Dejana Ivanović, urednica „Politike za decu” rođena je 1964. godine u Beogradu. Nakon završenih studija na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik, sa 24 godine započinje svoju novinarsku karijeru u redakciji lista „Politika”. Tokom godina, objavljivala je brojne reportaže o osnovcima, mladim talentima, kao i priče iz sveta nauke, kulture i svakodnevice iz različitih krajeva sveta. Njene priče našle su svoje mesto u dečjem dodatku „Politike”, koji je vremenom postao njena profesionalna i lična misija. Od 2007. godine nalazi se na mestu urednice podlistka „Politika za decu”. Sa velikom odgovornošću neguje i razvija stranicu koja postoji od 1929. godine i koja predstavlja jednu od najdugovečnijih dečjih novinskih rubrika u Srbiji. Njen rad karakteriše posvećenost deci, saradnicima koji stvaraju za najmlađe, kao i težnja da se očuva prepoznatljivost i vrednosti rubrike koja traje skoro jedan vek.

„Politika za decu” obeležava 97 godina postojanja. Kako izgleda uređivati publikaciju sa tako dugom i značajnom tradicijom?

Najlepši zadatak u mojoj karijeri koja je obuhvatala rad na više rubrika i praćenje brojnih sektora, je uređivanje „Politike za decu”. Prihvatila sam da radim taj posao uz obavljanje drugih, dnevnih zadataka i moram priznati da je za mene to spas. Iz ponekad ne tako lepe svakodnevice i teških tema ulazite u svet mašte, iskrenosti, topline i razumevanja. Svaki razgovor sa decom, čitanje njihovih radova ili gledanje crteža ponovo izazivaju radost u meni, jer mi je jasno koje bogatstvo imamo u našim malim naraštajima. S druge strane, to je i zahtevan posao jer sve što se napiše i objavi mora da bude tačno, da ima edukativni karakter i poruku za male čitaoce. A to nije uvek lako. „Politika” je najstariji list na Balkanu i jedini koji gotovo čitav vek neguje rubriku posvećenu najmlađima.

Dobili ste Nagradu „Sunčani sat” u Sremskoj Mitrovici. Koliko Vam to priznanje znači?

Priznanje „Sunčani sat”za mene ima veliku vrednost – pokazalo mi je da je moj dugogodišnji rad sa najmlađima zapažen i daje mi veliki podstrek da nastavim dalje. Na deci je budućnost, a mi smo tu da im pomognemo da jednog dana postanu dobri i pošteni ljudi. „Politika za decu”, uprkos eri informatike, i dalje ima veliku ulogu u obrazovanju najmlađih i nastojaćemo i dalje da obavljamo dobro ovaj zadatak.

Šta biste šta je poetika Vaše redakcije?

Poetika „Politike za decu” leži u činjenici da postoji 97 godina i da su na njenim stranama svetlost dana ugledali stihovi brojnih, kasnije poznatih pesnika i pisaca. Oduvek je bila mesto za afirmaciju talentovanih mladih ljudi i otvarala im je vrata u svet književnosti.

Kako ste počeli da se bavite novinarstvom?

Prvi tekst sam napisala sa 16 godina za jedan novobeogradski omladinski list. Nisam znala da ću se time baviti dok se na trećoj godini Filološkog fakulteta konačno nisam opredelila za novinarski smer, ali nekako sve je vodilo ka tome: sa 18 godina bila sam na praksi u „Politici Ekspres”, zatim sam povremeno pisala za omladinske časopise i vremenom sam sve više otkrivala lepote novinarske profesije. A onda, dan posle diplomiranja, obrela sam se u „Politici” i započela honorarnu saradnju, kasnije dobila i stalni posao. Tako je počelo, i evo traje već punih 37 godina.

Od samog početka radili ste na više rubrika u „Politici”, ali ste paralelno ostali posvećeni i Dečjoj strani, koju nikada niste napustili.

Novinarski put vodio me je od Beogradske hronike preko Ekonomske rubrike i Dnevnog, Noćnog i Vikend Deska, Društva i Hronike do sadašnjeg radnog mesta izvršnog urednika Deska „Politike”. Po tome se vidi da me „mesto nije držalo”, večito sam tragala za nečim novim i moram priznati da mi je svuda bilo interesantno, a i svuda sam ostavila trag u pisanoj reči. Tokom decenija rada na raznim rubrikama nekako sam se uvek vraćala „Politici za decu”. Za nju sam uvek pronalazila vremena da napišem neku reportažu, priču sa talentovanim đakom. Kasnije, kada sam počela da je uređujem, pre 18 godina, bilo je potrebno i osmisliti nove zanimljivosti za najmlađe. Ali, entuzijazam me nikada nije napuštao.

Tokom godina, objavili ste brojne reportaže o mladim talentima, kao i priče iz sveta nauke, kulture i svakodnevice iz različitih krajeva sveta. Prisetite se nekih posebnih ili neke anegdote.

Tokom protekle skoro dve decenije, koliko uređujem Dečju stranu, upoznala sam mnogo talentovanih đaka, a brojni osnovci prošli su kroz našu redakciju u želji da saznaju šta je to novinarski posao. Mnogi od onih simpatičnih devojčica i dečaka koji su pre 18 godina ulazili polako u svet odraslih danas su uspešni lekari, književnici, naučnici, producenti… Ali interesantno je da i dalje pamte posete našoj redakciji i „Politiku za decu” u kojoj su objavili prve stihove ili je javnost preko nje saznala za njihove uspehe. Sećam se grupe osnovaca iz „Sterije” koji su kod nas bili pre mnogo godina. Pokazali su oduševljenje poslom novinara, međutim, najviše su insistirali da posete sportsku rubriku. Na moje pitanje „zašto baš sportska rubrika” jedan od četvrtaka odgovorio je „pa da upoznamo fudbalere”. Njegov komentar izazvao je opšti smeh i bio je vidno razočaran kad sam mu objasnila da tekstove ne pišu fudbaleri – nego novinari.

Kako uspevate da očuvate kontinuitet i duh stare „Politike za decu”, a istovremeno da pratite savremene interese i navike najmlađih čitalaca?

U doba mobilnih telefona, lap topa i drugih savremenih uređaja svima se čini teško nagovoriti decu da uđu u svet knjiga. Međutim, nije tako, važno je samo na pravi način predstaviti im svet književnosti. Zato i posle 97 godina nastojimo da sačuvamo značaj pisane reči, da otkrijemo najmlađima tajnu stihova i proze kako bi u njoj pronašli sebe. Mnogi od njih kasnije su baš u ovoj oblasti postali poznati. Naravno, i „Politika za decu” mora da se menja, pa najmlađima nudimo i najmodernije sadržaje.

Mnoge generacije su odrastale uz Dečju stranu „Politike”. Šta je ono što današnju decu najviše privlači – priče, reportaže, zanimljivosti ili možda enigmatski kutak?

Iskustvo mi je do sada puno puta pokazalo da deca vole stihove i prozu i često ih privuče interesantna pesma ili dinamična priča. Međutim, mnogi kada pročitaju tekst o uspešnim vršnjacima požele da krenu njihovim stopama i da se oprobaju u onome u čemu su najbolji. Enigmatski kutak koji je prvi put objavljen u februaru 1929. godine i dalje ima svoju publiku, a mnoge generacije su baš uz njega otkrile tajne čitaljki, rebusa, peščanog časovnika…

Kako biste opisali saradnju sa savremenim književnicima za decu? Koliko je važno da u podlistku budu zastupljeni i autori novijih generacija?

Važno je da mladi stvaraoci imaju mesto za sebe, gde mogu da objave svoje pesme ili prozu. „Politika za decu” ima krug ustaljenih književnika koji redovno šalju priloge za ovu rubriku, ali kako svake godine stiže nova generacija osnovaca, tako se i u svetu književnosti rađaju pisci čije vreme tek dolazi. Zbog toga je od posebnog značaja negovati njihovu pisanu reč i dati im šansu da se afirmišu.

„Politika za decu” se i dalje čita u mnogim školama. Da li Vam se javljaju nastavnici, roditelji ili deca? Kakve povratne reakcije dobijate?

Imamo odličnu saradnju sa više škola u zemlji, a često i roditelji ili bake i deke šalju radove svojih najmlađih. Mnogi od njih se javljaju posle objavljenih članaka ili dela malih autora i onda zapravo vidite koliko je i dalje velika čitalačka publika „Politike za decu”.

Dečja strana prati i uspehe mladih od nauke do sporta. Kako dolazite do priča o talentovanoj deci širom Srbije?

Uz dobre kontakte sa nastavnicima u školama, ali i praćenje aktuelnih zbivanja na polju takmičenja u najrazličitijim oblastima – uspeh ne izostaje. Često pozovem škole i pitam ko je đak generacije ili da li imaju nekog talentovanog osnovca koji je nedavno osvojio nagradu, a onda se ispostavi da nemaju jednog, nego mnogo njih. Tada, u stvari vidite koliko imamo darovite i radoznale dece, ali i koliko truda nastavnici ulažu u njih.

Koliko je važno sada, kad je veliki deo sadržaja digitalizovan, da deca imaju kontakt i sa štampanim medijima, poput podlistka „Politike”?

Bez obzira na trend digitalizacije verujem da će štampana dela, pre svega dnevne novine, uvek dospeti do onih koji vole da osete papir pod svojim prstima. U mnogim zemljama štampana izdanja se posebno neguju i mladi naraštaji rastu uz njih uprkos eri moderne tehnologije. Mislim da je to put kojim i mi treba da idemo.

Kako izgleda jedan urednički dan u pripremi „Politike za decu”? Ko sve čini Vaš mali, ali važan redakcijski tim?

To je celodnevni posao, od rađanja ideja do pronalaženja pravih priloga. Uz mene ima nekoliko volontera koji od početka svojih karijera učestvuju u stvaranju „Politike za decu”. Istakla bih Julijanu Simić Tenšić, urednicu Beogradske hronike u „Politici” koja je decenijama verni saradnik ove rubrike, kao i Srđana Pečeničića, našeg ilustratora koji svojim prilozima obogaćuje i ulepšava Dečju stranu.

Koja rubrika je najstarija, a koja je uvedena u novije vreme? Da li postoje čitaoci koji se posebno vezuju za neke delove strane?

„Politika za decu” je među najstarijim rubrikama u našem listu, a pre nje svetlo dana ugledali su Da li znate, Među nama, Mozaik, izuzimajući naravno one dnevno aktuelne rubrike, poput Sveta i Politike, koje su ovde od osnivanja.

I za kraj – šta je Vama lično najdraže u uređivanju ovog podlistka? Šta Vas pokreće i inspiriše da već godinama stvarate stranicu za najmlađe čitaoce?

Bez obzira na brojne poslove koje obavljam, nikada mi uređivanje „Politike za decu” nije predstavljao teret. Naprotiv, rad sa decom je nešto što vam ulepša dan, što vas nasmeje i razonodi. I baš to slušanje njihovih priča i planova o budućnosti, odgovaranje na njihova pitanja i stvaranje nečega što će najmlađima značiti je najveća pokretačka snaga za dalji rad.