Dr Ksenija Radotić – Hadži Manić: NAUČNICA I KNJIŽEVNICA

Dr Ksenija Radotić – Hadži Manić, rođena Mitrovčanka, doktor molekularne biologije i fiziologije, radi kao naučni savetnik Univerziteta u Beogradu – Instituta za multidisciplinarna istraživanja, Odsek za nauke o živim sistemima, Centar za zelene tehnologije. Prema zvaničnoj proceni Ministarstva nauke, tehnološkog razvoja i inovacija, nalazi se u 10% najuspešnijih naučnika. Među pravcima njenog istraživanja su oblasti biotehnologije i biofizike biljaka gde se s jedne strane bavi delovanjem stresa na fiziologiju biljke, a s druge strane iskorišćavanjem potencijala biljnog materijala za moguću primenu u različitim oblastima, poput industrije, medicine i poljoprivrede. Autor je ukupno 288 naučnih publikacija, od kojih više od 120 naučnih radova u časopisima i poglavlja u monografijama, kao i oko 150 saopštenja na konferencijama.

Sarađuje sa institucijama u Evropi, SAD i Novom Zelandu. Objavila je nekoliko zbirki pesama, zbirku priča i roman. Živi i radi u Beogradu, ali ovde ima stan i dalje, često dolazi u naš grad.

Vaši roditelji su se ovde doselili iz Beograda.

Moji roditelji mama Radmila i tata Dušan Radotić doselili su se iz Beograda, konkretno iz Zemuna, gde su radili u to vreme, jer mami nije odgovarao život u velikom gradu i ukazala se mogućnost da tata dobije posao ovde u tužilaštvu. Mama je bila domaćica, usled spleta životnih okolnosti, posvetila se podizanju mene i brinuli su se takođe o tatinoj mami koja je isto živela ovde, u Mitrovici, doduše odvojeno. Tako su došli u Mitrovicu i odmah se nastanili.

Rođeni ste u Sremskoj Mitrovici, Vi ste dakle, devojčica sa Žitnog trga.

Rodila sam se u nedrima grada, na Žitnom trgu gde se sustiču različiti istorijski i kulturni periodi. Uspomene iz najranijeg detinjstva me vode u maštovite igre sa decom u rimskim iskopinama na trgu. Iz kasnijeg perioda, nezaboravne su večeri sa društvom na stepenicama savskog keja, tad je još bio samo nasip, na gradskom trgu i u parku, kao i na plaži koja je uvek imala posebno mesto u mom doživljaju grada. Uspomene iz perioda života kada sam krenula putevima nauke kao mog životnog poziva me vežu za moja stalna vraćanja u rodni grad, u moj dom na Žitnom trgu, gde sam provodila za mene jako važne trenutke sa majkom i ocem, koji su mi bili poput životnog svetionika. Kasnije, kada su roditelji napustili ovaj svet, nastavila sam da se vraćam u Mitrovicu sa mojim divnim suprugom i našim prijateljima koje je očarala magija grada. Kao spoj svega toga, doživljaj mog rodnog grada je ostao sačuvan u dubinama psihe, svetlucajući kao jedna oaza mašte i mira.

Kakve Vas još uspomene vežu za naš grad?

Mama i ja smo, dok sam bila još dete, povremeno išle u Beograd jer je njena mama tamo živela. Sećam se, na autobuskoj stanici, tada je kod Glavne pošte stajao autobus, čekale smo zajedno sa Perom Kraljem, on je tad studirao ili je tek počinjao da radi, tako da s smo s njim razgovarali i išli do Beograda, bio je vrlo fin i simpatičan momak u to vreme. Moji roditelji su bili dobri s njegovim roditeljima, njegov otac je bio direktor gimnazije. Spomenula bih iz tog perioda života, teta Ljalju Bogdanović, kod koje sam išla na časove ruskog i francuskog, ona je bila mamina prijateljica, a muž je radio s mojim tatom u pravosuđu, zahvaljujući kojoj sam izuzetno naučila i jako zavolela francuski jezik, kasnije sam morala zbog profesije da koristim engleski ali francuski mi je najomiljeniji jezik. Naučila sam uz nju i ruski jezik, tokom 10, 15 godina, počev od prvog razreda osnovne škole išla sam kod nje na časove, tako da sam već sa 13 godina čitala Rat i mir na ruskom.

Šta je obeležilo Vaše najranije školovanje?

U najranijem detinjstvu za mene je igra bila najvažnija, pa sam se jedva navikla da idem u školu. Sećam se moje divne učiteljice Jelice Galović koja je imala beskrajno strpljenje sa svom, veoma različitom decom, i ne samo da nas je uvela u svet učenja i znanja nego je i savladala dečije hirovite strane u nekima od nas.

Možda je neko uticao na Vas u najranijim danima života da razvijete ljubav prema biljkama i nauci?

U višim razredima osnovne škole, kada smo popunjavali anketu o zanimanjima kojim bismo želeli da se bavimo kada odrastemo, napisala sam da ću biti novinar ili naučnik. Uvek sam težila nekom kreativnom poslu. Međutim, moguće da je na moje konačno opredeljenje da se bavim naukom uticao period u mom detinjstvu kada sam mnogih leta umesto na more išla u planinu, Divčibare, radi popravljanja krvne slike. Po celo leto bih ostajala tamo sa mamom, u vikendici njenih tetaka. Cela mamina velika familija sa mnogo dece je bila tamo svakog leta i provodili smo nezaboravne dane igrajući se na planinskim livadama i u potocima. Brali smo borovnice i kupine, ljuljali se u mreži razapetoj izmedju borova, jurili za leptirovima, gušterima i potočnim rakovima. Volela sam da idem kod seljaka koji su imali bačije u planini, da se igram sa teladima i ovcama, da gledam kako se razliva mleko i dobija sir i kajmak. Ponekad bi stariji organizovali za celu porodicu ceo dan pešačenja preko planine, duž potoka i šuma, do odredjenih katuna gde su nas seljaci ugostili borovim medom i domaćom projom. U tom periodu sam zavolela prirodu, srodila se sa njom i shvatila da smo mi deo nje. Taj jak osećaj sam zauvek zadržala u sebi, ne samo kao naučnik nego i kao pesnik.

Kakvi su bili dani mladosti provedeni u gradu na Savi? Prisetite se nekih mesta gde ste se okupljali ili nekih događaja koji su Vam bili bitni.

U vreme srednje škole i studija, moje društvo se okupljalo na čuvenom sastajalištu mladih u centru- Majmuncu, delu gradskog trga. Ceo trg je uveče vrveo od mladosti. Redovan je bio sladoled i ćeten-alva iz poslastičarnice čika Velje na trgu. Posle malo priča i šala na Majmuncu, naše reke mladosti bi potekle ka mestima zabave. Pošto sam uvek volela muziku i ples, često sam sa delom društva išla u diskoteku u hotelu Sirmijum, kao i u Zavičajni klub studenata. Tamo su se okupljali ljubitelji muzike i plesa. Za ta dva mesta me vežu posebne uspomene. U to vreme su kafići tek počeli da se pojavljuju, ali nekih večeri bismo išli u restorane Lovac, Ribolovac i Brione koji su bili druga vrsta doživljaja uz priču, šale i kafansku muziku.

Doktorirali ste molekularnu biologiju i fiziologiju u oblasti biljne biofizike i biohemije. Pre toga ste završili fakultet i magistrirali na Biološkom fakultetu, Univerziteta u  Beogradu Kako ste opredelili baš za tu oblast?

Uvek su me privlačile zagonetke bioloških pojava na makroskopskom nivou i imala sam potrebu da ih razumem na najnižem, molekularnom, nivou, jer da bismo mogli da utičemo na tok pojave moramo da je razumemo. Sada se sve više ide ka molekularnoj i individualnoj medicini, a u srcu nje su nauke na molekularnom nivou. Slično je sa poljoprivredom. Opredelila sam se za biofizički aspekt, jer biofizika je multidisciplinarna oblast koja podrazumeva poznavanje nekoliko naučnih oblasti. To je za mene bilo intrigantno, jer poznavajući samo jednu oblast ne možete razumeti jednu pojavu u potpunosti. Biljke sam odabrala kao primarni objekat, jer su one znatno manje zastupljene u svim naučnim oblastima, gde se prednost daje istraživanjima animalnih sistema. Smatram da su biljke bazičan nivo života na Zemlji, sa kojeg je ceo život kao pojava i počeo i zahvaljujući njima oformljeni su uslovi sredine potrebni za život svih organizama. One su i osnova lanca ishrane i održavanja atmosfere potrebne za život na Zemlji.

Radite kao naučni savetnik Instituta za multidisciplinarna istraživanja, Univerziteta u Beogradu. Član ste i strukovnih udruženja. Koliko je značajno da istraživači budu zastupljeni i u udruženjima?

Strukovna udruženja u oblasti nauke su neprofitabilne organizacije koje se izdržavaju od članarina i uplata Ministarstva nauke od koga dobijamo sredstva za učešće u evropskom i svetskom udruženju. Važna su za popularizaciju naučnih oblasti, ali i za privlačenje i usmeravanje mladih istraživača u pojedine naučne oblasti. Biofizičko društvo Srbije organizuje tematska predavanja na mestima gde mogu da ih čuju i istraživači i građani, kao što je Kolarčev narodni univerzitet ili Centar za promociju nauke. Povezani smo i sa udruženjima drugih zemalja Evrope i drugih delova sveta, što je važno za zajednička organizovanja konferencija i drugih skupova gde se upoznajemo i povezujemo u pojedinim oblastima. To je dobro i za mlade istraživače koji mogu da dobiju stipendije udruženja za boravak na određenim konferencijama ili školama.

Vaša istraživanja su vezana za metabolizam biljaka u odgovoru na stres, za izradu i primenu novih materijala zasnovanih na ćelijskim zidovima biljaka. Proučavate i biološke efekte nanočestica. Upoznajte nas sa ovim Vašim oblastima istraživanja i pojasnite metodu optičke spektroskopije u studijama biljnih sistema.

Moj rad se odvija u nekoliko oblasti istraživanja, osnovnih i primenjenih. Jedna od njih je ćelijski omotač biljnih ćelija (ćelijski zid) koji odredjuje i usmerava rastenje i razviće ćelije, ali je i prvo mesto delovanja promena  spoljne sredine na biljku. To je nedovoljno istražena oblast, pa sam se zainteresovala za biofizičko-biohemijski aspekt odnosa strukture i funkcije gradivnih blokova ćelijskog zida. Istraživanja su na nivou gradivnih polimera (molekulski nivo), na ćelijskom nivou i nivou tkiva. Sa jedne strane razumevanja strukturnih i biohemijskih (enzimi koji učestvuju u sintezi i razgradnji zida) procesa u zidu su važni da bismo razumeli kako deluje odredjeni tip stresora, na primer UV zračenje. To je važno sa aspekta fiziologije biljke, da bismo razumeli na koji način ona može uspešnije da reaguje na te promene, a time i da joj pomognemo u odgovoru na stres. Pošto ćelijski zidovi čine najveći deo biljne biomase na Zemlji, drugi aspekt njihovog ispitivanja je potencijalna primena kao osnove novih biomaterijala, u oblasti medicine i poljoprivrede. Jedan primer je naš patent u oblasti medicinskih preparata za lečenje hroničnih rana, a trenutno radimo na preparatu za lečenje bakterijskih oboljenja poljoprivrednih biljaka.

Jedna od oblasti istraživanja je dizajn i biološki efekti organskih, netoksičnih nanočestica. Organske nanočestice se dobijaju od prirodnih supstanci kao što je limunska kiselina ili pojedini biljni polimeri, veličine su nekoliko do sto nanometara. U toj oblasti imamo patent za jednu vrstu takvih nanočestica koje povećavaju prinos poljoprivrednih biljaka preko povećanja iskoristljivosti ugljen dioksida i povećanja fotosintetskog kapaciteta. U oblasti medicine, istražujemo potencijal ovakvih nanočestica  u poboljšanju efekata terapije malignih tumora. U primeni većine lekova koji se koriste za tumore dolazi do neosetljivosti tumora na lek. Istražujemo mogućnost da korišćenje odredjenih organskih nanočestica u kombinaciji sa lekovima za tumore (kao Cisplatin) povećaju delotvornost leka, ili i same imaju efekat ubijanja malignih ćelija. Spektroskopija je moja omiljena oblast istraživanja, naročito fluorescentna i infracrvena. Osnovni gradivni molekuli ćelije imaju svoje „otiske prsta“ u optičkim spektrima. Preko promena odredjenih delova spektra karakterističnih za pojedina jedinjenja možemo da pratimo do kakvih strukturnih promena je došlo na molekulima, na primer proteina ili lipida. Ovo je važno za ispitivanja odredjenih poremećaja na molekularnom nivou, što može da se prati na nivou izolata, ćelije ili preseka tkiva. Analiza spektralnih signala uključuje savremene matematičke i napredne statističke metode.

Objavili ste više od 120 naučnih radova u međunarodnim časopisima i knjigama sa recenzijom, imali ste oko 150 saopštenja na konferencijama. Izdvojte neke radove, saradnju, projekte na polju nauke.

Izdvojila bih saradnju na projektima iz oblasti spektroskopije i mikroskopije različitih strukturnih nivoa biljaka i ćelijskog zida u uslovima pojedinih vrsta stresa, sa Univerzitetom Južni Pariz u Parizu (UV zračenje, metali), institutom INRA u Versaju (mutanti na enzime sinteze lignina), institutom Scion sa Novog Zelanda (mehanički stimulusi kod drveća – važno za rastenje i za primenu drveta u industriji), Univerzitetom u Segedinu (ispitivanja razlika izmedju ćelijskih zidova različitog biljnog porekla), NTNU u Trondhajmu (neinvazivno praćenje strukture lista i njenih promena). Dugotrajnu saradnju i projekte imam sa Univerzitetima u Majamiju, Malagi i Pamploni, sa kojima radim na dizajnu, karakterisanju i primenama organskih nanočestica u poljoprivredi i u lečenju tumora. Sa EPFL iz Lozane imam dugogodišnju saradnju u ispitivanju frekvencije života preko nanopokreta ćelija različitog porekla.

Za svoj rad ste dobili nagrade i priznanja. Izdvojte neka i osvrnite se na njihov značaj za Vas?

Rad sa studentima je važan deo mog posla, pa mi je stoga draga nagrada koju sam dobila na Biološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu za sve nivoe predavanja (osnovne i doktorske studije) predmeta Molekularna biofizika. Međunarodno priznati naučni rezultati, tj. naučni projekti, objavljivanje i citiranje rezultata naših istraživanja u renomiranim međunarodnim naučnim časopisima su indikatori naše istraživačke valjanosti, pa bih spomenula da sam, prema tim pokazateljima, ušla u 10 % „Izvrsnih naučnika Srbije” (oblast prirodno-matematičke i medicinske nauke).

Objavili ste tri zbirke pesama, zbirku pripovedaka i roman. Vaši pesnički motivi su kosmička tela, ljubav, pevate s metafizičkim prizvukom. Kako biste okarakterisali svoju poeziju, a šta su teme kojima ste okrenuti u prozi?

Između nauke i poezije je tanka granica. Moja poezija (Zvezdani žal, Traganja, Predeo želje) je refleksivna ili ljubavna. U pesmama se primećuje moja veza sa prirodom, a često ih prožimaju saznanja i izrazi iz mojih naučnih oblasti. Kolorit i zvuci pesama proističu iz moje fascinacije bojama i muzikom. To je verovatno razlog što mnoge pesme imaju ritam zbog koga bi se mogle pevati. U prozi (Bašta u Luninoj školjci– kratke priče, Priča jezera– roman) težim da u kratkim prikazima izrazim jačinu pojedinih životnih situacija ili odnosa među polovima, na ličnom ili širem nivou. Zato volim formu kratke priče i kratkog romana. Oduvek sam pisala, od najranijeg detinjstva. Pisala sam pesme, kratke priče, razmišljanja, prikaze, reportaže sa letovanja, putovanja, dok na nagovor Mirjane Pavlović, moje bliske prijateljice, inače naučnice, književnice i naše Mitrovčanke nisam počela da objavljujem. Volela sam oduvek da crtam i slikam, tako da sam svoju prvu zbirku pesama Zvezdani žal ilustrovala, čak sam, po starinski nacrtala i ukrasila prvo slovo, u stvari prvo slovo je bio crtež koji je održavao sadržaj te pesme. Sada imam jedan roman u rukopisu koji se sastoji od tri dela koji povezuju ličnosti i događaje u dve epohe međusobno udaljene oko 80 godina. Roman je u osnovi ljubavni, ali prožet atmosferom društva i vremena u kome se dešavaju njegovi pojedini delovi: Sa jedne strane, kraj 20. i početak 21. veka: nit koja povezuje ratno vreme u Bosni (akcenat na Sarajevo) 90-tih i posleratno vreme u Beogradu. Sa druge strane, vreme neposredno pre i u toku Drugog svetskog rata, strahote koje se dešavaju u porodici i šire u to vreme; ratni vihor, koncentracioni logori i konačno sloboda. Delom sam koristila iskaze očevidaca, moja lična iskustva i dokumentarnu građu koja je vezana za moju porodicu, ali takođe i za olujno područje našeg Balkana, i šire Evrope u određenim periodima.

Vidi se Vaš specifičan rukopis, poetika. Dosta je priroda pristuna kao motiv, ali vidi se i uticaj nauke.

Unela sam dosta prirode u sve moje pesme, donekle i naučni duh, možda i terminologiju iz nauke, to se Raletu Damjanoviću koji je radio recenziju prve zbirke, posebno dopalo, kada govorim o ljubavi ta neka posebna terminologija. Rekao je da mu je to najbolja recenzija koju je ikad napisao, jer su ga ponele te pesme. Priča jezera je moderni roman, jer je relativno kratak, na 100 i nešto strana; mislim da zauzet savremeni čovek voli da pročita sažeto delo,da ne troši puno vremena. Zato volim i kratke priče, zato što mnogo stvari kažete na malo stranica ali je i jako teško to postići. Taj roman govori generalno o muško-ženskim odnosima, što je vrlo složeno i relativno i svi koji su čitali rekli su da sam potpuno relativizovala pojam godina, prostora, samo je ljubav u centru. Radnja se dešava na obali jezera, inspiraciju sam dobila kada sam bila službeno na ogromnom jezeru Leman, u Švajcarskoj. Ono me inspirisalo da pišem i na koricama je fotografija jedne statue na obali koju sam snimila i koja ima posebno mesto i u romanu.

Šta volite da čitate, a da nisu naučna dela?

Kada je reč o romanima, volim da čitam klasike, kako strane tako i naše. Medjutim, dopadaju mi se pojedini romani koji imaju neuobičajenu formu. Ako me, na osnovu prikaza, zainteresuje neki novi pisac kod nas, volim da pročitam njegov roman, da bih osetila raznovrsnost načina razmišljanja mlađih generacija. Omiljena literatura su mi i rasprave iz oblasti umetnosti i komunikacije. U poeziji, povremeno iščitavam ponovo pesme mojih omiljenih pesnika.

Šta biste poručili mladim ljudima koji žele da budu naučnici? Šta za Vas znači to što ste u samo 10% izvrsnih naučnika Srbije?

Mladim ljudima koji žele da budu naučnici bih poručila da slede svoje snove i da budu uporni u tome. Ako su radoznali da otkrivaju i istražuju, ako su spremni da ne misle na vreme koje je potrebno da provedu u labu u jednom istraživanju, ako osećaju u sebi iskru koja ih neprestano podstiče za dalja istraživanja, a tome nema kraja, na dobrom su putu da budu pravi naučnici. Tih 10% za mene nije nikakav trijumf, nego je rezime mog naučnog toka i postignuća. Nisam nikada razmišljala o ciframa i o tome gde sam ja u nekoj oblasti. Nisam nikada objavljivala rezultate zbog broja publikacija. Dobijeni rezultati istraživanja su me neprestano intrigirali i vukli da idem dalje, a trudila sam se da ih publikujem što pre pošto ih dobijem da bih ih iznela u naučni svet. Kada sam bila na počecima naučnog rada, moj mentor, izuzetni profesor, akademik i međunarodno poznat naučnik u oblasti biofizike Radoslav Anđus, mi je usadio u um nastojanje da se trudim da neprestano publikujem moje rezultate, čim ih dobijem. To je izlaz onoga što radimo u naučni svet, takođe vrednovanje i potvrda valjanosti našeg rada i rezultata, kao i put ka uspostavljanju veza sa drugim naučnicima u svetu. Neke od mojih medjunarodnih saradnji je nastao na osnovu mojih publikovanih rezultata koji su privukli pažnju stranih kolega.

Imate kuću na Žitnom trgu, gde i danas povremeno boravite. Niste zaboravili Mitrovicu i zapravo niste nikad potpuno otišli odavde.

Vraćala sam se uvek, u periodu školovanja, studiranja i kasnije, uvek sam dolazila, bilo mi je vrlo važno, to je bilo neko gnezdo, gde sam se vraćala, tu su bili moji roditelji i jako su mi bili važni. Koji god problem da sam imala, i šta god da mi se dešava u životu, to smo mi zajedno proživljavali, o tome razgovarali, savetovali se; kada je mama preminula, nastavila sam da dolazim i da razgovaram s tatom; kad njega više nije bilo, nastavila sam da dolazim sa svojim suprugom. Nažalost on je preminuo pre tri godine, ali ostali su naši prijatelji s kojima stalno dolazim. Oni su svi toliko zavoleli Mitrovicu, to je nešto neverovatno, kao da grad ima neku magiju. Obožavaju da dođu za vikend, vole da idu na plažu, da sednu u park da jedu sladoled, da se šetaju. Uvek sam naš grad vezivala za ljude, neke sam spomenula i u ovom razgovoru. Uvek sam volela Mitrovicu, i sad je volim.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije iz arhive sagovornice