Mr Aleksandra Horvat: TALENAT I EMOCIJE UMETNIK MORA DA NOSI U SEBI

Akademska slikarka, mr Aleksandra Horvat, rođena je u Sremskoj Mitrovici gde je završila gimnaziju. Diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1993. godine u klasi profesora Milice Stevanović. Postdiplomske studije završila je u klasi istog profesora 1995. godine. Član je ULUS-a od 1994. godine. Imala je više grupnih i samostalnih izložbi.

Sremska Mitrovica bi mogla da bude grad slikara, ova sredina je pogodna za stasavanje likovnih umetnika. Kako ste Vi počeli da slikate?

Sećam se u osnovnoj školi kod moje nastavnice likovnog,  Ljubice Kesić išla sam na dva takmičenja u 7. i 8. razredu, u Rumu i u Novu Pazovu. Slikala se jednom mrtva priroda, drugi put portret po modelu. Onog trenutka kad smo počeli u školi da slikamo i crtamo, gledajući postavku, osetila sam da me to izuzetno zanima i da imam dara. U srednjoj školi sam krenula u likovni studio u Domu omladine kod mr Dragana Martinovića. Još uvek imam sliku, tempera na kartonu, koju sam naslikala u II razredu srednje škole, starica, rađena po reprodukciji. On mi je pomogao da upišem FLU, a onda sam našla neki svoj put koji je vezan za drugačiji likovni izraz. Imala sam fazu kad sam slikala cveće, tzv. floralnu fazu, zatim sam više slikala pejzaže Mitrovice i portrete. Starica na mojoj slici iz srednje škole, samo što ne zaplače ili progovori, tako je precizno svaki detalj zabeležen. Kad nekome pokazujem svoje slike, obavezno i tu pokažem, ali na kraju, da  vide da mogu i tako da slikam, ali da je moj način slikanja rezultat stečenog znanja i slobodnog izbora u praćenju unutrašnjeg impulsa.

Kakav je Vaš odnos prema mitrovačkim slikarima?

Sa svim slikarima imam dobru komunikaciju. Iz ateljea Dragana Martinovića izašlo je mnogo slikara koji su završili više škole i akademije. Zatim, Ivica Kovačić-Štifla je, osim što je pripremao đake za prijemne, napravio školu za starije Mitrovčane kojima je cilj da nauče tehnike slikanja i realizuju svoju dugogodišnju ljubav prema slikarstvu. Tako da je u Mitrovici procvat slikarstva i umetnosti uopšte i brojnošću i kvalitetom. To je divno! Naročito to, što kroz različitost izraza svako teži nalaženju sopstvenog puta. Nadam se da će to uticati na dalji tok u širenju umetnosti ovog grada.

Imali ste više grupnih i samostalnih izložbi, u Beogradu, Sremskoj Mitrovici, Špacu i drugim gradovima. Koje biste izložbe izdvojili?

Da još kao student imala sam više grupnih, ali i samostalnih izložbi, od kojih izdvajam izložbe u Beogradu, u Galeriji FLU, 1993. godine, to je bila samostalna izložba crteža, zatim sam iste godine izložila slike u Galeriji „Paleta” u Kulturnom centru Beograda. Izlagala sam još u galerijama „Andrićev venac”, Galeriji ULUS-a, Jugoslovenskoj galeriji umetničkih dela u Beogradu, u „Staroj kapetaniji” u Zemunu, „Lazar Vozarević” u Sremskoj Mitrovici, Kulturnom centru u Rumi, Domu kulture „Vera Blagojević“ u Šapcu, „Galerija96“ u Prijedoru. Takođe, učestvovala sam na preko pedeset grupnih izložbi od kojih bih izdvojila: 37. oktobarski salon u Beogradu 1996. godine, više prolećnih i jesenjih izložbi u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić”, više Vojvođanskih salona Galerije „Lazar Vozarević” u Sremskoj Mitrovici, Oktobarski salon u Šapcu i izložbu portreta Doma kulture „Vera Blagojević” u Šapcu. Izlažem od studentskih dana, 1991. godine sam imala prvu grupnu, a 1993. prvu samostalnu izložbu. Od tada je bilo puno grupnih i samostalnih izlaganja. Izdvojila bih i samostalnu izložbu 2003. u Galeriji „Lazar Vozarević” posvećenu mom rodnom gradu – Sremskoj Mitrovici. Pored izložbi, radila sam scenografije za dve pozorišne predstave, mural u Šapcu i ilustracije knjiga  (pesme M. Marković  “Paučina uzitka” i naslovna strana knjige S. Korice “Vreme piše, ja prepisujem”). 

Važite za originalnu i samosvojnu umetnicu. Završili ste Akademiju likovnih umetnosti i potom magistrirali kod profesorke Milice Stevanović. U periodu studiranja pretrpeli ste uticaje i imali uzore? Kakve? Postoje li Vaši omiljeni slikarski motivi i tehnike?

Uticaj na moje stvaralaštvo su imali individualci, predmodernisti – Gogen, van Gog, Munk, to smelo slikanje unutrašnjeg doživljaja spoljašnjeg sveta i ispoljavanje emocija kroz potez, boju, liniju. U školi se može dosta toga naučiti. Vreme provedeno na Akademiji je vreme koje imamo samo za sebe i treba ga iskoristiti jer nikad u životu nećemo imati toliko vremena i slobode za traženje sopstvenog izraza. Naravno, ne može se sve naučiti i ima ono nešto, što umetnik mora da nosi u sebi, to su talenat i emocije koje treba da izrazi. Kad je reč o tehnikama, ostajem verna klasičnom pristupu slici u tehničkom smislu. To je ulje na platnu. Akril je dobra i praktična moderna tehnika koju koristim, naravno, suvi i masni pastel je izuzetno zanimljiv, ali uljana boja ima plemenitost materijala koja se ničim ne može zameniti.

Kao likovni pedagog radite sa mladima. Kako biste opisali sebe kao profesora?

Sada, kad ja radim kao pedagog, vidim da je taj posao veoma zahtevan. Moj pedagoški rad je veliko i korisno iskustvo za mene, u tome uživam, prelepo je raditi sa decom. Zaposlena sam u Školi primenjenih umetnosti u Šapcu. Nekada se zvala Škola za umetničke zanate i imala je smerove starih zanata, bila je jedistvena je u Srbiji po koncepciji. Predajem stručne predmete i učeći decu, moram da priznam, da sam i sama puno naučila i napravila sintezu svojih dosadašnjih znanja i iskustava, koje mogu na potpuno nov način da primenim u sopstvenom stvaralaštvu. Obavljala sam i funkciju umetničkog rukovodioca u školi, što je još jedno iskustvo i drugačiji prilaz ovoj velikoj oblasti koja se zove umetnost. Mislim na organizacione poslove, povezivanje smerova u jednu ideju, unapređivanje stručnih oblasti, koncepcijske izložbe itd. Organizovala sam i pripremala izložbe učenika u školskoj galeriji i drugim institucijama kulture u Šapcu i Beogradu, a dodatni rad sa učenicima, kojima sam bila mentor, rezultirao je brojnim nagradama kako u zemlji tako i u inostranstvu, na republičkim i međunarodnim konkursima.

Učestvovali ste u radu više likovnih kolonija. Kako upoznavanje novih predeli i ljudi utiče na razvoj slikara?

Likovne kolonije su nešto što svaki umetnik treba da prođe, to je dragocena razmena iskustva i znanja među ljudima koji se bave istom profesijom i imaju želju za stalnim pokretom i nadgradnjom sebe. Mesta na kojima se  kolonije organizuju se pažljivo biraju i imaju ambijent koji je savršen za takva okupljanja gde se umetnici sklone od svakodnevnog života, jer samo tako smo u mogućnosti da se okrenemo sebi i drugima i otvorimo kanale za spoznavanje novog. U divnom sećanju su mi ostale goranske likovne kolonije koje su se održavale svake godine u drugom delu Srbije: Čelarevo, Smederevo, B.Palanka, Kopaonik. Ali, sa likovne kolonije na Sicliji, nosim najsnažnije utiske. Uvek je lepo videti druge zemlje, upoznati se sa nekim drugim običajima, posebno sa Sicilijom. Uporedo sa likovnom kolonijom odvijao se Međunarodni festival folklora na kome je nastupila jedna trupa iz Srbije. Tu su bili slikari iz Grčke, Bugarske, Rumunije, Belgije i Italije. U koloniji su se govorili svi jezici, sporazumevali smo se na razne načine. Pored srpskog govorim engleski jezik, ali ostali nisu govorili ni jedan osim svog maternjeg tako da smo se sporazumevali gestovima ali uspešno. Bilo je zanimljivo. Imali smo odlične uslove za rad, kakve slikari samo poželeti mogu, u malom mestu Kastro Reale gde dolazi italijanska aristokratija na odmor. Kuće su stare, prelepe, odišu prošlošću, ima i zamak, a priroda je prelepa, bujna. Bilo je prepuno svetlosti, kontrasta, senke, jarkih boja što ja jako volim, tako da je bilo zaista inspirativno. Tokom kolonije, uradila sam dve slike pejsaža, koji su me zaista nadahnuli. Birali smo tehniku, motive i materijal koji ćemo koristiti, zaista su nam sve pružili, a istorija i arhitektura tog mesta su bogate, podstiču maštu da stvara. Slike su ostale u koloniji, izložba radova je organizovana i u Rimu.

Čest motiv na Vašim slikama je grad – Sremska Mitrovica. Imate čitave cikluse slika uglavnom sa gradskim ulicama, tu su obično prepoznatljivi pejzaži, poput plaže itd. Kakav je odnos umetnika i grada?

Zaista volim svoj rodni grad, želja mi je da zabeležim prostor, ulice, Savu, sve uz čega sam odrastala. Mitrovica je menjala ponovo izgled i to je dobro, promena na bolje je progres. Kao vredno iz istorije Sremske Mitrovice izdvojila bih Sirmijum, koji daje specifičnost i pečat ovom gradu. Poklonila sam mitrovačkoj galeriji ciklus slika, tačnije pentadu na kojoj sam naslikala raskrsnicu pet ulica gde je moja nekadašnja kuća, bakina izvorno. Veoma mi je drago što te slike stoje na ulazu u galeriju.

Vi ste jedan od pokretača obnove Udruženja likovnih umetnika „Sirmijum” ovde u našem gradu. Kakve su Vam aktivnosti u okviru grupe?

Član sam Udruženja likovnih umetnika „Sirmijum”, bila sam i potpredsednik tog, najstarijeg likovnog udruženja u Mitrovici. Osnovano je 1980. godine,  udruženje smo ponovo aktivirali izložbama, kolonijom i drugim aktivnostima. Za mene, biti član takvog udruženja znači biti umetnik koji voli i poštuje svoj grad i oseća se kao Mitrovčanin, a pritom zadržava svoju individualnost u okviru grupe i teži sopstvenom napretku, napretku udruženja čiji je član i napretku grada u kome deluje.

Može se reći da su za Vas Sremska Mitrovica i Šabac – dva grada, dve ljubavi. Uporedite i dve izložbe Vaših slika u ova dva grada.

Sremska Mitrovica i Šabac su zaista dve ljubavi. Rodni grad se voli i nikad ne zaboravlja, a Šabac mi je dao divan posao koji volim da radim u pozitivnom i prijatnom okruženju svakodnevnog života. U Šapcu sam izložila slike grada u kome sam rođena, prizore Mitrovice koju mnogo volim i mislim da je izložba bila lepo prihvaćena. U mitrovačkoj galeriji bilo je izloženo puno novih slika koje su prikazale sve moje slikarske faze, čak i slike popularne tabanovačke šljunkare u blizini Šapca. Bilo je slika sa floralnim motivima, ali akcenat je na pejzažima Mitrovice viđenim mojim očima. Tada je bila izložena i pentada koja prikazuje jednu raskrsnicu u gradu i nekoliko porteta meni dragih ljudi.

Da kažete nešto i o Skupu u Budimpešti na kojem je predstaveljno Vaše slikarstvo.

Pri Srednjoevropskom univerzitetu u Budimpešti 2003. u letnjoj školi, održan je kurs o vizuelnoj kulturi. U okviru toga, Dušan Pajin, profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, imao je više predavanja. U sklopu predavanja „Moć cveta” bila sam i ja jedan od umetnika. Predstavljena sam mojim slikama floralnih motiva koje su prvi put izložene u Beogradu 2000. godine.

Kakva bi bila Vaša poruka mladim slikarima?

Poruka za sve umetnike, naročito za one koji počinju, jeste da ostanu verni sebi i nadasve iskreni, otvoreni prema novim iskustvima i saznanjima, spremni u svakom trenutku za učenje i promenu – naravno, kroz stalni rad i praktična iskustva. Umetnik stvara u svojim delima ono što živi u fizičkom svetu i svojoj mašti. Treba težiti sinhronizaciji oba aspekta.

Spomenuli ste ih, a to je nešto po čemu ste sada prepoznatljivi – floralni motivi. Otkud ta egzotika ovde, na našem prostoru?

Cvetovi na mojim slikama su ogromnih dimenzija, takvih u prirodi ja nisam videla. To je svet moje mašte, moj dodatak prirodi, mikrosvet koji postaje makro. Mali stidljivi, lepi cvetovi nameću se, postaju centar zbivanja, traže da obratimo pažnju na njih. Veličina ostaje bitan faktor da bismo nešto konstatovali. Međutim, moja poruka je: „Obratimo pažnju i na male stvari u našem okruženju i u našem životu, shvatićemo koliko su bitne, vredne, lepe!” Svaka mala stvar dobija drugu dimenziju svoje veličine ako joj mi damo važnost. Na mojim slikama sa floralnim motivima svaki cvet je individualac, istaknut, izdvojen, a opet u buketu ili bašti, sinhronizovan sa prirodom. Tema cveta je tema čoveka kao jedinke, tema života. Cvet je lik koji ima svoju unutrašnju dinamiku i duboku ličnu priču. Isto tako i portret. Cvetove i portrete volim da radim na velikim formatima, ne znam zašto, kao da im dajem na značaju time i ističem mogućnost prodora iza površine, u dubinu. Istovremeno postoji potreba za probojom iz slike, sa površine platna u prostor posmatrača – reljefi na slikama, kao što je „Beli cvet”.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije iz privatne arhive sagovornice