima je bio zagonetan, pa su neki autori, na primer Darko Macan, napravili divan opis propraćen crtežima šta bi taj znak sve mogao da znači. Darko je strašno maštovit čovek. 

Kakva je uloga ilustracija u kreiranju video-igara i drugih digitalnih sadržaja?

Danas je to trend koji formira nove generacije. Moja generacija je stasavala na stripu, a nove generacije stasavaju na video-igricama. To je prirodno, to je sada njihov svet, mada ne bih voleo da se smanji interesovanje za knjigu, a primećujem da se to dešava. Strip može biti most koji će decu dovesti do knjiga, jer sadrži manje teksta i prvenstveno se zasniva na slici, a današnja omladina lakše usvaja vizuelne sadržaje.

Šta biste poručili mladima koji vole da crtaju i žele da postanu možda baš ilustratori?

Da crtaju svaki dan i da se tako zabavljaju. Da gledaju i istražuju svet oko sebe. Da crtanje doživljavaju kao igru, a ne kao obavezu. Da jednostavno uživaju u osećaju dok stvaraju svoje svetove na papiru.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije iz privatne arhive sagovornika i Slobodan NIKŠIĆ