Nebojša Dugalić: MITROVICA JE MENI NEŠTO NEPROCENJIVO

Doajena srpskog glumišta Nebojšu Dugalića, glumca, reditelja i profesora glume gledali smo u našem gradu više puta, na Festivalu besedništva i u Tetaru „Dobrica Milutinović”. Tokom pozorišne manifestacije „Tragovi” ovaj prvak drame Narodnog pozorišta Beograd, izveo je monodramu „Reči o Svečoveku”, koju je osmislio i režirao na osnovu knjige Svetog vladike Nikolaja Velimirovića.

Duboka i inspirativna monodrama koju ste osmislili na osnovu dela vladike Nikolaja Velimirovića i režirali, ostavila je snažan utisak na publiku. Kako je nastala ova monodrama o Bogu, čoveku i svekolikoj Božjoj tvorevini?

Pokušao sam da izaberem što raznovrsniji spektar tekstova, alegoričnih pouka i zapisa vladike Nikolaja ohridskog i žičkog. Odlomke iz svih njegovih literarnih, duhovnih i tematskih raspona o kojima piše grupisao sam u jednu celinu, pošto je njegovo delo obimno i ne bi bilo izvodljivo da se sve govori. Želeo sam da nađem ono što bi u stvari moglo da korespondira sa bilo kim, u ovom našem vremenu, gde bi svako mogao da se prepozna bez obzira da li je verujući ili nije. Mislim da je jako važno pobuditi interesovanje za ovu vrstu sadržaja, koji nam je poslat u nasleđe, da bi bio neka naša mera samog postojanja. Sve što je vladika Nikolaj ostavio iza sebe stvarno jeste jedan spasonosni obrazac za sve nas i uvek mi je drago kada mogu bilo gde ovo da prenesem.

Još dok ste studirali rekli ste da ste želeli da Vam to bude diplomska predstava, a ova monodrama je i nagrađena.

Dugo je nastajala predstava, to je trebalo još tada, a ima više od 30 godina kako je bilo u planu, da se odigra, međutim, sticajem okolnosti tada se nije desilo. Monodramu sam uradio kada je bila proslava osam vekova manastira Žiče, 2009. godine i snimio sam jedan triptih CD-a izbor iz „Molitava na jezeru”, tada je nekako dozrelo vreme da se to uradi i drago mi je da sam mogao da poslužim da se te dve stvari čuju. Predstava je nagrađena „Zlatnim vitezom” na festivalu u Moskvi 2012. godine.

Rođeni ste u Kraljevu, gde ste proveli detinjstvo i mladost. Kako ste zavoleli pozorište i glumu?

To je bilo dosta rano, još kao mali gledao sam u Kraljevačkom pozorištu, Nušićev komad „Sumnjivo lice” kada me opčinio nastup tada čuvenog kraljevačkog glumca Pepija, koji je bio jako duhovit. Pamtim i danas taj intenzivan doživljaj koji sam poneo posle gledanja, kasnije sam često išao u pozorište. Priključio sam se Omladinskom dramskom studiju koji je vodila profesorka Nataša Kovačević, više iz znatiželje, da vidim kako to izgleda, ali sam nastavio dalje. Tokom studija na Akademiji u klasi sjajnog prof. Vladimira Jeftovića sve se, to što je bilo spontano, artikulisalo i teorijski, tada sam tek uspeo da osvestim taj proces ulaska u lik.

Ostvarili ste niz uloga što u pozorištu, što u televizijskim serijama, među njima su Magbet, El Greko, Josip Broz Tito, Jovan Jovanović Zmaj, Karađoz, Dimitrije Karamazov, Nikola Pašić. U svakoj od njih ste briljantni. Dijapazon likova od negativaca, do simpatičnih, a volite puno i da govorite poeziju, da besedite. Kako odgovarate glumačkim izazovima?

Sve zavisi od predložka, od scenarija i od onoga čime se čovek bavi. Sebi sam zadao kao neki imperativ da se trudim da budem što raznovrsniji i pred samim sobom, a  i u davanju drugima. Mislim da je jako važno da se na različite načine pronalaze uporišta i da se na različitim mestima pronalazi građa za tu raznovrsnost, da bi čovek prosto izbegao nekakav manir, ponavljanje, da ne bude dosadan. Televizija je medij koji je jednostavno neumoljiv, kada se ponovite posle dva, tri puta, onda više ljudi ne znaju koju seriju gledaju. Nemam omiljen lik, svi su na neki način takvi. Uvek sam trudio da izbor onoga što ću raditi bude upravo zasnovan na tom kriterijumu, da to bude nešto neki novi izazov i drugačije od nečeg što sam prethodno radio. U svakom od tih likova mi je ponešto ostalo kao drago za sećanje, neki momenti koji se dogode unutar igre, gde otkrijem i u samom sebi nešto što nisam ni znao da bih mogao, i to je onda zanimljivije i meni i gledaocima.

Igrali ste na scenama skoro svih beogradskih pozorišta, ali i u inostranstvu, prvak ste drame našeg nacionlanog teatra. Mnoštvo TV serija, u jednoj ste glumili Tita, a i ličite na njega.

Sećam se još davno u nekoj od onih monografija, koje su se veoma mnogo prodavale posle njegove smrti, maltene nema kuće koja nema barem neku od monografija iz tog vremena, u jednoj od njih našao sam neke fotografije iz perioda, recimo, Lepoglave, kad je bio u zatvoru, gde je otprilike mojih godina ili iz perioda Drvara, i onda sam stvarno video frapantnu sličnost. Čak sam se iznenadio, a onda pre nego što sam igrao tu ulogu pojavili su se neki bilbordi, reklama za novine na kojima je kao naslovna strana stajao Titov lik iz tog perioda. Naš kolega Sergej Trifunović ih je slikao i poslao i kaže da je pomislio da sam stvarno ja. Na toj fotografiji baš frapantno ličimo.

U našem gradu ste davno gostovali sa predstavom „Zlatno runo” tada ste bili mlad i perspektivan glumac, pred Vama je tek bila ova blistava karijera koju baštinite i gradite i dalje. Više puta ste nastupali na Festivalu besedništva, gostovali s kabareom. Kakvi su utisci iz Sremske Mitrovice?

Malo je gradova koji imaju neke svoje tako zanimljive specifičnosti, naravno u mnogim gradovima dešava se dosta toga iz oblasti kulture, nešto se stvara, radi. Već više od 30 godina traje Festival besedništva, to je nešto što na ovim prostorima nije akcentovano i Mitrovica je tu zaista zaslužna što što neguje takvu vrstu festivala. Moj kolega i ja izveli smo Muzičko-poetski kabare „Da to su bili dani”, koji traje i menja se zajedno s nama već 20 godina, sa preko 350 nastupa. Izvodimo ga od 2004. godine, kombinujući muziku, poeziju i anegdotske price. Govorimo poeziju naših znamenitih pesnika, uz različite muzičke žanrove, od šansone, rokenrola, do domaćeg i stranog evergrina. Volim Mitrovicu, pre svega što mi je dala mog divnog rođu, kako volim da mu tepam: Rođeni moj, Borisa Pingovića, dala mi je prijatelja i brata za ceo život. To je dovoljno da Mitrovica meni bude nešto neprocenjivo, a uvek volimo da dođemo ovde i uvek se organizujemo da dođemo malo ranije, da provedemo što je moguće više vremena ovde zajedno. Isto tako i kad idemo u moje Kraljevo, gledamo da nekako što više udahnemo tog nekog zajedničkog vazduha. Zanimljivo je kad sa nekim bliskim ljudima podelite mesto na kome su se oni formirali i uzrastali, nekako, kao da razmenite i celo vaše detinjstvo, i sve to što ste sticali na tom mestu, kao da se bolje prepoznamo i vidimo, i to se uvek oseća. Uvek nam je ovde divno, i divna je reakcija publike svaki put, a igrao sam ovde dosta i bio raznim prigodama.

Vi ste među najviše nagrađivanim glumcima u našoj zemlji. Baš za pomenuto „Zlatno runo” dobili ste Zlatnog viteza za glumu na Međunarodnom festivalu u Moskvi. Dobili ste dva zlatna i dva srebrna Viteza, četiri Zoranova brka i nagrade Zoran Radmiloivć i Miloš Žutić i tri Sterijine nagrade, itd.

Nagrade su tu da povremeno verifikuju nešto što je čovek uradio, da to ima nekog smisla i to je neka estetika ličnih podataka. Ono što je ključno, jeste to što ostane između publike i glumca, i to nešto čega se svi zajedno sećamo. Uvek bude nešto što se zapamti i to je vrednije, nekako, to je u stvari ono što je važnije i od samih nagrada. Nagrada jeste zvanično zapisano priznanje, ali ovo što pamtimo je ono što je ušlo u naše tkivo i što što nas je gradilo na neki način. Lepo je da trajemo, eto to je suština.

Profesor ste glume, prvo na Akademiji umetnosti u Beogradu, a kasnije redovni profesor na Fakultetu savremenih umetnosti. Šta biste poručili mladim glumcima ili onima koji koji tek žele da postanu glumci?

Teško je davati savete. Svojim studentima govorim mnogo, ali se prvo trudim da ih odgovorim od toga da se bave glumom. Međutim, kad to ne prođe, kad su daroviti, kad vidim da je to put koji je njihov, onda se trudim da im pomognem da nauče što više. Pre svega ih učim da budu raznovrsni, da uvek istražuju, da nikada ne budu samozadovoljni, nego da uvek traže neke nove potencijale u sebi, nove mogućnosti, da pažljivo posmatraju svet da upijaju, da gledaju kakvih sve karaktera ima, kakvih sve raznovrsnosti, ljudi oko njih i mislim da je to ono što je ključna građa da bi se u ovom poslu trajalo i da bi neko stvarno bio pravi umetnik.

Vi ste duhovan čovek i dosta nastupate na duhovnim akademijama, a neki kažu da je gluma donekle đavolji posao.

Sve je to pitanje kako čovek koristi svoje darove. Svaki dan, na neki način, je dat čoveku da ga umnoži i da njime nešto uradi u svom životu i sad je pitanje šta će čovek u okviru svog dara deliti sa drugima. To je ono što je deo naše odgovornosti, dakle tog sadržaja koji mi unesemo u neko svoje umeće, u neku svoju sposobnost. Gluma je samo jedan od jezika, a to šta sve može biti gluma i šta se sve naziva glumom, to je drugo pitanje. U suštini, to je jedan jezik koji ima svoje zakonitosti, svoju gramatiku, svoj način obraćanja drugome, a kako ćemo se mi drugome obratiti šta ćemo mu preneti, to je ustvari ono što je ključno. Kada prenosimo ono što što gradi, što nadahnjuje, mi onda upotrebljavamo taj dar kako treba.

Držali ste i predavanja o hrišćanstvu, o pravoslavlju. Šta biste poručili svetu kako da se vladaju u veri? Šta može vera da donese čoveku?

Kao i u životu, i u veri nema gotovih recepata, zato što je vera pre svega jedno živo, neposredno i neprestano učešće u Tajni Hrista, a to znači da svako mora istovremeno, uz pomoć onih koji su iskusniji da pronalazi svoj put, kao i u životu, ničiji život, ničija sudbina nije ista. Svako mora nekako, svakog dana da zasluži svaki svoj trenutak i da sebe prepozna u svakom danu, a to je jedan neprestani proces. Ako bih išta poručivao bilo kome, mogao bih samo da uputim poziv svakome ko želi da se u veri prepozna, da dođe i vidi, ono što Hristos i kaže, a to je da dođe i da se upozna sa tim šta je to i kako se to živi, šta znači to kada čovek postavi sebi pitanja koja nisu pitanja prolaznosti, nego pitanja večnosti. Kada sebi postavi ona pitanja koja se tiču naše večne sudbine, našeg večnog prebivanja u carstvu nebeskom, onda svi naši životi dobijaju potpuno drugačiji sadržaj i drugačiji smisao, i svi naši napori i trudovi imaju drugo usmerenje. Ta iskustva su neprenosiva, ona se moraju iskusiti, kao što bilo ko može govoriti o ljubavi bilo kome, ako neko ne doživi, ako ne zna šta je to, tek kad mu se dogodi, onda može da sa nekim razgovara na tu temu. Isto je i u veri, isto je i u životu, isto je u svemu. Mora čovek da nešto prvo malo nauči, da sazna, da učestvuje, da doživi, pa onda, zapravo, da prepozna sebe u tome.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije Slobodan NIKŠIĆ i Tahir RAMADANI