Radovan Vlahović: STVARALAŠTVO JE ŽUDNJA ZA RADOŠĆU BESKONAČNOG

Pisac, Radovan Vlahović objavio je preko 60 knjiga. Piše romane, kratke priče, pesme, eseje. Prevođen je na engleski, nemački, ruski, mađarski, makedonski, slovački, rumunski, slovenački i druge jezike. Dobitnik je više nagrada za književni rad i kulturni pregalaštvo, izdvajamo Nagradu Sunčani sat za književno delo i podsticaj literarnog stvaralaštva mladih u Sremskoj Mitrovici. Osnivač je i direktor prvog privatnog kulturnog centra u Srbiji – Banatskog kulturnog centra i urednik izdavačke delatnosti. Mnogosturko je nagrađivan kao autor, ali i njegova izdanja su dobila vredna priznanja. Iz štampe je u susret Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu izašao njegov nov roman „Ljuba”.

Roman „Ljuba” je poslednji u nizu od četiri romana „Banatske epopeje”. Tu ste obuhvatili period 1948/49, kao i nekim Vašim prethodnim delima.

Pre objavljivanja „Ljube”, u knjizi „Sve je u glavi”, u nekim pričama, opisivao sam vreme prinudnog otkupa u mome selu i reakcije običnih ljudi, a pogotovu dečaka Đure, na mere države koje su se njemu činile surove i kao jedna vrstva odmazde njihovog komšije koji je tada bio jedan od komesara za otkup. U romanu „Ljuba”, koji je izašao ovoga leta kao četvrta knjiga u „Banatskoj epopeji”, na jedan romaneskni način, iznova otvaram to, sada već zaboravljeno, pod tepih bačeno i sklonjeno, pitanje u kome se govori o stradanju, o sukobu dva sveta, gde onaj tradicionalni, vredni, radišni i individualni svet gubi bitku sa novom, pobedničkom, iz rata izašlom, slavnom grupacijom ljudi koji su, po ugledu na sovjetski model privređivanja, želeli da privatno postane društveno i da se minuli rad, u vidu kapitala, generacijama u određenim porodicama stican, preda dobrovoljno i postane opšte i društveno dobro, da ne kažem zadružno. Moj junak Ljuba otkriva (da je car go) i suprotstavlja se nepravednom i prevelikom nametu koji su određivali nestručni ljudi i zato biva kažnjen, zajedno sa još 29 domaćina, konfiskacijom celokupne imovine i završava u Zabeli, sa ostalim žitarima, kao zatvorenik. Ljuba se ni tamo nije mirio sa otimačinom, već je sve vreme postio, molio se, pojao i na taj način je štajkovao glađu do smrti. Porodica nije dobila njegovo telo da ga sahrani na groblju u njegovom selu, ali je zato bila obeležena i kroz sve ove godine ta stigma je ostala. Pišući roman „Ljuba” prošao sam kroz jedno bolno iskustvo porodičnog sećanja na patnje o kojima se godinama nije smelo javno govoriti i koje su, koliko sad vidim kroz komentare čitalaca, bile prisutne u mnogim kućama i porodicama kako u Banatu, Bačkoj, tako i Sremu. Kolektivizacija je uzimala svoj danak na prostoru čitave bivše nam zajedničke domovine. Opljačkano i oteto je delimično vraćeno, a žrtve jedne naopake politike nikada nisu rehabilitovane. Moj roman „Ljuba” otvara jedno novo poglavlje u srpskoj prozi jer literarnim postupkom i bez revanšističke retorike islikava stanje duha jednog vremena i čini pomen, a i opomenu, da nas je diktatura proletarijata uvela u jedno novo, ovo sadašnje, vreme korporativne diktature gde je pojedinac unižen i obespravljen na pravdi Boga.

Tokom kraćeg perioda živeli ste u prirodi na Fruškoj gori gde ste primenjivali svoju filozofiju življenja koju ste nazvali „eksperimentalnim egzistencijalizmom”. Pojasnite nam.

Početkom osamdesetih godina sam se kao mladi i pobunjeni pisac našao pred velikim pitanjem slobode za kojom sam tada u egzistencijalističkom životnom i literarnom smislu tragao. Novi Sad je lagano tonuo u dekadenciju potrošačkog društva i naša zajednička država je malaksavala i postepeno padala u separatizam koji je bio na Kosovu i Metohiji veoma izražen, ali su političari sve to vešto stavljali pod tepih, dok sam ja sa mojim romanom „Samaroplavetnilo” bio odbijen uz obrazloženje urednika da u njemu spominjem velikog vođu, a da on ipak ne želi rizikovati. Takođe mi je odbijena i zbirka priča u Književnoj omladini Srbije, ali se neko poigrao pa mi rekao da mi ide knjiga. Ja sam poverovao i sam sam se hvalio kako ću imati knjigu. Kakav blam sam doživeo tom prevarom i mojom lakovernoću. A u isto vreme sam osetio zov prirode, a sad znam, bio je to priziv Majke Angeline krušedolske. Moj dalji ostanak u Novom Sadu značio bi prihvatanje nekog poslića, a ujedno bih postao i vodonoša nekom od tada moćnih urednika koji su vodili svoje poetičke ratove i usput se dodvoravali političkim vlastodržcima onoga vremena. Da bi se moglo misliti, mora se čitati, govorili su intelektualci, a ja sam shvatio da bi se moglo stvarati mora se živeti i oprobati u različitim oblicima života. Tri godine sam u Krušedol selu čuvao ovce i koze i bio sluga i napoličar manastira Krušedola. Tu sam se učvrstio u veri, a isto tako se oslobodio i stresao sa sebe marksističke buve kojima sam, kroz tekući život, bio napadnut i izujedan kako kroz školovanje, a isto tako i kroz obični omladinski život. Moje poznanstvo i saradnja sa pokojnim arhimandritom Damaskinom, sa mati Verom i sestrinstvom manastira Krušedol učinilo je da shvatim šta znači podvizavati se, a ujedno i da do kraja otvorim svoje srce Gospodu našem Isusu Hristu. Za mene je eksperimentalni egzistencijalizam značio oprobavanje u različitim poslovima i spremnost na post, razmišljanje i strpljenje, kao i stvaralačku žudnju za radošću beskonačnog koja je značila umetničku religiju oboženja i otelotvorenja kroz umetničko delo. U tom periodu sam pokušao na bregu iznad moje kuće da napravim prvo Jugoslovensko pozorište u prirodi, ali mi Stalna akciona kofrencija saveza komunista Opštine Irig to nije dozvolila jer su smatrali da je to nemoguće u privatnom aranžmanu, a policija nije htela da mi da odobrenje za javni skup, dok su me policajci, kad sam odlazio sa manastirskim konjem i špediterom u Irig, zaustavljali i gledali mi ruke da vide da li se drogiram. Moje ruke su bile pune žuljeva od košenja sena i od vučenja kofi sa kljukom kad smo u jesenjem vremenu pekli rakiju od šljiva. Kako nisam uspeo napraviti pozorište u prirodi, u dogovoru sa Dopisnim pozorištem iz Novog Sada, po scenariju iz mog „Samaroplavetnila”, snimili smo film 1985. godine u februaru mesecu na minus sedamnaest sa Petrom Ljubojevim, gde smo uključili meštane da zajedno sa nama glume i taj film je sledeće godine bio prvi u svetu i serija i televizijskih emisija u Monte Karlu. Bio je to veliki uspeh, ali to nikako nije smekšalo srca, niti je promenilo odnos iriške kulturne birokratije prema onome što smo mi kao alternativu nudili. Bilo je to vreme kad je u Sremu dominirao socrealizam i sve što nije ličilo na praznične rodoljubive partizanske recitale bilo je sumnjivo i nepoželjno. Ja sam tada u porti manastira Krušedola prvi put poželeo da napravim manfestaciju sa imenom Majke Angeline što sam trideset godina docnije, uz blagoslov vladike sremskog Vasilija, i uradio, a ista je bila posestrimska nagrada najveće svetske pravoslavne nagrade koju dodeljuju Srbi iz Čikaga „Bogorodice Trojeručice”. Bio je to jedan od mojih kulturoloških snova, koji se, evo, dao Bog, i ostvario. A nagrade sa imenom Majke Angeline su dobili najveći srpski pesnici: Đorđe Nikolić, Matija Bećković, Rajko Petrov Nogo, Selimir Radulović, Ivan Negrišorac, Perica Milutin, Ljiljana Habijanović Đurović, Zoran Đerić i drugi.   

Iz tog svojevrsnog egzila vratili ste se u rodni kraj i osnovali Banatski kulturni centar. Osnovali ste nekoliko uglednih književnih manifestacija koje i danas traju. Tu su Dani Teodora Pavlovića, Proleće Sime Cucića i druge, izdvojte neke.

Još u osamdesetim sam u Novom Miloševu, kad sam se vratio u rodnu kuću, osnovao „Kulturno dvorište” i iz njega smo kulturno počeli da delujemo i da poetizujemo kako prostor oko nas tako i da ljude navikavamo na naše kreativne akcije koje su vrlo često uključivale veliki broj mladih i heterogeno različitih ljudi. U to vreme smo kroz „Novi Zenit” objavljivali tri književna časopisa i objavljeno je više različitih knjiga iz zenitističke tradicije. A kad je u trećem mileniju stasala naša ćerka Senka, krenuli smo Dane Teodora Pavlovića, prvog sekretara i reformatora Matice srpske, manifestaciju koja ove godine slavi četvrt veka svog postojanja u saradnji sa Maticom srpskom. Potom smo pokrenuli Proleće Sime Cucića, rodonačelnika književne kritike književnosti za decu. Potom smo pokrenuli Evropski  fejsbuk pesnički festival koji smo radili u saradnji sa Novosadskim sajmom i kroz taj festival je prošlo nekoliko hiljada pesnika iz blizu trideset država, a u isto vreme smo radili i Festival ilustracije knjige kroz koji je prošlo nekoliko stotina ilustratora iz preko trideset država. Sledeća manifestacija je bila Pesnička republika, a partneri smo i na Danima Miloša Crnjanskog i Stevana Sremca. Dakle, mnogo aktivnosti za jednu privatnu porodičku kreativnu industriju. 

Motiv prinudnog otkupa tematizovao je i Miroslav Antić, pesnik Vojvodine. Vi kao pisac Vojvodine, pored toga što ste okrenuti našoj divnoj ravnici, Banatu, osnovali ste prvo romsko pozorište u Vojvodini i nazvali ga po Mikinoj zbirci „Garavi sokak”. Koje su veze između Antića i Vas?

Istina je da se Miroslav Antić bavio prinudnim otkupom kao temom u svom filmu crnog talasa koji je nosio naziv „Doručak sa đavolom”. Miroslav Antić je u skladu sa onim vremenom pričao filmsku priču i u skladu sa poetikom crnog talasa koji je nastao nakon studentskih protesta iz 1968. godine, a kao uvertira za ustav iz ’74 kad se pripremio teren za rastaknje Jugoslavije. U poslednje vreme, mnogi pesnici se hvale da su se družili sa Miroslavom Antićem koji je moj Banaćanin, a rodom iz Mokrina. Da budem potpuno iskren, ja se nisam družio sa Miroslavnom Antićem, nisam čak ni bio u njegovoj blizini, a kamoli u njegovom društvu. On je u ono vreme, kad sam ja stasavao, bio princ jugoslovenske estradne poezije i miljenik političkih moćnika. A ja sam bio siromašni student i pesnik sa sela koji nije pristao da nosi pesničku štafetu drugu Titu. Na nagovor mog prijatelja Dragana Batinića, pesnika i novinara iz Mokrina rodom, ja sam od Roma iz Mikinog Garavog sokaka napravio pozorišni ansambl, koji je igrao moju dramu prevedenu na romski jezik pod nazivom „Kulaj”. Inače ta predstava je prvi put odigrana u Novom Miloševu i govorila je protivu udaje devojčica i ugovorenih brakova. A odmah nakon premijere, koja je bila veličanstvena i gde su gosti bili najznačajniji romski prvaci iz čitave Jugoslavije, Romano kris (romski sud) je doneo odluku da ožene glavnog glumca i tako se pozorište u Novom Miloševu raspalo. Inače, kad je u pitanju književno delo Miroslava Antića, ja od njemu imam voma visoko mišljenje.    

Kao književnik ogledali ste se u mnogim književnim formama i dobili brojne nagrade. Vaše stvaralaštvo ima nekoliko razvojnih linija, jedna je banatska u kojoj negujete sećanja na zavičaj, banatski govor i običaje, druga je novozenitistička, treća je modernistička, ima ih još, a bilo ih je i više. Kako biste ih Vi pojasnili?

Još nas je Sveti Nikolaj Žički naučio u knjizi „Reči o Svečoveku” da su neki od nas polivalentne prirode, a pogotovu kad su umetnici i kad tu svoju polivalenciju kroz svoje stvaralaštvo, koje i nije ništa drugo do žudnja za radošću beskonačnog, uspeju da iskažu na takav način da iza njih ostaju umetnine koje su ujedno i materijalni dokazi i tragovi njihove polivalencije. Moje stvaralaštvo je kroz sve ove godine bilo stalna potraga za tom najvišom tačkom na nebu koju sam definisao kao „Novi Zenit”. Književna kritika je ta koja ga radi lakše percepcije definiše i razdvaja, ali oni koji su čitali moje romane mogu videti da se kroz njih prelamaju sva moja poetička traganja koja se mogu različito definisati. Dopuštam da ih svako tumači na način kako njegovi teoretski i kritički sudovi to dopuštaju.

Bavili ste se i vizuelnim umetnostima. Snimate i filmove, predstavite nam tu stranu Vašeg stvaralaštva.

RV: tako i o mom životu i o mojim kulturološkim pregnućima. Na Jutjubu imam svoj kanal pa se to tamo može videti.

Vaše knjige su dosta prevođene. O Vama su objavljeni zbornici, knjige i mnogo kritika. O Vama je snimljen i dokumentarni film. Koliko to sve znači za razvoj i vrednovanje dela jednog književnika?

Moji romani iz „Banatske epopeje” su prevođeni na jezike Banata, dakle na mađarski, slovački, rumunski, francuski i kako je rekao moj slovački izdavač Vladimir Valenćik u romanu „Bapa” samo da se stave slovačka imena, on bi se mogao nazvati orginalnim slovačkim romanom, jer ima onu univerzalnu svenacionalnu ljudsku crtu, tako on nadrasta sredinu koja ga je dala i pisca koji ga je napisao i postaje univerzalna ikona stepskog, panonskog čoveka. Istina je da moje delo priziva književne kritičare da se iskušaju i oprobaju u njegovom tumačenju. Kritički sudovi su mišljenja znalaca književnosti koji uvek i kad se delo pozitivno vrednuje i kad je vrednovanje strože uvek koji piščevoj spoznaji da se u sledećoj knjizi koju piše pobrine da eventualne propuste iz prethodne prevlada.

Na prošlom Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu dobili ste nagradu kao izdavač. Koliko Vam znači ta nagrada?

„Izabrana zenitistička dela” (1. kolo u 8 tomova) u izdanju Banatskog kulturnog centra Novo Miloševo i Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski” ponela su Specijalno priznanje na 66. međunarodnom beogradskom sajmu knjiga. Kao čitalac i kao pisac, ja se zenitističkim pokretom bavim od kasnih sedamdesetih. Trebalo je da prođe više od četiri decenije da ja kao izdavač smognem ekonomske snage da zajedno sa mojim saradnicima uradim jedan tako kapitalan projekat kakva su „Izabrana zenitistička dela”. Zenitizam je, kao što je poznato, jedan od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih umetničkih pokreta u Evropi. Zenitizam je autohton, naš domaći, dakle, pokret koji nije presađivao zapadnoevropske -izme na naše srpsko i balkansko tlo. Otuda je moja sreća bila još veća kad godinama zanemarivana dela objavimo uz tumačenje i novo čitanje generacije mladih književnih kritičara koji nisu bili opterećeni ostrašćenom ćutnjom i ignorisanjem zenitista levičarskih kritičara iz prošlog stoleća.

Iz mnoštva nagrada koje ste dobili izdvajamo Nagradu Sunčani sat za književno delo i podsticaj literarnog stvaralaštva mladih u Sremskoj Mitrovici i Međunarodnu književnu nagradu Zlatni prsten u Makedoniji koje ste dobili 2020. godine. Koliko Vam znače nagrade uopšte, a koliko posebno ova dobijena u našem gradu – Sunčani sat?

Nagrade koje pominjete sam dobio posle teške bolesti kad sam bio u stanju reanimacije i one su bile signal da Gospod ima još nekih planova samnom. Posebno me je obradovala nagrada iz Sremske Mitrovice jer je ona, nekada, kad sam bio Krušedolac, bila centar mog okruga, a poslednja četvrt veka postoji jedno bratimljenje između nas Miloševčana i vas Mitrovčana preko Slobodana Simića iz Zasavice. Mitrovica Sremska je carski grad prepun uzvišene energije i ja se zaista osećam počasnim građaninom Sirmijuma kako mi je to već i narečeno kroz nagradu.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije iz lične arhive umetnika