Aleksandra Padrov, profesorka solo pevanja, rođena je u Vukovaru, a živi i radi u Sremskoj Mitrovici. Završila je Osnovnu muzičku školu za klavir u rodnom gradu, zatim Srednju muzičku školu „Isidor Bajić”u Novom Sadu, odsek solo pevanje u klasi primadone mr Vere Vitkai Kovač, kao i Fakultet muzičkih umetnosti u Beogradu, u klasi primadone mr Radmile Smiljanić. Solista je Radio Beograda i RTV Vojvodine, profesor solo pevanja u Muzičkoj školi „Petar Krančević” u Sremskoj Mitrovici, osnivač i predsednik udruženja „Tradicionalna nota”, u okviru kojeg drži i edukaciju pevačima negujući sve muzičke stilove, kao mentor mladim pevačima koji se spremaju za audicije Radija Beograd i sprema mnoge pevače za profesionalne nastupe. Član je žirija mnogih domaćih festivala i aktivni koncertni izvođač.

Kako je Srem uticao na Vaš muzički i životni put? Sećate li se trenutka kada ste prvi put osetili da će muzika biti Vaš životni poziv?

U Srem sam došla kao studentkinja Fakulteta muzičkih umetnosti u Beogradu i ubrzo dobila posao u Srednjoj muzičkoj školi „Petar Krančević” kao profesor solo pevanja. Tadašnji direktor škole bio je Slobodan Radivojević. Po dolasku u Sremsku Mitrovicu postala sam i solista gradskog folklornog ansambla „Branko Radičević” pri Centru za kulturu „Sirmijumart”, na čijem je čelu bio Đorđević Dragan. Naša saradnja traje već 26 godina. Sećam se trenutka kada sam shvatila da je muzika moj jedini životni izbor – imala sam devet godina i zamolila roditelje da mi kupe klavir. Moj tata je tada otišao iz Vukovara u Beograd da mi kupi koncertni klavir. Tako je počelo moje muzičko putovanje.

Već sa devet godina nastupali ste kao pijanistkinja i solistkinja hora. Kako ste tada doživljavali scenu i publiku?

Oduvek sam se na sceni osećala prirodno i srećno. Sa velikim uzbuđenjem izlazila sam na svaki nastup, uvek željna da pevam. Svaki koncert bio mi je važan i pristupala sam mu sa istom ljubavlju – kao i danas.

Šta pamtite kao najvažnije lekcije koje ste poneli od svojih profesora – primadone Prizrenke Petković i Radmile Smiljanić?

Najveću lekciju sam naučila kod moje profesorke Prizrenke Petković, učila nas je kako postati odgovran dobar čovek, kako biti dosledan i predan radu. Učila nas je profesionalizmu i ljudskosti. Ogroman uticaj imala je na mene tokom školovanja u Srednjoj muzičkoj školi „Isidor Bajić”. Četvrtu godinu pohađala sam u klasi primadone Vere Vitkai, koja me je pripremala i za prijemni ispit na Muzičkoj akademiji. Moram da naglasim da sam prijemni ispit za solo pevanje položila i na Muzičkoj akademiji u Novom Sadu i na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu, a odlučila sam da studije nastavim u Beogradu, u klasi primadone prof. mr Radmile Smiljanić.

Kako je izgledao prelazak sa klavira na solo pevanje?

Bila sam oduševljena što ću upisati odsek solo pevanja u Srednjoj muzičkoj školi„Isidor Bajić”. To je bio trenutak kada sam osetila da je glas moj najautentičniji instrument.

Da li postoji neki nastup tokom studija koji Vam je posebno ostao u sećanju?

Prvi solistički koncert u Sinagogi u Novom Sadu – imala sam samo 16 godina. To iskustvo bilo je izuzetno, gotovo magično. Pevati kao solista u tom prostoru, u tako mladim godinama, bilo je neponovljivo iskustvo.

Vaš repertoar obuhvata širok spektar – od klasike do džeza i narodne muzike. Šta povezuje te različite žanrove u Vašem izvođenju?

U svim žanrovima najvažnija mi je lepota muziciranja i razumevanje stila. Sloboda umetničkog izraza kroz različite boje, harmonije i melodije jeste suština mog pristupa. Pevanje različitih stilova veliki je izazov – traži slušanje, razumevanje i poznavanje raznih muzičkih kultura.

Kako birate pesme koje ćete pevati i šta Vas najviše inspiriše u interpretaciji?

Privlače me pesme bogate melodikom, one koje su tehnički zahtevne i ispunjene ukrasima i melizmima. Volim izazove i pesme koje mi otvaraju prostor za interpretaciju.

Posebno negujete sevdalinke i stare tradicionalne pesme. Šta Vas privlači tim melodijama i pričama? Koliko Vam je važno očuvanje vojvođanske i srpske muzičke tradicije?

Poznavanje muzičke zaostavštine naroda sa naših prostora veoma je važno, da bismo bili autentični i obogatili se kao umetnici, potrebno je da upoznamo folklor našeg naroda, a kroz folklor i senzibilitet, dušu, istorijska iskustva i razvitak mentaliteta našeg naroda. Veoma volim da istražujem kroz tradicionalne pesme upravo to što sam navela. Vojvodina je posebna zahtevna, deluje jednostavna u melodiji, a vrlo zahtevna složena u interpretaciji. Sa posebnim senzibilitetom se izvodi, temepramenta, živahna ali veoma suptilnog, vrcavog tempa koji diše i koji mora biti umeren. Vojvodina se takođe oseća, mora se poznavati mentalitet naroda da bi se ležerno izvela i autentično.

Sarađivali ste sa brojnim orkestrima i kulturno-umetničkim društvima. Koja saradnja Vam je ostala u posebnom sećanju?

KUD „Sloga” iz Vukovara zauzima posebno mesto u mom sećanju. Od soliste Radio Novog Sada, gospodina Živojina Jergića, mnogo sam naučila. Te probe i nastupi ostavili su dubok trag, kao i odlazak na audiciju za radijskog solistu 2006. godine, upravo iz tog KUD-a.

Osvojili ste brojne nagrade na festivalima, kao što su „Zlatna tamburica”, „Grožđenbal”, „Festival Sevdalinke
Tuzla “Sevdalinko u Srcu te nosim” „Banjaluka festival”, „Vojvođanske zlatne žice”, „Tamburica fest”… Koliko su Vam festivali pomogli u izgradnji karijere?

Festivali su važni jer umetnik kroz njih donosi nove pesme, stvara i razvija svoj izraz. Svaki umetnik voli festivale gde se oproba kroz nove pesme koje sam donosi i stvara, daje im oblik. Tu je i žiri koji procenjuje to. Velika je čast dobiti priznanja na tako značajnim regionalnim festivalima. Danas sam, osim toga što sam izvođača i član žirija na mnogim festivalima u regionu – „Dani Zorana Jovanovića” u Topoli, „Licidersko srce” u Novom Sadu, Festival harmonike u Sibnici…

Da li postoji nagrada ili priznanje koje biste posebno izdvojili?

Mnogo ih je, ali svakako izdvajam „Zlatnu značku” Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, priznanje koje sam dobila 2024. godine za umetničku karijeru, kao i titulu Ambasador i Povelju Karlovačke bogoslovije. Takođe, prva nagrada i pobednička pesma festivala „Zlatna tamburica” 2012. godine – „Banat”, izvedena uz veliki tamburaški orkestar RTV-a, zauzima posebno mesto u mom srcu.

Kao profesorka solo pevanja, kako motivišete učenike da pronađu svoj glas?

Strpljivo, s ljubavlju. Svaka ptica ima svoj glas, tako i svaki učenik ima svoju boju i energiju. Trudim se da u svakom novom učeniku prepoznam potencijal da ga razvijem do maksimuma i individuu iz koje ćemo izvući maksimum. Svoje znanje prenosim nesebično.

Šta smatrate najvažnijim u razvoju mladog pevača?

Slušanje kvalitetne muzike i vokala, slušati mnogo muzičkih žanrova što doprinosi kvalitetnijoj nadogradnji svakog pevača. Treba pevati srcem, slušati harmoniju i čuvati glas. Umetnik mora da gradi sebe iznutra koliko i tehnički.

Koji savet uvek dajete svojim učenicima, a koji ste i sami dobili na početku karijere?

Biti vredan, angažovan: vežbati svaki dan pevanje, slušati mnogo muziku. Biti istinski posvećen i biti profesionalac u svakom smislu te reči. Poštovati kolege muzičarei graditi dobre kolegijalne odnose.

Šta za Vas znači scena danas, posle toliko godina iskustva?

Isto što i prvog dana kada sam kao devojčica sa devet godina stala na scenu uvek ista ljubav, ista posvećenost i isto uzbuđenje. Kruženje energije i ljubavi koju dajem publici i koja mi se vraća nazad.

Koliko je važna emocija u odnosu na tehniku?

Ne mogu jedno bez drugog. Apsolutno moraju zajedno. Tehnika bez emocije ne dotiče dušu, a interpretacija ne može da se izrazi ako nije tehnički podrzana. Prava umetnost je spoj ta dva elementa.

Šta osećate kada publika reaguje na Vašu interpretaciju?

Uvek osećam lepotu. Publika i ja dišemo zajedno – dajem joj emociju, a ona je meni vraća.

Osvrnite se na saradnju sa našim tamburaškim orkestrima.

Saradnja sa Velikim tamburaškim orkestrom RTV i Velikim Narodnim orkestrom RTS-a je divna. Ostvarila sam velik broj nastupa sa ova dva nacionalna orkestra, u državi i inostranstvu. Ostavila sam trajne snimke za arhivu Radio Novog sada i Radio Beograda. Kao i festivale od regionalnog značaja na polju naše muzičke kulture i baštine.

Poznati ste po doprinosu kulturnom životu srpske zajednice u Hrvatskoj. Kako doživljavate tu ulogu umetnice i čuvarke kulture?

Negovanje tradicije naroda kojem pripadate je dužnost, obaveza i čast. Ponosna sam što mogu da budem ambasador muzike. Saradnja umetnika iz različitih kultura izuzetno je bitna, stvara bliskost, povezuje, upoznaje, širi našu svest, obogaćuje.

Na čemu trenutno radite i šta publika može očekivati uskoro?

Pripremam koncert 27. novembra u Sremskoj Mitrovici, u pozorištu „Dobrica Milutinović”. Organizujemo ga moje muzičko udruženje i Centar za kulturu „Sirmijumart”. Biće to veče muzike i prijateljstva, uz goste i kolege muzičare iz RTS-a. Ulaz je besplatan, ali karte će se rezervisati unapred.