PERO ZUBAC: Energija pesme dotiče svačiju dušu

Pero Zubac (Nevesinje, 30. maj 1945) srpski je i jugoslovenski književnik, pesnik, prevodilac, scenarista i novinar. Autor je više od pedeset knjiga poezije, dvadeset knjiga za decu i dvadeset antologija jugoslovenskog i svetskog pesništva. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme obavljao i dužnost potpredsednika. Počasni je član-osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde je formirao svoj legat sa brojnim knjigama, rukopisima i ličnim predmetima. Kao pesnik, Zubac je prvi put skrenuo pažnju javnosti krajem svoje devetnaeste godine, objavivši poemu „Mostarske kiše” — jedno od najpoznatijih i najlepših ljubavnih ostvarenja na srpskim prostorima. Na strane jezike prevedno mu je sedam knjiga, a pesme su mu prevedene na 20 svetskih jezika, zastupljen je u preko deset stranih i više od pedeset domaćih antologija. Osim poezije, Zubac je objavljivao i brojne tekstove u jugoslovenskoj periodici o temama iz sovjetske i ruske umetnosti. Njegovi stihovi zastupljeni su u čitankama i školskoj lektiri u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini.

Posle toliko godina, napisali ste pesmu „Mostar i ja” (2025) kojom zaokružujete svoju poetsku priču o tom gradu, a počela je jednom od najlepših ljubavnih poema na srpskim i jugoslovenskim prostorima – „Mostarske kiše”. Kako je to počelo?

Pred jesen 1980. godine, Desanka Maksimović i ja smo bili gosti Mostara punih sedam dana. I pored protokola za svaki dan zaželela je da vidi Hepokov ružičnjak, tamo nas je dočekao moj školski drug Hasan i na Desankino pitanje: „Vi ćete mi Hasane najiskrenije reći da li je moj Pero, kad je bio mali, pisao pesme?”, Haso je iz prve odgovorio: „Drugarice Desanka, kad bi Vi znali kakav je to bio fudbaler, stipendista FK „Veleža”. Šteta!” Rekao je istinu, Perica nije pisao pesme , spremao se da, kada završi gimnaziju iz „Veleža”, ode u „Crvenu zvezdu”. Rekli su mi docnije, posle sportske povrede na utakmici u Čapljini, da je dogovor sa „Zvezdom” postojao. Mnogo godina kasnije, „SD Crvena Zvezda” iz Beograda bila je suizdavač mojih izabranih dela u izdanju „Zrinskog” u Čakovecu. Podatak je na poslednjim stranicama knjiga zapisan i to mi je posebno drago. Pesme sam počeo da pišem u drugom razredu Gimnazije „Ivan Goran Kovačić”, a „Mostarske kiše” sam napisao na prvoj godini studija u Novom Sadu.

Bili ste izvanredan fudbalski talenat kao mladić. Koliko je fudbal bio Vaša ljubav?

I sada je moja ljubav, samo što sada čekam prenose fudbala na engleskim stadionima.

Ove godine obeležavate 80 godina života i 60 godina od objavljivanja te Vaše čuvene poeme.  Šta je, po Vama, tajna trajnosti „Mostarskih kiša” — zašto se i danas čitaju i vole?

Mene je Draško Ređep ubedio da u svoju prvu knjigu pesama uvrstim i „Mostarske kiše”. Ja nisam mislio da me ta poema može pratititi celoga života i zaseniti sve što sam kasnije napisao. Ima u njoj neke mistične energije koja se dotiče svačije duše, svako se, sećajući se mladosti i ranih treptaja ljubavi, u njoj može prepoznati. Jednom je Milan Komnenić najsažetije oslikao tajnu te pesme. Rekao je: „Neponovljivi krik mladosti.”

Imate preko 4500 objavljenih bibliografskih jedinica, pesništvo je nekako preovladalo. Kako je izgledao Vaš put od mladog pesnika do priznatog književnika?

Ja sam literarna svaštočinja. Sve me je od književnih žanrova dotaklo, u svemu sam se, negde kratko, negde duže, zadržao. Pesme su nadvladale sve druge oblike emitovanja moga viđenja sveta.

Ko je najviše uticao na Vaš književni razvoj — neki pesnik, učitelj, ili možda okruženje u kom ste odrastali? Drugovali ste s Mikom Antićem, Duškom Trufunovićem. Kako je izgledalo to vreme?

U enciklopediji „Prosvete” piše da sam pripadao krugu „estradnih pesnika”, u kome su i ova dva moja nezaboravna draga pirjatelja koje pominete, i Matija, Izet, Enes, Arsen, Sidran, Brana Petrović, Petar Pajić i još poneko, a to znači da smo govorili u velikim dvoranama, da smo imali brojne fanove, da smo širili lepotu poezije diljem domovine, ništa drugo. Romantična vremena.

Mnogi danas odrasli, pamte Vas i kao urednika Muzičkog togobana. Radili ste kao novinar i urednik 30 godina u brojnim medijima Jugoslavije. Kako je izgledalo to doba televizijskog stvaralaštva?

Vrlo radno, bez slobodnih vikenda, bez godišnjih odmora, tako se radilo da bi se uspelo.

Napisali ste preko četiri stotine scenarija i radili na poznatim emisijama da spomenemo i emisiju „Fazoni i fore”. Koliko je novinarstvo uticalo na Vaš književni stil? Kako ste uspeli da spojite poeziju i televiziju — dva sveta koja deluju toliko različito?

Hleb sam zarađivao na televiziji, a od poezije nisam kupio ni kola, ni vikendicu, niti sam imao ušteđevine, a nagrade, neke su bile baš praćene i novčanim dodatkom, utrošio sam na ogrlice i nakit za moju Draganu.

Veoma mladi ste postali glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa u TV Novi Sad. Bili ste predani tom poslu. Kakvo je bilo to vreme i kako je bilo tad biti urednik?

Neuporedivo. I nove godine sam dočekivao u studiju.

Koliko je samoća, uticala na to da zavolite čitanje i pisanje?

Samoća je dobrovoljni odabir i uvek mi je prijala do određenih granica. Sada sam manje sam zahvaljujući poznim treptajima ljubavi. I mojim, ponajpre, unukama Mileni i Mej. Brigom Nataše i Vladimira, Dragane i Miloša o meni.

Bili ste aktivni u omladinskim organizacijama, svojevremeno. Prisetite se tog vremena i šta je značilo biti komandant?

Mislite na radne akcije. Divno je bilo biti komandant Prve umetničke brigade u istoriji naših radnih akcija na Tjentištu, među brigadirima su bila dva srpska, dva hrvatska i jedan iz Bosne i Hercegovine, docnije, akademika.

Objavili ste preko pedeset zbirki poezije, dvadeset knjiga pesama za decu, ali i zbirke parodija na jugoslovensko pesništvo, kao i antologije domaće i svetske poezije. Kako se menjala Vaša poetika od ranih pesama do savremenih dela?  Šta Vas je podstaklo da se igrate formom?

Koliko sam više čitao, toliko sam se i menjao. Ali ostao je onaj prvi treptaj pred tajnom poezije i u meni i u mojim pesmama. Kad je reč o zbirkama parodija na jugoslovensko pesništvo parodijama  „Pantologija nova”, „Smejuljci”, „Perodije” igrao sam se i šalio sa svojim kolegama, tako sam i njih i sebe zabavljao.

Dobitnik ste brojnih nagrada — od „Goranovog vijenca” do „Ramonde serbike”. Da li imate najdražu?

Sve su mi drage i male i velike.

Kada se osvrnete na svoju dugu karijeru, šta biste izdvojili kao najveći uspeh?

Nikakvoga zla za duga života nikome naneo nisam, a dobro sam činio gde i kad god sam mogao.

Vaš sin Miloš doktorirao je književnost, takođe je pesnik i kantautor. Kako izgledaju vaši zajednički nastupi?

Raduju me i podmađuju me.

Šta mislite o mladim pesnicima danas — prepoznajete li u njima neke nove „Mostarske kiše”?

Volim astralnu poeziju Vesne Vukajlović, koja će uskoro biti pravo otkriće, kad se pojavi njena knjiga Treptaji mesečine sa mojim predgovorom, (Grafoprint, Gornji Milanovac, edicija Eks Korde, 2026) volim Zubovića, Lalovića, Labudovića, Bulatovićku, Miovčića, Kosovca, i radujem se svemu što napišu i stigne do mojih očiju.

Šta želite da Vaša poezija prenese mladim čitaocima?     

Sve je već rekao Rilke u Pismu mladom pesniku.

Veliku pažnju publike privuklo je poetsko veče u Zvezdara teatru na kojem su pored Vas nastupili: Matija Bećković, Ljubivoje Ršumović i Dušan Kovačević. Kavi su utisci i šta ste govorili tom prilikom?

Utisci su predivni, bilo je veoma posećeno, kao što je bilo pre skoro godinu dana kada smo zajedno nastupili u pozorištu u Prijedoru i potom u Banja Luci. Veče je održano pod nazivom „Četiri pesnička doba”. Predstavio sam pesme iz do sada neobjavljene zbirke „Pozne pesme ljubavne”, a govorio sam i stihove posvećene Mostaru, Novom Sadu i Beogradu.

Fotografije iz lične arhive