Knjiga za vikend: IZMEĐU TERAPIJSKOG PRIZNANJA I KNJIŽEVNE IGRE

KNJIGA ZA VIKEND – Kratak roman „Humano preseljenje” Vide Basare Crnčević u izdanju Lagune, kroz borbu glavne junakinje Marte za srećno mesto pod suncem, slika univerzalnu ljudsku potrebu za pripadanjem i novim početkom. Ova knjiga za vikend gradi slojevitu metaforu preseljenja kao egzistencijalnog stanja: iz mladosti u zrelost, iz sigurnosti u neizvesnost, iz razuma u rubne prostore ludila.

Već sam naslov funkcioniše kao oksimoron i doslovno upućuje na gubitak doma i fizičko izmeštanje iz prostora sigurnosti, ali pridev humano ironično relativizuje tu ideju: nijedno preseljenje ne može biti zaista blago ni bezbolno. Administrativni, gotovo birokratski izraz za proces koji je duboko traumatičan, kao da se lična katastrofa preimenuje u tehnički, civilizovan čin, čime se razotkriva način na koji društvo ublažava ili prikriva stvarne ljudske lomove. U romanu preseljenje prevazilazi fizički čin i postaje egzistencijalna kategorija: Marta se seli iz braka, iz majčinstva kakvo je poznavala, iz mladosti, iz mentalne stabilnosti, pa čak i iz sopstvene verzije istine. Ona je stalno u tranzitu, bez čvrstog uporišta. Zato „humano preseljenje” zvuči gotovo kao eufemizam za tihi nestanak jednog života i prisilno nastanjivanje u nekom drugom, nepoznatom.

Moto knjige dodatno produbljuje tu nestabilnost stvarnosti. Martin iskaz: „Ispričala sam toliko verzija događaja, da ni sama ne znam šta se desilo” uvodi nepouzdanog pripovedača i ukazuje na fragmentarnost sećanja. Trauma se ne pamti linearno, već se prepričava, prepravlja i preoblikuje, dok se granica između činjenica i izmišljenog briše. Gogoljeva replika „Možda se ništa nije ni desilo” radikalizuje taj princip do apsurda: ako događaj postoji samo kroz pripovedanje, njegovo stalno menjanje dovodi u pitanje i samo njegovo postojanje. U spoju ta dva glasa formira se poetika romana: stvarnost je labilna, identitet nestalan, a istina višestruka. Kao i kod Gogolja, granica između realnog i grotesknog postaje porozna, pa ludilo nije izuzetak već logična posledica sveta koji je izgubio koherentnost. Tako naslov i moto zajedno najavljuju priču u kojoj preseljenje nije samo promena adrese, već preseljenje svesti, iz sigurnog u nesigurno, iz stabilnog u rasuto, iz stvarnog u moguće.

Tekst je pisan u prvom licu, u formi ispovednog, introspektivnog pripovedanja. Marta je ujedno i junakinja i pripovedač, njen tok misli kreće se između samopropitivanja, krivice i egzistencijalnih pitanja. Ona je nepouzdan pripovedač, te čitalac ne može sa sigurnošću razdvojiti faktografsko od halucinatornog ili metaforičkog, što je u skladu s temom psihičkog rastrojstva i boravka u psihijatrijskoj ustanovi. Struktura je fragmentarna, umesto linearne radnje, tekst se gradi od zapisa, asocijacija, terapijskih sećanja, fantazmagoričnih slika i kratkih misaonih pasaža, grupisanih na dva plana. Prvi je realistički i refleksivan: pitanja o „mestu na svetu”, smislu, samoprihvatanju i osećaju promašenosti. Drugi prelazi u oniričko i simboličko – scena sa babom Gizom, motorom i „zamenom” za sina dobija obeležja sna ili halucinacije. Taj prelaz nije jasno označen, što je tipično za roman: granica između psihičkog doživljaja i spoljne stvarnosti ostaje porozna. Vreme je razlomljeno: sadašnjost (boravak „u ludari”) neprestano se preseca upadima prošlosti (porodična istorija, brak, detinjstvo, kuća), ali i spekulativnim ili grotesknim epizodama. Takva kompozicija odražava Martinu mentalnu nestabilnost.

Stil autorke je kombinacija ironije i autoironije, lirsko-simboličkih slika, te groteskne fantastike. Ta mešavina proizvodi ton koji je istovremeno duhovit i sumoran. Autorka izbegava patetiku; čak i teške teme (ludilo, gubitak doma, raspad porodice) obrađene su kroz humor, sarkazam i jezičku razigranost. Ton je ispovedni uz dosta kolokvijalnih izraza, rečenice su kratke, direktne. Autorka često koristi nabrajanja i retorička pitanja, čime pojačava osećaj unutrašnje teskobe i samokritike („uplašena, neiskrena, arogantna…”). Jezik je asocijativan, pun metafora i poređenja, sa čestim digresijama i unutrašnjim monologom, što tekst približava tehnici toka svesti. Sintaksa je često razlomljena, rečenice kratke ili eliptične, čime se dočarava nervoza i rastrojenost pripovedačice.

Zašto pročitati ovu knjigu

• Zbog snažne i prepoznatljive psihološke perspektive. Roman je pisan u prvom licu, iz ugla nepouzdanog, ali duboko iskrenog pripovedača, pa čitalac neposredno uranja u Martinu svest – u njene strahove, krivicu, ironiju i unutrašnje lomove. Ta intimnost stvara osećaj bliskosti i čini da se lična kriza junakinje doživi kao univerzalno iskustvo savremenog čoveka.
• Zbog originalne narativne forme i stila. Fragmentarna struktura, tok svesti, mešanje realnog i fantastičnog, humor i groteska grade dinamičan, nepredvidiv tekst koji se udaljava od klasičnog linearnog pripovedanja. U celini, forma romana prati njegovo značenje: rasuta struktura i nestabilan glas odražavaju Martino „preseljenje” iz stabilnog identiteta u psihičku i egzistencijalnu nesigurnost.
• Ono što ovaj roman izdvaja jeste spoj surovog realizma i blage, gotovo nadrealne fantastike: predmeti koji oživljavaju, svakodnevica koja se kruni u apsurd. Ti elementi nisu beg od stvarnosti, već način da se prikaže unutrašnji lom junakinje. Humor i autoironija stalno prate bol, pa tekst diše između smeha i suza, između terapijskog priznanja i književne igre.

O piscu

Vida Crnčević Basara (1960, Beograd) diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Radila je kao filmski i televizijski kritičar u više značajnih časopisa i medija (Džuboks, Ritam, Intervju, OKO, Vreme, Profil), kao i u kulturnim emisijama Radio-televizije Srbije. Autorka je i koautorka filmskih publikacija Svetlo u tami (Novi Holivud) i monografije Vojislav Nanović, a kratke priče objavljivala je u književnim časopisima. Kao scenaristkinja ostvarila je bogatu karijeru na filmu i televiziji: napisala je dramske tekstove Nek mu je laka crna zemlja i Prevaranti, scenario za film Koma, te radila na brojnim serijama i popularnim TV formatima. Bavila se i poslovima u izdavaštvu, odnosima s javnošću i kulturnom novinarstvu. Autorka je romana Prekomerna upotreba sile (2013) i Humano preseljenje.

Roman govori o osećaju nepripadanja, traženju smisla i ponovnom sastavljanju sebe, temama u kojima se lako prepoznaje svaki savremeni čitalac, zato je to naš izbor za rubriku Knjiga za vikend.