Intervjui

Uroš Petrović: PISANJE JE DOŠLO SAMO OD SEBE

Uroš Petrović, višestruko nagrađivani srpski pisac, bavi se i fotografijom, ilustracijom. Bio je predsednik Mense Srbije, smišlja pitanja za kvizove, posvećen je prirodi, posebno sadnji drveća. Među knjigama Uroša Petrovića izdvaja se serijal edukativno-zabavnih knjiga „Zagonetne priče” za koje je dobio nagradu „Neven” i dve godine za redom „Dositejevo pero”, na tim knjigama zasniva se deo programa „NTC sistem učenja” za animaciju darovite dece. Po prvom horor romanu za decu kod nas „Peti leptir”, snimljen je prvi i jedini 3D igrani film u srpskoj kinematografiji. Tu su još zbirka fantastičnih pripovedaka za odrasle „Priče s one strane”, „Misterije Ginkove ulice”, „Mračne tajne Ginkove ulice”, „Deca Bestragije”, stona društvena igra „Martina zagonetna kutija”, dela za koja je dobio brojne nagrade.

Treći nastavak Vaše knjige bajki nazvan „Trećih sedam bajki” uskoro se pojavljuje iz štampe u dva izdanja, na srpskom i engleskom jeziku. Prethodni delovi su dobili nagradu Novosadskog sajma knjiga. To su ipak moderne bajke.

Hteo sam da napišem raznolike bajke, primerene današnjoj deci, kratke koje nose poruke. Islutrator je Aleksandar Zolotić, kao i u prethodnim knjigama. Tu ima priča inspirisanih našim, ali i dalekim krajevima. Vodio sam se rečenicom Alberta Ajnštajna: „Ako želite da vaša deca budu inteligentna, čitajte im bajke. Ako želite da budu još inteligentnija, čitajte im još bajki!” Čitanje bajki unapređuje koncentraciju i pamćenje, podstiče razvoj uma, mašte i kritičkog razmišljanja, uspostavlja empatiju i samosvest, razvija jezičke veštine, a sve to se značajno odražava na postignuća u školovanju i životu.

Vaš prvi roman „Aven i jazopas u Zemlji Vauka” spada u žanr epske fantastike, da prodiskutujemo o tom žanru koji je u to vreme bio veoma neobičan. Takođe, u jednom prethodnom razgovoru rekli ste mi da ste počeli da pišete slučajno.

Mnogi naučni radovi koje su pisali ljudi koji se bolje razumeju književnost od mene, rekli su da je taj moj prvi roman, prva, prava epska fantastika na srpskom jeziku, a ujedno je bila moja ulaznica u svet književnosti. Napisao sam svoju prvu knjigu bez nekog povoda, 2002. godine, osetio sam potrebu i to je roman od tri stotine strana koji sam sam ilustrovao. Ne znam šta me je tačno navelo na to, ali bilo je više mogućih okidača: velika porodična biblioteka, serijal knjiga „Vinetu” Karla Maja, autobiografska dela Džeka Londona. Nekim čudom je stigao do doktorke Ljiljane Pešikan Ljuštanović, koja je poslala mejl, što inače ne radi, a ja sam videla onako neoprezno ostavio u knjizi nemajući iskustva kako se to radi i ona me praktično ubedila da je to jako dobro, kasnije su stigle i neke nagrade i otkup u biblioteke i eto mene u svetu književnosti, od tad, pa do danas. Pisanje je došlo samo sebe i obično moje kolege imaju put, prvo pišu neko kratke forme, pesme možda neko kratke priče, pa kasnije pređu na zahtevnije forme.

Kako je nastala jedna pesma na listu papira formata A4 od nekoliko hiljada strofa?

Pošto sam inače sklon da radim samo ono što mi se radi, prvi put sam poslao bilo šta na bilo koji konkurs za književnost, tada neobičnu književnost i bio sam zbunjen jer sam postao trostruki pobednik, za priču, pesmu i ukupno. Priča je bila preteča, recimo, Matrixa, a pesma je bila kombinacija matematičkih matrica i poezije gde sam uspeo da smestim 10.000 različitih strofa koje se rimuju i imaju smisla na jedan papir i to krupnim fontom kombinujući matematiku, čitaju se u horizontalno i uspravno, to svet tek danas otkriva.

Vi promovišete knjige na neobičan način, one su često provokacija ili podsticaj deci da čitaju.

Ne radim ni to sa bilo kakvim predumišljajem, jednostavno stvaram nešto što me zabavlja pri samom procesu stvaranja, a to što se poklopilo sa ukusom, da kažemo velikog broja mladih i starijih ljudi, to je srećna okolnost. Jednostavno, tako se dogodilo.

Gostovali ste više puta u gradskoj biblioteci „Gligorije Vozarović”, rado dolazite u Sremsku Mitrovicu i za naš grad ste rekli da je divno mesto za život.

Nisam dolazio samo na poziv biblioteke, dolazio sam i ovako, imam ovde prijatelje. Vaša biblioteka jedna je od najlepših u kojima sam bio, a posetio sam ih na stotine u više zemalja jer su mi knjige izašle i u Italiji, Grčkoj, Mađarskoj, Češkoj, Sloveniji, Rumuniji i drugim zemljama. U svakom salučaju volim da dolazim i nedavno sam odbio poziv da odem u Lisabon na konferenciju zbog toga što mi se prepklapalo sa odlaskom u Kladovo i Bor i to govori o tome šta preferiram i gde se lepše osećam. Lepše se osećam u Srbiji nego bilo gde na svetu. Inače, ovo je najbolje vreme u istoriji čovečanstva, iako se ljudi najviše žale, jer danas, zahvaljujući internetu, možeš da živiš u ovako lepom, mirnom gradu kao što je Sremska Mitrovica i da radiš za bilo koga na svetu i da ti je tržište čitav svet, mnogo je bolje, kao moj ilustrator na primer Aleksandar Zolotić, da živi radi u Beogradu, a radi za svetske kompanije i da je u velikoj prednosti nad nekim ko živi u Njujorku i plaća dve, dve i po hiljade dolara stan i živi jedan život bez mnogo druženja.

Tako može puno da se čita i da se piše. Tako ste napisali prvi horor roman za decu kod nas „Peti leptir”, a snimljen je prvi i jedini 3D igrani film u srpskoj kinematografiji.

To je isto bilo nenamerno, povukla me priča, tu su neki duhovi i neka čuda, ali eto, prvo je bila radio drama, pa 3D igrani film, bio je na spisku izborne lektire, objavljen je i na drugim jezicima.

Vaše stvaralaštvo je interdisciplinarno, niste usmereni na književnosti samo, već povezuje sve čime se bavite u životu grafički dizajn, fotografiju, imate i grafički roman objavljen.

Uopšte, pošto se dosta se bavim mozgom, da kažem, pratim malo i šta se dešava u svetu, pošto počeli smo malo da snimamo kuda idu te slabe struje kroz mozak, dokazano je da je deo neuronske mreže zadužen za kreativnost u umetnosti potpuno podudaran sa onim koji je zadužen za kreativnost u nauci što je vrlo zanimljivo. To je isti deo neuronske mreže, tako da smatram da čovek šta god nauči to može da izroni negde nenadano, u najboljem mogućem smislu i donese benefit čime se god čovek bavio. Bavim se i fotografijom to mi je to mi je ljubav, sa čim mi se jednakim uspesima kao i u književnosti.

Jeste, zaista. Imate, četiri oficijelna skrinsejvera za Windows, nagrade za fotografije, podsetite nas.

Da, tu su i dve prve nagrade „National Geographic” ali i pregršt drugih nagrada. Postoji jedna koja mi je daleko najdraža kad sam za kolekciju fotografija osvojio prvo mesto i dobio novi automobil sa punom opremom i sad hajde da kažemo da bih bio neiskren kad bih rekao da mi je neka druga možda onako duhovnija nagrada draža, ipak sam tim automobilom prešao puno desetina hiljada kilometra i napravio naravno nove fotografije i nove priče.

S tim je povezana i priroda. Veliki se ljubitelj prirode, borite se za zaštitu životne okoline.

To je nešto na što sam dosta ponosan i što sam opet uradio nenamerno, dok nije prešlo, čini mi se 800 stabala, pasionirano sadim stabla od 1984. godine, dakle dosta dugo. Čitao sam negde, pošto sam pravio pitanja za kvizove i pun sam nekog „bespotrebnog” znanja da jedno drvo proizvede kiseonika za četiri osobe, ja sam do sad zasadio ako sam tačno obeležio, nisam baš nešto sklon pedantnom beleženju, ali oko 1.200 stabala na mestima koja su predviđena za sađenje i na onima koja nisu.

Uporedo sa svim Vašim aktivnostima, objavili ste više od 20 naslova, u preko 160 izdanja, sigurno ste više od pola miliona primeraka knjiga prodali, jedan ste od najtiražnijih i najčitanijih pisaca, opet važan Vam je kontakt sa publikom i Vaše promocije su više interaktivne tribine, druženja.

Opet nenamerno, tako se dogodilo, jer volim da radim nešto u čemu i sam uživam, a nisam siguran da bih uživao u čitanju odlomaka iz mojih knjiga, i nekim pametnim i promišljenim rečima kritičara, što opet ne kažem da je to dobro ili pametno ili da tako treba, ali tako ja volim i onda volim kad ljudi odu sa književnog susretama, ma kako ga nazvali, to može biti neki performans, da odu sa novim idejama, dobro raspoloženi, da nikom nije žao što je bio, malo drugačiji, a ja odem drugačiji uvek.

Da li ste i vi naučili nešto dece tokom tih susreta? Ispričajte nam neki doživljaj.

Svaku put naučim i ja nešto od dece. Doživaljaja ima na stotine, recimo pričam priče ili postavljam zagonetke iz knjiga koje još nisu izašle, onda dete nađe možda neko aternativno rešenje ili rešenje bolje od moga, koje se bolje uklapa, bilo je tu zaista raznih doživljaja i anegdota. Čini mi se da sam više naučio ja od njih nego oni od mene, mada bio je u oba pravca prilično gust saobraćaj.

Dobitnik ste brojnih nagrada, teško je i nabrojati sve, već za prvi roman „Nevenova” nagrada pa sve dalje koje se mogu dobiti. Šta mislite koja je njihova funkcija?

Super je dobiti nagrade, znače mnogo, pogotovo u početku, kada neko napiše prvu, drugu knjigu pa onda razmišlja čime bi se bavio, da li da se ozbiljnije posveti tome jer pisanje je težak samotnjački posao. To nije lako, pogotovo ko se odvaži da pokuša da živi od toga, a to uspeva jednom procentu ljudi, tako da znači u početku, a evo recimo ja već nekoliko godina ne znam ni da li mi šalje neko knjige za nagrade. Neka dođu sad  neki drugi na red.

Spomenuli ste da ste pisali pitanja za kvizove, bili ste i tvorac kviza Lavirint.

Oslonjen baš na mene kao tvorca bio je kviz Lavirint, išao je na nacionalnoj televiziji, na javnom servisu, bio je dosta omiljen, imao je dve sezone i uverio sam da je bio gledan i van naše zemlje, kad putujem, ljudi me zaustavljaju i pitaju kad će ponovo. Volim kvizove odmalena, pisao sam za svoju braću još kao mali, da nekako prirodno imam jednog rođenog brata ali imao sam dva brata od strica s kojima sam bio nerazdvojan, zajedno smo odrasli. Voleli smo i „Kviskoteku”, sećam se kada se pojavio Predrag Marković naš istoričar koji je tamo oborio sve rekorde, a danas smo drugari i zajedno smo pravili pitanja za neke kvizove. Radio sam za više kvizova pitanja, imao sam priliku da upoznam velikane iz tog sveta i da se družimo recimo gost kviza Lavirint je bio Oliver Mlakar koji je vodio legendarne kvizove, Jovan Memedović, Milorad Milinković tragač u „Poteri” je režirao „Peti leptir”.

Bili ste predsednik MENSE, neko vreme imali ste titulu inteligentnijeg Srbina, iako ne volite da o tome pričate. Dosta ste radili na farmaciji MENSE.

Neoprezno je to definisano. Možda sam u to vreme bio, verujem da su me za ovih 20 godina mnogi prestigli i dobro što je tako. Kad sam došao u MENSU bila je koncipirana zastarelo, nešto čudno, za tih nekoliko godina ušla je potpuno u mejnstrim u saradnji sa državom fakultetima. Mladi treba da odlaze da testiraju inteligneciju, značiće im, u svakom slučaju, da pogledamo samo da se učlanjuješ u udruženje od nekoliko stotina članova, iz različitih gradova, imaju i međunarodna druženja, tako da ja dan danas u bilo koji grad da odem, imam nekoliko poznanika često i prijatelja iz tog vremena. To je i prilika da upoznaš puno ljudi, popust udruženja ribolovaca ili odžačara, imaš tu neku svoju mrežu rano uspostavljenu i to je uvek dobro.

Vi ste koautor NTC sistema učenja, time ste se dugo bavili.

Danas se manje time bavim, radim čak i sa odraslima, sa kompanijama ali mi smo prepoznali potrebu da se školstvo i rad sa decom u vrtiću prilagodi novom vremenu, postali smo svesni pre možda 20 godina da je besmisleno učiti napamet, nije inspirativno učiti i stvara se čak otpor, pogotovo kada su se pojavili pretraživači i do nekih specifičnih informacija dolazim za dve sekunde, na jedan klik. Shvatili smo da će ljude razlikovati ko je u stanju da razmišlja, poveže dve različite stvari i smisli treću, da brzo shvati prioritet informacija i da ga iskoristi za ono čime se bavi, da se snađe u problemu, bez obzira šta će raditi jednog jednog dana.

Promoter ste ranog čitanja i preporučujete da se deci čita od malih nogu. Zašto je to bitno?

Razlikuju se ljudi koji su čitali u detinjstvu, to su ljudi koji su u stanju da razmišljaju, da povezuju različite stvari, da brzo shvate prioritet informacija i da ga iskoriste za ono  čime se bave, da se snađu u problem. Dokazano je da deca kojoj se čitalo kad si bila mala, koja su čitala nešto i van škole, bar „Politikin zbavnik”, šta god, da imaju za trećinu veća postignuća u školovanju i životu od nih koji ne čitaju. Logično, onaj ko čita bogati rečnik, a onda jednog dana postane novinar, političar, advokat, bibliotekarka, čitanje je velika prednost.

Jezička inteligencija je pokazatelj opšte inteligencije. Čitanjem se bogati rečnik, pa se za čoveka kaže da je načitan, a za dete se obično kaže da je pametno dete, kad zna puno toga da kaže.

Postoji preko 30 benefita ranog čitanja, sad sam spomenuo posledicu koja dolazi kasnije. Nedavno sam se upoznao sa rezultatima istraživanja o temi depresije, koja je danas toliko zastupljena da je, praktično, reč o epidemiji i da je najčešće nastala kao posledica nekog stresa, a da čitanje bilo čega smanjuje stres za 60%. Uopšte, čitanje je lekovito. Mislim da je knjiga jedan od najboljih izuma jer možeš da sediš u svojoj udobnoj fotelji, dok napolju pada kiša, dobuje o prozore, uzmeš knjigu iz biblioteke i proživiš još jedan mali život i to prilično zanimljiv.

Da spomenemo strip, znamo da ste kao mali dosta čitali i voleli stripove, kao posledica toga možda je nastao i Vaš grafički roman.

Prvi koji je izašao bio je „Priča o Jangu” koji sam radio sa Aleksom Gajićem koji isto živi ovde uživa, druži se, a radi stripove za Francuze, Amerikance, čitav svet, roman je jako dobro prihvaćen tako da smo uradili još jednu praktičnu grafičku novelu reč je o „Strahovitoj knjizi” gde sam pokušao da nabrojim strahove iz detinjstva, koje sam imao i koje ima svaka generacija i promislio da li su oni potrebni, da li decu treba čuvati baš od svih vrsta strahova. Imamo još planova. Stripovi su bili dosta zanimljivi, inače čak i oklevetani u mom detinjstvu, morali smo čak da krijemo da ih čitamo, a danas mi je potpuno jasno da stripovi predstavljaju dragocenu međustanicu između čitanja knjiga i nečitanja ničega, priznati su kao umetnost i drago mi je da je došlo do preokreta.

Šta današnji mediji mogu dobro da donesu deci? Šta je sad međustanica do čitanja knjiga?

Opet stripovi, sad  su Mange popularne. Nova tehnologija, Jutjub je sjajan izum koji nam je promenio svet, ali moramo da pazimo da se ne pretvorimo u pukog konzumenta, samo je bitno kako se koristi. Recimo u nastavku bajki, “Drugih sedam” jedan junak bere kokoskov orah, sad za dve sekunde saznao sve o tome kako se to radi, a nekad sam morao da idem u Narodnu biblioteku Srbije, u čitaonicu, da istražujem, dakle da nađem parking itd. Uvek govorim deci da svako na svom telefonu ima bolju kameru nego što je imao Hičkok kad je radio svoja remek dela.  Organizujte se sa drugarima, drugaricama napravite film, volite TikTok, super, nemojte da provedete dva, tri sata gledajući tuđu kreativnost, ma kako ona banalna bila, već napravi nešto sam. Kao i vatra, kao i sve ostalo može da se zloupotrebi, ali ako ga pametno koristiš mislim da je više nego dobrodošlo.

Kakva bi bila poruka mladima za kraj razgovora?

Imam običaj koji sam uveo, a verovatno je na mene neko uticao ili nešto što sam pročitao možda sam čuo od nekog s kim sam razgovarao, to je prevod latinskog „Carpe diem” – „Uhvati dan” ili iskoristi dan. To se nekako primilo kod mene da ja zaista ne pamtim kad sam legao uveče, a da tog dana nije nastalo nešto novo, bilo to nekoliko rečenica, jedan pasus, par fotografija, crtež, šta god i onda legneš. Tako započnete svaki dan tako i ako tako činite stalno, već za godinu dana ćete se iznenaditi kada se osvrnete iza sebe i to prijatno.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije Slobodan Nikšić

Najava događaja

Current Month

27nov17:0018:00Promocija naučnog časopisa Spomenica

28nov18:0019:00Promocija knjige kritika, prikaza i eseja Čitanje i promišljanje

red voznje autobuska Red voznje zeleznica

Kurs Evra

ValutaKupovniSrednjiProdajni
116.6465116.9975117.3485