Vojislav Bugarski: UVEK SMO POKUŠAVALI DA DOSTIGNEMO NAJVIŠE MOGUĆE

Čuveni dirigent Vojislav Bugarski, Mitrovčanin, vodio je Omladinski hor devojaka „Sirmium cantorum” iz našeg grada i osvojio niz priznanja u svetu i u zemlji. Horskom pesmom proneo je ime našeg grada širom Evrope. Rođen je u Valjevu 1939. godine, ali najveći deo svog života proveo je u Sremskoj Mitrovici gde i danas živi. Kao dirigent vodio je i horove nekoliko osnovnih škola i hor Srpske pravoslavne crkvene opštine „Sveti Sava” u našem gradu. Uvek je horsku reproduktivnu delatnost usmeravao na usvajanje i izvođenje koncertnih programa različitog sadržaja i težine.

Vaše školovanje se odvijalo u više gradova. Kako ste se opredelili za dirigovanje, došli u Sremsku Mitrovicu? Ovde ste radili u školi do penzije i uporedo vodili hor.

U svom rodnom gradu, Valjevu, završio sam osnovnu školu, potom i nižu gimnaziju. Bilo je to teško vreme, posle rata. Želeo sam da se dalje školujem i završio sam  Učiteljsku školu u Šapcu. Šabac je bio blizu, a ja sam voleo muziku. Još od detinjstva to me privlačilo i želeo sam da studiram muziku. Bilo je tu pokušaja da upišem muzičku srednju vojnu školu u Sarajevu, to su moji profesori iz učiteljske preporučili jer su videli da sam talentovan, mogao sam da upišem smer za svirača duvačkog instrumenta, ali na pregledu u Beogradu utvrđena je neka anomaliju na plućima. Tako da zbog toga nisam mogao da upišem muzičku školu. Ipak se nešto drugo odvilo pozitivno po mene, kad sam završio učiteljsku školu, nastavio sam dalje studije na Muzičkoj akademiji u Sarajevu i posle u Splitu. Tu su mi profesori bili koji su završili studije na Sorboni. Dirigovao sam horom još kao student, uz profesora-dirigenta Silvia Bombardelija u njegovom „Horskom studiju”. Posle studija, jedno vreme radio sam u Vinkovcima u Hrvatskoj. Onda je došlo Hrvatsko proljeće,  i negde 1972. godine iz porodičnih razloga došao sam u Sremsku Mitrovicu i ostao da radi kao profesor muzičkog vaspitanja. Tu sam vodio hor pri Osnovnoj školi „Jovan Popović” i OŠ „Jovan Jovanović-Zmaj”. Hor OŠ „Jovan Jovanović-Zmaj” deset godina zaredom je donosio medalje i druga odličja iz Sombora, Bečeja, Šapca i Celja sa festivala, smotri i takmičenja.

Kako je počeo sa radom Hor „Sirmium cantorum”?

Hor „Sirmium cantorum”  osnovan je 1974. godine pri tadašnjem Domu omladine „1. novembar”. Danas je to Centar za kulturu „Sirmijumart” hor je bio jedna od organizacionih jedinica Doma omladine, zvao se Omladinski ženski hor  „Sirmium cantorum”. U horu su pevale su uglavnom učenice srednjih škola Mitrovice. Postojali su školski horovi u svim ustanovama obrazovanja, iz tih horova najbolje su mogle da pevaju u našem gradskom horu. Vodio sam horove dve osnovne škole, pored hora „Sirmium cantorum”. Učenice su savladavale tehnike pevanja prvo u malom horu i mogu da kažem da su jedva čekale da mogu da pevaju u velikom. Postigli smo najveće uspehe. Tada su hor sačinjavale devojke osnovnoškolskog i srednjoškolskog uzrasta, od samog osnivanja, a posle se pomerila uzrasna granica na malo stariji uzrast. Koncertni program je bilo raznovrsan, programe su sačinjavale svetovne i duhovne numere. Gostovali smo na celoj teritoriji bivše Jugoslavije i širom Evrope, stizali su pozivi za gostovanja, bila su brojna putovanja. Uvek sam se rukovodio muzičkim dometima, uvek smo pokušavali da dostignemo najviše moguće i uvek smo tragali za osobenim zvukom zato je naš hor zaista imao izvanredne rezultate. Kad pevate morate strogo da vodite računa o svom gradu, glasnim žicama. Ne sme da se jede previše hladno, zabranjeno je pušenje, ne bi trebalo da se boravi u prašini itd. Potrebna je stroga disciplina, ali i velika posvećenost radu, vežbanju, pored talenta.

Izvedbe Vašeg hora su uvek i svuda bile visoko ocenjene. Negovali ste karakterističan zvuk, prefinjen. To je svakako bio jedan od najistaknutijih u ono vreme,  jugoslovenskih horova.

To se može reći u kategoriji omladinskih horova. Ono što je karakteristika hora jeste visokokvalitetan i čist zvuk, intonativna čistoća bila je nešto čemu smo uvek težili, trudili smo se da negujemo smisao za interpretaciju zahtevnih modernih kompozicija. Nastupali smo na na bezbroj koncerata, Imali smo koncertne programe različitog sadržaja u svim oblastima, izvodili smo duhovnu muziku, ali i evergen. Imali smo ukupno preko 800 koncerata, na trgovima, u eminentnim ustanovama kulture, manastirima i crkvama, koncertnim salama.

Priznanja, nagrade pratila su hor gde god ste nastupali. Dobili ste mnoštvo međunarodnih i domaćih priznanja. Koja biste izdvojili?

Najpre bih izdvojio nagrade na prvenstvu Evrope, tu smo 1988. godine bili apsolutni pobednici, a osvojili smo prvu nagradu već kad smo prvi put nastupili 1984. godine, to je bio 32. evropski muzički festival u Nerpeltu, osvojili smo prvo mesto i nagradu „Pro musica” konkurencija je bila jaka, više od 100 horova se takmičilo i ne samo iz Evrope, nego iz Amerike. Te, 1988. među 127 horova dobili smo i specijalno priznanje belgijskog Ministarstva za kulturu „Cum laude”, što znači „Sa pohvalama”. To je najviše priznanje, ne postoji više od toga, što je moguće da se osvoji. Postojale su četiri kategorije: dečji hor, ženski, muški i mešoviti omladinski horovi. Svako se takmičio u svojoj kategoriji i mi smo u svojoj kategoriji osvojili dva puta zlato, ko osvoji zlato, najviši broj poena, a preko 95, učestvuje za nagradu „Pro musica”, a mi smo i tu glavnu nagradu osvojili i bili laureati. U Belgiji smo bili više puta, imali smo i revijalne koncerte i nastupe na festivalu „Europa canta”, što je u ono vreme bilo veoma zapaženo i hvaljeno. Kad je reč o drugim priznanjima, ona su zaista brojna. Može se reći da se izdvajaju na Festivalu omladinskih horova Srbije u Novom Pazaru 1977, 1979, 1980. i 1981. godine, tada smo dobili Bronzanu plaketu, a 1983. godine smo dobili Zlatnu plaketu. Mladinski pevski festival u Celju u Sloveniji bio je međunarodnog karaktera, bronzanu medalju smo dobili 1977, 1972. 1983. godine. Na Festivalu muzičkih društava Vojvodine koji se održava u Rumi na Pokrajinskom festivalu omladinskih horova koji se održava u Zrenjaninu, višestruki smo nosioci zlatne plakete, tu smo više puta osvajali prve nagrade. Mi smo se otisnuli i u svet i na međunarodnoj muzičkoj sceni uvek smo poželeli da predstavimo najvrednija dela naše muzičke baštine. Bilo je tu još mnogo nastupa, teško je sad setiti se svega, recimo u Baji, u Mađarskoj, a onda je došlo do saradnje između Vlada Jugoslavije i Španije i na osnovu toga je „Sirmium cantorum” 1987. godine, predstavljao našu zemlju na Međunarodnom muzičkom festivalu u Kantonigrosu, tu smo osvojili četvrto mesto. Bili smo i u Italiji, na Međunarodnom festivalu horova, to je bilo 1989, odmah naredne godine, u Trstu smo održali niz revijalnih koncerata, sledeće godine u Poljskoj. Dobili smo još nagrada, teško je sad setiti se svega.

Prepoznat je i Vaš pregalački rad kao dirigenta za šta ste nagrađeni. U čemu je tajna uspeha hora?

Dobro, kako kažete, meni je 1981. pripala „Iskra kulture” priznanje iz oblasti kulturnog stvaralaštva koje dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednica Vojvodine. Nagrađen sam našim najvećim priznanjem „Novembarskom nagradom” Opštine Sremska Mitrovica 1993. godine. Ogromni uspesi koji su ostvareni u horskom pevanju posledica su velike zaljubljenosti, upornosti i potrebe za prevazilaženjem sopstvenih mogućnosti. Rešavanjem vokalno-tehničkih problema i iznalaženjem skrivenih mogućnosti u kompoziciji postizan je visok umetničko-stručni nivo u izvođenju kompozicija. Od samog osnivanja hor se trudio da izvodi kompozicije različitog sadržaja, karaktera i umetničko-izvođačkih zahteva, te su se na repertoaru mogli naći različiti žanrovi, od duhovne do evergrin muzike.

Sankcije su prekinule dosta projekata, saradnju sa drugim zemljama, tako i nastupe hora „Sirmium cantorum”. Usledila je pauza, ali ste opet nastavili posle nekoliko godina.

Mi smo dosta nastupali u našoj zemlji, na gradskim svečanostima, u mitrovačkom pozorištu, na obeležavanjima godišnjica, jubileja značajnih za Opštinu Sremska Mitrovica i širom Srbije. Posle sankcija, naš prvi nastup u inostranstvu bio je u Ajzenahuu, Bahovom rodnom mestu , na „Vartburškom festivalu” izveli smo celovečernji koncert pravoslavne duhovne muzike. To je bio naš cilj da predstavljamo Evropi našu kulturnu baštinu. Solista je bila Milijana Nikolić, buduća operska pevačica Milanske skale i Sidnejske opere. Dobili smo ovacije i pozive za dalja gostovanja, tako da smo učestvovali na festivalima u Češkoj, u Olomucu i Pardubicima. Tako je bilo sve do 2001. godine, nakon toga sam se povukao sa mesta dirigenta, a hor je prestao sa radom.

Ostali su i trajni zvučni zapisi nastupa hora. Snimili ste LP ploču i kasetu.

Hor „Sirmium cantorum” snimio je LP ploču 1985. godine, tada smo veoma često nastupali na godišnjicama vezanim za narodnooslobodilačku borbu, povodom obeležavanja Dana oslobođenja grada, datuma iz istorije, pa je ploča I nazvana po jednom od tih programa „Crnico moja crvena” i tu su upravo, te pesme slobodi. Izvodili smo i duhovne pesme 1994. godine snimili smo audio kasetu što je bilo u to vreme primereno, tu smo izveli „Liturgiju Svetog Jovana Zlatoustog” S. Mokranjac. Ta kaseta objavljena je povodom 20 godina postojanja i rada hora, produkciju i izdavač izdavanje kasete radila je naša ustanova pri kojoj je hor je postojao, delovao, to je bio Centar za kulturu „Sirmijumart”, a u koprodukciji Radio-televizije „M”. Izvođač je Hor devojaka „Sirmium cantorum”, dirigent Vojislav Bugaski, tenor je bio Duško Cvejić, bas Branislav Janić, proizvodnja „Megaton” Novi Sad. Učestvovali smo u emisijama na televiziji i postoji sigurno niz snimaka jugoslovenskih radio-televizija sa našim nastupima

Na zahtev i predlog članica hora, ponovo ste se okupili i obnovili ste rad hora. Podneta je inicijativa da se postavi spomen-ploča u znak sećanja na ogromne uspehe hora?

Hor se okupio ponovo u aprilu 2017. nekoliko godina smo ponovo radili. Imali smo probe u prostoru Biblioteke „Gligorije Vozarović”. Nisu toliko dobri uslovi, bude dosta toplo, vrućina, vazduh suv, što ne pogoduje pevanju. Nekad kad se održe promocije, potrebno je posle toga da uđe svež vazduh, tako da sve to potraje. Okupili smo se ponovo, na insistiranje nekoliko članica hora. Nastupali smo na promocijama, a na 54. Festivalu muzičkog stvaralaštva u Rumi, osvojili smo srebro. Spomen-ploča treba da bude skromna, ne treba tu da piše moje ime više puta, da ne bude hvalisanje, treba sve da bude odmereno. Članice hora su to inicirale, one žele da ostane trajni trag i u tom smislu.

Dok ste bili dirigent i vodili Hor „Sveti Sava” Srpske pravoslavne crkvene opštine, u našem gradu, posetili ste Beč gde je hor nastupao. To ste radili do odlaska u penziju 2007. godine i nakon posete Beču snimili smo i intervju s Vama na Radio-televiziji M, sada prenosimo deo.

U dijaspori postoji izuzetno veliak potreba za ovakvim susretima, nažalost to su manje grupe ljudi koje su razasute po većim gradovima širom dijaspore, nemaju mogućnosti da sastave svoje horove ili manje sastave, tako da poseta ovakvih ansambala izuzetno je povoljna tamo i prekopotrebna. Ovo nije prvi put da idemo, a nadam se ni ni poslednji. Mi smo prvi put bili prošle godine u novembru, je uspostavljena saradnja između našeg hora koji pripada mitrovačkoj Sabornoj crkvi Sv. Dimitrija, a nosi ime „Sveti Sava”. Tradicija horskog pevanja u Mitrovici izuzetno je duga, nažalost prekidala se, tako da se ovim horom nastavlja. Vodim hor „Sveti Sava” dve godine, mi po pozivu smo otišli u Beč, bili smo gosti Hrama Svetog Vaznesenja koji je slavio svoju hramovnu slavu drugog dana Vaskrsa. To je bio povod da dođemo tamo, inače bilo je izuzetno posećeno, veliki broj vernika, a i velik broj sveštenih lica je učestvovalo. Ovo nije prvo ali je veoma značajna gostovanje hora u Austriji zato što su učestvovali predstavnici skoro svih pravoslavnih crkava, to znači Koptske pravoslavne crkve, rumunske, grčke, ruske, zatim predstavnici pravoslavne crkve iz Nemačke, Austrije, tako da se služilo na sedam jezika. Služilo se na staro-crkvenoslovenskom, na srpskom, na ruskom, na grčkom, na koptskom koji je veoma interesantan, na nemačkom se služilo, tako da je bilo i zadovoljstvo i nov doživljaj i novo iskustvo raditi sa tako velikim brojem jezika. Tako da je nastup zahtevao i maksimalnu koncentraciju kako dirigenta, tako i celog hora. Na našu sreću sve bili povoljno, sve je lepo proteklo. To je bilo veoma važno, uveličati hramovnu slavu i mi smo to i ispunili.

Kakav je repertoar bio u Beču,odnosno kojim kompozicijama ste se tamo predstavili?

Pošto je ovo hramovni hor, on ima prevashodno ulogu da peva na svim bogosluženjima, to znači da pevamo kompozicije koje su vezane za liturgiju jer sama liturgija ima svoj proces, svoju dramaturgiju, svaki deo liturgije ima i određene kompozicije, postoji niz kompozicija i redosled kojim se izvode. Mi smo pored toga imali koncerte duhovne muzike, kažem još jednom da moramo imati na umu da je ovo crkveni hor, da nije građanski, laički, nego jednostavno pripada po zadatku jednoj organizaciji koja ima malo drugačiji karakter, nego što su to građanske ustanove. Propšli put smo nastupali u tri grada, sada samo u Beču, to je jedno staro zdanje, nekada je bila tramvajska stanica, sada preuređena u hram, izuzetno lepo deluje, inače nalazi se u Drugom cirklu Beča, nedaleko od centra. Sama akustika hrama doprinosi tome da i pevanje hora bude izuzetno kvalitetno, drugo vernici dolaze da se pomole, a naš hor uz sveštenike ima zadatak da što više oplemeni te duše ljudi koji su došli u hram da se pomole i drugo, da u lepoti pevanja uživaju i približe se se što više Bogu. To je osnovni cilj i zadatak samog pevanja u liturgiji.

Kakve su reakcije članova hora?Ko sve može da peva u horu?

Izvanredne, od samog trenutka kad smo saznali da ćemo ići, a pripremamo se skoro godinu dana, od onog našeg prvog odlaska, u kontaktu smo sa starešinom hrama. Uvek je ta tenzija pozitivno rasla, narastala je do toga da je kulminirala sasvim kvalitetom upravo u trenutku kada smo pevali liturgiju. Ako se služe na sedam jezika, to je bilo izazovno za nas, to predstavlja određenu težinu i trebalo se na vreme uklopiti, sve je bilo sinhronizovano tako vremenski da nema prekida. Članovi hora su zadovoljni nastupom i uopšte atmosferom koja je bila slavska. Pevali smo u svetskom centru muzike, ako to može da se kaže, to je sigurno Beč. U skladu sa izrekom da se glas širi, dobili smo pozive za Nemačku, Rumuniju i Grčku, znači da ovaj hor prevazilazi sada i okvire rada samog grada, treba da iskoristimo i te mogućnosti da izađemo i dalje u neku od država gde se peva pravoslavna muzika. Svako ko ima iole sklonosti ka muzici, može da dođe, da odsedi probu, dve, onda već nešto radimo na stručnom planu, to je audicija otvorenog tipa. Bitno je da čovek ima volje i da ima nešto malo muzikalnosti, a posle, rad svih nas i mene kao stručnjaka čini da dovedemo to do nekog nivoa.

Koji je osnovni zadatak?

Osnovni zadatak hora je da promoviše duhovnu pravoslavnu muziku različitih autora iz različitih zemalja. Pevamo ruski, ukrajinski, grčkih repertoar, uglavnom u službi liturgije, ali se može koristiti kao koncertni program bilo gde. Imali smo koncert i ovde u našem hramu, a poseban je doživljaj kad se dođe u manastir, čitava ta atmosfera. Manastiri sa svojim zidinama, okruženjem, sa sestrama, kaluđerima, koji su posvetili svoj život crkvi, ta uređenost, smirenost, imponuje nama koji dolazimo iz jednog uzburkanog sveta i odjednom kad se nađemo u takvoj sredini, čovek se zapita šta radi u ovom svetu, koji je uskovitlan, koji je uvek borba za prestiž, uvek je borba za ispunjenje nekih zadataka, borba da se postigne što više u određenom vremenu, onda to dovodi do neke vrste duhovnog pročišćenja.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije Slobodan NIKŠIĆ i privatna arhiva