DAMIR SAVIĆ: Kroz slike svedočim stvarnost

Damir Savić, slikar iz Sremske Mitrovice, jedan je od vodećih predstavnika klasičnog realizma u savremenoj srpskoj umetnosti. Rođen 1970. godine u Sremskoj Mitrovici. Slikarsko obrazovanje započeo je u ateljeu Dragana Martinovića, u rodnom gradu gde je završio osnovnu i srednju školu, a potom na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Živojina Turinskog. Savić je klasičan realista, privržen slikarstvu XIX veka, ali mu nije strana ni savremena umetnost. Izlagao je na više od pedeset izložbi u zemlji i inostranstvu, a njegova dela se nalaze u brojnim privatnim i javnim kolekcijama. Opus mu obeležavaju pre svega portreti, dok se pejzaž javlja kao druga značajna odrednica njegovog stvaralaštva, a prepoznat je i kao ikonopisac. Osim slikarstva, posvećen je i re-enekmentu, rekonstrukciji različitih istorijskih perioda – posebno srednjeg veka i rimskog perioda – u okviru viteških udruženja. Direktor je Ustanove za negovanje kulture „Srem” iz Sremske Mitrovice i predsednik Upravnog odbora Spomen zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu.

Slikarstvom se bavite od najranijih dana, a danas Vas mnogi smatraju jednim od najpoznatijih i najuspešnijih umetnika ne samo našeg grada, nego i države. Kako ste se zainteresovali za slikarstvo?

Sve je počelo još u detinjstvu, kada sam crtao Diznijeve junake. Tu sam otkrio veliku zaljubljenost u crtanje, a kasnije su i drugi primetili moj smisao i talenat. Ozbiljnije sam se usmerio ka slikarstvu već od prvog razreda srednje škole, kada sam upoznao slikara Dragana Martinovića i došao u njegov likovni studio, na preporuku mog nastavnika. Do tada sam razmišljao i o arhitekturi, jer sam želeo da spojim ljubav prema crtanju sa matematikom i fizikom. Ipak, u srednjoj školi sam definitivno odlučio da se posvetim slikarstvu, zahvaljujući Martinoviću i njegovom studiju.

Koliko Vam je značilo učenje u ateljeu Dragana Martinovića? Bili ste član ULU „Esnaf”. Šta je ono značilo za Vas?

Neizmerno mnogo. Učio me je kao što se učilo u renesansnim radionicama – bez tajni, uz rad rame uz rame. Martinović je jedan od naših najvećih realista i od njega sam naučio sve što je najvažnije, ne samo o slikarstvu već i o tome kako živeti od umetnosti. Sedeo sam iza njega, posmatrao ga dok radi i učio tehniku. Često je govorio: ‘Ono što ti majstor da na tacni, lako ćeš izgubiti. Ali ono što sam „ukradeš”, to ćeš čuvati zauvek. Sedi iza mene, gledaj i uči’. „Esnaf” je pre svega škola crtanja i mesto prenošenja znanja. To iskustvo sada prenosim i svojim učenicima, kod nas nema tajni, sve se uči kroz rad i posmatranje. Tu sam shvatio da će slikarstvo biti moj životni put. Prethodno sam razmišljao i o arhitekturi, jer sam voleo matematiku i fiziku, ali umetnost je ipak pobedila.

Gde ste nastavili školovanje?

Akademiju sam završio u Beogradu, u klasi profesora Turinskog. Ipak, tehnička znanja sam stekao kod Martinovića, jer sam sve četiri godine srednje škole proveo u njegovom ateljeu, pripremajući se za prijemni.

Koji su motivi najzastupljeniji u Vašem radu i kojoj tehnici ste najviše posvećeni?

Najviše radim portrete i pejzaže. Sva moja dela rađena su u tehnici ulja na platnu, jer mi to najviše leži. Moj opus bih grubo podelio na klasični realizam i hiperrealizam. Iako neke slike prilaze hiperrealizmu, srcu mi je bliži klasični realizam, onakav kakav su negovali Paja Jovanović i Uroš Predić. Njihov raspon – od lazura do pastoznih namaza – udaljava slike od puke fotografije i to je pravac kome sam i sam najviše privržen. Volim tehničku preciznost, ali i toplinu klasične slike.

Šta Vas pokreće da slikate?

Ne volim da idealizujem inspiraciju, ona je možda 20% posla, a sve ostalo je rad i disciplina, zanat. Govorim, naravno, o klasičnom slikarstvu. Svi veliki majstori renesanse i baroka bili su izuzetno vredni radnici. Tek su 19. i 20. vek uneli stihiju i rušili pravila. Inspiraciju pronalazim svuda – u prirodi, u ljudima, u trenucima. Portret zahteva potpunu posvećenost; tada često čekam i po deset dana da bih bio spreman da prenesem ono što želim. Pejzaže i istorijske scene radim u ritmu koji mi život diktira: na moru slikam morske pejzaže, u Sremu vojvođanske ravnice, na turnirima viteške scene. Kroz sliku svedočim stvarnost koju živim.

Vi ste, ako tako možemo reći slikar i vitez. Vaš interes za srednji vek prevazilazi umetničku inspiraciju. Kako je počelo?

Srednji vek me je uvek privlačio, ali prelomni trenutak bio je susret sa udruženjem „Beli orlovi” 2014. godine. Tražio sam modele za istorijske scene i upoznao članove tog  udruženja iz Beograda, koji su mi otvorili vrata u svet žive istorije – od oklopa do običaja. Njihova borilačka i istorijska rekonstrukcija srednjeg veka me je oduševila, jer njihova oprema nije samo za prikaz, već za prave dvoboje. To su verne replike istorijske opreme, često rađene autentičnim metodama. Prvi put kad sam držao srednjovekovni mač u ruci, osetio sam kao da sam prešao u drugo vreme. Ta strast i ozbiljnost su me duboko inspirisale i krenuo sam i sam da pravim vitešku opremu, da učestvujem u treninzima i rekonstruišem borbe. Taj svet mi je postao druga stvarnost, već više od decenije učestvujem u viteškim događajima, na turnirima i u rekonstrukcijama. Nosim autentičnu opremu, a mnoge komade sam sam napravio – prvu verižnjaču izradio sam sa sinom. To nije samo hobi, to je postalo deo mog života. Svi aspekti srednjeg veka su me zainteresovali, osim kuhinje – vegetarijanac sam, pa bih, da mogu, i hranu ukinuo kako bih više slikao.

Koliko su streličarstvo i slikarstvo povezani u Vašem životu?

I te kako. Krenuo sam sa modernim lukom, ali me je istorijski – takozvani primitivni – potpuno osvojio. On traži osećaj i tehniku, a ne tehnologiju. I tu, kao i u slikarstvu, sve zavisi od ličnosti. Mnogo putujemo, a ja na tim putovanjima slikam turnirske scene, borbe, portrete ljudi u oklopima. Na turnirima sam, tokom pola turnira vitez- reenektor, u drugoj polovini slikar. Stalno fikciju mešam sa realnošću, tako da sam već u pozitivnom smislu izgubljen između vekova. Živim ono što slikam i slikam ono što živim. Stalno se prepliću istorija, umetnost i realan život.

Radite i na velikom ciklusu istorijskih slika. O čemu je reč?

Ideja je stvorena još pre petnaestak godina. Na inicijativu Žarka Dimića, direktora Arhiva Srpske akademije nauka u Sremskim Karlovcima, radim seriju slika važnih za srpsku istoriju, koje naši prethodnici nisu oslikali. Sada, posle toliko godina rada, osećam se dovoljno zrelo za taj podvig. Prvo veliko platno posvećeno je Kosovskom boju. Saradnja sa „Belim Orlovima”, arheolozima i istoričarima obezbeđuje mi da postignem maksimalnu autentičnost. Cilj je da se oslika nekoliko velikih i dramatičnih trenutaka iz istorije srpskog naroda, u maniru u kojem su radili naši velikani 19. i 20. veka, Paja Jovanović i Uroš Predić. Planiran je i prikaz dolaska cara Konstantina Velikog u Sirmijum, što mi je posebno drago jer sam i sam iz Sremske Mitrovice.

Poznati ste i po ikonama. Kako izgleda rad na njima?

Radim vizantijske ikone na starim drvenim daskama, često od starih pragova i greda iz fruškogorskih manastira, koje obnavljam i slikam na njima. Motivi su uglavnom svetitelji, svetitelji-ratnici, a mnoge ikone su kopije starih srpskih dela iz manastira. Ikona zahteva smirenost i duhovnu koncentraciju. Radim i autorske ikone, pored kopija starih srpskih dela. Često sam sebi model za rad na ikonama, tako krenem, posle naravno taj lik se menja, prema kanonu, što nije lako. Ikona nije samo slika – ona nosi duhovnu težinu, zahteva smirenost i duboku koncentraciju. Sa manastirom Petkovica sam najbliže sarađivao, ali sam radio i u Šišatovcu, Krušedolu, Đipši i drugim. Ikonostasi i zidne slike su deo mog rada na očuvanju te duhovne baštine.

Kao direktor Ustanove za negovanje kulture „Srem”, pokrenuli ste školu slikanja, ali i jednu veliku manifestaciju Lux Aurelius Roman Festival. Kako je nastala ta ideja?

Festival je nastao kao spoj interesovanja grada, odnosno Zavoda za zaštitu spomenika kulture, za rimski period i saradnje sa viteškim udruženjima. „Beli orlovi”, koji su do sada radili srednji vek, odlučili su da obrade i rimski period, pa smo udružili snage. Manifestacija je otvorena defileom kroz grad, sa rimskim logorom, besedništvom, radionicama, koncertima i igrokazima. Grad su ispunili rimski legionari i gladijatori, ulični performansi i rituali, koncerti i svetlosni spektakli. Sremska Mitrovica je postala ponovo Sirmijum tih dana avgusta, mesto gde je Marko Aurelije dočekao svoje poslednje dane, postala je mesto okupljanja, slavljenja rimske kulture, legija, filozofije i večnih vrednosti. Sve je urađeno uz istorijsku tačnost – od debljine čelika na oklopima, do hiljada ručno kovanih bakarnih zakivaka.

Imate i međunarodne slikarske projekte?

Imam dogovor sa jednom galerijom u Beču da uradim 40 slika za njihov Internacionalni multimedijalni umetnički projekat „Alocatia” (Алокација). Tražili su da zadržim realističko majstorstvo, ali da osvežim kolorit, što je bio izazov. Tu eksperimentišem sa materijalima i medijima. Jedini sam realista u konceptualnoj postavci, ali su me pozvali da promenim kolorit – da izađem iz svog „profesor braon” manira, kako me zovu moji prijatelji u šali zbog tamnih, baroknih tonova, ali da zadržim realistički pristup.

Iako ste direktor, uspevate da vodite i školu slikanja.

Škola ponovo radi u okviru Ustanove „Srem”, gde se okupila grupa talentovanih mladih ljudi. Učim ih po principu radionica kakve su postojale u renesansi – uz rad, bez ikakvih tajni. Tako su učili i radili veliki umetnici poput Mikelanđela i Leonarda. Za mene je slikarstvo najlepše zanimanje na svetu. Zamislite dete, slobodno, rasterećeno svih obaveza i predrasuda. Šta ono radi?  Ono što je prirodno utkano u ljdsko biće: peva, crta, pleše. To je umetnost. Vraćanje onom iskonskom u čoveku. Nije lako potom živeti od toga, ali je najlepše.

Radite i na muralima – kako izgleda taj proces?

U poslednje vreme murale, umesto direktno na zidovima, češće radimo u mom ateljeu, na platnu, pa ih potom postavljamo na zidne površine. To omogućava veću slobodu i kontrolu i neuporedivo viši kvalitet. Sa timom realista radim na temelju dela starih majstora, a ponekad i autorske scene. Prvi veliki projekat bio je mural od oko 100 kvadrata, u jednom od beogradskih hotela. Pokazalo se da ova metoda odlično funkcioniše. Murale smo uradili u ateljeu u Sremskoj Mitrovici, potom ih preneli i montirali. To je jedan od najzanimljivijih projekata na kojima sam radio.

Ono što Vas izdvaja je i veza sa rodnim gradom, i istorijom?

Ljudi ovde često nisu ni svesni šta se nalazi pod našim nogama. Ova lokacija je u jednom trenutku bila jedan od centara čovečanstva, ako tako mogu da kažem. U vreme Tetrarhije, Sirmijum je bio jedna od četiri prestonice Rimskog carstva, centar ogromne svetovne, političke i vojne moći, ali istovremeno i mesto izuzetnog istorijskog značaja. Upravo ovde odvijao se period dekadencije i raspada tog carstva, ali i period u kome se, poput pečurke posle kiše, uzdizalo hrišćanstvo. U početku to uzdizanje bilo je obeleženo krvlju prvih velikomučenika i svetaca, na prvom mestu Svetog Irineja, zatim Svetog Dimitrija, po kome i grad nosi ime, potom Svete Anastasije i još nekoliko svetitelja čija su imena i žitija neraskidivo vezana za Sirmijum. Mnogi od njih pogubljeni su u samo nekoliko dana, na Artemidinom mostu. Zato sam za neke motive birao Žitni trg i okolinu, to je moj način da spojim prošlost i sadašnjost u jednoj slici. Taj sloj istorije pod našim nogama me neprestano inspiriše.

Kako izgleda jedan Vaš slikarski dan? Na čemu trenuto radite?

Moj dan traje po 16 sati – slikam, treniram, pravim vitešku opremu, istražujem istoriju. Ne volim da gubim vreme, uvek nešto radim. Nisam za sto ili krevet, više za luk, mač i četkicu. Treniram mačem, lukom i strelom, pravim opremu… I dok jedem, čitam ili istražujem teme vezane za srednji vek. Radim ono što me pomera iznutra. Verujem da ću slikati dokle god me služe oči i ruke. Živim za slikarstvo i živim od slikarstva. Po pitanju prodaje slika, uopšte nemam potrebu da ih držim uz svoje skute ili da ih držim zaključane u podrumu da bi bile sigurne i ništa im se neće desiti. Što više slike odlaze od mene i započinju svoj samostalni život, ja sam sve srećniji. Samo ovog meseca su mi tri slike, kako volim da kažem, tri deteta, otišle na tri različite strane sveta. Jedna ruskom patrijarhu, druga predsedniku Karabaha. Treća je rađena po narudžbini, ikona Svetog Simeona Mirotočivog poručena je kao celivajuća ikona, dakle centralna, u najvećem pravoslavnom hramu u Bakuu, u Azerbejdžanu. Tako da mi je jako drago kad čujem kako mi se po svetu razilaze. A kada me prijatelji pitaju kad ćemo mi imati prilike da ih vidimo, odgovaram: „Pa ni sam nemam šanse da ih se nagledam, jer bukvalno, kako ih završim, one još uvek sveže lakirane, odmah odlaze”. I ove tri još se nisu pošteno ni osušile, jer ulju treba po nekoliko meseci da se osuši, a ja nikad nemam to vreme. Spremam izložbu i nadam se da će sve biti u redu, krajem 2026. godine u Galeriji „Lazar Vozarević”, gde će biti predstavljen stari, ‘braon’ profesor Savić, a druga polovina izložbe paralelno će predstaviti nešto novo, „otkačeno”, što radim. To je već pomenuti projekat Alokacija. Uz sebe sam uspeo da uvedem još nekoliko slikara i slikarki koji će takođe biti predstavljeni. Tako da će pola izložbe biti stari Damir Savić, a druga polovina biće vatromet boja, kao kaleidoskop, savremen pristup slikarstvu koji se opet, u manjoj ili većoj meri, naslanja na tradiciju i klasiku.

Ove godine ste dobili još jednu značajnu nagradu?

Nagrada koju sam ove godine dobio mi je izuzetno draga. Ne zbog same zvanične nagrade, jer meni je najveća nagrada kada mi moj uzak krug kolega pohvali slike, objektivno, kao što znaju i da mi pokude. Ali ova nagrada mi je dodweljena na ovogodišnjem Sremskokarlovačkom likovnom salonu. Dobio sam Grand Prix za sliku moju autorsku „Miloš Obilić”. Inače, moja prva samostalna izložba bila je u Sremskim Karlovcima, već imam osvojenu nagradu „Jakov Orfelin”. Sentimentalno sam vezan za taj prelepi gradić, i posle Mitrovice, to mi je najdraži grad. I zbog svog istorijskog nasleđa i zbog izuzetnih ljudi koje volim i poštujem tamo. Tako da sve što iz Karlovaca dolazi mi je duplo značajnije i duplo lepše.

Šta biste poručili mladima koji žele da se bave umetnošću?

Da se igraju i uživaju. Umetnost nema usku stazu kojom se mora ići, kao većina drugih zanimanja; nema garancija, ni strogih pravila; zato ima slobodu. To je najlepši, ali i strahovito neizvestan put. Sa srećom!

Fotografije Slobodan Nikšić i privatna arhiva