PROF. DR MIRJANA D. STEFANOVIĆ: Poetska lepota identifikovana s etosom i sagledavanjem neke Više Istine

Prof. dr Mirjana D. Stefanović (1950) istoričar i teoretičar književnosti i profesor univerziteta. Autor i urednik mnogobrojnih knjiga i dela. Bila je redovni profesor Teorije književnosti i Srpske književnosti XVIII veka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, do odlaska u penziju 2016. godine. Redovni je izabrani, stalni gostujući profesor Univerziteta u Segedinu. Oblasti interesovanja i istraživanja su: istorija i poetika srpske književnosti XVIII stoleća, građanska poezija i istorija srpske i hrvatske lirike, teorija stiha, komparativno izučavanje srpske književnosti, teorija žanra i teorija istorije književnosti. Njena nova knjiga posvećena je Lukijanu Mušickom, jednom od najučenijih Srba s kraja 18. i početka 19. stoleća, arhimandritu manastira Šišatovac.

Vaša nova knjiga nosi naziv po programskoj pesmi Lukijana Mušickog – Glas harfe šišatovačke. Na koji način ste kroz ovu knjigu sabrali i sintetizovali svoja višedecenijska istraživanja njegovog stvaralaštva i šta ste u njoj želeli da kažete drugačije nego u prethodnim radovima?

Vaše pitanje je višeslojno, pa bih se potrudila da na bar nešto od toga dam valjan odgovor. i sami ste, na primer, bili student, pa ste primetili kako je taj književni period – klasicizam – uvek nekako sa zazorom tumačen, kako je Lukijan Mušicki, bar u moje studentsko doba, bio izostavljan. Kad se pojavila srećna okolnost ponude Srpske književne zadruge da objavim Mušickove pesme, oko 2004. godine, u naučnom smislu – tek nedavno – krenula je moja prava istraživačka radoznalost. I ona se još uvek ne zaustavlja. U svim svojim knjigama o ovom pesniku, kao i u studijama s naučnih skupova, trudila sam se da uvek donesem novije interpretacije sopstvene stvaralačke radionice. To sam učinila i u nedavno priređenoj Mušickovoj Srpskoj bibliografiji. Ostajući verna svojoj ideji drukčije periodizacije od one koja se u našoj književnoj istoriografiji neprestano ponavlja, ovaj put sam se usredsredila na najpopularniju pesmu, ne samo Lukijana Mušickog, već i celokupne srpske lirike. Ispravila sam svuda pogrešno navođenu godinu izdanja pesme. Tumačila sam je u kontekstu istorijskog doba, nemilog, kao i počesto, za Srbe i ovaj put razmišljala o tome koliko pesma jednostavno peva o suštini nacionalnog identiteta. Mnogi će se, čim pročitaju ovu rečenicu, bez razmišljanja okomiti na pojam koji je danas pogrešno politički izvikan, a o njemu su napisane tolike knjige na stranim jezicima, a neke su i prevedene na srpski. Zašto bi danas bilo zazorno kazati: ja sam Srbin. Ali to reći podrazumeva i svest o sopstvenom identitetu. Takođe sam pokušala da interpretacijski utvrdim kako to nije didaktička pesma u današnjem značenju pojma didaktičnosti, već je to lirika koja svoju poetsku lepotu identifikuje s etosom i sagledavanjem neke Više Istine; da, na takvoj estetici je utemeljen svaki stih ove njegove pesme, mada ne samo u njoj.

Istražujete život i delo Lukijana Mušickog o čemu ste napisali više knjiga i naučnih radova. Kako biste sažeto objasnili u čemu je značaj njegovog uticaja na srpsku kulturu i književnost?

Pripremam, zasad samo za svoju fioku gotovih rukopisa, prepisku Lukijana Mušickog iz njegovog šišatovačkog perioda, bez obzira da li će neki od izdavača biti za to zainteresovan. Zato odlazim do mnogih arhiva i van Srbije, kako bih pronašla ono što mi treba za novi rukopis. Već i po toj mojoj nameri lako bi se moglo razmeti da se proučava onaj pisac čije je delo ostavilo poetičkog traga u srpskoj kulturi. Bio je bibliograf srpske knjige, rukopisne i štampane, bio je numizmatičar sa sakupljenom zbirkom starih novčića, napravio je skicu budućeg srpskog časopisa trajnijeg veka od Orfelinovog Slavenosrpskog magazina (1768), dakle, skicu budućeg Letopisa Matice srpske, iskrio je uticajnom lirikom na dolazeće pesničke naraštaje (napisao je oko 400 pesama!), planirao je izradu istorije srpske crkve. Bio je čovek, kako je rekao Vladimir Ćorović, čovek kolosalne energije, ali nije stizao sve što je planirao da uradi. Trebalo je brinuti o manastiru i imanju od 2000 jutara, ali je napravio u Šišatovcu jedan od tri najuticajnija kulturna centra na teritoriji Karlovačke mitropolije dvadesetih i tridesetih godina XIX stoleća. Njegovim odlaskom za vladiku gornjokarlovačkog, Šišatovac je izgubio na planu kulture, ali je Plaški, gde je smestio sedište svoje eparhije, dobilo novi zamah: otvorio je manju bogosloviju, obavezao sveštenike da kupuju knjige, među njima i Dositejeve, objavio je prvu srpsku knjigu na hrvatskoj teritoriji (Azbučnik plaščanski), brinuo da školarci budu pristojno obučeni, pa za to davao novac od svojih prihoda. Sve je to ostavilo traga na trajanju srpske kulture. Danas se ne bi smelo govoriti o Mušickom kao o muzejski smeštenom piscu unutar korica književne istorije, već o živoj i nepresušnoj tradiciji kojoj je upravo ovaj arhimandrit i vladika davao celog sebe. Dozvolite mi još nešto da dodam. Prelomljena je i moja nova monografija Istorija srpske lirike; kreće od IX stoleća do šezdesetih godina XX veka, tj. do Branka Miljkovića i mladog Ivana V. Lalića. Takvu knjigu naša kultura još nema, ali neumitnost konkurisanja za materijalne troškove štampe doveo je dotle da gotov rukopis čeka, i to strpljivo, kod izdavača. Ne govorim to kako bih kukala, jer ni tome nisam sklona. Navodim ovu svoju knjigu zbog činjenice da u njoj važno mesto metodom istorijske poetike pripada upravo Lukijanu Mušickom.

Kako je izgledala saradnja sa manastirom Šišatovac, istraživanje koje ste započeli u bibliotekama u Novom Sadu, pa nastavili ovde?

Zahvaljujući bibliotekaru savetniku Vesni Petrović, koja brine o svim manastirskim bibliotekama u Fruškoj gori, koja popisuje književno blago njihovo, iguman manastira Šišatovca, otac Andrej je prihvatio moje ime kao autora za ovu knjigu koja uistinu jeste, kako sam i rekla u podnaslovu – život jedne pesme. Bez preterivanja i bez patetike, koja je i inače strana mom rečniku, mogu reći da sam bila zadivljena Vesninim izborom mene i igumanovim prihvatanjem, i to bez zadrške ili skepse. Šišatovac je postao moje mesto intimnog razgovora s ocem Lukijanom, tj. pesnikom Mušickim. Uvek sam primana prijateljski. Znate, ratno pustošenje i skrnavljenje manastira odnelo je kao žrtve i knjige ove manastirske biblioteke. Zato sam se trudila da svakom posetom obogatim taj fond, pogotovo knjigama njegovog negdašnjeg arhimandrita-pesnika. Šišatovac je mesto još jednog stradalnika, dobrog slikara, takođe igumana, Svetog Rafaila Momčilovića. Uopšte, Šišatovac je, uz još neke manastire trajno zakovan u dušu svakog ko voli i poštuje svoju kulturu i, evo opet, svoj identitet. Uostalom, u ovoj svojoj najnovijoj knjizi ispisala sam stranice o važnosti i duševnj lepoti manastira Šišatovca i ilustrovala pesmama o tom manastiru iz pera srpskih pesnika. Možda bi i to mogao da bude najkraći odgovor na Vaše važno pitanje.

Kakve utiske nosite sa promocije ove knjige koja je nedavno održana u Biblioteci „Gligorije Vozarović” u Sremskoj Mitrovici?

Moje ushićenje tom nezaboravnom večeri još uvek traje, a već je prošlo više od sedmice dana. Organizacija je bila besprekorna, poštovanje prema predstavljanoj knjizi na najvišem nivou, sa slajdovima iz Šišatovca i koricama Mušickovih knjiga, sa sjajnim ženskim horom koji je izabrao tačno određene pesme da izvede, sa predstavljačima koji su svi odreda pametno zborili. Rado bih se stoga odazvala na bilo koji poziv ove biblioteke da održim cikluse predavanja o Dositeju, o srpskoj kulturi, o srpskom prosvetiteljstvu. Priznaću vam, eto, jednu grku činjenicu; koristim staru reč „grko”, kako baš ne bi izgledalo konvencionalno „gorko”. Mnogo sam knjiga izdala, mnoge sam knjige priredila, neke i prevela, ali do ove promocije nije javno bila predstavljena nijedna moja knjiga. Valjda tako biva u sopstvenosti izbora da se, kako sam učila u porodici, ne treba nametati. A tako me je učio i moj profesor Borivoje Marinković, od kojeg sam, uz ovo, naučila i druge važne stvari, ne samo iz oblasti nauke. Pomislila sam zato da je zbog toga bila moja tolika radost. Ipak neće biti tako. Vesna Petrović dobro je razumela moju neiskazanu želju da baš ovu knjigu želim javno da predstavim, jer je ona pisana naučno, čemu je svakako namerno dodata i emocija, tj. moja istraživačka duša.

Rođeni ste i školovali se u Novom Sadu – na koji način je taj grad, kao kulturni i univerzitetski prostor, oblikovao Vaš naučni i pedagoški put?

Mene su, pre svega, oblikovali moji roditelji, heroji u mom životu, potpom moja učiteljica Vukica Svirčević, pa nastavnica srpskog Mila Tomić, a u srednjoj školi i naša razredna Mihaela Grginčević. Moji fakultetski profesori, svi odreda značajnog naučnog imena definitivno su odredili moju davnašnju želju da budem profesor, bilo gde u Jugoslaviji, u bilo kojoj školi. Glad za prenošenjem znanja očigledno se sticala još od osnovne škole. Sa četiri godine sam čitala, mada ništa nisam razumela od pročitanog. Bila sam veoma nestašno dete, ali je mama znala da ću postati najmirnija osoba kad mi stavi knjigu u ruke, taj čudesni svet mašte koji razvija smisao za tumačenje i sebe i sveta. Oblikovali su me i studenti na mnogim inostranim univerzitetima, gde sam bila gostujući profesor i po više semestara. Za svaki kurs, čak i ako je slične teme, na primer, iz srpske kulture, pripremala sam se na drukčiji metodički način, jer su i studenti bili drukčiji. I danas sam još uvek sva u vatri kad me neko pozove da održim kakvo predavanje iz oblasti kojima se, naravno, bavim. A od nauke sam, od svojih profesora, dobila odličan nauk: bez etičnosti prema obradi teme nema ni nauke. To isto važi i za pedagoški rad. Kod mene je sve to spojeno u jednu nerazdvojnu celinu.

Iako ste završili gimnaziju prirodno-matematičkog usmerenja, opredelili ste se za književnost. Šta je presudilo da se okrenete humanističkim naukama?

Veliko vam hvala na ovom pitanju. Mnogi i ne znaju da sam bila „prirodnjak” po usmerenju, da sam odlazila na takmičenja iz hemije, na primer, da sam maturski rad pisala baš iz matematike, teorijske, naravno. Čak sam dve godine paralelno studirala i matematiku, ali se nije moglo po satnici paralelnih časova izdržati. Evo, otkriću Vam, a Vi ste mi prvi koji ste mi postavili ovo pitanje. Spoj matematike i književnosti uobičajen je u svetu, pogotovo matematička analiza književnog teksta, ne, naravno, i dela. S jedne strane, omogućeno mi je da matematičkim metodom proučavam stih, srpski svakako, da mu utvrđujem ritam i inovacije u stihu istog metričkog razmera i da na osnovu toga mogu da interpretiram poetiku jedne pesme ili čak čitavog perioda. Taj versološki princip i znanje o takvom načinu istraživanja doveo je do mog magistarskog i do doktorskog rada, ali i do učešća u višegodišnjem projektu Poljske akademije nauka o komparativnom izučavanju slovenskog stiha. S druge strane, matematika, kasnije i fizika, naučile su teorijskom promišljanju pojedinačne činjenice. Šta ćete lepše od spoja takvih znanja. I kakve li radosti kad se nešto drukčije teorijski postavi, ako što sam ja učinila s periodizacijom srpske lirike, a koje je promenjeno mišljenje i nastalo na osnovu kursa na magistarskim studijama o antiperiodizaciji književnosti.

Vaši magistarski i doktorski radovi bili su posvećeni stihu i strofi. Vaš magistarski rad „Struktura srpskohrvatskog asimetričnog deseterca u predvukovskim zapisima” odbranili ste na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu kod mentora prof. dr Svetozara Petrovića. Doktorsku tezu „Stih i strofa srpske građanske poezije”, na istom fakultetu, mentori su bili prof. dr Borivoje Marinković i prof. dr Svetozar Petrović. Šta Vas je trajno vezalo za proučavanje versifikacije i poetskih struktura?

Deo, ako ne i suština odgovora na ovo vaše zanimljivo i, rekla bih, podsticajno provokativno pitanje, nalazi se u prethodnom odgovoru. Zato bih samo dodala i ovo: razumeti stih kroz metričke sheme i njihove varijacije, porediti na takav način srpski stih s nekim inostranim, predstavlja izazov vrhunske usredsređenosti na suštinu stihovanog teksta. Time se odgovara i na pitanje o tome zašto je pesnik na određeni način „lomio” stihove, ali i na pitanje o tome da li je, na primer, slobodni stih oslobođen baš od svih normi. Upućujem na moje knjižice s radovima naših versologa, Svetozara Matića, Kirila Taranovskog i drugih, u kojima sam, u pogovoru tumačila takve postupke. I na tome sam, bez ikakvog stida što to ističen, veoma ponosna.

Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu prošli ste sva univerzitetska zvanja, počev od 1974. godine, najpre zvanje aistenta-pripravnika, potom aistenta, docenta, vanrednog, redovnog profesora Tu ste radili sve do odlaska u penziju 2016. godine. Kako se tokom decenija menjao odnos studenata prema književnoj teoriji i istoriji književnosti?

Znate i sami, generacije su različite, istorijska vremena su promenljiva, a to utiče i na njihov rad. Ranije su studenti bili veoma zainteresovani za teorijski način razmišljanja. Današnje generacije, inače veoma pametne, ali iz neke druge civilizacije, svojee umeće razmišljanja svode na leksikonska znanja, jer, izgleda, društvu nije potrebna pamet kao određujuća i važna vrlina.

Više godina ste bili gostujući profesor u Segedinu, kao i u Nemačkoj i Austriji – šta Vam je ta međunarodna akademska razmena donela u naučnom i ličnom smislu?

Osim što sam džala nastavu i vežbe, redovno sam „kampovala” u univerzitetskim bibliotekama i arhivima. Iz toga sam donela pregršt novih podataka važnih za srpsku književnost. Za mene su takva otkrića dragocena. U Regensburgu sam, zahvaljujući velikoj i odlično opremljenoj biblioteci, otkrila važne, dotad potpuno nepoznate podatke o Emanuilu Jankoviću i o Mihailu Maksimoviću, čak i o Pavelu Jozefu Šafariku, čiji sam Istoriju srpske književnosti prevela s rukopisa koji se čuva u Pragu. U to doba bila mi je potrebna viza, koju sam dobila na jedan gotovo anegdotski način, pa sam godinama odlazila u Prag da istražujem. A u Segedinu sam držala časova pola na mađarskom, pola na srpskom, kako bih zadovoljila oficijelnost, mada sam posle toga trčala u biblioteku, koja je bogata nepoznatim srpskim knjigama iz čuvene 1847. godine i otkrila da je te godine Vukovim pravopisom i pismom objavljeno mnogo više knjiga no što ih beleži naša književna istoriografija. Profesori domaćini obezbedili su mi prostor za rad, bili svakad na prijateljskoj usluzi, tako da pamtim samo takve srećne trenutke, mesece i godine. To su nezaboravni doživljaji iz pedagoškog i naučnog iskustva.

Bili ste šef Odseka za srpsku književnost i član brojnih redakcija i naučnih projekata – kako vidite odgovornost naučnika u oblikovanju kulture i nauke?

Ogromna je odgovornost. Za vreme moga rukovođenja Katedrom/Odsekom uspela sam da zaposlim devet mladih istraživača i svi su oni danas redovni profesori s važnim monografijama. Upravo mi je jedan od njih, Slobodan Vladušić, moj negdašnji student, poslao svoju novu knjigu. Odlična je. Dokazao je tim primerom, a ima ih još, da je etičnost u nauci vrlina bez koje se ne samo ne može već ne sme biti ni profesor ni naučnik. Time se dobija zdrav odnos prema sopstvenoj kulturi i, konačno, pokazuje kako ona uopšte nije mala. Naprotiv. Bez nauke nema napretka.

Kao profesor predavali ste izuzetno širok spektar predmeta – koji su Vam bili najbliži i zašto?

Ne bih mogla da odgovorim na to pitanje zato što je metodološki svaki predmet drukčiji, a zavisi i od studijske grupe kojoj nešto predajete. Sećam se samo kad sam studentima žurnalistike predavala stlistiku, za svaki čas na kojem sam govorila o nekom stilskom izražajnom sredstvu oblačila sam se namerno na poseban način, kako bih nagovestila o kojoj stilskoj figuri ćemo tog časa govoriti. U najvećem broju slučajeva su pogodili. To me je uvek obradovalo. Ostao je jedan žal što sam samo zamenjivala mlađu koleginicu na predmetu Književnost renesanse i baroka, jer sam oduvek želela, pogotovo iz strasti prema renesansi, da predajem i tu važnu oblast koja se umnogom dotiče i srpske lirike.

Generacijama studenata predavali ste Teoriju književnosti, potom Srpsku književnost VIII stoleća. Važili ste za strogu, ali pravičnu profesorku. Koliko je disciplina bitna za rad u profesuri i u nauci?

Priznaću vam. Dok sam bila početnik, asistent, umela sam da budem i prestroga. Kajem se zbog toga. Ali se ne kajem što su stdenti, pre svega, uz znanje koje sam im nudila, učili i o dobrom ponašanju. Danas bih bila blaža, ali bih zadržala isti stav prema načinu predavanja, kroz koji unosite i stav o ličnosti i njenoj izgradnji. Nije to didaktika. To je ona etika, o kojoj sam vam već govorila.

Priredili ste i uredili veliki broj kapitalnih dela srpske književnosti XVIII i XIX veka – šta za Vas znači rad na tekstovima koji pripadaju kulturnoj baštini?

Verujte mi, toliko sam obazriva, toliko sam disciplinovana i posvećena temi, kao da je ona najvažnija. A uvek mi je stalo do toga da pokažem, kao što sam rekla, da srpska kultura nije mala. Svojim snishodljivim odnosom prema importovanom kao da se studimo sopstvene kulture. Sakupiti činjenice predstavlja koren onog stabla koje se razgranava u svakom naučnom delu – tako bi bar trebalo da bude. Sistematično, uporno i redovnim čitanjem svih novih knjiga, na srpskom jeziku, ali i na stranim jezicima. Zato redovno poručujem knjige iz inostranstva, jer je glad za znanjem nepresušna.

Objavili ste i knjigu nazvanu – Autobiografija, u kojoj raspravljate o tom terminu. Pitanje koje postavljate u knjizi, a sada i mi Vama je: Da li je autobiografija uopšte moguća i da li postoji ijedno književno delo koje nije u određenom smislu i autobiografsko?

Najpre, trebalo bi razgraničiti i to semantički pojmove „autobiografija”, „autobiografizam” i „autobiografsko”. Tek tada će se videti da nije svako delo- autobiografsko. Kad sam objavila oveću studiju o tome koliko je Dositejevo delo Život i priključenija autobiografija, a koliko je, i po čemu, pre sveg, roman, onda sam došla na ideju da napišem taj teorijski knjižuljak o žanru autobiografije. Ono u čemu biste Vi bili u pravu leži u činjenici drukčijeg nivoa. Pri tom, uopšte ne mislim, da pisac postoji u delu, ali mislim da je nešto od svog unutrašnjeg bića uneo u pesmu, pripovetku, roman. Pitanje je, naravno, koliko je njegovo unutrašnje biće izmaštano i pomalo lagatorsko, a koliko je istinito. S druge strane, rekla bih i one zanimljivije, svaki čitalac će nakon pročitanog dela postavljati pitanja o sebi, koja čak i ne moraju da imaju veze sa samim delom, ali ga je upravo delo na to podstaklo. To je autobiografizam ponorničkog nivoa.

Knjigu, svojevrsnu studiju o odnosu kulture Evrope i Balkana, nazvali ste Kratki uvod u istoriju srpske kulture aludirajući na naslov prve male istorije Srba (1765) Pavla Julinca. Vi ovaj odnos ne svodite na binarnost, molim da ukratko pojasnite.

Dobro ste rekli – na odnos binarnosti, a ne komparacije. Da, moj postupak svodi se najpre na sagledavanje zajedničkih osobina među pojmovima, tj. kulturama, a tek u takvom saodnosu jednakovrednih činilaca mogu tek naknadno da uočavam razlike. I baš zbog takvog metodološkog stava srpska kultura je zaiskrila svojom nesumnjivom veličinom.

Vaše naučne monografije Uvod u srpsko prosvetiteljstvo i Leksikon srpskog prosvetiteljstva, reaktuelizuju vrednosti srpske kulture i književnosti XVIII stoleća. Istražujete ovaj kulturološki i filozofski fenomen, u sadružju sa tada aktuelnim strujanjima u glavnim evropskim centrima i predgovor kao poetiku. U čemu je veličina srpskog prosvetiteljstva?

Znate, srpsko prosvetiteljstvo tumačim kao centar književnog sunčanog sistema, za koji se prilepljuju, dodiruju ili delom ukoračuju ostale epohe u nas. Leksikon je pisan s nadom da će se videti bogatstvo srpskog prosvetiteljstva. Uvod u srpsko prosvetiteljstvo predstavlja moj pokušaj s importovanom i često pogrešno glorifikovanom teorijom o tome kako je, po rečima čuvenog Francuza, oblik parateksta, tj. nema nikakve veze sa samim tekstom, baš kao što nema, kako kaže, ni naslov itd. U vreme velikog XVIII veka mnoge evropske književnosti već su bile bogate teorijskim raspravama i monografijama. Srpska kultura je tek koračala tom stazom, a bogme je taj maraton istrčala na način sprinta. Uz moje objašnjenje i citiranje samih pisaca o svom jeziku pokazala sam da smo, što opet nije zapaženo u nauci, imali i pre Vuka Karadžića svest o narodnom kao književnom jeziku; a onda sam donela i književne predgovore uz sva dela do 1818. godine i pokazala, bar se tako nadam, da, ako već nismo imali tekstove eksplicitne poetike, da su srpski pisci u predgovorima donosili implicitnu poetiku žanra kojim je napisano njihovo delo. Zamislite tek to bogatstvo. I, opet, veličinu srpske kulture i književnosti.

Danas, nakon penzionisanja i kao dobrotvor Galerije Matice srpske, kako gledate na mesto književnosti i kulture u savremenom društvu i šta biste poželeli budućim generacijama istraživača?

Nisam baš sklona porukama, mada sam im obavezna na apsolventskim večerima, ali bih pokušala da na ovo pitanje, inače veoma ozbiljno, tako i odgovorim. Po meni, postoje tri poziva koji nikad ne mogu da „štrajkuju”: učitelj, lekar, sveštenik. Temelj kulture će se osušiti ako ga ne negujemo svojim istraživanjima, svojim pronalascima, svojom hrišćanskom dušom. Ako se getoizujemo, pa ne želimo da ono što je drukčije od nas ili inostrano, bude primenjeno na dobar način i u nas, tog momenta gasimo lampu svoje kulture, dakle i sebe. Možda će neko u tome videti idealizam, ali to je moj stav u životu. Eto i taj primer: svoj poslednji honorar kao profesor poklonila sam baš našoj ustanovi kulture, Galeriji Matice srpske, koja neguje ovakve odnose prema nacinalnom biću svakog od nas.

Koji savet biste uputili mladima, istraživačima nauke o književnosti, asistentima, budućim profesorima?

Dragi profesori, ostanite posvećeni svom pozivu, dragi mladi naučnici – ostanite etični u stavu prema nauci. Vama, draga Slađana, poruka da i dalje negujete stav prema studentima kakav ste i do sada imali. Uostalom, što bi Tomas Man rekao: Samo ono što se hoće i voli postaje moja sudbina.

Razgovarala dr Slađana MILENKOVIĆ, prof.