Knjiga za vikend: PROMIŠLJENO I DOSTOJANSTVENO ZBOGOM

KNJIGA ZA VIKEND – Roman „Odlazim(o)” Džulijana Barnsa, naša je preporuka za čitanje tokom ovog vikenda. Samo što je objavljena na engleskom jeziku, krajem januara, na autorov osamdeseti rođendan, a potom ubrzo i kod nas u prevodu Zorana Paunovića u izdanju Geopoetike, već samim kontekstom svog pojavljivanja nosi izvesnu simboličku težinu.

Knjiga za vikend „Odlazim(o)” Džulijana Barnsa već je svojim izlaskom postala književni događaj, ali i svojevrsni intelektualni sporazum autora sa prolaznošću. Barns u svojim intervjuima nagoveštava, da je reč o njegovom poslednjem delu, stoga ono stoji na granici između književnosti i ličnog obračuna sa vremenom, sećanjem i sopstvenim životom. To nije klasični roman čvrste fabule i jasne strukture, već hibridna forma u kojoj se prepliću esej, fikcija i memoarski zapisi. Kroz pet poglavlja: Veliko ja sam, Početak priče, Pod kontrolom, Kraj priče i Putovanje nikud, od kojih je svako naredno duplo veće, obimnije, piše u prvom licu o sebi, svojim zapažanjima o ljudima iz njegovog života, ali i o piscima i književnim likovima.

Kao okvir za razmišljanje o vremenu koje nestaje, Barns uzima priču o Stivenu i Džin – mladalačkoj ljubavi, neostvarenom braku i ponovnom susretu posle četrdeset godina. Ljubavna priča, koja ni u drugom pokušaju ne nalazi svoje ispunjenje, ne služi sentimentalnom zaokruživanju radnje, već otvara pitanja identiteta, izbora i pouzdanosti pamćenja. Ta pauza u životu, decenije bez kontakta, bez zajedničkog sećanja, postaje snažna metafora ljudskog postojanja: ono što imamo jeste prošlost, nešto malo sadašnjosti i velika praznina budućnosti koja se neumitno sužava. Suočen sa dijagnozom leukemije, bolesti sa kojom se može živeti, ali koja menja svest o vremenu, Barns započinje ove beleške koje prerastaju u knjigu. On odbija patetiku, smrt više nije apstraktna filozofska tema, već realna mogućnost. Otuda i snažna refleksija o pisanju: može li se delo završiti pre nego što se završi život? Da li je dovršenost uopšte dostižna ili je fragment prirodno stanje savremene svesti? Barns je uvek u intertekstualnim vezama sa drugim autorima, koje eksplicitno tematizuje, poput Bodlera, Remboa, Prusta, proveravajući kako su se oni nosili sa ograničenjima vremena, svestan da ni umetnost ni putovanja ne nude potpuni zaborav.

Esejistički delovi romana šire se ka istoriji medicine, umetnosti i ljudske opsesije samospoznajom. Bošova slika „Izvlačenje kamena ludila”, sa nadrilekarom koji buši rupu u seljakovom čelu, postaje groteskna, ali i duhovita metafora večite želje da iz glave isteramo strah i svest o smrti. Barns niže takve prizore sa ironijskom lakoćom, ali to više nije hladna postmodernistička ironija. Upravo tu roman postaje zanimljiv u širem teorijskom kontekstu savremene književnosti. Ako prihvatimo teze o posle-postmodernom trenutku, bilo da ga nazivamo metamodernizmom, trans-postmodernizmom ili „novom iskrenošću”, Barnsovo delo osciluje između ironije i empatije, između svesti o uzaludnosti i potrebe za smislom. Metamodernizam, kako ga definišu teoretičari, osciluje između modernog entuzijazma i postmoderne ironije, između nade i melanholije, jedinstva i fragmenta. Upravo u toj oscilaciji je „Odlazim(o)”, ironija je alat za razumevanje sopstvene ranjivosti. Njegov ton je samoironičan, tih i inteligentan, čak i kada govori o „nuklearnoj zimi” tela ili o porazu altruizma pred sebičnošću, on to čini bez panike, sa dozom rezignirane lucidnosti.

Želja za konačnim istinama, sugeriše roman, ne vodi razrešenju, već melanholiji. Sudar sa velikim tajnama postojanja, bolešću, smrću, prolaznošću, ne donosi epifaniju, već tiho prihvatanje ograničenja. U tom smislu, Barns se približava onome što se u savremenoj kritici naziva „postironijom”: povratku iskrenosti bez odricanja od svesti o fragmentarnosti sveta.

Važno mesto u romanu zauzimaju i žene iz Barnsovog života, pre svega supruga Pat, čija je smrt ostavila dubok trag u njegovom ranijem pisanju, ali i prijateljice, izdavači, kao i fikcionalna Džin. One nisu tek biografske figure, već emocionalne koordinate identiteta koji se ne gradi u izolaciji, već kroz interakcije. Čak i anegdota o psu koji bi, prema računici, morao imati 112 godina, nosi prepoznatljivu barnsovsku ironiju: pitanje da li pas zna da je pas zapravo je pitanje o samosvesti o granicama znanja i iluziji da u potpunosti razumemo sebe.

Pripovedač sa vremenske distance preispituje sopstvene stavove, svestan njihove naivnosti, ali bez grubog osuđivanja govori o „primitivnim i teoretskim idejama o ženama”, o samosažaljenju i uverenju u sopstvenu „autentičnost i usamljenost”. Distanca između mladog čoveka koji veruje u svoju posebnost i starijeg pripovedača koji razume njegove zablude stvara snažan narativni tok, gde se prošlost ne prikazuje kao čvrsta i neupitna, već kao fluidna, podložna reinterpretaciji.

Zanimljiv je i mogući autofikcionalni ton romana. Pominjanje imena „Džulijan” otvara prostor za igru između autobiografskog i fikcionalnog, što je postupak koji savremena književnost često koristi kako bi dodatno zamaglila granicu između autora i pripovedača. Ipak, bez obzira na eventualne biografske podudarnosti, roman funkcioniše pre svega kao književna konstrukcija, kao promišljeno oblikovan glas koji govori iz pozicije iskustva i svesti o vremenu.

Zašto pročitati ovu knjigu?

• Zbog njegove duboke i iskrene introspekcije. Roman se kreće između fikcije i moguće autofikcije, između nepouzdanog sećanja i promišljene konstrukcije. Barns otvara vrata pamćenja svesno, gotovo prustovski voljno, ali je svestan da se ono što prizivamo nikada ne vraća u izvornom obliku. Sećanje je selektivno, identitet promenljiv, a prošlost podložna stalnom preispitivanju.
• Roman ima izražen egzistencijalni sloj, počinje na kraju jednog života, ali se ne završava smrću, već pitanjem smisla. Šta ostaje kada se podvuče crta? Da li je naš identitet zbir postupaka, ljubavi ili sećanja? Barns ne nudi jednoznačne odgovore, već kroz intimnu ispovest ispituje način na koji oblikujemo narativ o sebi kako bismo sopstveni život učinili podnošljivim i smislenim. U tom smislu, „Odlazim(o)” je meditacija o prolaznosti, ali i o potrebi za pomirenjem, sa sobom, sa drugima i sa sopstvenim ograničenjima.

O piscu

Džulijan Barns rođen je u Lesteru, u Engleskoj, a danas živi u Londonu. Jedan je od najznačajnijih savremenih britanskih pisaca, čija su dela prevedena na više od četrdeset jezika. Dobitnik je brojnih prestižnih književnih nagrada. Bukerovu nagradu osvojio je 2011. godine za roman Ovo liči na kraj, nakon što je prethodno tri puta bio u najužem izboru. Za Floberovog papagaja dobio je i nagradu Memorijala Džefrija Fabera (1985), francuski Pri Medisis (1986), kao i niz drugih priznanja. Roman Troje nagrađen je Pri Femina 1992. godine. Među važnim priznanjima izdvajaju se nagrada E. M. Forster (1986), Gutenbergova nagrada (1987), italijanska nagrada Grincane Kavur (1988), Šekspirova nagrada FVS fondacije (1993), Austrijska državna nagrada za evropsku književnost (2004), kao i nagrada Dejvid Koen za životno delo (2011). Dobitnik je i nagrade Sandej tajmsa za izuzetna dostignuća u književnosti (2013), nagrade Sinkler (2015), Jerusalimske nagrade za slobodu pojedinca u društvu (2021) i ruske nagrade Jasna poljana za roman Nije to ništa strašno (2021). Barns je nosilac brojnih odlikovanja: proglašen je vitezom u Velikoj Britaniji, a Francuska ga je odlikovala Ordenom umetnosti i književnosti (u zvanjima oficira i komandira), kao i Legijom časti 2017. godine. Godine 2016. Američka akademija umetnosti i književnosti imenovala ga je za počasnog inostranog člana. Njegov opus obuhvata romane, eseje i memoarsku prozu, a kritika ga prepoznaje po intelektualnoj lucidnosti, formalnoj inovativnosti i tematskoj zaokupljenosti pitanjima sećanja, identiteta i prolaznosti.

Sve u svemu, „Odlazim(o)” se može odrediti kao psihološko-egzistencijalni roman sećanja sa autobiografskim prizvukom, delo koje kroz intimnu perspektivu istražuje vreme, identitet i smisao postojanja. Ako je ovo zaista Barnsovo književno oproštajno pismo, onda je ono napisano u tonu pomirenja, mudrosti i tihe hrabrosti da se kaže zbogom, ne patetično, već promišljeno i dostojanstveno.