Protojerej-stavrofor prof. dr Dragomir Sando: HRIŠĆANSKI KONTINUITET OVOGA GRADA

Protojerej stavrofor, prof. dr Dragomir Sando rođen je 1956. godine u Visokom, kod Sarajeva. Zbog prirode roditeljskog posla porodica se selila, te je detinjstvo proveo u Rumi. Osnovnu školu i Bogosloviju završio je 1976. godine. Službovao je u mestima Srema: Jarku, Dobrincima, Kraljevcima i u Sremskoj Mitrovici. Bogoslovski fakultet je završio 1981. godine. Bio je postdiplomac na fakultetu u Beogradu, a u to vreme je bio u Hajdelbergu i Minhenu u Nemačkoj, gde je pratio studije na Katedri crkvene pegagogije i metodike. Radio je kao profesor Karlovačke bogoslovije, kasnije kao profesor na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Katedri katihetike. Na tom fakultetu je magistrirao i doktorirao. Bio je upravnik Katihetsko-pedagoškog instituta PBF-a u Beogradu, glavni i odgovorni urednik službenog lista SPC „Glasnika”, duhovnik pri Crkvi Ružici i Kapeli Svete Petke na Kalemegdanu, predsedavao je Odborom za veronauku Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke. Pisao je radove iz oblasti religijske pedagogije, a bio je i prvi urednik obnovljenog časopisa „Srpski Sion” 1991. godine. Dr Dragomir Sando je autor knjiga na temu vaspitanja dece i mladih: „Pravoslavno vaspitanje dece do 7. godine života”, „Bogosluženje kao osnova obrazovanja i vaspitanja u Crkvi”, „Veliki si, Gospode, i čudesna su dela tvoja”, kao i udžbenika Metodike i Pravoslavne pedagogije, urednik je zbornika radova „Srpska pedagoška-katihetska misao” i autor više stotina pedagoških, istorijskih i drugih članaka srodne tematikei objavljenih  u domaćim i stranim časopisima. Urednik je biblioteke „Jovanjski put” u izdavačkoj kući „Globosino Aleksandrija”, a i član je Srpske akademija obrazovanja. Koordinator je za veronauku na nivou Eparhije sremske.

Službovanje ste počeli u sremskom Jarku, potom u Dobrincima, ostavili ste značajan trag dok ste obavljali svoju parohijsku službu u Sremskoj Mitrovici.

Bio je to, često ističem, jedan od mojih najznačajnijih i najlepših životnih perioda kao zanosa koji je vodio usponu u svešteničkom pozivu, ako se sme tako reći, i jednog ličnog vremena. Službovao sam u sremskim mestima, jer sam dete Srema, odrastao sam i završio školu u Rumi i odatle sam otišao kao klirik Eparhije sremske u Sremske Karlovce u Bogosloviju. Zbog potrebe službe, tadašnji vladika Makarije nije mi dozvolio da redovno studiram, jer je u to vreme Eparhija sremska sa sveštenstvom bila poluprazna. Vladika je imao uvid u moj dotadašnji bogolsovski život i rad, te mi je dao jednu od najumilnijih i mirnih parohija – Jarak. Vrlo rano, nisam imao ni 20 godina, 1976. počeo sam parohijsku službu u Jarku, da bih posle samo dve godine bio premešten u Dobrince i Kraljevce. Predano sam radio na parohijskom polju, što je za moj buduci životni put možda bilo najvažnije. Iz Dobrinaca sam počeo da studiram, istovremeno, na dva fakulteta, što je bila retkost. Imao sam odgovornih parohijskih obaveza, ali sam ih usklađivao sa ostatkom vremena, te sam završio Bogoslovski fakultet u Beogradu. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, nažalost, nisam diplomirao iako mi je sasvim malo nedostajalo, a, nepravde radi, nisu mi priznali Bogosloviju kao predupisnu kvalifikaciju, nego sam se upisao sa osnovnom školom. Prošao sam kroz posebne procedure i prijemne ispite. Ali dobro!

Sve to je kasnije išlo svojim tokom. u Sremsku Mitrovicu, po potrebi službe, 1988. godine premešta me današnji vladika Vasilije sa nalogom da ovde u Mitrovici prihvatim službovanje sa najvišom zbiljom kako bi se nastavio duhovni život parohijana i crkveni rad. Odmah sam osetio koliko je široko polje rada, ali se nisam uplašio. Istovremeno je to bilo sumorno, ratno vreme, jer su se nadvili oblaci tame nad našom nacionalnom sudbinom. S druge strane, narod se okretao već u dobroj meri proverenim, duhovnim, nacionalnim, kulturnim vrednostima i onda sam, nekako uz pomoć sinergije duhovnosti i kulture aktera ljudi koji su živeli u Sremskoj Mitrovici pronašao zaista sebe, u potpunosti.

Vi ste kao parohijski sveštenik, kao crkveni poslenik, obnovili proslavu gradske slave. Organizovali ste prvu proslavu, svečanu akademiju posvećenu Sv. Dimitriju.

Neprestano ističem da je Mitrovica u to vreme, kao i danas, imala preko 10 institucija koje se bave kulturom, i mi smo u to vreme počeli da proslavljanjem Svetog Dimitrija kao imendana grada. Кao sveštenici imali smo, što je specifično, za razliku od institucija kulture, poseban odnos i kontakt sa svojim parohijanima i narodom Sremske Mitrovice. Ulazili smo u kuće za domaće slave, u toku bogosluženja i drugih verskih obreda imali smo mogućnost da opštimo s narodom o idejama, programima, pa je onda razumljivo što je bila velika posećenost tome događaju, tako da smo s te strane bili u mogućnosti da smo mogli opravdati svaku temu i svaki naslov iza koje se odvijao određeni program.

To su prepoznali i ljudi iz društvenog života grada, pa su nas uključivali u svaku društvenu aktivnost. Proslavljeni lekar prim. dr Dimitrije Stojšić je bio u to vreme u vrhu društvenih aktivnosti zajedno sa ljudima iz Opštine, te smo pokretali aktivnosti oko pešačkog mosta, bloka sremskomitrovaške bolnice, sportskog centra, gradskih i sportskih svečanosti i mnogo što-šta još. Sve to je davalo krila i meni kao čoveku i kao svešteniku. Sećam se tog zlatnog perioda: od bogosluženja, obnavljanja časopisa Srpski Sion, potom osnivanje horova, raznih duhovnih večeri, onda od promocija raznih knjiga do razgovora na određene teme. Koliko su bile sadržajne večeri govori činjenica da nije bilo značajnijeg ni glumca, ni profesora koji nije radosno dolazio u Sremsku Mitrovicu da učestvuje u tim danima. To je, dakle, bilo vreme prijemčivo za ovaj grad, jer je davao široke mogućnosti, od jutra do same večeri. U svemu su učestvovali i ljudi sa drugih fakulteta iz Beograda, kao i ovdašnji istaknuti meštani, poput Petra Miloševića, Radomira Price, Dušana Poznanovića, Dušana Ercegovca i drugih ljudi iz Arhiva grada, Muzeja, Pozorišta, Zavoda za zaštitu spomenika, Galerije Vozarević, Doma omladine i drugih institucija, gde smo organizovali naučne skupove, akademije… Jedna od prvih jeste akademija u čast Svetoga Dimitrija, koja je otpočela liturgijom u našem mitrovačkom hramu, gde je bilo toliko naroda da nisu svi mogli ući u crkvu, pa smo programe prenosili na jednom velikom bimu postavljenom napolju i onda je ceo trg mogao da posmatra prizore iz unutrašnjosti crkve. Sve je to bilo tako impozantno da danas, kad se setim toga i kad gledam neke fotografije, prosto se zanesem u svemu tome i kažem: Ipak je vredelo truditi se.

Kasnije ste izabrani za profesora na fakultetu u Beogradu.

Sve to je prepoznao u određenom momentu mitropolit Amfilohije, koji je dva puta bio gost u Mitrovici, jednom prilikom, negde 1993. godine pri slučajnom susretu ispred Patrijaršije kaže mi: „E, sokole moj, ja rešio da te potražim! Vidiš kako to Bog sve uredi.” Rekao je da mu treba asistent na fakultetu i voleo bi da se prihvatim ako želim. Pre toga sam bio profesor u Karlovačkoj bogoslovijim pa sam svakodnevno bio na relaciji Mitrovica – Karlovci. Odgovorio sam mu da ne znam da li sam ja dorastao tom pozivu, no on nije odustajao. U kući sam rekao o čemu je reč i da se ja ne bih mogao toga prihvatiti. Supruga i braća su me ubeđivali, rekavši da je to velika čast, i tako sam prihvatio o poziv. Mitropolit mi je ubrzo posle dve, tri godine, iako je bio redovan profesori, dao do znanja da će se polako povlačiti, tako da mi je već posle magistrature, gde mi je on bio i mentor, ostavio u obavezu da redovno držim predavanja, obavljam ispite i sve što je u nadležnosti docenta, kasnije profesora. Mitropolit je sav moj rad pratio i davao mi sugestije, a gde je trebalo, bio je gotov da pomogne oko čitavog nastavnog procesa na fakultetu, kao i oko duhovnih večeri, seminara, tribina i svega što je doprinosilo zbilji aktivnog pastirskog rada u Mitrovici, kao i unapređenju verske nastave.

Obvljali ste više dužnosti na fakultetu. Prisetite se nekih značajnijih poduhvata na naučno-nastavnom polju.

Pošto sam danas u penziji, okončana je moja profesorska aktivnost na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu i Foči, a samim tim i moja aktivnost duga 22 godine na uređivanju časopisa Glasnik, službenog organa Srpske prvaoslavne crkve koji je izuzetno značajan, ne samo zato što je upućivan na nekoliko hiljada adresa u zemlji i u inostranstvu. Primale su ga sve patrijaršije u svetu, arhiepiskopije i mitropolije pravoslavnih Crkava, a isto tako i neki rimokatolički centri, potom sve značajnije ustanove kulture, zavodi, kao i svaka crkvena opština i manastirska uprava. U njegovom prvom, službenom delum značajnom za oficijelnost Crkve, objavljivana su saopštenja Svetog arhijerejskopg sinoda i Sabora, božićne, vaskršnje i druge prigodne poslanice, uredbe, pravilniici, personalne promene po crkvenim jedinicama, a u drugom delu se bavio kulturom, umetnošću i svim onim što je aktuelno i značajno u srpskom narodu, tako da je po obimu dosezao i do 80 stanica u koloru, što je davalo i posebnu lepotu listu. Imao sam samo još dvoje ljudi u uređivačkom timu, našeg izvanrednog lektora i profesora protođakona Radomira Rakića, člana administrativnog tela Svetog arhijerejskog sinoda dugi niz godina, i revnosnoog sardnika Informativne službe Sprspke pravoslavne crkve Zoricu Zec, koja je istovremeno bila i dopisnik za Eparhiju sremsku. Zbog tolike odgovornosti, istovremeno, uređivački rad mi je bio na ponos i, možda, pored pedagoške aktivnosti, smatrao sam ga najznačajnijim poslom koji mi je bio poveren. Uz to, okončana je moja aktivnost i po pitanju rukovođenja verskom nastavom u Arhiepiskopiji beogradsko-karlovačkoj, značajna i po tome što je u Beogradu oko 300 veroučitelja uključeno u predavanje verske nastave, a to je podrazumevalo angažovanje svih veroučitelja u školama, doprinos kvalitetnijem radu, držanje seminara, okupljanja radi postizanja boljeg kvaliteta rada, i sve što se smatralo od važnosti po ovom pitanju.

Bilo je tu i drugih aktivnosti, kao što su duhovne večeri u Beogradu, i to u trajanju po sedam, osam večeri uzastopno tzv. Duhovske večeri na Kalemegdanu ispred Crkve Svete Petke, da bi se kasnije ovakva događanja proširilo na još nekoliko hramova i institucija u Beogradu, u kojima su učestvovali zaista vrhunski srpski intelektualci, pesnici, književnici, javni radnici, glumci, horovi, propovednici, besednici, folklorne grupe.  Po jedan kolažni program bio bi organizovan svako veče pod najsvetijem delom Beograda, nekako i najtajanstvenijim, koji je pobudjivao sve na prošlost grada i našeg naroda. Na Bogoslovskom fakultetu na predmetima Katihetika i Osnovi pravoslavnog vaspitanja, Didaktika, Metodika, u jednom momentu imao sam oko 500 studenata na tri godine studijskog programa, što je bilo imponzantno. Naravno, imao sam i asistente, mada se celim svojim bićem i odgovornošću moralo stajati iza te, možda, najznačajnije aktivnosti Crkve. Jedan od najboljih mojih asistenata bio je Mitrovčanin Stefan Nedić, sada veroučitelj u našoj Gimnaziji. U dva mandata pred penzionisanje bio sam i prodekan za nauku, tako da je u 47 godina radnog staža mnogo toga stalo. Moralo je i da se piše, ali i da se pedagoški rad prati, kroz seminare, simpozijume… Ponavljam, imao sam zaista divne saradnike i divne ljude oko sebe koji su mi ličnim primerom ukazivali na vrednote života. Posebno je to bio kao duhovni rukovoditelj i otac, sada blaženopočivši mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, koji je bio uključen u svaku značajniju moju aktivnost, a, uz to, bio je recenzent svih mojih objavljenih knjiga. Nisam se setio svega, ali je ukratko rečeno ono što je najznačajnije. Malo mi je neprijatno da toliko govorim o sebi, ali to ste Vi tražili od mene.

Mnogo ste uradili za društveni i kulturni život u našem gradu o čemu smo svojevremeno, malo pričali u emisiji RTV „M”. Da izdvojimo da ste obnovili časopis „Srpski Sion” i bili njegov dugogodišnji glavni i odgovorni urednik. Učestovali ste u izgradnji jednog hrama u Maloj Bosni. Bavili ste se i istraživanjem prošlosti ranohrišćanstva na ovim našim prostorina. Šta je posebno zaokupljalo Vašu pažnju u prošlosti Srema?

Bilo je to 1993. od kada sam 7, 8 godina vodio taj časopis na nivou Eparhije sremske. Želeli smo da bude što raznovrsniji, da svako ko zna šta je pisana reč nađe neko zrnce za sebe, pa su uglavnom, njegove prve stranice donosile radove iz oblasti duhovnosti, života u Crkvi. što je bila i prvobitna zadaća i priroda tog časopisa. Imao sam divnog saradnika i intelektualca našeg vremena, protu Milorada Golijana, paroha mitrovačkog, čoveka koji se od mladosti neprestano družio sa knjigom, posebno iz oblasti beletristike, s  naglaskom na klasičnim delima,  dakle iznalazili smo tekstove za koje smo smatrali najznačajnijim, a da odgovaraju temi broja. Uz to smo objavljivali istorijske člankem koje su autori brojni Mitrovčani, Sremci. Publikovali smo priče, pesme, ali sve je bilo podređeno kvalitetu života, normama etike i duhovnosti. Sledile su razne aktuelnosti, kako Sremske Mitrovice, tako i Srema uopšte, a i šire. Časopis je izlazio četiri puta godišnje. Najteže nam je u svemu bilo to što smo sami, nekolicina nas, morali da se staramo i o finansijama, pri čemu su nam u velikoj meri pomagali priložnici.

Stari Srpski Sion, časopis koji je izlazio do 1907. godine, u svojoj deceniji i po, koliko je trajao u vreme crkvenog erudite Georgija Brankovića, mitropolita karlovačkog, bio je savršen list među Srbima. Sve što danas vidimo u Sremskim Karlovacima izgrađeno je u njegovo vreme. On je osnovao i taj časopis, koji je u to vreme bio jedini časopis ne samo Karlovačke mitropolije, nego uopšte Srpske pravoslavne crkve, toga formata i sa tom aktuelnošću i značajem, no, nažalost, njegovom smrću časopis je ugašen. Mi smo ga 1993. godine obnovili. Bio je skromniji u odnosu na prethodni, bar po izgledu, ali i po sadržaju nismo se stideli, trudili smo se da bude na istom, visokom nivou. Od 1998. godine ponovo je usledila pauza, da bi u novije vreme bio obnovljen i danas izlazi, samo u drugom formatu, više kao revija. Sarađujem i dalje i s vremena na vreme nešto objavim i pritom zapažam da mlađe kolege na njemu odlično rade. Drago mi je što časopis traje. Istorija ovog podneblja me je, prirodno, interesovala od mladih mogu. Sirmijum je, u vreme kad je bio jedna od rimskih prestonica smatran za jednu od prvih episkopskih katedri. Prve episkope Epikteta i Andronika u 1. v. po Hristu, na osnovu predanja, postavili su apostoli Petar i Pavle. Kad je podizana crkva u mitrovačkoj Maloj Bosni, sami parohijani zidali su sebi crkvu, što je jedinstveno u graditeljstvu. Moje obaveza, kao i mog kolege Nikole Škorića, bila je tek da ih organizujemo, i hram smo posvetili upravo Sirmijskim mučenicima. Jeste da je 2.000 godina veoma dug period počev od onih prvih mučenika, ali vraćamo im se neprestano, jer nikada ne smemo izgubiti iz vida taj hrišćanski kontinuitet ovoga grada.

Vaša cela loza je sveštenička. Kako ste se opredelili za svestenički poziv?

Kao najstarije od troje dece mojih roditelja Save i Mileve,  po prizivu Božjem i na predlog majke i bake,  koje su u tome odigrale glavnu ulogu, upisao sam se u Bogosloviju Sv. Arsenija Sremca u Sremskim Karlovcima. Nije to baš naišlo na dobar prijem u sredini u kojoj sam se nalazio, u Rumi, a pogotovo ne u toj elitnoj osmogodišnjoj školi Zmaj Jovinoj koju sma bio završio. Ali, bilo kako bilo, bio sam se odlučio i tu više nije bilo pogovora. Kad sam već završio školu i kad sam primao sveštenički čin, toj svečanosti i radosti mojoj i cele moje familije nije bilo kraja. Moj srednji brat Radomir je u to vreme pošao u deseti razred škole i kad je osetio tu lepotu čina i celog događaja, zamolio je vladiku da i on pohađa Bogosloviju. Kako nije odustajao u svojoj nameri, vladika ga je po kratkom postupku predložio Sinodu i on je upisao Bogosloviju, koju je uspešno završio. Sve vreme do svoje   penzije, 41 godinu bio je na jednoj jedinoj parohiji u Slankamenu i nije se selio, kao ja, dok je najmlađi brat Miomir u Gracu paroh i veroučitelj u austrijskim školama za srpsku, odnosno za pravoslavnu decu. Obe snaje su takođe angažovane u životu Crkve, kao veroučiteljice u sredinama gde su braća službovala.

Da ne bih bio nepravedan i prema svojoj supruzi Savi – ona je sav radni vek bila vezana za kuću, dočekivala je i ispraćala sa crkvenog praga vernike i parohijane u mom odsustvu i davala im je elementarna uputstva, objašnjenja i pomagala im je za prvu pomoć.  Ali svakako se našla tu kao desna ruka mom parohijskom načinu života i službovanja. Imam sina Veroljuba i ćerku Rajku, oboje su rođeni u Sremskoj Mitrovici i Rumi. Sin je profesor u beogradskoj Bogosloviji i đakon u voždovačkoj crkvi. Živi u Rumi. Ćerka je završila dizajnersku školu i crkvenu Akademiju za ikonografiju i konzervaciju. Ona je živopisac i učestvovala je delimično u živopisanju nekoliko hramova u Nemačkoj, Republici Srpskoj, Federaciji, nekim dodatnim radovima u Hramu Svetog Save na Vračaru i još u nekim crkvama. U svemu joj je prednjači I bivali su u svemu tim Mitrovčanin Nikola Avakumović. Tako da ste u pravu, na neki način sam rodonačelnik svešteničke loze. Bogu sam blagodaran na svemu.

Katihetika je stari crkveni predmet. Kako biste ga danas mogli približiti našim čitaocima?

Izraz katihetika potiče od grčke reči katiheo – poučavati. Crkvena prosveta je mnogo dubljeg i šireg karaktera za razliku od prosvete kakvu je doživljava i shvata današnje vreme. Na prvom mestu, ona ima taj sotiriološki (spasavajući) značaj, jer nekoga obrazovati, znači podsećati ga na lik i obraz po čijem smo uzoru stvoreni. Potom na vrednost čovekovog života, gde je kroz hrišćanstvo u svom pravoslavnom shvatanju donelo čovečanstvu svoju neprolaznost. Takva nauka je bogočovečanska poruka, koja se odnosi na Crkvu Hristovu kao Telo njegovo usađenu u vreme i narode. U pedagogiji Crkve se nalazi neistraživo bogatstvo Hristovo,  kako to svedoči ap. Pavle, i ona nam se daruje i otkriva kao tajna od večnosti skrivena u Bogu (up. Efescima poslaniva 3,8-9). Kroz Nju se otkriva mudrost ne samo jednog ili dva pokolenja, nego vasceloga roda ljudskog, ali i tajne nebeskog života i nebeskih bića. Zbog svoje pozvanosti da čuva i objavljuje te životvorne tajne, Crkva se naziva i našom neprestanom školom. Sve što stoji u njenoj prirodi i njenom delovanju daje nam neiscrpno znanje, ali i način na koji se ono postiže, tako da to „školovanje“ traje u večnost. Pomenuto znanje u Crkvi, s druge strane, ne biva znanje zbog znanja, samodovoljno, pa makar ono govorilo i o Bogu. Znanje u Crkvi ide korak dalje, tako da ono svedoči vrlinski i iscrpno, ne samo da uči i podučava, nego poznaje Boga, poznaje Hrista i Crkvu posredstvom Duha Svetoga.

Eto, to je sve oblast kojom se bavi katihetika. Da se čovek oblikuje kroz nauku, umetnost, vrlinu i svetost. A sve nam se to otkriva kroz bogonadahnutost i otkrivenje koje nam je Bog darovao kroz Sveto Pismo i Sveto Predanje. Ali i praktičnost vekova naših otaca i praotaca koji su svojim životima pokazivali put kojim treba stremiti. Katihetika zadire i u oblast savremene pedagogije, što se na izvestan način suočavamo sa najnovijim pedagoškim izazovima. Dakle, jedna ozbiljna i široka oblast koja obrazuje i vaspitava.

Vi ste Katihetiku predavali dugi niz godina. Kakvo je  mesto i uloga ovog predmeta danas?

Katihetika je posebno važna na Bogoslovskom fakultetu. U širem smislu, ponavljam, može se shvatiti kao crkvena pedagogija sa primesama građanske pa i porodične padagogije, andragogije. Ona je saborno sočivo svih bogoslovskih predmeta, jer se kroz tu prizmu ogleda znanje svakog kandidata na ispitu. Tu je sadržano opšte bogoslovsko znanje. Ovaj predmet ukazuje na etimološki značaj obrazovanja i vaspitanja. U religijskom smislu, obrazovanje znači obraz Božji, koji čovek nosi u sebi, a  koji treba neprekidno da razobličava u najpozitivnijem smislu. Vaspitanje znači pitanje, hranjenje vrlinama, istinom i svakim dobrom koje je neophodno da bi čovek dostigao te neslućene visine u odrastanju u životu.

Izraz prosveta potiče od reči svetost – izvor svetosti, svetlosti. Bez Crkve kao izvora svetlosti i nosilaca njenih kroz istoriju, kao najboljih prosvetitelja, ne može biti ni istinske prosvete. Neophodno je da se do najvećeg stadijuma svog života i doba napajamo i hranimo svetlošću. Naročito je to bitno za predškolsko i osnovnoškolsko obrazovanje. Imamo verski neobrazovane porodice, ali i nastavnike u školama. Treba početi od ozbiljnog razgovora o pedagogiji Crkve i društva. Izlaz je u životnom presabiranju i odgovoru svakog pojedinca za sebe, ali i za sve oko sebe. Treba da raščistimo sa formalizmom života i da prihvatamo suštinu.

U kakvom je odnosu verska nastava sa shvatanjem vaspitanja dece školskog uzrasta?

U najdirektnijem. Sve to što stoji kao smisao, zadatak i način u crkvenom vaspitanju, podrazuvema i sam njen cilj. A do tog cilja se dolazi izuzetno strpljivo i sa svim osobinama dobrog veroučitelja. Potom, dobrim udžbenicima, sistemom i pratećom opremom koji bi na integralan način uvodio učenike u versku nastavu, gde bi bilo najviše prirodnosti u izlaganju, ali i prihvatanju i utvrđivanju iznetog novog gradiva. Reč „integralan“ podrazumevao bi veronaučki, pravoslavno kulturološki i vaspitni karakter nastave. Veronauka se time neophodno postavlja u našim školama u otadžbini, kao i u rasejanju, kao obrazovna i vaspitna nastavna oblast. Tako potvrđujemo da poput drugih zemalja i polaznika veronauke u njih,ovom prosvetnom sistemu, imamo osećaj za preku potrebu ove vrste obrazovanja. Verska nastava mora biti originalna, zanimljiva, maštovita, sadržajna, što znači, dobro metodički organizovana. Mora biti snažnog izraza da deluje na razvoj pravoslavno verskog senzibiliteta, da probudi u učeniku odnos prema Bogu, prema drugom, bližnjem oko sebe, drugim bićima zemlje, kao i prema prirodi. Jednostavno, takva metodička struktura mora, i vizuelno i tekstualno, da potstiče razvoj duhovnih vrednosti đaka – da ga spontano, nenametljivo uvodi u svet pravoslavne vere i njenog iskustva. Posebno je važno upoznati psihologiju đaka – kao i saznajne duhovne mogućnosti učenika. Važno je bilo dobro metodički osmisliti buđenje potrebe za verskom komunikacijom i razvoj te potrebe kod učenika. Dete stiče kulturu osećaja da pripada Crkvi koja je neodvojiva od same njegove porodice. Verskom nastavom se otvara faza pripremnog perioda koja stvara neku vrstu intelektualno emocionalnog raspoloženja ili motivacije kod učenika. To je podsticajna etapa u kojoj se učenici na jedinstven način uvode u osnovne pojmove veronauke bez njihovih definisanja i pojmovnog određenja. Taj pripremni deo je veoma važan za formiranje prvih verskih predstava što ga tako očigledno srećemo kroz ceo kasniji njegov život. Razume se da to sve nije lako i da se samo teorijem ne može stići do određenih rezultata. Ali ih treba imati za cilj i težiti tom cilju.

Učestvovali ste namnogim naučnim skupovima kod nas i u inostranstvu, objvaili mnoge naučne radove, autor ste seminara za stručno usavršavanje veroučitelja. Izdvojte neki Vaš naučni rad.

Moja bibliografija je počela upravo odavde, još od „Srpskog Siona“, pa dalje. Nedavno je izašao zbornik u kojem  sam sabrao neke moje značajnije radove. Jednom prilikom pozvali su me da budem predavač na jednom naučnom skupu na univerzitetu u Nemačkoj. Jedna je tema bila manastir Studenica, a drugi je bio Sirmijum. Cilj je bio da im predstavim grad sa svim njegovim znamenitostima, istorijskim i svake druge vrste: duhovnosti njegove i kulture. Izlaganje je bilo praćeno slajdovima i mislim da mi je to bilo jedno od najuspešnijih predavanja. Oduševilo me je kad sam video da mnogi od njih znaju dosta o ovom gradu i da ih je veoma zainteresovao Sirmijum u njegovim pojedinostima kao ranog hrišćanskog središta. Bez obzira na to da li su ovde živeli Rimljani, Avari, Gepidi, Sloveni ili koji drugi, taj hrišćanski kontinent nikada se ne bi smeo potisnuti. On je ustvari osnova za naš kulturni, duhovni, književni i svake druge vrste život. Nemojmo da zaboravimo da je na ovim prostorima jedno vreme živeo i Sveti Metodije, a za Srbe je od posebne važnosti bio kralj Dragutin Nemanjić ovde boraveći. Gotovo svaki fruškogorski manastr starijeg datuma veže se za njegovo ime.

Napisali ste veliki broj knjiga, naučnih, stručnih, udžbenika i dr. Ovde ste imali promociju Vaše knjige „Veliki si, Gospode”. Bilo je još promocija, ali prisetite se utisaka sa ove mitrovačke promocije.

Sve sam to pisao u službi, uglavnom za svrhu predmeta kojim sam se bavio i deci predavao, ali bilo je tu još nekoliko istorijskih knjiga, recimo, knjiga koja se bavi istorijom nekih crkava, u Sremu ali i van njega. Pre dve godine sam se vratio nekoj prvoj prirodi svoga poziva, a to je taj živi odnos sa narodom kad sam imao prilike na tom službovanju da iznađem, ne nekoliko, već na desetine primera koji zaslužuju pažnju. Kao sveštenika koji sam učestvovao u tim događanjima ili o kojima sam čuo od neposrednih učesnika tih događaja rodila se ova popularnija knjiga za narod, koji nosi naslov „Veliki si, Gospode”. Držali smo promociju u Pozorištu u Sremskoj Mitrovici. Bilo je mnogo mojih poznanika, parohijana, prijatelja, uz divne sagovotnike u njenom predstavljanju. Obično, danas nisu baš popularne neke promocije, ali mi je srce bilo prepuno kad sam video da je Pozorište bilo pretesno  tako da su mnogi koji su želeli da prisustvuju, stajali pred  vratima sale. Pisanje te knjige podržala je i podstakla me naša književnica Ljiljana Habjanović Đurović i izdata je u ediciji njene kuće Globosino Aleksandrija. Reč je o nesvakidašnjim, čudnim događajima ljudi koji su još u životu ili su se nedavno upokojili kako onih iz Mitrovice,tako i iz Beograda. Bio sam očevidac čudnih događaja koji se mogu proveriti, ali nisu bili od ljudi. Reč Gospodnja je bila presudno u mnogim primerima. Štampano je prvo izdanje, a posle je manastir Velika Remeta sa dragim mi ocem Stefanom objavio više izdanja. Trudio sam se da stil i jezik potpuno prilagodim savremenom čitaocu. Pripremam novu građu za knjigu koja će se pojaviti u budućnosti – kad ne znam? Ali polako, ne žurim nigde. U suštini, nekako, nisam ljubitelj tog načina promovisanja, ali iza te knjige, iza mojih razmišljanja, mojih događanja i ostvarenja, stoji niko drugi, do sami živi Bog, koji rukovodi svemu tome oko nas, a ja sam samo jedan mali instrument u dobrim namerama i sa svojim skromnim mogućnostima.

Razgovarala dr Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije Dragomir GRUJIČIĆ i iz privatne arhive sagovornika