Arne Dahl: SLEDITE SVOJ PUT

Triler fest u Domu omladine u Beogradu sinoć je otvorio poznati švedski pisac romana Arne Dal. Pisac trilera prodatih u više od 650 000 primeraka širok sveta, na osnovu kojih su urađene brojne adaptacije TV serija i filmova, za pisanje koristi pseudonim Arne Dal, dok je njegovo pravo ime Jan Arnald. On nije samo pisac – on je analitičar društva sa srcem pripovedača. Njegovi trileri nisu samo igre mačke i miša, već slika našeg vremena. U razgovoru s njim, bavimo se granicama između stvarnosti i fikcije, kao i ulogom literature u borbi protiv haosa.

Kako su izgledali Vaši prvi utisci o našoj zemlji?

Pre svega, ovde sam sreo veoma ljubazne ljude. Moji prvi utisci o Beogradu i Srbiji su zaista pozitivni, koliko god to u ovom kratkom vremenu je bilo moguće. A to je, rekao bih, najviše zahvaljujući ljudima. Vaša dela, vaša kultura — sve to ima duboke korene u društvu.

Da li pišete da biste osvestili publiku ili da zabavite da ih podstaknete da postanu bolji?

Mislim da je to poseban miks, neka mešavina svega toga. Ali potrebna je i jaka priča — dobar storytelling — da bi se držala pažnja. Ljudi žele da ih nešto zadrži uz ekran, da ih podstakne. Naravno, cilj mi je da ostavim i nešto provokativno, da začinim priču. Tek sam sada, na primer, završio novu knjigu.

Kako ste oblikovali članove A grupe u jednoj od vaših starijih knjiga?

Osnovna ideja bila je: ako ću da napišem deset knjiga — a na kraju ih je bilo jedanaest — moram da stvorim likove koji će biti prvo meni kao piscu interesantni, da bi I čitaoci bili zainteresovani. Reč je u stvari o tome da stvorim ljude s kojima bih i ja voleo da se družim i pošto sam znala da će biti serijal knjiga, pokušao sam da ti likovi budu oni koji će sarađivati, koji će biti međusobno zanimljivi. Dakle, prvo kreirao sam likove s kojima bih i ja voleo da se družim. Ako mene ne zanimaju, kako će čitaoca? To je bio temelj celoge serijala knjiga o švedskoj jedinic A koja se bori protiv zločina na međunarodnom planu. Te knjige su sve kasnije bile osnov za TV serije.

Da li vas je inspirisao neki stvaran slučaj, recimo iz policijskih arhiva?

Većina mojih knjiga inspirisana je stvarnim zločinima. Uglavnom ne preuzimam ceo slučaj, već možda neki detalj ili povod, ali nijedan slučaj posebno ili u celosti, nego je to uvek možda neki povod ili neki detalj iz nekog slučaja. To je dovoljno da se zapali iskra ideje za roman.

Tako je i u Vašoj novoj knjizi, koja je prevedena baš povodom ovog festivala, bavite se večnim životom?

Da, ova knjiga govori o potrazi za večnim životom. Istražujem razne metode produžavanja života, ono što danas mnoge zanima — kako da živimo duže. To se stalno i dešava u današnjem svetu, zato što svi žele da žive zauvek, tako novi roman donosi takvu priču. U tom romanu koristim tipične elemente trilera i detektivske proze, ali i filozofske ideje. Jer sve, zapravo, počinje sa filozofijom, počinje od velikih pitanja života i smrti: šta je dobro, šta je zlo, šta je smisao postojanja? Zlo nije uvek zlo, zakon nije uvek ono što je dobro ne mora da znači. To su osnovna filozofska pitanja smisla postojanja ja ih uvodim u svet zabave.

Kakav je odnos između knjiga i televizijskih serija? Da li jedno pomaže drugom?

Odlično pitanje. Ako tražite književnu dubinu, ona se često izgubi u TV adaptacijama. Knjiga vam dopušta da zamišljate, da vizualizujete, dok serija ne može sve da prikaže. Mislim da su knjige i serije komplementarne — ali nisu isto. Publika serija nije nužno i publika knjiga. Recimo, serije po mojim knjigama prikazivane su u preko 40 zemalja, ali to ne znači da su i knjige automatski postale popularnije. Postoji jaz između te dve vrste publike.

Kako održavate pažnju publike kroz ceo serijal knjiga?

Tako što i sam moram da ostanem zainteresovan. Ako primetim da gubim vezu sa likovima, da mi je radnja dosadna, najbolje je da se povučem, da prekinem pisanje. Početak je uvek najteži — to je trenutak kada se suočavate s praznim papirom. Morate stvoriti novi svet, novi povod, nešto što nećete ponavljati. Kraj nikad nije problem, to se uvek nekako samo od sebe reši, uvek je zanimljiv i ako mogu da budem duhovit, to je trenutak kad odahnem, u smislu završio sam knjigu, posao, ali početak… uvek traži najviše truda. Početak je ipak uvek najteži, ne mogu da pišem uvek iste stvari, ne mogu da se ponovim. Ipak, kao iskusan pisac mislim da mogu to sve da savladam.

Sigurno, a i publika i kritika to misle. Više volite da pišete li prolog ili krećete direktno u radnju — in media res?

Različito je od knjige do knjige, menjam početak. Nekad se bacim pravo u radnju, a nekad volim da počnem sporije pa da gradim napetost. Tempo biram u zavisnosti od priče i željenog efekta. Nekada bacim sebe pravo u radnju, samim tim  počne sve da se brzo odvija, ali mislim da je možda bolje početi ipak malo sporije, pa onda nekako ubrzavati radnju ili pojačavati, pa sve do neke superbrze radnje tako da zadržim duže pažnju čitalaca 

Kakva je danas uloga književnosti, posebno krimi romana i trilera?

Mislim da je u osnovi to potreba za pravdom. Nije reč o fascinaciji nasiljem, već o želji da se u tom izmišljenom svetu stvari dovedu u red. Neki od nas, recimo, hoće da pišu o zločinima, a ne o nečem drugom. mislim da je u pitanju nekakva vrsta ličnosti ali ne mislim da je to ličnost koja voli zločine ili krv ili nasilje ili nešto tako mislim da je u stvari suprotno Ne volimo mi nasilje, volimo pravdu. Volimo da vidimo da se nešto razrešava, da ima smisla.

To je pomalo iznenađujuće. Očekivala bih da pisci trilera vole horore i nasilne priče.

Zapravo, ni sam ne volim da gledam horore. Ne volim sadističke stvari. Više me zanimaju moralne dileme, pitanja šta je ispravno, a šta pogrešno. Ne volimo to, mi u stvari volimo pravdu, mi hoćemo u stvari da stvorimo pravdu barem u tom nekom izmišljenom svetu.

Nordijska književnost dugo je bila poznata po trilerima. Kako to danas izgleda?

Imao sam sreće da budem deo tog prvog „švedskog talasa“. Počeo sam da pišem pet-šest godina pre jednog poznatog pisca koji je kasnije postao globalna zvezda. Danas se interesovanje za nordijsku književnost malo smanjuje, ali i dalje ima odličnih autora. Ipak, sve je to veoma individualno — mi sedimo sami, pišemo, ne znamo ko nas čita. Zato su festivali kao ovaj dragoceni. Pružaju priliku da upoznamo čitaoce.

Vaš savet mladim piscima?

Sledite svoj put. Ne postoji univerzalni recept kako da se napiše uspešan roman. Nađite sopstveni glas i budite dosledni.

Ko su vaši omiljeni pisci?

Volim Agatu Kristi — njeni romani i dalje imaju sjajne zaplete, iako psihološki možda nisu tako duboki. Tu je i Džejms Elroj, kao i jedan australijski autor. Uglavnom su to američki i engleski pisci, mada se sada radujem što upoznajem i neka srpska imena.

U Švedskoj ima mnogo triler autora, zar ne?

Da, ima ih oko 500. Velika je konkurencija. U Srbiji, koliko čujem, ih je manje — možda 20, 30. Ipak, uspeh nije u brojevima. Moje knjige su prodate u stotinama hiljada primeraka, serije gledaju milioni. Ali suština je: treba slušati sebe. Ne pratiti trendove slepo, već pronaći svoj glas.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ