BRANISLAV JANKOVIĆ: Novinar želi jasnoću, a pisac nedorečenost

Branislav Janković (Niš, 1969) je srpski novinar, pisac i publicista, vlasnik izdavačke kuće Vrane iz Niša. Kao novinar, urednik i voditelj radio je više od dve decenije u dopisništvu RTS-a u Nišu i televizijama NTV i Bela ami. Njegovi radovi objavljivani su u brojnim časopisima kao što su Gradina, Politika, Koraci, Bibliozona i drugi. Član je Srpskog književnog društva. Objavio je romane među kojima su: „O vukovima i senkama” (2011), „Suze Svetog Nikole” (2013), „Vetrovi zla” (2015) i „Peta žica” (2015) i drugi. Autor je i zbirke priča „Bezimeni” i poezije „Februarski brodovi”. Njegove radio-drame Milentijeva 14/2 i Dva neba nagrađene su na konkursima Radio Beograda, a roman Mačka u koferu dobio je nagradu „Miroslav Dereta” 2019. godine. Roman „Suze Svetog Nikole” nalazi se u izbornoj lektiri u više srednjih škola u Srbiji, a njegovo delo bilo je predmet akademskih istraživanja.

Vaša romaneskna trilogija o Jevremu Utviću, raščinjenom svešteniku i istražitelju je među najčitanijima u našoj zemlji. Nakon romana „Vetrovi zla” i „Gvozdeni oblaci” završni deo tirlogije je knjiga „Utvare”. Koliko je to priča o utvarama svih nas ili u svima nama?

„Utvare” su za mene bile najličniji i najteži deo trilogije. Dok sam pisao „Vetrove zla” i „Gvozdene oblake”, imao sam utisak da pratim Jevrema Utvića u njegovim istraživanjima, da pratim njegovu borbu protiv spoljašnjeg zla, protiv mračnih sila i nepravde. Ali u „Utvarama” ta borba postaje unutrašnja. To više nije samo priča o raščinjenom svešteniku i njegovim slučajevima, već o čoveku koji se mora suočiti sa sobom, sa svim onim što je pokušavao da zaboravi. Shvatio sam da su „utvare” zapravo simboli svih naših unutrašnjih nemira — krivica, gubitaka, strahova i prećutanih istina. Zato su „Utvare” i završni, ali i najličniji deo trilogije — jer govori o kraju jedne potrage, ali i o početku razumevanja. U njima nema konačnih odgovora, samo tišina u kojoj čovek uči da živi sa svojim senkama.

Kao moto završnie trilgije naveli ste sentence Emila Siorana: “Da nam je samo jedna misao – ali, sposobna da raskomada svet.” Koliko je potrebna upravo takva misao?

Ta Sioranova rečenica mi je oduvek bila snažna, gotovo opasna. Za mene to nije poziv na razaranje, već na preispitivanje. Takva misao je potrebna jer nas izbacuje iz ravnoteže samozadovoljstva, iz lažnog mira u koji se uljuljkujemo. Ona nas tera da se pogledamo bez maski, da postavimo pitanje: u šta zapravo verujemo? Kroz čitavu trilogiju, a naročito u „Utvarama”, Jevrem Utvić traga upravo za tom mišlju – onom koja će ga „raskomadati”, da bi iz tog raspada možda nastalo nešto novo, iskrenije.

Bili ste dugogodišnji novinar, koliko je to uticalo na Vaše pisanje, koliko je pomoglo ili odmoglo u književnom delanju?

Novinarstvo me je naučilo dve važne stvari: da slušam i da gledam. Posmatrao sam ljude, njihove slabosti, njihove sitne istine koje ne stanu u izveštaj, ali staju u priču. S druge strane, novinar u meni ponekad zna da smeta piscu. Novinar traži činjenice, dok pisac traži istinu iza njih; novinar želi jasnoću, a pisac često bira maglu, sumnju, nedorečenost. Trebalo mi je vremena da naučim da ih pomirim — da ne pišem „izveštaje iz duše”, nego da dam sebi pravo na metaforu, na tišinu, na neizrečeno. U tom sudaru se, zapravo, i rodio Jevrem Utvić — kao čovek koji istražuje, ali i sumnja, koji traži odgovore, ali se plaši onih koje bi mogao da pronađe.

Vaš roman „Suze Svetog Nikole”, ima 11 izdanja u Laguni, a u nekim školama se već nalazi i u lektiri. Kako je nastajao i koji su ključni motivi ili istiniti događaji poslužili kao osnova za njegovo oblikovanje?

„Suze Svetog Nikole” nastajale su kao šapat prošlosti koja je tražila da se ispriča. Inspiraciju sam pronašao u pričama ljudi koje sam sreo tokom novinarskog rada, u legendama i sećanjima koje su nosile generacije, ali i u sopstvenim iskustvima I pričama moje babe Radmile. Ključni motivi su, pre svega, ljudska ranjivost i težnja za iskupljenjem. Posebno me je zanimalo kako se običan čovek suočava sa zlom i kako u njemu ostaje prostor za nadu, čak i kada sve izgleda izgubljeno. Pisanje je bilo intimno i često bolno. Ponekad sam morao da zastanem i razmislim o sopstvenim „suzama“ i sećanjima, jer su se likovi i događaji stapali sa mnom. Pisanje tog romana me je „iskidalo”, da se vratimo na Siorana s početka intervjua.

Koliko Vam je srpska istorija inspirativna za književno delo?

Uvek me je zanimao mali čovek u velikim vremenima i događajima – njegova sudbina I trag koji ostavi. Istorija je inspirativna zato što nosi slojeve ljudskih sudbina, dilema, strahova i hrabrosti koji su univerzalni. Ona je u mojim romanima samo ram za sliku. Početna tačka. Slika bez okvira može, ali okvir bez slike je apsurdan.  

Vaša dela su pretočena u radio-drame i pozorišne predstave, a odnedavno i filmska scenarija. Kako doživljavate proces prilagođavanja vaših tekstova drugim medijima?

Uvek je zanimljivo posmatrati kako moje priče dobijaju novi život u drugim medijima. Radio-drame, pozorišne predstave, pa sada i film — svaki od tih formata zahteva drugačiji pristup, drugačiju energiju. Kao pisac, ponekad sam morao da pustim neke delove svoje priče, da ih prepustim reditelju i glumcima. To je teško ako ste sujetni. Ako niste onda uživate.  

Koji segment Vašeg rada najviše privlači režisere i producente da ga adaptiraju?

Mislim da režisere i producente najviše privlače moji likovi i njihove unutrašnje borbe. Takođe, privlače ih i složeni zapleti i atmosfera – kombinacija misterije, napetosti i istorijskog ili psihološkog konteksta. Interesantno je kada neko uzme vašu osnovnu ideju ili lik i kroz svoj medij doda novu dimenziju, ali pri tome zadrži emociju i istinu koju ste želeli da ispričate. To je za mene dokaz da priča živi i da je univerzalna.

Pišete i radio-drame i pozorišne komade, na Filmskim susretima prikazan je film „Poslednji strelac” Darka Nikolića, rađen po Vašem scenariju.

Film traži drugačiji pristup od romana ili pozorišnog komada. Morate da mislite slikom, pokretom, tišinom između reči. Bilo je izazovno, ali i inspirativno videti kako reči na papiru postaju stvarni svet – glumci, scena, muzika, svetlo – i kako sve to zajedno priča priču na svoj način. Saradnja sa Darkom Nikolićem i timom bila je podsticajna – shvatate da scenarij nije završena priča, već polazna tačka za kreativni proces drugih umetnika.

Kako je vaše odrastanje u Nišu uticalo na vaš profesionalni i književni put?

Mom književnom putu su više doprineli zimski i letnji raspusti kod babe i dede na selu, nego život u Nišu. Možda je nekog autora oblikovalo detinjstvo, život, školovanje u nekom gradu, mene nije. Gde god da sam rođen bio bih pisac.

Dobitnik ste više nagrada. Postoji li neka koja vam je posebno značajna i zašto?

Najveća nagrada za jednog pisca, po mom mišljenju, nije materijalna niti formalna (mada ih ne odbijamo) kada njegova priča dopre do čitaoca. Kada vidite da ste izazvali emociju, pobudili misao, dirnule nekoga ili ostavile trag – to je neuporediv osećaj priznanja. Nagrade ko nagrade, sujeta i prašina koju morate skidati sa njih.

Na koji način birate teme kojima se bavite u svojim književnim delima?

Volim da kažem da teme biraju mene. Kao da tamo negde postoje reči koje krenu u potragu za piscem koji bi  ih spojio i od njih napravio knjigu. Kao da tamo negde postoje likovi koji žele da ih baš vi opišete. Čudno je to sa temama i likovima. Otkud znamo da likovi nisu izmislili svoje autore? 

Zašto su piscu bitni susreti s publikom, promocije i slično? Šta publika u Sremskoj Mitrovici može da očekuje od Vašeg dolaska i susreta sa čitaocima?

Kroz razgovor sa čitaocima, pitanjima i komentarima, priče dobijaju svoj dodatni život, a ja dobijam uvid u to kako moje reči rezonuju u različitim iskustvima i perspektivama. Publika može da očekuje iskren razgovor o temama koje obrađujem u svojim delima, ali i o procesu stvaranja, o izazovima i radostima pisanja. Biće to prostor gde mogu da postavljaju pitanja, podele svoje utiske i zajedno sa mnom istraže svet priča i likova koje stvaram. Za mene je svaki susret sa čitaocima prilika da se priče približe ljudima na način koji nijedna knjiga sama ne može da postigne – kroz dijalog, razmenu osećaja i razmišljanja.