Knjiga za vikend: STO GODINA SAMOĆE

KNJIGA ZA VIKEND – Ovoga vikenda preporučujemo roman „Sto godina samoće” Gabrijela Garsije Markesa, nobelovca i jednog od najuticajnijih latinoameričkih pisaca. Knjiga je popularna i čitana i danas, kao i kad je objavljena. Markes nas vodi kroz živote sedam generacija porodice Buendija, čije su sudbine neprestano isprepletane – neobične, često i nadrealne, ali nikada monotone.

Objavljen 1967. godine, roman „Sto godina samoće” smatra se temeljnim delom magijskog realizma i jednim od najznačajnijih ostvarenja svetske književnosti dvadesetog veka, ubraja se među ključna postignuća postmodernističke književnosti. Prodat je u više od pedeset miliona primeraka širom sveta i predstavlja drugo najprodavanije delo na španskom jeziku, odmah posle Biblije.

Ova knjiga ne liči ni na jednu drugu. Markes je izgradio narativ koji povezuje mit i istoriju, fantastiku i svakodnevni život, stvarajući višeslojno pripovedanje koje ostavlja snažan i trajan utisak na čitaoca. Prva rečenica romana – „Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje, pukovnik Aurelijano Buendija morao je da se seti onog dalekog popodneva kada ga je otac poveo da upozna led,” postala je jedna od najpoznatijih u istoriji književnosti.

Radnja prati sedam generacija porodice Buendía u izmišljenom, izolovanom mestu Makondo. Kroz njihove sudbine Markes prikazuje cikličnost vremena, ponavljanje grešaka, usamljenost kao egzistencijalnu odrednicu i trajnu borbu između lične istorije i istorije čitavog kontinenta. Rast i pad Makonda prate građanski sukobi, političke tenzije, ekonomski usponi i katastrofe, a realno i fantastično u romanu koegzistiraju kao prirodan poredak stvari. Sve neverovatne događaje porodice Buendija, Markes je prikazao kao nešto sasvim prirodno. S druge strane nekim sasvim običnim pojavama dao je natprirodno obeležje.

„Sto godina samoće” naučnici opisuju kao „totalni roman” jer obuhvata istoriju, mitologiju, kulturu, intimu i kolektivni duh jednog sveta. Magijski realizam, povezan sa autobiografskim linijama i latinoameričkom tradicijom, pruža jedinstvenu narativnu dubinu. Teško je ostati ravnodušan pred „Sto godina samoće”. Ovaj roman istovremeno očarava, zbunjuje i izaziva čitaoca, stvarajući utisak da smo uronjeni u zamršeni lavirint iz kojeg se ponekad čini da nema izlaza.

Naslov sam po sebi otvara jedan od ključnih motiva: samoću. To nije samo fizička izolacija, već unutrašnji osećaj odvojenosti koji može postojati čak i usred gomile. Čovek može živeti u ogromnom gradu, okružen ljudima, a ipak nositi u sebi lični, zatvoreni svet u koji retko koga pušta. Taj unutrašnji prostor oblikujemo celog života, a granice koje oko njega podižemo često određuju stepen naše usamljenosti. Ne reagujemo svi jednako – neko je otvoren i ranjiv, neko oprezan i zatvoren – ali svi poznajemo taj osećaj da postoji deo nas koji je samo naš.

Samoća prožima čitav roman, od samog trenutka kada Arkadijo i Ursula napuštaju svoj dom i započinju život u Makondu. Ursula, jedna od najtragičnijih figura romana, nosi u sebi stalnu čežnju za izgubljenim, za onim što je iščupano iz njenog života. Svi Buendijevi u većoj ili manjoj meri nose taj isti pečat. Amaranta, na primer, svoju samoću prihvata kao sudbinu i gotovo se s njom poistovećuje; pukovnik Aurelijano Buendija, sposoban za sve osim za ljubav, svoj život provodi zatvoren u sopstvenoj unutrašnjoj tišini; Melkijades, koji prelazi granicu između života i smrti, dodatno učvršćuje osećaj da je samoća jedna vrsta usuda.

Jedan od najlepših aspekata romana jesu nadrealni, poetični trenuci: žuti leptiri koji prate jednog od likova, kiša koja neprekidno pada godinama, zlatne ribice koje plutaju kroz prostor. Sve izgleda istovremeno i nemoguće i potpuno prihvatljivo, kao da se svet romana povinuje zakonima sna. Upravo u tim prizorima najjasnije se vidi Markesova umetnička moć.

Roman nas neprestano vraća pitanju kruga – ponavljanja, vraćanja, zatvaranja. Prva Ursula i poslednja Ursula čine simboličan obruč oko celokupne porodične istorije. Sudbine se ponavljaju, greške se nasleđuju, a samoća ostaje jedina konstanta koja određuje Buendijeve.

Zašto pročitati ovaj roman?

• „Sto godina samoće” pruža jedinstveno književno iskustvo u kojem se fantazija, istorija i mit prepliću u celinu bez presedana u modernoj književnosti.
• Roman je ključ za razumevanje magijskog realizma, ali i za dublje sagledavanje kompleksnosti latinoameričke istorije. Kao porodična saga otvara univerzalna pitanja o identitetu i sudbini, dok Markesova izuzetna naracija obezbeđuje čitalački doživljaj od izuzetne estetske vrednosti.
• Ovo je delo koje se ne završava poslednjom stranicom: ono ostaje prisutno u čitaocu, podstiče razmišljanje i otvara nove slojeve pri svakom ponovnom čitanju. Zato je „Sto godina samoće“ knjiga koju vredi čitati, čuvati i vraćati joj se tokom života.

O autoru

Gabrijel Garsija Markes (1928.  Kolumbija – 2014. Meksiko Siti) bio je kolumbijski pisac, novinar, izdavač, ali i politički aktivista. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1982. godine.

Pored njegovog najpoznatijeg dela „Sto godina samoće” objavio je i: „U doba kolere” (1986) u kojem je opisao snažnu ljubavnu priču za koju ga je nadahnula ljubav njegovih roditelja; kao i „Pukovniku nema ko da piše”, „Sahrana velike mame”, „Zao čas”…

Za kraj, dovoljno je podsetiti se Markesovih reči: „Književnost treba da nas podstakne da joj se ponovo vraćamo”. „Sto godina samoće” je upravo takvo delo – roman koji se ne čita samo jednom i ne ostavlja se lako. U njemu se svakim novim čitanjem otkriva još jedan sloj, još jedan razlog da uđemo u njegov magični, neponovljivi svet.