OLIVERA OLJA JELKIĆ: I dalje Mitrovčanka, ma koliko me život odveo daleko

Olivera Jelkić, rođena u Novom Sadu (1958) inače iz Laćarka, poznata kao advokat, ali i kao književnica, kantautorka, upravo je objavila knjigu za najmlađu publiku „Starac od papira”. Poznata je i po svom radu na promociji čitanja kroz projekat Malih slobodnih Dekalend biblioteka. Završila je Pravni fakultet, niz godina vodi advokatsku praksu u Beogradu, a ostavila je i prepoznatljiv trag u srpskoj književnosti za decu i mlade. Bila je i urednica dečjeg podlistka „Kišobrančić” u listu „Kišobran”, koji izlazi u Vankuveru, čime je svoju ljubav prema književnosti za decu prenela i van granica Srbije. Piše romane za odrasle i za decu, dramske tekstove i poeziju, njeni naslovi poput  Hiljadu ždralova, Veliki Miki, Knjiga o glavnom junaku i dramski tekst Sva moja prava postali su omiljeno štivo mnogih generacija. Za svoj rad dobila je više značajnih nagrada, među kojima  su „Dositejevo pero”, „Naj-osmeh”, „Srebrni Gaša”, kao i više priznanja „Zmajevih dečjih igara”, što potvrđuje njenu posvećenost i izuzetan umetnički doprinos književnosti za najmlađe.

Objavili ste više od 30 naslova, a nedavno je objavljena Vaša nova knjiga za decu „Starac od papira” u kojoj šaljete snažne poruke deci, na lep i zanimljiv pripovedni način. Izdavač je Institut za dečju književnost.

Knjiga „Starac od papira” je upravo izašla iz štampe. Nastala je kao posveta mom dugogodišnjem saradniku i izuzetnom origami majstoru Jovanu Isakovu iz Kikinde. Naime, on je radio scenografije za neke predstave koje su rađene po mojim knjigama i pozvao me je da napišem scenario za predstavu po legendi „Hiljadu ždralova”. Nije mi bilo lako da napišem scenario, ali sam vrlo brzo napisala knjigu. Nadam se da će i ova knjiga zaživeti na pozorišnim daskama.

Iako ste rođeni u Novom Sadu, vezani ste za Sremsku Mitrovicu. U Laćarku imate Dekalned. S kojim ciljem ste osmislili udruženje?

Dekalend traje dvadesetak godina i postavljen je i osmišljen u „dedinoj kući” dakle u kući moga oca u Laćarku kao „dedina zemlja”. Bavi se decom u smislu alternativne kulturne scene. U dvorištu se održavaju različite manifestacije, pozorišne predstave, koncerti, likovne radionice, gostovanja. Mnogo dece je prošlo kroz Dekalend. U Dekalendu sam organizovala i tri svadbe za decu koja su prošla kroz programe Dekalenda, odrasla i našla svoju sreću, a nisu imali nikog bližeg da im organizuje taj svečani dan.

Prisetite se svojih školskih dana u Sremskoj Mitrovici, gde ste završili Gimnaziju.

Možda nas srednjoškolski dani najviše obeležavaju i predstavljaju sponu sa korenima, tako da i sada imam školske drugove i drugarice upravo u Mitrovici, i to me obeležava i kao Mitrovčanku iako sam dobar deo života provela van Mitrovice.

Napisali ste nekoliko pozorišnih predstava kao što su: „Nije Zemlja šinobus”, „Sto mu gromova, postao sam majka”, „Bundika-Rundika”, „Pekmez od snova”, „Gluma kao greh”. Komad „Nije Zemlja šinobus” naginje mjuziklu, izveden je u našem mitrovačkom pozorištu gde nastupa i Vaš svojevrsni bend „KvinTete”.

Kvintete su posebna priča, koja je takođe krenula iz Dekalenda. Nakon dosta godina rada i borbe sam ponovo pronašla svoju gitaru, naštimovala žice i sa nekoliko svojih drugarica upravo iz Mitrovačke gimnazije počela da se viđam svakog vikenda uz pesmu. Nakon nekog vremena smo shvatile da nas to povezuje i da nam to prija. Tako su nastale KvinTete. Bilo nas je pet upornih i odanih pesmi i nastao je kvintet. Dve Snežane, Senka, Bisa i ja. Od kada nas je jedna Sneža napustila, mi više nismo pevale kao KvinTete. Ostale su lepe uspomene, mnoštvo fotografija i pozorišna predstava: Nije Zemlja šinobus u kojoj smo nastupale.

Završili ste Pravni fakultet i bavite se advokaturom, bili ste savetnica ministra pravde i upravnica Kazneno popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici (2001) i do danas ste ostali jedina žena na čelu nekog zatvora kod nas. Kako je biti žena u ovom, takoreći, muškom poslu?

Nije to sve bio moj izbor. Život je vrlo opasna stvar. Često izbaci tamo gde on hoće. Tako sam se i ja obrela u ulogama koje ni malo nisu lake. Ali postoje mehanizmi, alati kojima se koriste svi na tim funkcijama, što nije vezano za pol. Ipak nakon decenije u tim vrlo uzburkanim vodama, ponovo sam se vratila u advokaturu. Tog puta sam se odlučila za Beograd, iako sam Novosađanka po rođenu, novosadski student ali, život je stari šeret. Baca te iz izazova u izazov, iz iskušenja u iskušenje. Pa ko preživi, ima o čemu da piše.

Stvaralački put Vas je odveo u svet literature.Vi pišete, ali i pevate i svirate. Kako ste počeli da pišete?

Počela sam da pšem svom sinu, kada je on imao osam godina. Prva moja knjiga je bila „Putovanje u Dekalend”, to su bile priče iz dedinog detinjstva. Pratila sam njegov uzrast pa su nastale još neke knjige, ali i predstave za decu, obzirom da je ta prva knjiga dobila nagradu Dositejevo pero, a nju dodeljuje žiri sastavljen od više stotina dece, ja sam zaključila da se to đto ja pišem deci dopada i to me je ohrabrilo.

Bili ste nominovani za najvišu svetsku nagradu u oblasti književnosti za decu. To je velik uspeh.

Već petu godinu sam nominovala za najveću svetsku nagradu za književnost za decu i mlade „Astrid Lindgren” u Švedskoj. To jeste prestižna nagrada koju inače nazivaju „Mali Nobel”, obzirom da se dodeljuje u istom prostoru u kojem i Nobelova nagrada, i da je uručuje naslednica krune Viktoria od Švedske, dok Nobelovu nagradu uručuje sam Kralj.

Dobili ste pregršt nagrada za drame za decu na Zmajevim dečjim igrama. Retki su takvi pisci. Koliko Vam to znači?

Zmajeve dečje igre su svega par meseci starije od mene, ali eto doživela sam da budem dgogodišnji saradnik i učesnik ZDI. Na Festivalu monodrama za decu su mnogo puta nagrađena za tekst monodrama, ali pre godinu dana sam dobila i nagradu za životno delo.

Član ste Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti u Parizu. Dobitnica ste „Zlatne značke“ Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Kako gledate na značaj priznanja?

Sada sam u „uzrastu” kada sam počela d adobijam nagrade za životno delo. Tako sam dobila nagradu Udruženja crnogorskih pisaca, zatim nagradu FEDU (Festival dječije umjetnosti)  u Sarajevu sa statuetom Aidin maslačak, Nagrada Zmajevih dečjih igara, a prošle godine sam dobila i Nagradu za životno delo, Udruženja pisaca Srbije u Beogradu. Dok je moj otac bio živ, on je te moje nagrade uredno ređao po policama i glancao. Njemu su nekako grejale dušu. Ja nisam bila svesna ni broja ni zančaja, sve dok nije objavljena Monografija koju je priredila prof. dr Maja Milinić Bogdanović. Tada sam listajući stranice shvatila da je među tim koricama zapravo moj život.

 Objavili ste više od 20 romana, a preko 30 knjiga. Da li postoji knjiga koja Vam je posebno prirasla srcu?

Ja obično kažem: punu jednu policu. Sada sam počela da pišem za decu uzrasta moje unuke. Tako sada Leia dobije za svaki rođendan po jednu knjigu. Knjige su prilagođene njenom uzrastu, pa su to pesme o kolečaima: Vila od fila i princeza od pekmeza, Lepi Čarli superstar, a moji verni saradnici Piccolo hor pevaju te pesme kao: Koncert od kolača. Čak smo knjigu pretočili i u predstavu „Torta od nota”. Na moje tekstove muziku smo pisale Dušanka, Danijela, Marija I ja, dok je Zorica pisala aranžmane.

Vaša dela su prevedena na mnoge jezike. Kako doživljavate činjenicu da deca iz različitih kultura čitaju Vaše knjige?

Moje knjige su prevedene na mnoge jezike. U Pekingu, 2016, na sajmu knjiga je predstavljen moj roman Gambit, na kineskom jeziku. Bila sam tada na toj promociji, dala intervjue za mnoge medije. Knjiga se i dalje štampa i prodaje u Kini.

Na sajmu knjiga u Frankfurtu pre nekoliko godine predstavljene su Vaše knjige objavljene u Kanadi i Indiji. Objavili ste knjige i u Kini, Americi.

Nije to jednostavna procedura. Teško je doći do izdavača, ali moram priznati da sada sve češće izdavači dolaze do mene.

Osnivač ste projekta „Male slobodne biblioteke”, to su neobične kućice za knjige koje funkcionišu na principu poverenja: čitaoci slobodno uzimaju i vraćaju knjige. Postavljene su u Laćarku, Sremskoj Mitrovici, ali i u mnogim drugim gradovima širom Srbije. Možete li nam reći više o toj inicijativi ?

To je takođe projekat Dekalenda, na koji zaista s pravom mogu biti ponosna. Više od sto malih kućica, slobodnih biblioteka sa klupama od bojica sam poklonila selima, školama i drugim ustanovama širom Srbije. Stoje najčešće u dvorištima seoskih škola, ali i na drugim lokacijama gde se deca okupljaju. Biblioteke uglavnom opstaju zahvaljujući brizi zajednice. Iako je bilo ponekih oštećenja, deca i učitelji su ih zajedno popravljali, što smatram važnim i dragocenim delom celog projekta, jer ima snažan vaspitno-obrazovni efekat. Upravo sada spremamo jedan takav komplet da ga poklonimo školi u Sremskoj Kamenici „Jovan Jovanović Zmaj”. Ovog puta partner će mi biti Fondacija Nušić iz Beograda. Do sada smo više ovakvih projekata izveli skupa u Ivanjici, Sokobanji, Beogradu, Bečeju.

Pored pisanja, bavite se i usmenim pripovedanjem i snimanjem knjiga za slepe osobe. Šta Vas je motivisalo da se posvetite tom vidu rada?

Sarađujem sa Savezom slepih Srbije i snimam svoje knjige tako das u dostupne slepim i slabovidim osobama. Naša saradnja je počela kada sam pronašla das u oni sami snimili moj roman Ludvig, za svoje potrebe.

Vaši romani za stariji školski uzrast često obrađuju teške teme poput trgovine decom, problema transrodnih osoba, odnosa prema životinjama… Kako birate teme o kojima pišete?

Kroz moju advokatsku kancelariju su prošle mnoge teške životn priče. Smatram da je potrebno ljude, a pogotovo mlade informisati i upozoriti da život ume da bude vrlo okrutan. To je razlog što obrađujem te teške teme.

Roman „Ludvig” govori o mladosti Ludviga van Betovena. Kako ste došli na ideju da spojite baš tu istorijsku ličnost i književnost, možda je tajna u jednom dvorcu u Sremu?

Roman Ludvig i ja smo u posebnoj korelaciji. Pisala sam ga u nekoj svojoj vrlo teškoj životnoj situaciji. On je pomogao meni da rešim problem, a ja njemu d augleda svetlost dana. To je takođe istinita priča. Ludvig je zaista dolazio u Srem. Zbog toga je roman Ludvig postao zvanični eksponat Betovens hausa u Bonu, o čemu posedujem potvrdu muzeja.

Da li je teško odvojiti Olju Jelkić – književnicu – od Olje Jelkić – pravnice i borca za ljudskost?

Često u šali kažem da sam ja: Poljoprivrednica, pravnog smera, odsek književnost za decu i mlade, u G duru. To možda najbolje obuhvata sve oblasti kojima se bavim. Naime, posadila sam više od hiljadu stabala, uvek negujem neke bljke, ali i životinje. Volim zemlju i volim njom da se bavim.

Koju poruku najčešće želite da prenesete deci kroz svoje knjige?

Poruke su u skladu sa temom knjige, ali poruke uvek postoje. Možda se nove generacije I pisci starije generacije malo razilaze u temama, ali poruke su nepromenjene.

Šta trenutno pišete ili planirate da objavite u skorijoj budućnosti?

Imam nekoliko romana započetih. Neki su za decu, neke pišem svojoj unučici a ima jedan koji radim po jendom svoj slučaju iz advokatske prakse. Uvek ima nešto započeto, ali se često dogodi da uleti neka ideja i bude realizovana pre onih koje se već krčkaju. To je upravo slučaj sa knjigom „Starac od papira”.

Fotografije iz lične arhive