Književnica, Jasna Brkić piše za decu, radi u Biblioteci grada Beograda na Dečjem odeljenju. Organizuje kreativne i edukativne radionice nastojeći da deci usadi ljubav prema knjizi i čitanju. Piše knjige koje malim čitaocima pomažu da razvijaju čitalačke veštine.

Serijal „Duh Dule” zamišljen je kao podrška razvoju čitalačkih veština. Koje konkretne potrebe početnika u čitanju ste imali na umu prilikom pisanja?

Dok sam pisala priče o Duhu Duletu, imala sam pred očima upravo one mališane koje svakodnevno srećem u biblioteci – decu koja tek ulaze u svet slova, reči i rečenica. Početnici u čitanju često se suočavaju s umorom, nesigurnošću i gubitkom motivacije ako je tekst predug, gusto napisan ili prepun nepoznatih reči. A opet nije dobro ni kada je tekst previše pojednostavljen, jer tako potcenjujemo decu i ona to osećaju. Zato sam želela da stvorim serijal koji ih neće obeshrabriti i koji će ih podstaći na dalje čitanje. Dule je zamišljen kao prijatelj dece koji ih vodi kroz prve korake čitanja – svaki naslov nosi novu avanturu i zadatke za razumevanje.

U knjigama su primetni veći prored i krupniji font, kao i pitanja na kraju svake priče. Kako su reagovali deca i roditelji na ovaj prilagođeni format? Pored same priče, u knjigama se nalaze i zadaci za proveru razumevanja. Koliko je važno da deca razvijaju ne samo naviku čitanja već i razumevanje pročitanog?

Deca i roditelji su s oduševljenjem prihvatili prilagođeni format. Širi prored i krupniji font čine čitanje manje napornim, posebno za one koji samostalno prave prve korake u čitanju. Pitanja na kraju priče, kao i zadaci za razumevanje, nisu tu da podsete na školu i lektiru, već da podstaknu na razmišljanje i dublje povezivanje sa tekstom. Razvijanje čitalačkog razumevanja jednako je važno kao i sama veština čitanja – dete koje razume ono što čita lakše će zavoleti knjige i razvijati kritičko mišljenje.

Sara i duh Dule čine neuobičajen, ali simpatičan tandem. Kako ste kreirali njihove karaktere i odnos? Da li su inspirisani stvarnim ljudima?

Pa sad kad razmislim, mislim da sam sebe donekle utkala u Saru, odgovornu, radoznalu devojčicu, ponekad nesigurnu, ali uvek spremnu da uči i da se igra. Dule, s druge strane, je moj “drugar iz detinjstva”, dobri, nevidljivi duh koji mi je pravio društvo u trenucima nesigurnosti i usamljenosti. Kako sam rasla, Dule je postajao sve manji, dok nije na neko vreme nestao iz moje mašte. Evo, sada se vratio na velika vrata ????. Duh Dule nosi sve ono nevidljivo i nestašno u nama, ali i iskrenu dečju potrebu da budeš prihvaćen, voljen i primećen.

Priče su kratke i duhovite, ali ipak nose poruke. U trećoj knjizi, recimo, Duleta grize savest. Koliko Vam je važno da dete prepozna emocije i poučne momente u ovim situacijama?

Izuzetno mi je važno da priče ne ostanu samo na površini. Kroz situacije koje deluju lagano i razigrano, želim da deca prepoznaju i svoje emocije – stid, krivicu, tugu, ali i hrabrost, prijateljstvo, osećaj postignuća. Dule je možda duh, ali on uči isto što i dete koje čita – da greške nisu kraj sveta, da savest može da se probudi i da uvek postoji prostor za rast i promenu. Priče nisu moralizatorske, ne nudim gotove pouke, ali verujem u moć priče da detetu postavi pitanja i pokrene na razmišljanje.

Kakvu ulogu igra humor u Vašim knjigama za decu? Da li je on sredstvo za približavanje teksta ili i način za obradu ozbiljnijih tema?

Humor je, po mom mišljenju, najprirodniji i najnežniji način da se dotaknemo važnih tema, a da dete ne oseti pritisak ili strah. Kroz smeh se lakše uči, pamti i saoseća. Duh Dule ponekad pravi nestašluke, ali to otvara prostor da dete bolje razume njegove postupke i da se lakše poveže sa likovima, situacijama, emocijama. Humor ne isključuje ozbiljnost – on samo olakšava put do suštine.

Sara ulazi u prvi razred, a mnogi čitaoci dele s njom tu istu životnu fazu. Koliko je važno da se deca prepoznaju u junacima?

Prepoznavanje je ključ bliskosti sa junacima knjige. Kada dete u liku Duleta i Sare vidi svoje brige, radosti, izazove, ono postaje ne samo čitalac, već i (sa)učesnik u priči. To je naročito važno u prvim razredima školovanja, jer se dete tada često oseća kao da ulazi u veliki, nepoznat svet. Knjiga može biti dragoceni saputnik i oslonac na tom putu. Ni Dule ni Sara nisu savršeni i baš zato su deci bliski i dragi.

Sarađujete sa ilustratorkom Natalijom Mankovskom. Šta je njen vizuelni izraz doneo Vašim pričama i kako izgleda vaš proces saradnje?

Natalijini crteži dopunjuju reči i pravi su začin za atmosferu, duh i toplinu priče. Njene ilustracije su nežne, pastelne, bogate detaljima, i često vidim kako deca zastanu da proučavaju svaku stranicu. Naš zajednički cilj je da priča odzvanja u ušima i treperi u očima. Natalija tačno zna da uhvati ono nevidljivo – baš kao i duh Dule.

Knjigu ste predstavili u Sremskoj Mitrovici. Kakvi su utisci sa susreta?

Za mene su druženja sa decom velika poslastica i radost. Organizacija je bila besprekorna, a prostor biblioteke “Gligorije Vozarović” u kojoj se odigrao susret bio je organizovan tako da je primio četiri odeljenja prvaka. Možda biste zamislili ogromnu graju i vrpoljenje kod tolikog broja dece, ali sve je proteklo sjajno! Deca su aktivno učestvovala, rešavala zadatke, bili su kreativni i razdragani, ali sve to uz poštovanje dogovora – podižemo ruku i tako se javljamo za reč. Susreti sa malim čitaocima za mene su izuzetno dragoceni, jer mi pokazuju da priče nastavljaju svoj život i izvan korica knjige.

Vi ste klasični filolog po obrazovanju, bibliotekar po profesiji, a pisac po nadahnuću. Kako se sve te uloge prožimaju u Vašem radu i životu?

Rekla bih da se te tri uloge sjajno nadopunjuju i hrane jedna drugu. Klasično obrazovanje mi je dalo temelj – duboko poštovanje jezika i književnosti. Rad u dečjoj biblioteci me svakodnevno podseća za koga zapravo pišem – za stvarnu decu, sa stvarnim pitanjima, dilemama i potrebama. A pisanje…potreba da pišem je došla iznebuha i silovito, verovatno se u podsvesti krčkala “uloga pisca” i spremala da izađe na scenu ????.

Kada je duh Dule „pokucao” na vaša vrata? Kako je nastala ideja da baš duh bude glavni junak serijala?

Dule je došao tiho, gotovo neprimetno – kao i svaki pravi duh. Ideja se rodila iz razgovora s roditeljima koji nam u biblioteci veoma često traže knjige za decu koja tek ulaze u svet čitanja. U meni se tada javila želja da napišem priče koje su jednostavne, ali ne i banalne – koje će ih zabaviti, ali i podstaći na razmišljanje. Duh mi se učinio kao savršen lik: nevidljiv, a prisutan; neuhvatljiv, a vrlo stvaran. Kao što sam već rekla, Dule je moj “prijatelj” iz detinjstva.

Koliko Vam u pisanju pomaže lično iskustvo rada s decom? Da li neki mali čitaoci prepoznaju sebe u pričama?

Iskustvo rada s decom je neprocenjivo. Ono mi daje autentičnost – ne samo u jeziku, već i u temama koje otvaram. Deca mi često, ni sama ne znajući, daju ideje koje zasijaju kao seme neke buduće priče. Njihova iskrenost, mašta i način na koji doživljavaju svet su moja inspiracija. I da, prepoznaju sebe, neki u Sari, a neki u Duletu.

Vaše priče nose i edukativnu i emotivnu vrednost. Da li pišete sa jasnom namerom da nešto „poučite” ili se pouka prirodno razvija kroz priču?

Ne pišem da bih poučavala – pišem da bih ispričala priču. Ali verujem da dobra priča uvek nešto donese: osećanje, misao, novu perspektivu. Ako je pouka suviše nametnuta, deca to prepoznaju. A kada osete da ih neko “uči”, a ne razume suštinski, oni gube interesovanje. Zato u mojim pričama pouka dolazi diskretno, tiho – baš kakav je i duh Dule.

Današnja deca odrastaju okružena digitalnim sadržajem. Šta je ono što knjiga i biblioteka još uvek mogu da im ponude – možda čak više nego ikad?

U današnjem prebrzom i prebučnom vremenu, u kom smo zatrpani kratkim i površnim sadržajima, deci, a i nama odraslima, ozbiljno su ugroženi kvalitetno slobodno vreme i pažnja. Upravo zato je deci, a opet naglašavam, i nama odraslima, potrebna tišina knjige i mir biblioteke. Knjiga nudi prostor za usporavanje, za zamišljanje, za razmišljanje, za unutrašnji dijalog. Biblioteka nudi mesto gde korisnici nisu potrošači, već istraživači; gde nisu algoritamski ciljna grupa, već dragi gosti. To su stvari koje nijedan ekran ne može da zameni.

Koji programi i radionice u Dečjem odeljenju Biblioteke grada Beograda su se pokazali kao najuspešniji u približavanju dece knjizi?

Najuspešniji su oni programi u kojima su deca aktivni učesnici – ne samo slušaoci, već saradnici, stvaraoci, istraživači. Porodične radionice pripovedanja priča su jedna od najdražih formi, jer okupljaju decu i roditelje oko zajedničkog cilja – a to su kvalitetno vreme uz knjigu i zajednički trenutak. Program „Bebodruženje“ namenjen bebama i roditeljima je pokazao da je čitanje dragoceno već od najranijih dana. Literarni i likovni konkurs koji raspisujemo svake godine i u kojem u velikom broju učestvuju osnovci iz Srbije i dijaspore takođe širom otvara vrata knjizi. Svaka aktivnost u kojoj priča prerasta u igru, crtež, pesmu ili pitanje – gradi čvrstu vezu između deteta i knjige.

Uz koje ste knjige Vi odrastali? Koji autori su oblikovali Vašu ljubav prema književnosti?

Omiljene knjige iz mog detinjstva su “Harijeta uhoda”, “Šegrt Hlapić”, “Brežuljak Voteršip”, “Bliznakinje”, “Mač od Šanare”, “Konjić Grbonjić”…I naravno, bajke iz celog sveta. Dakle, žanrovski vrlo šareno. Sve te knjige nisu samo oblikovale moj ukus, već su mi pomagale da razumem sebe, druge i ono neizgovoreno.

Šta biste preporučili roditeljima koji traže prvu „pravu“ knjigu za svoje dete? Na šta posebno da obrate pažnju?

Dragi roditelji, dovedite dete u biblioteku i dozvolite mu da samo natenane bira. Dete mora da istraži fond, da stekne uvid u raznoliku ponudu i razvije osećaj samostalnosti i odlučivanja. Prava knjiga nije uvek ona koju smo mi zamislili, već ona koja detetu u tom trenutku „klikne“. Naravno, tu smo mi bibliotekari da diskretno pripomognemo da se taj “klik” desi. Početnicima su važne knjige sa jasnim, ali ne banalnim jezikom, živopisnim likovima i temama koje se tiču njihovih iskustava – polazak u školu, odvajanje od roditelja, prijateljstvo, strah… Kažu da nema onih koji ne vole da čitaju – samo onih koji još nisu pronašli pravu knjigu za sebe.

Gde nalazite inspiraciju – u razgovorima s decom, u svakodnevici, ili možda dok plivate, kako ste jednom pomenuli?

U svemu pomalo. Deca su uvek inspiracija i moj najbolji „punjač” životnih baterija. Svakodnevica je puna trenutaka kojih ne budem ni svesna, već u meni sazru tek kasnije, kad im dođe vreme. A plivanje… u vodi često izronim rešenje za priču.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije iz lične arhive