BOJAN LJUBENOVIĆ: Najveća nagrada mi je kad knjigom ulepšam nekom dan

Poznat književnik, aforističar i novinar Bojan Ljubenović objavio je više od trideset knjiga među kojima je više njih bilo na listama bestselera. Među najčitanijim knjigama za decu su njegovi romani, a završni deo tirlogije „Tajne dedinog kofera”, nedavno objavljen u izdanju „Lagune”, pod nazivom „Heroji plavog dana” ponovo obara rekorde čitanosti.

Pred čitaocima je poslednji deo trilogije u kojem ih vodite kroz vreme, ponovo u Jabukovo, ali u vreme kad su koračali vojnici, oficiri, neznani junaci. Kako je nastao ovaj roman?

U početku nisam ni planirao da pišem nastavak. Mislio sam, napisao sam „Tajne dedinog kofera” i to će biti dovoljno. Međutim, mali čitaoci su insistirali, slali mi gomilu poruka i molbi da se priča nastavi  i tako je nastala „Potraga za zlatnom strelom”. Posle te knjige se stvar ponovila, opet su govorili da im se dopalo, piši dalje. Vezao sam se za junake, malo mi je žao što je ovo kraj, ali i zadovoljan sam. Ne želim da nastavke pišem na silu, ako za to nema potrebe. Evo, napisao sam i treći deo. To je to. Konačno. Definitivno – neće biti četvrtog. Trilogija je završena. Imali smo jednu lepu priču i završili je kako treba.

O čemu pripovedate u novom romanu za decu? Ko je glavni junak?

Jedan važan i tužan telefonski poziv prekida Ognjenovo letovanje u Grčkoj pa zajedno sa svojom porodicom opet stiže u Jabukovo. Tamo ga čeka njegova družina, ali i sasvim novi lik, njegov sestrić Čeda Treger, zanimljivi dečak iz Vlasotinca sa svojim isprva slabo razumljivim akcentom. Čeda tokom romana postaje prava faca i lik koji izaziva mnogo smeha. U selu naše junake čeka i misterija koja datira iz Drugog svetskog rata, a na koju se nadovezuje priča iz „Potrage za zlatnom strelom”. U trećem delu sve kockice dolaze na svoje mesto, tajne bivaju otkrivene, a čitoci saznaju ko su heroji iz prošlih vremena, ali i kako postati heroj danas.

Kako je publika reagovala na treći deo?

Odmah nakon je izašao roman „Heroji plavog dana”, dobijao sam i dobijam mnogo poruka – uglavnom od roditelja. Deca su često stidljiva, pa mame preuzmu inicijativu, pišu mi, šalju slike dece s knjigom, prenose njihove utiske. Mame čitaju zajedno sa decom, čak i menjaju glasove za likove – to mi je posebno dirljivo. Kažu mi: „Pojavio se novi junak, i sad je on glavna faca!” To je stvarno posebno, svaki put sam dirnut kada dobijem fotografiju ili pismo od neke porodice. Naročito je zanimljivo što dece iz jedne porodice moje knjige nasleđuju, pa sada stariji čitaju „Heroje”, a mlađi su tek kod „Kofera”.

Šta je novo u ovom delu trilogije?

Ovo je prvi put da se radnja vraća u prošlost – oko osamdeset godina unazad, pa se prepliće sa današnjim danima  u Jabukovu. Deo priče odvija se i u Nemačkoj, deo u Grčkoj. Povezuju se sudbine iz prošlosti i sadašnjosti. „Heroji plavog dana” je zahtevniji roman od prethodna dva, deca treba da ulože malo čitalačkog napora da bi sve povezala, ali mislm da se na kraju sve isplati. Knjiga je pisana sa idejom da raste zajedno sa svojim čitaocima – mališani koji su nekada bili drugi ili treći razred pa čitali „Tajne dedinog kofera”, onda u četvrtom kupovali „Potragu za zlatnom strelom”, sada u svojim rukama drže  „Heroje plavog dana”. Srećan sam što je ovaj serijal obeležio nečije detinjstvo.

Vaše knjige su i u izbornoj lektiri.

Dobijam dosta poruka od učiteljica da su samoinicijativno uvrstile neke od mojh romana u lektiru, u onom delu u kojem one to mogu. Postoji nešto što je obavezna lektira, a ima jedan deo knjiga za čitanje koji one biraju. Takođe, dobijam poruke već nekoliko godina od čitalaca da bi te knjige trebalo da budu u lektiri. Tako da su već „Tajne dedinog kofera” i „Potraga za zlatnom strelom” na spisku izborne lektire, unazad godinama. Bila bi mi ogromna čast da neka knjiga iz ovog serijala postane deo obavezne školske lektire.

Šta znači da „samo čista srca mogu da oboje dan u plavo”, što je jedna od Vaših poruka?

Svi me pitaju šta je to „plavi dan”. To je onaj dan kada pogledate u nebo, a oči vam se oboje u plavo, to je dan kada ste se probudili srećni, sa mnogo optimizma i elana, uvereni da sve možete i da je sve moguće. Mnogo je takvih plavih dana, samo ih treba prepoznati. A to nije teško…samo se zagledajte u nebo i svoja srca.

Na koji način priča spaja prošlost i sadašnjost? Zašto je važno sećati se neznanih junaka?

Naravno da istorija ne počinje od nas i da su se mnoge velike i važne stvari dogodile u prošlosti. Nemamo pravo da zaboravimo izuzetne ljude koji su se žrtvovali zbog univerzalinih ideala kao što sloboda, pravda ili poštenje. Jedan od njih je junak romana „Heroji plavog dana“, Miodrag Vidra, za čije herojsko delo niko, pa čak ni njegova porodica nije znala skoro osamdeset godina. Ali jedna poruka ostavljena u metalnoj kutiji na krovu napuštene kuće pokreće točkiće istorije i družina iz Jabukova, kao i celo selo, saznaju pravu istinu. Usput i oni sami postaju heroji. Priča u ovom romanu je lepa, dopla, duhovita, ali nadasve poučna. Veoma sam ponosan na ovu knjigu.

„Tajne dedinog kofera” je topla, duhovita i poučna knjiga o dečaku Ognjenu koji zbog spleta životnih okolnosti umesto na moru, raspust provodi u dedinom selu, gde upoznaje nove drugare, a rešenje za to kako da ga oni prihvate u svoje društvo, nalazi u starom koferu svog dede. Bila je najprodavanija knjiga na Sajmu knjiga u Beogradu u domenu dela namenjenih deci.

Taj roman ima humor, kao i svaka druga moja knjiga, koji je meni jako važan, prožeta je i nekim vrednostima koje stalno ponavljam, a to su ljubav i prijateljstvo, sreća, solidarnost itd. Dečak iz Beograda, završava školsku godinu, njegova imućna porodica svake godine ga vodi na more, on je odličan đak, međutim, na kraju te školske godine, prvi put ne može da ode na more jer je roditeljska firma upala u finansijske teškoće i oni ga šalju da provede letnji raspust u selo Jabukovo, negde na planini u Srbiji, kod bake i deke. Bio je tamo vrlo kratko na dan, dva ali nikada čitav raspust. Naravno, on je užasnut zbog te činjenice, to mu se ne dopada, selo je za njega strani pojam. Tamo ga čekaju dečaci i devojčice koji takođe nisu oduševljeni dolaskom dečaka iz velikog grada, tako dolazi do nekog početnog animoziteta. On ima jednu vrlo snažnu figuru, svog dedu, o kome gotovo da ništa ne zna. Deca iz sela, da bi ga primila u svoje društvo, počinju da mu postavljaju razne zadatke koje on sa većom ili manjom mukom treba da ispuni. To mu baš ne ide najbolje na početku, a onda jednog dana, u kredencu nalazi stari dedin kofer koji želi da baci, ipak ga otvara i unutra nalazi neke sasvim obične stvari: lulu, zub, perorez itd. Ispostavlja se da svaki predmet koji deda čuva u tom koferu ima neku vrlo zanimljivu priču. Otkrivajući tajne tih predmeta otkriva i biografiju svog dede koja je vrlo interesantna, bogata, deda je zaista bio avanturista. Njemu dedini saveti i priče pomažu i da reši jedan po jedan, uslovno rečeno, zadatak koji su mu deca iz sela postavila da bi postao njihov drug.

Rekli ste u jednom razgovoru da pišete kao „old skul” stara škola, po starinski. Objavili ste ovu tirlogiju u klasičnoj pripovednoj formi romana. Drugi deo trilogije ste napisali kao svojevrstan omaž Branku Ćopiću?

Knjigu „Tajne dedinog kofera” sam posvetio, to ste dobro dobro primetili, Branku Ćopiću i pisana je u ćopićevskom stilu. Želeo sam da se nekako odužim tom veliku piscu za srećno detinjstvo koje smo imali. Čak i Ognjen glavni lik u romanu, nalazi staru knjigu u ormaru kod dede, to je upravo knjiga „Orlovi rano lete”, čita je prvi put i oduševljen je. Očigledno da se knjiga „Tajne dedinog kofera” dopala deci na moju veliku radost. Nisam bio siguran hoće li je deca starijeg uzrasta uopšte uzeti u ruke, pogotovo što je to knjiga koja ima crno-belih ilustracija, mnogo teksta, nije kao strip, što je danas moderno, nego je knjiga kako se nekad pisala. Sve što pišem to je neka vrsta old skul, ne umem, ne želim da pišem o nekim savremenim junacima, nisam protiv toga, ali nisam taj čovek.

Da progovorimo i o nagradama. Od kako ste se pojavili na satiričkoj sceni nekadašnje Jugoslavije, do sad dobili ste sve nagrade koje postoje za aforizam i u domenu satire. Da spomenemo samo neke: „Mladi jež” za najboljeg mladog satiričara Jugoslavije, više puta nagrada za najbolju kratku priču i za aforizme na Šabačkoj čivijadi, „Vladimir Bulatović VIB” nagrada Politike za doprinos srpskoj satiri, „Jovan Hadži Kostić” nagrada Večernjih novosti za novinsku satiru, dva puta nagradu Udruženja književnika Srbije „Radoje Domanović”, Zlatna kaciga Kruševac i druge. Svaka čast, čestitke!

Malo mi je neprijatno da pričam o tome. Nisam od onih koji kažu da im nagrade ništa ne znače, meni je svaka nagrada značila. To je neka potvrda da neko čita to što pišete, da se nekom to dopada, da neko vrednuje ta rad. Pomenuo bih, pored tih nagrada koje ste Vi naveli i više nagrada na Festivalu u Pljevljima, Crna Gora, prvu nagradu za dečje aforizme „Letnji erski kabare”, Čajetina; „Dragiša Kašiković” za satirično stvaralaštvo, „Zlatna značka” 2018. Kulturno-prosvetne zajednice Srbije… Većinu tih nagrada i za satiričnu književnost i za dečju književnost dobio sam rano, sve neke najvažnije nagrade za satiru već sam dobio u našoj zemlji, ne znam koju bih još nagradu mogao da dobijem.

Što se tiče dela za decu, trostruki ste dobitnik nagrade „Dositejevo pero”.

Nagradu „Dositejevo pero” dobio sam i za knjigu „Baksuz Srećko i njegove nevolje”, koju je objavila čačanska „Pčelica” i to je jedna od najomiljenijih dečjih knjiga u Srbiji. Glavni junak knjige dečak Srećko je ubeđen da je najveći baksuz na svetu, ali da li je baš tako, otkriće čitaoci. Avanture u koje vrlo često upada daju odgovor na ovo pitanje. O toj nagradi odlučuje žiri sastavljen od oko 200 đaka beogradskih osnovnih škola, najobjektivniji žiri na svetu. Prethodne dve nagrade „Dositejevo pero” dobio sam za knjige „Luna, mala teniserka” i „Avanture u šumskoj školi”. U oblasti književnosti za decu ima nagrada koje nisam dobio i ne znam da li ću dobiti. Glavno je da svi mi, roditelji, pisci, zatim učitelji, bibliotekari radimo zajedno na podsticanju interesovanja dece da čitaju knjige.

Nagrade su obično podstrek ali i odgovornost.

Nekoliko sam puta ponavljao priču da ljudi treba da znaju da je pisanje dosta usamljenički posao. Kad radite u nekom kolektivu gde ima troje, četvoro ljudi, dođu ujutru, pa se druže, svađaju, mire, idu negde zajedno, zajedno rade, razmenjuju ideje. Kad pišete knjigu vi se zatvorite u neku sobu, stavite laptop u krilo i to je sve, stvarate nešto za šta nemate pojma da li ćeu stvari da bude na kraju dobro, da li će nekom da se dopada. Prvo sami ste, drugo uložite ogroman trud šest meseci, godinu dana, dve godine u to, a na kraju niste sigurni da li je to dobro i da li će na kraju da se nekako to sve isplati kroz novac ili kroz neka priznanja. Potom, kad izađete iz tog mukotrpnog i teškog posla i kada prvo, izdavačka kuća prihvati da to objavi, i to je jako važno, i onda na kraju kada čitaoci tu knjigu zavole, što je najvažnije, nakog svega toga dođe poneka nagrada koja bude vetar u leđa.

Da predstavimo Vaše celokupno stvaralaštvo i sami ste već rekli da s bavite aforizmom, urednik ste rubrike „TRN” (Tako Reći Nezvanično) u „Večernjim novostima”. Objavili ste više romana, knjiga priča za sve uzraste čitalaca, dosta Vaših naslova je na listama najprodavanijih.

Kao autor sarađujem sa izdavačkim kućama „Laguna” i „Pčelica”. Novinarstvom sam počeo da se bavim 1998. godine u „Beogradskim novinama”, gde sam objavio i svoje prve aforizme. Od 1998. do 2010. godine radio sam kao novinar u Službi za informisanje Skupštine grada Beograda. Istovremeno sam sarađivao sa brojnim novinama i časopisima. Danas radim kao urednik strane humora i urednika rubrike TRN. Aforizmom se bavim svakodnevno već 15 godina, to je moja svakodnevica, da se našalim, moja radost i muka. Što se tiče ostalih vidova književnosti, nedavno su mi ljudi iz marketinga rekli da im je teško da me profilišu kao pisca za odrasle ili za decu, ali to je sad njihov deo posla. Ja se ozbiljno posvećujem i jednom i drugom delu publike.

Uspeli ste da uskladite novinarstvo i pisanje, čak i aforizam je kao žanr negde izmežu novinarskog i književnog.

Imaju dve vrste aforizama, vanvremenski koji dobro stoji svakoj vlasti, svakoj društvenoj situaciji i on je aktuelan još od 1970, kada je aforizam ovde počeo da se piše malo više i dan danas i mogu da se čita i za pet godina, deset, davdeset. Imate aforizme koje su pisani na aktuelne teme, što vrlo često traži dnevno novinarstvo, traju jedan ili dva dana i to je njihova upotrebna vrednost, ljudi će razumeti, nasmejati se i već posle nekoliko ili mesec dana, više niko ne zna o čemu se tu radilo, ali to je sudbina čitavog novinarstva. Novine traju jedan dan, već u sledećem broju niko ne obraća pažnju na ono što je bilo juče, možete da napišite najlepšu reportažu na svetu, tapšaće vas po ramenu  jedan dan, dva i posle toga idemo dalje, događaji vas potiskuju, tako je i sa aforizmima. Oni jesu deo novina kao što je to karikatura itd, ali dobri aforizmi su vrlo ozbiljna književna vrsta i vrlo često neskromno kažem da su srpski aforizmi bolji deo čitave srpske književnosti, imamo zaista sijaset sjajnih autora, mnogi nisu više živi ali su ostale njihove knjige i s obzirom da imam solidan uvid u evropsku produkciju aforizama mislim da smo mi u evropskom vrhu.

Ono što je retkost vezana za Vas je i to što aforizme za decu ne piše mnogo ljudi.

Aforizmi za decu su meni bili interesantna forma, pre nego što sam napisao tu knjigu bila su dva pisca aforizama za decu, ali to mi se nije dopalo, zato što to nisu ni bili aforizmi za decu, to su bili aforizmi za odrasle, a tema su deca. To su aforizmi o deci koje čitaju i kojima se smeju odrasli i onda sam pokušao da napravim knjigu koja će biti u stvari koliko-toliko deci zanimljiva i kroz koju će deca da malo razumeju šta je to aforizam. Tako je počelo, posle sam počeo da i pišem romane za decu.

Vaši romani za sve uzraste su na listama bestselera. Vaš roman  „Pisma iz Srbije” je veoma čitan. Evo jednog citata iz njega: „Pitajte Srbina o bilo čemu i on će vam odgovoriti kô iz topa. Reći da nešto ne znate ili da o nekoj temi niste dovoljno informisani ovde se smatra vrhunskom sramotom, pa se zato svi toga čuvaju kao žive vatre. Ovde ne možete naći dovoljno neobrazovanog čove­ka da bi vam na neko pitanje uskratio odgovor.” Kroz celokupno Vaše stvaralaštvo veoma je bitan smeh.

Mislim da sam književnoj javnosti u Srbiji postao poznat po knjizi „Pisma iz Srbije” i dan danas je to među najprodavanijim knjigama i po kojoj se igra pozorišna predstava kod nas i u Evropi. Mislim da je to sigurno najprodavanija satirična knjiga kod nas. Tu je i „Srbijo, Bog ti pomogo” to su satirični epistolarni romani, pravi klasičan roman je „Da je bolje, ne bi valjalo”, ali u svim tim romanima, provejava smeh i mislim da je on jako važan. Knjiga satiričnih priča „Ništa nije smešno” takođe je prošle godine veoma dobro dočekana od strane publike iako vlada neko mišljenje da taj žanr nije omiljen. Možda sam hiljadu puta rekao da je moja misija u književnosti da nasmejem čitaoca, jer mislim da naš čovek ima dovoljno razloga i za tugu i za bes, sa hiljadu strana su ga skolile razne životne nedaće, zato sam želeo da tog nesrećnog čoveka malo razveselim. U svim mojim knjigama provejava doza humora, negde više, negde manje, naravno uz satiru kao neki moj osnovni pravac kojim se bavim već godinama, ali prosto ne mogu da napišem knjigu u kojoj nema humora, niti za decu, niti za odrasle, mislim da te jako važno. Stalno mi se čitaoci javljaju sa tom jednom rečenicom: Ulepšali ste nam dan. To je meni najveća nagrada bilo je tu raznih slučajeva, ponekad baš jako emotivnih. Volim humor, pa zato i pišem da i druge nasmejem. Na neki način prikupljate to što što se celog života nekako slivalo u taj hard disk koji se zove mozak, pa odatle to emitujete dalje.

U „Laguni” je objavljena i još jedna knjiga koja je bila bestseler pod nazivom „Srbin kojekude”.

To je knjiga o mojim nekim zabeleškama, malo mi je problem kako da je profilišem, da objasnim ljudima o čemu se radi, to je prosto jedna knjiga koja bi trebalo ljudi danasmeje, to je njena misija, čini mi se. Neka vrsta duhovitog, satiričnog putopisa. Ima duhovitih zabeleški iz Njujorka gde sam boravo zbog posla dva puta, ali i iz Beograda, sa raznih strana, nekih mojih zapažanja, pa će ljudi imati ako ništa drugo, kad krenete na more stavite tu knjigu u ranac ili torbu za plažu, čitaćete na plaži, mislim da će vam biti lepo.

U vreme društvenih mreža koliko se uloga pisca i umetnosti uopšte, književnosti promenila?

Umetnost je ostala ista, ali se promenio umetnički izraz zato što sada imate brzo, gotovo trenutno reakciju čitalaca na ono što je napisao. Na primer istog momenta kad je izašao roman „Da je bolje, ne bi valjalo”, u prva tri dana imao sam na stotine komentara, u prvih godinu dana više od stotinu fotografija koje su poslali ljudi iz Moskve, Njujorka, sa Floride, iz Arapskih Emirata, nema dela sveta odakle mi neko nije poslao sliku knjigu na odmoru, letovanju, uz to idu i komentari, na moju sreću uglavnom su bili pozitivni. Sada ste u mnogo boljem, bližem kontaktu sa čitaocima nego ranije. Samo što su na mrežama svi hvaljeni, razlike između dobrog i lošeg aforističara se brišu, pa sve ima svoje dobre i loše strane.

Šta trenuto radite? Pišete li još nešto za decu?

Imam jedan roman za odrasle u najavi – trebalo bi da izađe do kraja godine. Ali za sada bih voleo da malo usporim. Odmor, šetnje, tišina, to mi sad prija. Napisao sam i roman o voću i povrću za decu, videćemo kako će izdavač reagovati na rukopis. Dosta sam pisao ovih dve, tri godine, pa je vreme da se malo i odmorim.

Šta vam najviše znači u stvaralačkom procesu?

To su poruke koje dobijam od dece. To je, iskreno, moje najveće priznanje. Kad dete napiše da mu se knjiga dopala ili kad mi mama pošalje sliku deteta koje grli knjigu, to je taj vetar u leđa koji mi pokazuje da sve ima smisla.N eki me pitaju: „Zašto pišeš za decu? Zar nije isplativije pisati za odrasle?” Možda jeste. Ali nijedna brojka ne može da zameni taj osećaj kada znaš da si nekome ulepšao dan, otvorio maštu, pokrenuo pitanje. To je ono zbog čega pišem.

Fotografije Slobodan Nikšić i privatna arhiva