Slobodan Vladušić: SVAKO KNJIŽEVNO DELO JE URONJENO U NESVESNO

Nagrađivan romanopisac, univerzitetski profesor dr Slobodan Vladušić, piše i naučne radove, eseje, putopise, publicistiku… Najznačajnija dela su mu knjige teorijske proze Crnjanski, Megalopolis (2011) i Književnost i komentari, (2017) ali i romani Forward (2009), Mi izbrisani (2013), Veliki juriš (2018) i Omama (2021). Zaposlen je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (Odsek za srpsku književnost i jezik) u zvanju redovnog profesora. Njegovo delo više puta je nagrađivano.

Najpre bih hteo da se zahvalim organizatoru na pozivu da dođem u Sremsku Mitrovicu. Ovo nije neka vrsta iznuđenog laskanja, ali zaista mi je jako drago što sam ovde, budući da sam dolazeći, shvatio da zapravo nikada pre toga nisam bio u Sremskoj Mitrovici. Osetio sam veliko zadovoljstvo što ću imati književno veče ovde i što ću videti neke prijatelje koje imam u ovom gradu, što ću moći sa njima i da se pozdravim i što ću moći sa publikom i čitaocima da se družim i da razgovaram.

Vaš roman Veliki juriš je „roman o ljudima koji su se vratili iz zaborava”, tako oni i danas žive u sećanju zahvaljujući i Vašem delu. Nagrađen je i veoma čitan. Kako je nastao?

Jako je teško rekonstruisati kako neki roman nastaje. Da to može da se rekonstruiše onda bi čovek jednostavno konstruisao romane, a to znači da bi ih pravio kao što što pravimo neko jelo na osnovu recepta i onda na kraju uživamo kako je to jelo ukusno. Svako ko taj recept ponovi napraviće isto to jelo pa bi pisac tada bio kuvar, a ne bi bio pisac. Kao što ste imali priliku da zaključite iz ovog mog malog uvoda, niti volim niti znam da kuvam. Što se tiče romana, svaki od njih koji sam napisao uronjeno je u nešto nesvesno, i zato nikada ne mogu da kažem: počeo sam pišem roman tada i tada, ili je tada i tako počelo. Ne, to je počelo sigurno mnogo, mnogo ranije i sad kada pokušavam da se setim kako sam uopšte napisao roman o Prvom svetskom ratu, mogu da se setim jedne stvari koja je verovatno bila jako važna u mom životu, a to se nije znalo sve dok nisam napisao ovaj roman. Kad sam imao 12, 13 godina družio sam se u ulici uglavnom sa starijim dečacima. Slušao sam o čemu oni pričaju i čitao knjige koje su čitali ti stariji dečaci, i tako sam kod jednog od njih naleteo na jedan tom Vojne enciklopedije i to baš onaj u kome se nalazi odrednica Prvi svetski rat. Posle toga sam nekoliko puta čitao holandsku enciklopediju Drugi svetski rat – to su bili moji hobiji u petom, šestom i sedmom razredu osnovne škole. Mene je to privuklo, oba svetska rata i sve te bitke i ja sam zaista kao klinac dugo vremena razmišljao da upišem istoriju.  Posle toga sam hteo da upišem, naravno kao i svi, psihologiju ili recimo žurnalistiku, zaboravio sam uopšte na istoriju, osim što sam je prosto voleo… Onda sam u jednom trenutku posle knjige Mi, izbrisani iz 2013. godine upao u nešto što bi se zvalo, recimo to tako, stvaralačka kriza. Pokušavao sam da napišem n6eke romane, imao sam neke koncepte, ali kada bih prestao da ih radim na njima, nisam osetio nikakvu žalost zbog toga, zato što sve to u suštini i nije bilo baš nešto. Imao sam utisak da neću više napisati ni jedan roman i mislo sam, dobro, to je to, sada si ono univerzitetski profesor, pišeš publicistiku, naučne radove, nešto predaješ valjda to nije ni tako loše. Početak pisanja romana Veliki juriš bio je već nekakav gest ili znak da sam imao neke taloge istorijskog znanja kada sam uopšte počeo da pišem o Prvom svetskom ratu ali i tu sam napisao dva, tri poglavlja i nisam baš bio nešto specijalno zainteresovan da to nastavim da pišem. Onda sam na jednom letovanju, ne znam ni sam kako i kada, u jednom trenutku napisao epilog tog romana. Letovao sam u jednom mestu koje nema nikakve veze sa Velikim jurišem, dakle, nije Grčka. Seo sam za laptop i počeo da pišem, kad sam završio epilog, pročitao sam ga i pomislio kako je to stvarno dobro, što inače ne mislim često kad pišem prozu i pomislio sam da bi zaista bilo šteta da ga ne napišem. Mislim da sam u tom u tom trenutku zapravo počeo da pišem taj roman.

Fabula i junaci dati su, ne na prigodan način, već tako da čitaoca iznenade, a književno delo oneobiče. Zaborav je višedimenzionalan motiv u ovom romanu, ponekad spas, kao u sukobu srpskog poručnika Miloša Vojnovića i misterioznog bugarskog kapetana Ivana Osterlina, nekad prokletstvo ratne ali i posleratne drame. Junaci su neki nastali na osnovu istorijskih ličnosti, neki su plod fikcije.

U romanu ima različitih likova: neke su istorijske ličnosti ali pošto se o njima ne zna sve, vi onda na neki način pokušate da domislite ko su bili ti junaci ili kako bi se oni zaista ponašali, u nekim situacijama koje su opisane u romanu. Potom uključite u roman i neki izmišljene junake, zato što je ideja ovog romana nije bila da fiksira neke istorijske događaje, nego da pokuša da opiše duh tog vremena i da opiše neke filozofske implikacije tog vremena, odnosno da postavi jedno pitanje: Kako bi ljudi odgovorili na ponudu da ih nešto učini besmrtnim u tom ratu, a da zauzvrat oni počine neko nepočinstvo? To je jedna vrsta ponude koja postoji u ovom romanu i postoje tri odgovora na ovo isto pitanje koje daju tri njegova junaka. Roman dakle, ima jednu malu fantastičnu crtu koja je zapravo vrsta polufilozofske parabole ali to ne otežava čitanje, ne traži da čitalac ima neka specijalistička znanja. Ja nisam elitista i ne smatram da su ljudi koji čitaju knjige bolji od onih koji ih ne čitaju, književnost ne funkcioniše tako. Verujem da knjige čitaju oni kojima su knjige u tom trenutku potrebne i da je dovoljna nagrada već to što čitamo knjige, a ne da se poredimo sa drugim ljudima koji to možda iz nekog razloga ne čine.

Omama je istorijski triler, roman o Belinu, 1928. godine i Crnjanskom, koji se tamo zatekao kao naš ataše za kulturu.  Imaginarni svet Omame je vrlo bogat, ondašnji Berlin bio je pravi Megalopolis, potpuno su različiti likovi, neki od njih su ili rođaci onih koje je čitalac upoznao u Velikom jurišu, ili su bili na istim mestima u isto vreme kao i junaci tog romana. Kritičari se dosta bave i njegovim epilogom, u kojem se menja perspektiva pripovedanja.

Neki ljudi su razumeli kako je konstruisana Omama, neki ljudi verovatno i nisu. Ona počinje jednim opisom jednog stanja u kome se nalazi zapravo pripovedač ili autor romana, a to je stanje doslovce kako bi rekao Laza Kostić: Među javom i međ snom, samo kod njega to malo drugačije funkcioniše. Mene to stanje veoma zanima, jer mi se dešava često kada recimo pišem neki roman ili neki tekst do koga mi je jako stalo, ujutru kada se probudim, a to je u mom slučaju negde između pet i šest sati izjutra, imam utisak kao da sam u tom trenutku na neki način upao u rad mozga koji već nekoliko sati zapravo radi na tom romanu ili na tom tekstu. Dok spavam ja razmišljam o time tekstovima ili romanima i onda nastane to stanje koje nije ni san a ni java,  nego zaista imam utisak da sam u nekom polusnu ili polu javi i tada mi obično padaju na pamet najbolje ideje. To je slučaj sa likom Ivana Osterlina u romanu Veliki juriš, to prezime se pojavilo baš u jednom takvom trenutku, samo sam nekako otvorio oči pomislio sam Osterlin i to je to.

Slično se dešavalo i sa romanom Omama I zato sam hteo da započnem taj roman sa tim polusnom/polujavom.  Mislim da su te prve dve, tri stranice, taj prolog, možda nekoliko najboljih stranica koje sam napisao u prozi.

U Vašim romanima neki likovi se sele iz romana u roman. Postoje intertekstualne veze između Vaših i dela drugih pisaca. Zapisahu u jednom prikazu Velikog juriša da je Fani de Grot holanđanka, sad razmišljam da li je prisutna je i u Omami, tu je jedna de Grot ali nije ista nije ista.

Medicinska sestra iz Velikog juriša inače je, nećete verovati, istorijska ličnost, nju zaista spomenje jedan holandski lekar u svojim dnevničkim beleškama iz Valjeva 1915. godine. Dakle, postojala je neka medicinska sestra koja se prezivala de Grot I meni se to prezime dopalo zato što lepo zvuči, a drugo Grot upućuje na groto a to je pećina, dakle ima i svoje simboličko značenje. Što se tiče intertekstualnih veza, postoje kritičari koji na tome insistiraju, ali mislim da to običnog čitaoca ne bi trebalo puno da buni, u stvari, moji romani se mogu čitati bez svesti o tim intertekstualnim vezama. Druga stvar je kada naslutite neku intertekstulnu vezu, onda pravo pitanje nije: Da li to tu postoji? nego Zašto tu tu postoji? Koji je smisao toga što tu postoji? Interesantno nešto može da se napiše o vezi između Omame i Kiševog Peščanika koju dobar deo čitalaca, čak i profesionalnih čitalaca, nije uopšte uočio, ali i ta veza postoji.

Kritičari preporučuju da se pre Omame čita Deblinov roman Aleksanderplac Berlin koji nosi sličnu atmosferu. Spominjali ste još neke istorijske izvore koji su Vam pomogli da dočarate rat.

Čitao sam Deblina. Naravno da nisam pokušao da ga kopiram, to nije moguće, a i da sam uspeo, postao bih samo plagijator. Tu i tamo sam iskoristio neki njegov pejsaž iz Berlina, neki pridev, neku imenicu, neku stvar i to mi je bilo dovoljno da bih uspostavio neke stepen i momenat uverljivosti romana, za to mi je bio potreban Deblin. Koristio sam Miloša Crnjanskog Iris Berlina i izveštaje jednog američkog novinara koji je u to vreme bio u Berlinu i pisao publicističke tekstove. Nema potrebe čitati sve, treba čitati prave stvari, u stvari mnogo je važnije šta ćete iskoristiti od onoga što ste pročitali, to je ključno. Kada sam pisao Veliki juriš ja sam se recimo pitao kako je vizuelno izgledala kota 2525 na Kajmalčalanu. Meni je u tom smislu zapravo od najveće koristi bio tekst Arčibalda Rajsa koji je posetio Kajmakčalan tri meseca nakon bitke. Napisao je šta je on video tamo, nabrojao je neke stvari koje je video, to je za mene bilo apsolutno otkriće i to je na neki način spasilo stranice posvećene Kajmakčalanskoj bici jer ja to nisam morao da izmišljam. Mogao sam da domislim još neku stvar, predmet koji mi je bio potreban iz simboličkih razloga ali stepen uverljivosti sam postigao zahvaljujući tom tekstu na koji sam sasvim slučajno našao.

Praveći potpuni zaokret u načinu pisanja proze, kao i odabiru tematike, posle romana Forward (2009) ovenčanog nagradama Borislav Pekić i Zlatni suncokret i Mi, izbrisani koji je bio u najužem izboru za Ninovu nagradu usledili su romani sa istorijskom tematikom, žanrovski bliži klasičnoj formi romana. Omama je štampana u četiri izdanja, a dobila je nagradu Beskrajni plavi krug Matice srpske.

Omama je trebalo da se zove Crnjanski, onaj drugi i onda je moja urednica, moja biviša studentkinja u Laguni, rekla da je to malo usko, možda se malo suviše fokusiram na Crnjanskog, što je zapravo bila vrlo dobra primedba. Urednici zaista imaju veliku ulogu kada pišete prozu, zato što neke stvari ne možete da vidite sami, zaista vam treba neki pogled sa strane, vi ste toliko u tome da ne možete da se odmaknete i da vidite da li nešto funkcioniše. Posle te primedbe sam se opredelio za naslov Omama, a ta reč omama, pojavljuje se i u prvom poglavlju Velikog juriša, to sam tek kasnije shvatio. Omama nije roman o Crnjanskom, Crnjanski je samo jedan od junaka u tom romanu. Pošto sam želeo da svoj roman odmaknem od Crnjanskog, poziciju pripovedača sam ostavio jednom srpskom diplomati, vojnom savetnik poslanika, Balugdžića, koji je zaista postojao i bio je poslanik Kraljevine SHS u Berlinu 1928. godine. Taj njegov izmišljeni vojni savetnik, učesnik je bitke na Kajmarčalanu ali je posle rata postao jedan erotoman. Tako je i zaglavio sifilis koji polako prelazi u svoju treću fazu, odnosno progresivnu paralizu i njemu se mozak suši. Taj junak je poslat u Berlin da tamo umre ili nestane da više nikome ne smeta, odnosno da ne spopada tuđe žene po Beogradu. To je, dakle, junak koji pripoveda Omamu i zato je njegova perspektiva Berlina potpuno drugačija, od perspektive zdravog čoveka: zato su tu halucinacija, nesanice, i ostale stvari koje odgovaraju Berlin 1928 godine i avangardne umetnosti koja je tada vladala Evropom. Taj bolesni junak uopšte ne zna ko je Miloš Cranjanski. Za njega je Crnjanski samo neki čudak. To je momenat oneobičavanja, očekivao sam da će već na osnovu korica svi pomisliti da je to roman o Crnjanskom, i ja sam te čitaoce želeo da iznenadim. Poenta je da se stvari oneobiče malo, da se izađe iz stereotipa, da čitalac u ovom romanu vidi nešto što nigde pre toga nije video i nadam se nigde neće ponovo videti. Crnjanski u ovom romanu jeste ali i nije fikcija i to u onoj meri u kojoj sam pokušao da protumačim njegovu ličnost: kada bi se našao u ovakvoj situaciji koja je opisana u romanu, verujem da bi se Crnjanski poneo upravo kao Crnjanski u mom romanu.

Vaša knjiga Književnost i komentari dobila je nagrade Laza Kostić i Đorđe Jovanović. U naslovu su komentari od Itake i komentara Crnjanskog, takođe.

Književnost i komentari je meni izuzetno draga knjiga. Ona u sebi sadrži naučne radove, autobiografske crtice, eseje i putopise i pritom funkcioniše kao jedna knjiga, jedna organska celina. Jako je volim, to mi je možda čak i najdraža knjiga koju sam napisao. Na koricama je fotografija Vojnog groblja u Solunu, to je fotografisala moja supruga Tanja Rudić Vladušić. Ja sam napravio tamo 100 fotografija koje su samo ilustracije, ali ova koju je ona napravila, to je zaista genijalno. Uniforma koja se vidi na fotografiji je pripadalo Čika Đorđu, koji je održavao to groblje. Ja sam o toj fotografiji napisao esej, koji se nalazi u toj knjizi, a onda mi se desila jedna neočekivana stvar.  Nešto kasnije, kada sam bio u Banjaluci i predstavljao Omamu, došao jedan momak i doneo primerak Književnosti i komentara da mu se potpišem. Rekao je da je student istorije i da je maskirna uniforma koja se nalazi na toj fotografiji, uniforma Vojske Republike Srpske iz devedesetih  godina što opšte nisam znao. Kada sam se vratio kući zumirao sam fotografiji i zaista sam video amblem Vojska RS što priči daje još jedan poseban i meni drag ton.

U vreme dok ste studirali zvali su Vas Boža, a tako ste nazvali svog književnog junaka u Vašem prvom romanu. Specifična su imena likova.

Mene su zvali Boža na fakultetu, a junak mog prvog roiman, Forward, iz 2009 godine zove se Boža Govedina. Mislim sam, hajde ako se baš zezam, da se zezam prvo sa samim sobom, da ne bude da zezam druge ljude. Taj Boža Govedina nije baš mnogo bistar i zato na glavi nosi kameru sa veštačkom inteligencijom koj zapravo pripoveda taj roman. Duhovito je to što je roman 2009. bio fantastika, kasnije se mnogo toga zaista i dogodilo. Što se tiče drugih imena junaka drag mi je jedan lik iz romana Mi izbrisani. Zove se Anđelo Frojnd. Video sam njegovu nadgrobnu ploču na Novom jevrejskom groblju u Pragu. Tamo piše samo Anđelo Frojnd, godine rođenja i smrti. To me je začudilo zato što su na tom groblju svi raspisani na nadgrobnim pločama: uvek piše neka mudra misao, šta je ko radio jedna vrsta bujice jezika, koji ga okružuje sa tih nadgrobnih ploča, a onda opazite jednu ovakvu nisku ploču, na kojoj se nalazi samo ime  i ništa više. Zašto kod njega nije kao kod svih ostalih, naravno da ne znate. Tražio sam na Guglu ali se ništa o njemu ne zna. To je misterija koju vam sam život sugeriše, ako vam treba nekakav misteriozni lik, zašto da izmišljate kad imate gotovo ime Anđelo Frojnd. Tako nastaju romani: kroz život skupljate elemente slagalice koje onda slažete u književnosti, na neki svoj, orignalan način. Samim tim vaš život postaje mnogo interesantniji, jer sve što vidite ili čujete ili vam se dogodi možete da upotrebite kao građu za fikciju.

Bili ste tri godine član Ninovog žirija za najbolji orman godine i znate kako izgledaju stvari iznutra. I Crnjanski je dobio Ninovu nagradu tek kasnije, a ne kad je možda najviše njegov roman Seobe zaslužio.

Povratak Crnjanskog u zemlju znači da su mu srpski komunisti oprostili, ali samo srpski, on se zapravo vrati u Srbiju, a nije se vratio Jugoslaviju. Crnjanski se u to vreme ne nalazi u lektirama drugih socijalističkih republika, što je bitna politička poruka, dakle – On za nas i dalje ne postoji. Ja Ninovu nagradu inače bojkotujem, zajedno sa još nekoliko svojih prijatelja, zato što je u jednom trenutku žiri za tu nagradu bio sastavljen na osnovu ideoloških kriterijuma koji nisu imali veze sa književnošću. Ali ako to ostavimo po strani I ako član žirija zaista želi da žirira časno i pravedno, postoje velike šanse da ćete pogrešiti. Razlog je jednostavan, vi u jednom trenutku širi izbor knjiga između kojih odlučujete za koga ćete da glasate, a imate mesec dana da ih pročitate, ne zato što ste lenji, nego zato što propozicijama to tako funkcioniše. Morate da gutate stranice knjiga o kojima trebate najozbiljnije da razmišljate, Iitada šanse da pogrešite postaju ogromne. Zato ne treba biti previše opterećen nagradama. Postoje knjige koje su dobile neke značajne književne nagrade, pa čak i pisci koji su dobili, recimo, Nobelovu nagradu, a danas ne postoje, a postoje sa druge strane i romani koji recimo nikad nisu dobili Ninovu nagradu, a danas više nego da postoje i zaslužili su je pet puta. U književnosti uvek postoji taj sudar između institucionalnog prihvatanja vrednosti i institucionalnog odbacivanja vrednosti. Postoje književna dela ili pisci koji zahvaljući spletu okolnosti nisu mogli da dobiju određenu institucionalnu podršku ili potvrdu da vrede, a zapravo vrede. To kasnije dokazuje istorija književnosti, odnosno budućnost. Mislim da je važnija stvar da možemo da uživamo u književnosti, a to ko je koju nagradu dobio, na kraju, suštinski nije ni važno.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije Slobodan NIKŠIĆ