Maestro Jovan Kolundžija ovenčan najvećim nagradama kod nas i u svetu, nastupio je u Sremskoj Mitrovici gde je u Galeriji „Lazar Vozarević” održao koncert pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Republike Srbije, a u organizaciji Udruženja „Sirmium grad dece”. Ovaj svetski poznat violinista rođen je u Beogradu, gde je magistrirao na Muzičkoj akademiji u klasi prof. Petra Toškova, a usavršavao se kod čuvenog violiniste Henrika Šeringa. Iza sebe ima zavidnu svetsku karijeru, više od četiri hiljade održanih koncerata u zemlji i svetu u najprestižnijim muzičkim dvoranama, kao i bezbroj nagrada. Osnivač je Centra lepih umetnosti u Beogradu Gvarnerijus (Guarnerius). Koncert u našem gradu deo je maestrove turneje po Srbiji čiji je cilj promocija mladih talenata.

Podstičete mlade talente, tako su večeras gosti na Vašem koncertu bili talentovani učenici Muzičke škole „Petar Krančević”, Lazar Gligorić iz klase Milana Čizmića (violina), uz korepetitora prof. Borisa Jekića i Teodor Vujanić iz klase Dušanke Gavrilović (klavir). Vi ste nastupali sa pijanistkinjom Katarinom Hadži – Antić Tatić. Kakvi su utisci sa večerašnjeg nastupa? Publika Vas je pozvala i na bis.

Utisci su dobri, publika je jako draga, to se osetilo u toku sviranja. Potom, nastupila su dva izuzetno talentovana mlada umetnika, oni su već i sada umetnici. Na ovim koncertima imamo običaj da gostuju dva, tri umetnika iz gradova u kojima nastupam, ne mogu ja da ih izaberem jer ne mogu da pratim sve šta se dešava u tom smislu, ali ih odaberu profesori muzičkih škola. Prezadovoljan sam ovom dvojicom momaka koji su nastupali večeras, jedan je svirao violinu, drugi klvar, idu na takmičenja već i u inostranstvu, tako da se može očekivati od njih fina karijera. Podršku imaju, što je najbitnije za ovaj period razvoja, sviraće i u Gvarenirujusu, centru lepih umetnosti. U Sremskoj Mitrovici sam, već ne znam koji put, tokom decenija, bilo je nekoliko nastupa, ali kako se dogovorimo, tako se ovde i dešavaju koncerti. Mali prostor, akustika je fina za sviranje, može da se oblikuje ton, tako da je lep utisak. Vrlo sam zadovoljan. Na programu su bila dela Žan Mari Leklera, Frica Krajslera, Kamija Sen-Sansa… Na bis sam odsvirao kompoziciju iz filma Dame u lavandi deo iz jednog čitavog violinskog koncerta koji muzički prati sadržaj filma. Muziku za ovaj film napisao je Najdžel Hes i izvodim je kad god mogu i kad publika to želi.

Za naš grad Vas vežu posebne uspomene. Možete li se prisetiti Sremske Mitrovice iz vojničkih dana?

Ovde sam služio prvi deo vojnog roka, bio sam u kasarni i danas se sećam naziva „Boško Palkovljević Pinki”, to jeste bilo davno ali dobro se još uvek sećam svega. Imali smo izlaske, tako da sam imao tad priliku da bolje upoznam ljude i grad. Mitrovica je lep grad sa dugom istorijom, ima lepu arhitekturu, grad u kojem se neguje kulturna tradicija. U ono vreme je bila surova vojska, kad se vodilo računa o svemu. Pošto sam imao visoku školsku spremu, magistraturu, bio sam nišandžija na bestrzajnom topu i bilo je to za moje ruke i za ovo čime se ja bavim veoma teško. Bio sam u nagrađenom vodu, a komandir je hteo da i dalje ima najbolji vod, koliko sam mogao, davao sam se tu i nemam baš najlepša iskustva. Bilo je zimsko vreme, smrzavali smo se, išli smo na terene, spavali smo na slami, to treba sve doživeti da biste znali šta ima van ovog života koji je udoban i spokojan. Nemam protiv toga ništa, ali na neke ljude čija profesija zavisi o rukama i o svakom prstu na ruci, treba obratiti pažnju, makar da ne rade stvari koje oni u stvari ne mogu fizički. U tom smislu, ova buduća vojska treba da vodi računa o ljudima i o tome za šta se spremaju, da ne bude ugrožena njihova mogućnost da se razvaijaju. Nažalost, nemam više, ali imao sam puno drugova iz vojske, bilo je to lepo vreme, za mene novo iskustvo, kakvo nikad nisam imao ni pre, a ni posle, moj ceo život odvija se, kasnije na sasvim drugačiji način.

Kad god dođete u Mitrovicu u mislima otputujete u prošlost, bar na kratko. O čemu razmišljate dok svirate, kako prilazite muzici?

Kad god ovde sviram koncert sećanja se vraćaju, uspomene naviru. Kad nastupam pred publikom ne razmišljam ni o čemu posebno, bavim se apstraktnom umetnošću, pa su i moje emocije koje doživljavam dok sviram apstraktne i neobjašnjive. Bitno je da vladam muzikom, publikom i celokupnim događajem, to je ono što osećam. Kad sviram u sali vodim publiku putem zvuka violine. Pored tog osećaja kontrole, za svaki nastup je bitno vežbanje, treba puno vežbati i to svakodnevno, to je moj način života.

Prošli put smo pričali za RTV „M” kada ste osnivali Centar lepih umetnosti u Beogradu Gvarenrijus, to će, smatram, biti Vaša svojevrsna umetnička zadužbina. Danas ima status Ustanove kulture nacionalnog značaja.

Ima dosta bitnih ustanova po čitavoj zemlji, to je ustvari samo igra reči. Počela je sa radom 2001. godine. Odlukom Vlade Republike Srbije, Ustanova Gvarnerijus je 2013. godine dobila status Ustanove kulture od nacionalnog značaja. Bitno je šta radite, a ne sano da se pozivate na to da ste ustanova od nacionalnog značaja. To je prva privatna ustanova koja je postala od takvog značaja i u tom smislu je to nešto lepo. Pored svojih koncerata, deo svog vremena posvećujem promovisanju i daljem školovanju mladih talenata. Sala ustanove postala je najatraktivnija kamerna dvorana u Beogradu i u tu je, od njenog osnivanja, realizovano više od 850 umetničkih programa. Gvarnerijus je sada gradska ustanova kulture, nije više privatna, sad je osnivač Grad i sad može da se napravi puno bolja sezona. Tokom čitavog postojanja Gvarnerijusa doveli smo velik broj umetnika, sada još razvijamo lepezu inostranih umetnika uz najbolje domaće. Inostrane, pre svega zato što publika za njih ne zna, ja ih znam po logici stvari jer se bavim time, pa onda znam ko sve u svetu vredi. Ono što možemo takođe da uradimo, to su mladi ljudi koji ne koštaju previše, zato što im karijera još nije otišla nebu pod oblake i onda pošto mnoge od njih i znam i njihove profesore, mogu da ih zamolim da ne ucenjuju sa honorarom. Mislim da je Gvarnerijus doveo najveći broj tih umetnika u odnosu na neke druge koji se bave organizacijama tog tipa u Beogradu. Jednostavno se bavim time. Zamislio sam tada, još pre 23 gpdine, da to bude stožer okupljanja ljudi iz kulture naravno, ne samo muzičkih, nego iz domena ostalih umetnosti.

Putujete širom sveta, imali ste priliku da živite i negde u inostranstvu, ali nikad niste ostavili Srbiju i Beograd. Nastupali ste u Austriji, Nemačkoj, Kini, Italiji, prisetite se nekih gostovanja.

Iako sam veoma često odlazio u inostranstvo, nekih godina mnogo češće, nego sada i dalje živim u Beogradu. Moj život je vrlo dinamičan, pun pokreta i putovanja, stalno se nešto novo dešava. Imao sam turneje, negde sam i po više puta nastupao, teško je i setiti se sad svega, recimo da tu su još: Belgija, Švedska, Kanada, Čile, Kolumbija, Kostarika, Češka, Slovačka, Finska, Francuska, Grčka, Mađarska, Portugal, Indija, Meksiko, Norveška, Peru, Južna Koreja, Poljska, Rumunija, Bugarska, Rusija, Ukrajina, Belorusija, Litvanija, Letonija, Estonija, Španija, Velika Britanija, Venecuela, SAD, Nemačka, Kina, Tajland, Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Makedonija, naravno Srbija. Bili su tu festivali – Salzburg, Berlin, Evijan, Praško proleće, Bratislavske muzičke svečanosti, Dubrovački letnji festival, Festival u Ljubljani, Festival Emilija Romanja u Italiji, Beogradski muzički festival, Ohridsko leto, Servantino u Meksiku, Malar u Švedskoj itd.

Nastupali ste u najpoznatijim svetskim koncertnim dvoranama poput Karnegi Hola u Njujorku, koncertne dvorane Čajkovski u Moskvi, Gavo u Parizu, Sale filharmonije Žorž Enesku u Bukureštu, Santa Ćećilija u Rimu, Beas Artes u Meksiko Sitiju, Gevand Haus u Lajpcigu, koncertne dvorana Dvoržak, itd….

Svaki od tih velikih koncerata u tako značajnim salama, u gradovima koji su u pravom smislu metropole, od Nujorka do Moskve, sa značajnim dirigentima, meni je bio jako važan. Festivali gde sam svirao su najznačajniji festivali koji postje. Svaki od tih nastupa je bio potvrda da funkcionišem kako treba, da taj moj razvoj ide onim putem kojim želim, bilo je to ogromno ulaganje, ogromno vežbanje i rad po 10 sati, nekad i više dnevno. Putujete na turneju, svirate po pet, šest različitih programa, vežbate u hotelu, stavljate sardinu, to je prigušivač zvuka, da ne ometate druge stanare hotela. To je sve lepo, videti 50 zemalja, ali šta sam u širem smislu reči doživeo sem muzike, malo toga.

Publika prepoznaje emocije koje joj tokom nastupa dajete. Vaši nastupi su puni vatre, žara tako ih i kritičari ocenjuju.

Mene povuče muzika. To i mladim umetnicima svetujem da ne budu opterećeni raznim stvarima kako je to teško, problematično, da li će uspeti itd. Puštam da me muzika povuče, a šta bude na koncertu, ako se desi i neka greščica, nema veze. Veoma je važno da pustite da vas muzika vodi. Naravno, treba savladati sve tehničke probleme i sve stilske varijacije, a to se uči u školi. Mladi ljudi su puni elana, neka samo vredno rade, vežbaju, a uspeh neće izostati. Ovo je divan posao koji omogućava da se svake godine napreduje jer ovde nema krajnih granica, uvek može dalje i uspešnije.

Nastupali ste sa uglednim umetnicima kao što su: Henrik Šering, Aldo Čikolini, Aleksis Vajsenberg, Šeldon Morgenste i drugi. Rekli ste da ste učili od najboljih.

Imao sam sreću da sam radio sa Henrikom Šeringom, on je jedan od 10 najboljih u prošlom veku, a oni koji su najbolji u prošlom veku, najbolji su i u ovom. Moj profesor Šering je najbolji interpretator Baha i Mozzarta od kad postoji razmišljanje o tome ko je najbolji, tako da sam ja od njega naučio puno. Šteta što nisam naučio i devet jezika kao on, to je čudan čovek i dalje mi klecaju kolena kad pomislim na njega i šta i kao je sve svirao. Nažalost, nema ga više.

Dobili ste mnoštvo nagrada.

Ne znam više ni šta sam osvojio, bilo je mnogo toga. Bilo je i značajnijih nagrada od ove koje ću sad navesti, ali ova je bila vezana za Meksiko siti, tamo sam bio dva i po meseca na poziv prof. Šeringa. Platio mi je sve troškove, on sam jer me je pre toga čuo na konkursu u Poljskoj i rekao da sam pre mnogih zaslužio da uđem u finale, stalno je pitao za mene. U Meksiko sitiju smo imali kurs dvaput nedeljno, među 50, 60 kandidata na internom takmičenju, u okviru kursa sam pobedio. To mi je zbog njega najdraža nagrada, iako su bile mnogo veće u nekim metoropolama. Njemu dugujem najviše od svih onih koji su mogli da utiču na moju karijeru, u smislu svega, što je vezano ne samo za violinu, nego za odnos prema toj vrsti života i mnogo drugih stvari, mnogo šire od toga, tu posvećenost, ne samo muzici. Uživao sam da ga slušam ali nisam imao šta da mu kažem, to je neverovatno, nikad da ja njemu pričam, samo sam upijao sve što mi je rekao, kako je svirao, to je kad sretnete božanstvo, ne znate kako da se postavite. Ogromna je sreća sresti takvu ličnost, koja još Vama poklanja pažnju i podržava Vas. To je velika sreća i okolnosti da bih ga uopšte upoznao. To je bilo jedno od najvećih takmičenja na svetu u Poznanju u Poljskoj. Pošto nisam ušao u finale, bio sam prvi iza finalista, on je rekao na jednoj večeri posvećenoj njemu, pošto je on poljski Jevrejin, te je puno publike htelo da ga čuje, u sali koja ima 500, 600 mesta, rekao je da sam ja pre mnogih zaslužio da uđem u finale i da ću ja svirati umesto njega na toj večeri, pred publikom i dao mi svoju Gvarnerijus violinu da na njoj tad sviran. To su te neke čarolije iz tih dana.

Danas i Vi svirate na specifičnoj violini, Gvarnerijusovoj, po čijem imenu ste nazvali i kulturni centar čiji ste osnivač.

Sviram na Gvarnerijusovoj violini iz 1754. godine, to je poznat venecijaski majstor, graditelj violina. Uz nju nastupam poslednjih dvadesetak godina, to je najbolje što sam mogao da nabavim. Ona je lepa i plemenita.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ